Iz teorije mehanizma inhibicije nasilja znamo da zdrav pojedinac, prilikom posmatranja patnje (signala za pomoć) druge osobe, počinje da oseća osećaj odbojnosti i postaje predisponiran da prekine agresivne radnje prema njoj. Ovakav efekat je psihološki, a neuronski putevi odgovorni za njega aktiviraju se kao rezultat samog posmatranja patnje kao socijalnog signala. Barem smo tako mogli misliti ranije. Međutim, neka nova otkrića ukazuju na to da uticaj određenih signala za pomoć na inhibitor nasilja, konkretno plača, može biti hemijske prirode.
Pre nekoliko godina, u istraživanju na štecovima utvrđeno je da utrljavanje suza ženki u lice i druge delove tela mužjaka, koji su u eksperimentima imali ulogu „uljeza“, smanjuje agresivnost „rezidenata“ – mužjaka u čije su kaveze pušteni. U slučaju ispunjenja svih neophodnih uslova paradigme rezident-uljez, od pojedinca-rezidenta se može očekivati agresivan napad na pojedinca-uljeza. Međutim, kako je utvrđeno, ako uljez miriše na suze ženke, prema njemu neće biti ispoljena agresija. Pritom suze mužjaka nemaju takav uticaj.
Nedavno je sličan rezultat reprodukovan i na ljudima. Za merenje agresivnosti muškaraca korišćena je novčana igra sa provokacijama i mogućnošću da se „osvete“ za njih, ali bez ostvarivanja bilo kakve lične koristi od te osvete. Igračima je rečeno da igraju protiv druge osobe, iako su zapravo igrali protiv kompjutera. Pre igre, muškarci su 13 puta mirisali uzorke od 1 ml supstance u intervalima od 35 sekundi. Prva tri puta to je bio rastvor soli, preostalih deset – takođe rastvor soli u slučaju kontrolne grupe i suze žena u slučaju ispitivane grupe.
Kao rezultat, agresivno ponašanje u igri (težnja ka osveti za provokacije) kod muškaraca koji su mirisali suze žena bilo je niže za 43,7% nego kod kontrolne grupe. Takođe, pomoću MRT-a je utvrđeno da im se prefrontalni korteks i prednji deo insularnog režnja mozga nisu toliko snažno aktivirali kao rezultat provokacija tokom igre.
Naravno, kao što napominju psiholozi, u realnim situacijama mogu se pojaviti određena pitanja, na primer, zašto suze, uprkos izvanrednim rezultatima eksperimenata, ne igraju uvek značajnu ulogu u prekidanju domaćeg nasilja. Postoji pretpostavka da suze možda nisu značajne u odnosima između odraslih, a da je evoluciona uloga njihovog antiagresivnog uticaja zaštita dece od agresije, koja nisu sposobna da izjave da ona mora prestati, ali će mnogo plakati u slučaju njenog pojavljivanja. Eksperimenti sa dečjim suzama su još uvek u planu. Takođe su planirana istraživanja radi pronalaženja konkretne komponente suza koja izaziva antiagresivni efekat. To bi moglo pomoći u kreiranju i proizvodnji visoko efikasnog humanog sredstva za samoodbranu koje ne nanosi nikakvu štetu napadaču.
