Primetila sam da se skoro svi odgovori na pitanja „kako će to raditi?“ svode na pravo pištolja. Čim nešto nije u redu – pucaj, a onda se razmotravaj. Prekršiš zakon (kojeg nema, tj. jednostavno se nekome učiniš lošom osobom) – ubili će te. Ne želiš da platiš prema sudskoj presudi – odbranite se pucnjavom, ali tužilac može unajmiti odred privatnog specijalca protiv tebe. I tako dalje. Princip srazmernosti kazne je negde tamo, a pravo pucanja je upravo ovde. Sve se indirektno svodi na ideju „ko ima pušku, taj je u pravu“. Zar ne bi bilo bolje organizovati društveni poredak u kojem su takve situacije sprečene unapred i mnogo ranije?
Moskovljanin (ne Kinez)
Za početak ću napomenuti da je status kvo upravo onakav kako je opisano u pitanju: princip srazmernosti kazne je negde tamo, a pravo pucanja je upravo ovde. Zbog toga onaj ko je naoružan može lako da diktira svoju volju onima koji su nenaoružani. Naoružan može biti bilo koji bandita, konkretno, policajac. Ako primeni oružje sa posebnim cinizmom, postoji šansa da će ga naknadno okrću, otpustiti, dati mu uslovnu kaznu, ili čak i stvarnu – to je, tako ili drugačije, odložena kazna koja nimalo ne sprečava ni već dogodilo se произвоolje sa primenom oružja, niti nove analogne radnje.
Ankap se razlikuje od status kvo po tome što pravo na oružje ima svako, svako ga može primeniti, i onaj ko želi, preteći oružjem, da diktira svoju volju slučajno izabranoj žrtvi, rizikuje da nailazi na naoružano protivljenje ne samo od strane žrtve, već i od strane bilo koga drugog. Može li se reći da je u ankapu onaj ko ima pušku, u pravu? Pa, tada bismo morali priznati da su u pravu svi koji su se setili da ponesu pušku sa sobom. Čak i tako, meni se to čini privlačnijim od situacije „u pravu je onaj ko je odlučio da primeni naoružano nasilje, a ostali su nenaoružana, bespravna stoka“. Ali dobro, stalno pričamo o ankapu, a pitanje je o hipotetskom društvu bez prava pištolja.
Prva ideja je najočiglednija. Nema pištolja – nema prava pištolja. Nažalost, ako društvo lišimo pištolja, jednostavno se pojavljuje pravo kasteta, noža, pa čak i samo pravo pesnica. Da ne govorim o mogućnosti udaranja u masu kamionom.
Druga ideja je stvaranje pametnog okruženja u kojem se svako nasilje sprečava tehnološkim sredstvima toliko brzo da jedva stigneš da iskoristiš svoje pravo pištolja. Od fantastike sam čitala opis takvog društva kod Lema, ali mi se nije dopalo: previše uveličava, umesto ozbiljnih prognoza dobija se neka parodija koja diskredituje ideju. Mogu samo napomenuti da ovaj put podrazumeva ogromno poverenje u tehnološka rešenja. Ako ih ne prepustimo državnim monopolima i dozvolimo privatnicima da potpuno samostalno projektuju rešenja u navedenom smeru, sasvim možemo dobiti brojne komercijalne zone gde se čisto tehnološkim putem obezbeđuje visok nivo bezbednosti.
Treću ideju aktivno gura Bitarh. On polazi od toga da nema ničeg užasnog u samoodbrani, ali da se baš nad sklonošću agresivnom nasilju može raditi. Odbiti čoveku želju za napadom je mnogo humanije nego ubijati. Šta reći o tome? Za mene je moralni status vakcine protiv nasilja otprilike isti kao i moralni status bilo koje druge vakcine. Ako uspete da obezbedite masovno testiranje i vakcinaciju nenasilnim sredstvima – svaka čast. Ako ne uspete – spremite se za akte masovnog neposlušnosti, tužbe i izuzetno lošu reputaciju vašeg predloženog rešenja.
Eto, ukratko, to su varijante zamene za društvo „prava pištolja“ koje su mi pale na pamet. Imate li još neke? Opišite u komentarima.
