Austrijska škola negira objektivnu vrednost — vrednost određuju subjektivne ocene strana u trenutku transakcije. Ali Rotbardova teorija restitucije zahteva da kazna odgovara „stvarno prenetom aktivu“. Ako je vrednost subjektivna, privatni sud korporacije ima pravo da prizna kaznu od 10 miliona dolara za napuštanje funkcije kao legitimnu „prenetu titulu“ — i kvalifikuje odlazak zaposlenog kao prevaru, otvarajući put ka prisilnoj restituciji radom.
Ko i na osnovu čega određuje srazmernost ugovorne kazne u ugovoru, ako objektivna vrednost ne postoji, a interpretaciju vrši sud koji je zaposlila jedna od strana?
Konweni
Kao što je navedeno u formulaciji pitanja, vrednost određuju subjektivne ocene strana u trenutku transakcije. Shodno tome, ako je u ugovoru naveden iznos kazne u slučaju njegovog raskida, to znači da je u trenutku potpisivanja ugovora vrednost njegovog zaključenja za potencijalnog platioca kazne bila veća od iznosa same kazne. I ako se navedena kazna u ugovoru spoljnom posmatraču čini apsurdno visokom, to nam govori da je toj strani u tom trenutku bilo apsolutno neophodno da zaključi ovaj ugovor. Druga varijanta objašnjenja je da strana koja potpisuje ugovor nije pročitala tačku o kazni ili je nepromišljeno smatrala da je to neka glupost koju niko neće ozbiljno razmatrati, da su ključne tačke dogovorene usmeno, a sve ostalo samo pravno „blablabla“.
Međutim, pošto se u pitanju radi baš o Rotbardovom mišljenju, on ne bez razloga pravi napomenu o stvarno prenetoj tituli vlasništva. Da je radniku isplaćen avans, a on napustio posao bez obavljanja istog, onda je kaznena sankcija opravdana, i njen iznos se može računati upravo od vrednosti avansa (recimo, neobrađani iznos plus troškovi hitne potrage za zamenskim radnikom). Ali ako rad još nije plaćen, aktiv nije prenet, što znači da su kaznene sankcije neumesne. Ovde je reč jednostavno o kršenju obećanja. Poslodavac može pokušati da ubedi sud koje je troškove pretrpeo kao rezultat postupaka zaposlenog, i sud sasvim može uzeti te proračune u obzir.
Naravno, u ugovoru može postojati tačka da se sve sporovi rešavaju pred određenim sudom, koji je zapravo „džepni“ sud poslodavca, o čemu zaposleni u trenutku potpisivanja ugovora neće znati. Problem je, međutim, u tome što se sud sam po sebi ne bavi izvršenjem (enforcementom) svojih odluka, i u nedostatku države time će morati da se bavi sam tužilac o svom trošku (kao i sud će morati potpuno da izdržava od svoje plate, jer unlikely će klijenti sami navaliti). Naravno, on može preko svog džepnog suda nametnuti pobeglom radniku ogromnu kaznu, a zatim poslati izbacivače da ga primoraju da odradi posao, ukoliko taj radnik nema sredstava za plaćanje. Ali ekonomija takvih postupaka počinje da ima smisla samo u kolonijalnim uslovima, odnosno uz prisustvo dominantne vojne nadmoći objedinjene grupe kolonizatora nad razbacanom masom domorodaca. Direktno u slobodnom društvu, kao njegov deo, ovakvi trikovi se ne mogu sistematski sprovoditi, jer bi pravno neispravan karakter takve organizacije rada bio previše uočljiv. Čak i ako to ne povuče neočekivane sankcije od strane stvarnih ili potencijalnih poslovnih partnera, poslodavac će morati da organizuje prisilni rad u društvu slobodnog rada, gde niko neće hteti da mu pomaže, recimo, u lovu na pobegle radnike. Tebi treba, ti i lovi. A novi radnici će verovatno otići da se zaposle kod konkurenta.
I sada ću odgovoriti, verovatno, direktno na postavljeno pitanje. Ko i na osnovu čega će ocenjivati srazmernost kazne? Radnik će je ocenjivati iz svojih subjektivnih razloga. Ako plati dobrovoljno, znači da je sve podnošljivo. Ako ne, vidi pasus iznad.
