Nedavno je izašao snimak Maksima Kaca o Davosu i zalasku „dugog mira“. I znate, tamo se začula misao od koje svakom normalnom čoveku (a naročito libertarijancu) počinje da se diže kosa na glavi. Naravno, Maksim svojim političkim pogledima nije naš saveznik, ali ipak ume dobro da analizira aktuelne probleme, pa ćemo stoga uzeti u obzir njegova razmišljanja. Jer on ispravno primećuje: ono što nazivamo „ljudskim pravima“ je, u suštini, sistemski bag, anomalija.

Svoj snimak on započinje ukazivanjem na to da rat odavno više nije samo klanje između vojnika – naučno-tehnički progres je stigao do tačke u kojoj je postalo moguće brisanje čitavih gradova sa lica Zemlje. Ideja da se čovečanstvo može jednostavno samouništiti kao rezultat još jednog rata prestala je biti fantastična i poprimila je oblik realnog rizika. Političke elite koje su videle Drugi svetski rat shvatile su: još jedan krug nećemo preživeti. Odgovor je bio stvaranje takozvanog „međunarodnog prava“ i koncepta „ljudskih prava“, jednostavno da ne bismo crkli. To je bio, u suštini, globalni pakt o nenapadanju, potpisan drhtavom rukom pod pucnjem pištolja prislonjenog uz slepoočnicu.

Naravno, međunarodno pravo je u najvećoj meri samo „fikcija“, ali do određene mere države su ipak spremne da barem delimično igraju po utvrđenim pravilima i poštuju ograničenja, pa je stoga ova fikcija sasvim korisna. Političarima je, naravno, svejedno do života običnih ljudi i humanističkih ideala, ali se ipak plaše za svoju kožu, pa stoga neće preterati u ekstremnosti. Barem je tako radilo do skoro…

Ali šta se promenilo? Na vlast je došla generacija političara koja lično nije videla nedaće niti je osećala pretnju rata. Oni se više ne plaše toliko takozvanog međusobno zagarantovanog uništenja (MAD) i drugih scenarija „doktrine odvraćanja“. Za njih je sve to samo apstrakcija iz istorijskih udžbenika. Zbog toga je i njihova motivacija da poštuju „fikciju“ prethodno dogovorenu od strane prošle generacije političara značajno opala. U rezultatu, svetu ponovo preti stanje rata svih protiv svih.

Međutim, uprkos ovim razmišljanjima, i dalje može ostati pitanje koliko je pretnja samouništenjem čovečanstva realna sa tehničke tačke gledišta. Neko će odmah pomisliti na nuklearne glave, ali njih nema toliko mnogo i nalaze se u rukama veoma ograničenog broja osoba (iako i oni mogu vratiti čovečanstvo decenijama unazad). Uostalom, tehnologije su sada otišle još dalje. Na primer, u narednoj deceniji možemo očekivati pojavu masovnih, jednostavnih i veoma jeftinih za proizvodnju borbenih dronova, koji će imati autonomno upravljanje zasnovano na veštačkoj inteligenciji i moći će da pogode bilo koje „nepoželjne“ ljude, uključujući političare, koristeći prepoznavanje lica, a glušenie signala će biti neefikasno zbog nedostatka kanala komunikacije sa operatorom. Još jedna pretnja je stvaranje smrtonosnih i veoma zaraznih veštačkih patogena sa ciljem primene kao biološkog oružja za masovno uništenje. Biotechnologije su već sada dovoljno napredne i jeftine da to bude dostižno čak i za male grupe ljudi koje teže nasilnim političkim ciljevima.

U takvim uslovima, u mejnstrim agendu neće samo vratiti značaj univerzalnih ljudskih prava, humanizma i ideja o nedopustivosti nasilja, već prestaće biti marginalni i radikalniji načini sprečavanja globalne katastrofe. Ideje poput jačanja mehanizma inhibicije nasilja, pa čak i moralnog poboljšanja ljudi pomoću biomedicinskih tehnologija (bio-pojačanje morala), više neće biti doživljavane kao nešto nemoguće ili nepoželjno za stvarni život. Razvoj ovog pravca postaje neophodnost za dugoročno iskorenjivanje nasilnih pretnji kako u privatnom, tako i u društvenom životu. U suprotnom, kao što primećuju istraživači, čeka nas ili globalni totalitarizam sa nadzorom svakoga 24/7, ili potpuno uništenje civilizacije, pa čak i celog čovečanstva.

Nije AI – post su napisali ljudi!