Razumevanje patološkosti nasilnog ponašanja može se suočiti sa problemom u kojem osoba koja, zbog disfunkcionalnog inhibitora nasilja, može lako vršiti nasilje, teško će sebe oceniti kao nezdravu ličnost. Mnogi poremećaji dovode do negativnih simptoma koje osoba jasno oseća, kao što su anksioznost, pogoršanje raspoloženja, depresija, suicidalne misli i drugo. Ali situacija je složenija kada sam poremećaj ne uzrokuje patnju. Sposobnost vršenja nasilja kao rezultat nedostatka reakcije odbacivanja i otpora prema nanošenju štete drugim ljudima pripada upravo takvim poremećajima. Hajde da detaljnije analiziramo ovaj problem i utvrdimo šta je, s obzirom na to, važno razumeti o nasilnim ličnostima.
Dobra opcija bi bila posmatranje ljudi sa psihopatskim predispozicijama, pošto je psihopatija direktan rezultat narušenog rada inhibitora nasilja. Kako piše Robert Hare, koji je razvio poznati test-upitnik PCL za procenu priznaka psihopatije, psihopate imaju narcisističko i ekstremno preuveličano predstavljanje o sopstvenoj vrednosti i važnosti, zaista zapanjujući egocentrizam i osećaj dostojanstva; oni sebe smatraju centrom univerzuma, višim bićima koja imaju pravo da žive po svojim sopstvenim pravilima. Takođe je razmatrao pitanje lečenja psihopata. Prema njegovim rečima, termin „lečenje“ podrazumeva da postoji nešto što treba lečiti: bolest, subjektivni distres, neadekvatno ponašanje i slično. Međutim, koliko možemo utvrditi, psihopate su sasvim zadovoljni sobom i ne vide potrebu za lečenjem, barem u tradicionalnom smislu te reči.
Definitivno, psihopate imaju preuveličano predstavljanje o sebi. Smatraju sebe važnim i dostojnim. Često osećaju da imaju pravo da žive po svojim sopstvenim pravilima i misle da se zakoni na njih ne primenjuju. Skloni su da imaju grandiozna predstavljanja o svom potencijalu. Smatraju da zaslužuju da budu generalni direktori kompanija, ili su ubeđeni da su najbolji u svim poslovima.
Takve karakteristike ličnosti nasilnih pojedinaca nisu iznenađujuće. Još od detinjstva oni ne osećaju nikakva negativna osećanja kada drugima nanose štetu, i shodno tome to smatraju normom. Manifestacije empatije, saosećanja i nesposobnost vršenja nasilnih napada, što je svojstveno prosečnom i zdravom pojedincu, oni doživljavaju kao slabost. Možda upravo to predisponira njih da sebe stavljaju iznad drugih.
Sve ovo, naravno, ometa iskorenjivanje nasilja iz društva, pošto nasilnici sami često ne smatraju sebe abnormalnim i bolesnim. Na to ih treba uvek podsećati, pozivajući se na teoriju mehanizma inhibicije nasilja i patološkost njihovog stanja prema medicinskim definicijama. Konkretno, može se pomenuti Wakefiledov kriterijum poremećaja, kojem stanje odgovara u slučaju da ono nastane kao rezultat nesposobnosti nekog unutrašnjeg mehanizma da obavlja svoju biološku funkciju (u našem slučaju to se odnosi na inhibitor nasilja) i dovodi do nanošenja štete.
Ali najefikasnija metoda biće vršenje jakog socijalnog pritiska na njih. Osoba sa disfunkcijom inhibitora nasilja mora razumeti da niko neće rizikovati da ima bilo kakve poslove sa njom sve dok ne pristane na terapiju koja obnavlja inhibicijsku kontrolu. Takvi ljudi su opasniji čak i od onih koji pate od infektivnih bolesti, koje bez prolaska kroz lečenje danas teško ko prima na studije, posao ili rizikuje da sa njima zasnuje porodicu. Ako će značajan deo društva to razumeti, kao i ako bude razvijena efikasna terapija protiv nasilja, nasilni ljudi će početi da se leče već iz racionalnih razloga. Naravno, biće i onih koji to neće učiniti čak ni pod socijalnim pritiskom. Njih treba pažljivo pratiti i biti spremni na samoodbranu, koja takođe može uključivati primenu terapijskih preparata na onoga ko vrši napad.
