Zamislite da ste talentovana, pametna i, što je najvažnije, vredna osoba. Možda ste čak i finansijski potkovani: čitate knjige o Buffetu, pratite nekoliko blogera investitora i čak znate po čemu se obveznica razlikuje od akcije. Ukratko, vi ste sjajni i spremni da uzmete od života sve.
Ali tada vam država nežno tapne po ramenu i kaže: „Hej, druže, stani-stani! Previše si siromašan da bi investirao u zanimljive stvari. Bolje položi novac u banku pod 4% i ne pravi probleme“. Znaño? Dobrodošli u svet ograničenja za „nekvalifikovane investitore“.
Šta se zapravo dešava? U mnogim zemljama (SAD, Rusija, EU) važi približno ista šema: vlasti dele investitore na dve kaste – „kvalifikovane“ (oni koji imaju mnogo novca i potrebne papire) i „nekvalifikovane“ (svi ostali). Kvalifikovani mogu investirati bilo gde: ventura startapi, hedž fondovi, IPO, kriptovalute, složeni derivati – ukratko, bilo koji ukusni zalogaj sa potencijalom rasta od stotine procenata.
A običnom čoveku, čak i ako ima IQ viši od mnogih milionera, put tamo je zatvoren. Istina je da su u nekim slučajevima ljudi pronašli zaobilazne puteve preko kriptovaluta: zahvaljujući njima je moguće investirati u startape i projekte koji bi inače bili potpuno nedostupni zbog formalnih ograničenja. Država nas, obične smrtnike, štiti od rizika. Kao da kaže: „šta ako izgubimo novac i postanemo još siromašniji?“.
Ali evo paradoksa: kazina i kladionice – izvolite. Lutrija – uvek im je drago! Krediti pod 25% godišnje – „dragi, uđi, dobro sidošao!“. A startap tvog poznanika – e, ne, to je previše rizično, pa ti nisi milioner da bi u to investirao! Ironično, zar ne?
Takva ograničenja dovode do banalnog finansijskog aparthejda: bogati dobijaju pristup najprofitabilnijim investicijama i postaju još bogatiji, dok su srednja klasa i siromašni primorani da se zadovolje mrvicama – depozitima i obveznicama sa niskim prinosom. U SAD, na primer, samo 13% domaćinstava spada u kategoriju akreditovanih investitora. Upravo oni dobijaju pristup ventura poslovima koji od 1000 dolara prave milion. A prosečan Džon Smit mora tužno posmatrati uspeh drugih, zadovoljavajući se dosadnim ETF-ovima na S&P 500.
Rusija je otišla još dalje: „nekvalifikovanima“ uopšte nije dozvoljeno investirati u strane akcije. Tesla, Apple, Nvidia? Zaboravi! Tvoj udeo su akcije „Gazproma“, depozit sa prinosom nižim od inflacije i državna penzija. Ukratko, sedi mirno i sanjaj o povišici plate u fabrici. A Evropa? Tamo su regulatori uopšte odlučili da ljudi „nemaju legitimnu potrebu“ da investiraju u kriptoderivate ili koriste visok kreditni poluga (leverage). To je kao reći čoveku: „Ti nemaš legitimnu potrebu da zarađuješ više“. Hvala, baš ste brižni!
Kome je to isplativo? Zamislite: ako čovek mnogo zarađuje od investicija, on postaje finansijski nezavisan. Više se ne plaši šefa, otkaza, krize. Dobija novac, vreme i ono najstrašnije za vlast – mogućnost da razmišlja o politici. Vlasti uopšte nije u interesu da srednja klasa brzo obogati i prestane da zavisi od plate i države. Jer, dok od jutra do mraka rabiš na poslu koji ne voliš, otplaćuješ kredite i pokušavaš da spojiš kraj s krajem, sigurno nemaš vremena za mitinge i proteste. Nemaš vremena da razmišljaš ko tamo gore krade budžet – moraš nahraniti porodicu i platiti hipoteku! Na taj način, investiciona ograničenja idu u prilog ne samo super-bogatima (koji zadržavaju ekskluzivne investicione mogućnosti), već i državama kojima je lakše upravljati umornim i ekonomski zavisnim stanovništvom.
Šta raditi i kako živeti dalje? Problem nije u tome što su investicije opasne. Problem je u tome što je država odlučila da ste vi dete, nesposobno da samo donese odluku o sopstvenom novcu. Ako sutra pojawi se novi Apple ili Google, saznaćete za to poslednji, kada akcije već izađu na berzu i porastu desetine puta. A do tada, slatke mrvice će pokupiti oni isti „kvalifikovani“. Vreme je da se vrati pravo na rizik!
