Тег: biohaking

Biohacking i sloboda sprovođenja eksperimenata nad sobom

Kroz celu istoriju ljudi su eksperimentisali i sprovodili različite procedure nad sobom. Probali su raznu hranu i medicinska sredstva, prolazili kroz raznovrsne rituale i slično. U nekim slučajevima, ovakvo eksperimentisanje je čak imalo značajnu naučnu vrednost. Tako, u jednom članku navodi se 465 primera kada su istraživači proveravali uzročnike bolesti, testirali nove preparate ili sprovodili neke druge procedure na sebi. I mada je 8 od ovih slučajeva završilo letalnim ishodom, što govori o prisustvu određenog rizika u ovakvim eksperimentima, velika većina njih (89%) dovela je do pozitivnih rezultata – potvrde ranije iznetih hipoteza ili dobijanja vrednih podataka.

Naravno, danas postoji negativan stav prema ovakvom eksperimentisanju, kao i uopšte prema samostalnom mešanju u telo i zdravlje čoveka. Ogromnu ulogu u tome je odigrala državna regulacija, koja postavlja stroga ograničenja tome čime se čovek sme baviti, a čime ne, često insistirajući i odlučujući umesto običnih ljudi da će tako navodno biti bezbednije. Država je učinila sve kako sprovođenje biomedicinskih eksperimenata i procedura ne bi bilo izvan granica odobrenih ustanova.

Uпрочем, sve to nije sprečilo postojanje biohakovanja. Pre svega, primetićemo da su mnoga sredstva za njegovu realizaciju veoma rasprostranjena i nikako nisu regulisana, budući da su jednostavno bioaktivni suplementi. Niko vam ne može zabraniti da, oslanjajući se na aktuelna istraživanja ili knjige o biohakovanju, nabavite određene vitamine ili nootropike i uzmete ih u navedenim dozama i na naveden način, a naročito ne i da modifikujete svoj način života ili ishranu, oslanjajući se na eksperimentalne podatke ili čak hipotetičke pretpostavke. Uzgred, prilično dobra zbirka korisnih sredstava i praksi može se naći u knjizi Darje Babkine „Biohakovanje mozga: kako upravljati neurohemijom, emocijama i inteligencijom“, koja je izašla ove godine.

Međutim, na tome se stvar ne završava. Savremene tehnologije omogućavaju organizovanje čak i celih genetičkih laboratorija u kućnim uslovima, i već postoje gotova rešenja za to. Na primer, za samo 3000 dolara može se nabaviti kućna laboratorija sa svim dodacima za bioinženjering od „The Odin“-a (a edukativni setovi za najjednostavnije eksperimente koštaju svega stotine dolara). Za uputstvima o tome šta tačno raditi sa takvom laboratorijom takođe ne treba ići daleko – može se jednostavno korak po korak reprodukovati ono što je urađeno u različitim istraživanjima. Upravo je to uradio jedan biohaker, čiji video možete pogledati ovde, kako bi ispravio svoju netoleranciju na laktozu – on je jednostavno ponovo kreirao preparat za gensku terapiju iz eksperimenta na miševima i isprobao ga na sebi. Rezultat je bio odličan – samo jedna pilula omogućava slobodan unos mlečnih proizvoda više od godinu dana, bez ikakvih negativnih posledica.

S obzirom na to koliko je savremena nauka zaglavila u bezbrojnim regulacijama i potrebi da se čeka državno odobrenje, ponekad čak decenijama, biohakovanje može dati impuls progresu u sferi biotehnologije, naročito ako govorimo o rešenjima koja su ljudima potrebna ovde i sada, za lečenje njihovih bolesti i različitih stanja koja donose nelagodu, a za koja još uvek ne postoji dovoljno efikasno rešenje među onima koja je državni regulator odobrio i pustio na tržište.

Postoji li u tome opasnost? Naravno, među onima koji se bave biohakovanjem ponekad će doći do nepoželjnih ishoda. Ali ljudi imaju puno pravo da dobrovoljno preuzmu takav rizik, a pokušaj uvođenja totalne zabrane samoeksperimentisanja ne bi bio opravdan, a u velikoj meri ni izvodljiv. Čak i sada postoje potpuno prihvatljive vrste aktivnosti koje nose ogromne rizike, na primer, ekstremni sportovi. I ako čovek može izabrati da se bavi bejsdžampingom, planinarenjem ili motokrosom, zašto onda ne može izabrati da kontroliše biohemijske procese svog organizma, ili čak da edituje svoj genom?

Voluntarist, Bitarh

garažni revolucionari: kako slobodni ljudi menjaju nauku

Znate šta imaju zajedničko avioni, personalni računari, bitkoin i insulini proizvedeni u kućnim uslovima? Sve ove stvari su nekada bile „apsolutno nemoguće“ sa tačke gledišta zvanične nauke. A takođe, sve su one počele bukvalno u garažama, podrumima i na kuhinjskim stolovima entuzijasta kojima nije bilo stalo do odobrenja akademika i činovnika.

Zašto je to tako važno? Zato što se upravo u takvim garažama rađaju pravi proboji. Uzmite braću Rajt: prestižni New York Times je pisao da do prvog leta čoveka ima još hiljadu godina. I nakon par meseci, dvojica momaka, za koje su smatrali da su gradski lude, dokazali su suprotno. I danas imamo slične priče. Na primer, insulin – u SAD su farmaceutski giganti podigli cene toliko da dijabetičari moraju bukvalno da biraju između hrane i leka. A nekoliko momaka i devojaka iz Oklenda, kojima je to dosadilo, odlučilo je da kreira projekat Open Insulin, kako bi ga jednostavno pravili sami, bez ogromnih nadcena i birokratije. Profesori su vrteli prstom pored slepoočnice, govoreći da je to nemoguće. Ali ovi ljudi su već postigli ozbiljne uspehe i uskoro bi mogli radikalno da promene celo tržište. Ne zato što imaju dozvolu ili podršku države, već zato što im je jednostavno stalo.

Ili uzmimo dijabetičare iz pokreta OpenAPS, koji su uzeli stare insulinske pumpe, senzore glukoze i napisali kod, kreirajući „veštačku pankreas“ kod kuće. Regulatori su upozorili: „Opasno je, nema FDA odobrenja!“ A desetine hiljada ljudi su odgovorile: „Nemamo vremena za čekanje, želimo da živimo normalno upravo sada“. Danas su čak i farmaceutske kompanije primorane da ponavljaju njihove ideje kako ne bi izgubile tržište.

Mislite da je to samo medicina? A Stiv Voznjak i Stiv Džobs, koji su sastavljali prvi Apple u garaži? Veliki šefovi su tada izjavljivali: „Personalni računari nikome ne trebaju“. Danas to zvuči kao anegdota, a njihove ideje su zaista smatrane glupošću. Ili bitkoin – izum koji nijedna država ne bi zvanično odobrila. Prva reakcija ekonomista? „To je mehurić, detski vrt“. Danas se kapitalizacija bitkoina procenjuje u trilione dolara i postao je simbol slobode od državnih i bankarskih monopola.

Još neverovatnija je priča Copenhagen Suborbitals – danskih momaka koji su odlučili da pošalju čoveka u svemir, jednostavno prikupljajući novac putem kraudfandinga. Iako je neuspeo lansirni prvi rakete zbog kvara izazvao podsmehe, godinu dana kasnije su uspešno lansirali sledeću. Bez milijardi iz budžeta, jednostavno zato što su želeli da dokažu da mogu. A šta kažete na priču 14-godišnjeg Tejlora Vilsona? Dečko je napravio nuklearni reaktor u garaži. Akademici: „To je nemoguće!“ Stvarnost: on je demonstrirao funkcionalni reaktor i sastao se sa predsednikom SAD.

Ove priče ne samo da inspirišu, one dokazuju da birokratija, regulatori i zvanične strukture često postaju ne pomagaji, već barijere. Zahtevati od entuzijasta publikacije u zvaničnim časopisima je otprilike isto što i tražiti od trkača u vrećama da se takmiči sa atletima. Naravno, zvanična nauka i peer-review su dobri, ali ne smeju postati jedino merilo istine. Grigorij Perelman je dokazao matematičku Poincareovu hipotezu uopšte bez zvaničnih publikacija – i dobio je ekvivalent Nobelove nagrade. Njegov rad su proverili sami matematičari, i to se ispostavilo kao dovoljno.

Moramo podržati garažnu nauku, DIY laboratorije i otvorene zajednice. Ljudi moraju imati mogućnost da slobodno eksperimentišu, stvaraju i dele otkrića bez obiranja za činovnike i korporativne monopole. Na kraju krajeva, nauka ne pripada institucijama, već ljudima. Svaka garaža može postati laboratorija, svaka kuhinja pogon inovacija. Upravo ta sloboda stvaranja čini svet boljim. Zato, ne bojmo se da stvaramo ono što je zvanično „nemoguće“. Jer upravo tako, na spoju slobode i sna, rađa se budućnost!

Voluntarist, Bitarh

Dalasov klub kupaca

Zamislite: dobijate smrtonosnu dijagnozu, a lek za vašu bolest postoji, ali vam ga ne daju. Zašto? Zato što ne sme, nije odobren od strane države. Absurd? Međutim, upravo se u takvoj situaciji jednogdana našao Teksanac po imenu Ron Vudraf, heroj stvarne priče koja je poslužila kao osnova za film „Dallas Buyers Club“. I način na koji je postupio predstavlja pravu lekciju o slobodi i borbi protiv birokratije.

Ron je bio sasvim običan momak iz Dalasa: električar, voleo je rodeo, živeo je mirno. Godine 1985. saznao je zastrašujuću vest – ima HIV/AIDS, preostao mu je mesec dana života. Lekari su raširili ruke: rekli su da postoji eksperimentalni preparat AZT, ali da je pristup njemu strogo ograničen, a drugih zvanično odobrenih lekova nema. Za većinu bi takva presuda zvučala kao zvono za poslednji raund, ali ne i za Rona. Nije nameravao pokorno da umre prema rasporedu koji su odobrile državne službe.

Šta radi očajni, ali tvrdoglavi Teksanac? Preuzima stvari u svoje ruke! Ron je saznao da u Meksiku i drugim zemljama već koriste druge preparate protiv AIDS-a – one koji nisu odobreni u SAD-u, ali pomažu. Poslao je dođavola sve zabrane i otišao po lekove preko granice. Vratio se sa prtljažnikom punim životno važnih pilula i počeo da ih deli sa drugim bolesnima. Tako je nastao tajni „Dallas Buyers Club“ – neka vrsta medicinskog kooperativa slobode. Bolesni su se udruživali, plaćali simboličan članarijski doprinos, a zauzvrat dobijali neophodne lekove koje nisu mogli nabaviti legalno. Nijedan humanitarni fond niti državni program im ne bi pomogao tako brzo kao što je pomogao ovaj klub.

Naravno, vlastima je takvo samoopravdanje bilo neprihvatljivo. FDA i ostali birokrati objavili su rat Ronu. On se ipak usudio da prekrši pravila: prodavao je neregistrovane preparate, zaobišao je farmaceutske monopoliste i uopšte se usudio da se leči bez dozvole! Birokrati su pokušavali da zatvore radnju: racije, konfiskacije, pretnje sudom. A Ron je samo tražio nove putove. Pretvarao se ponekad u lekara, ponekad u sveštenika, prenoseći lekove u koferima preko granice. Organizovao je isporuke iz Meksika, Japana, Evrope – odsvuda gde su regulatori bili brži. Svaka dodatna serija lekova značila je spasene mesece i godine života za nekoga. Na kraju, Ron nije proživeo 30 dana, već više od sedam godina – uglavnom zato što je sam izabrao kako će se lečiti, umesto da čeka milost od činovnika.

Pogledajmo situaciju šire: novi lekovi i tehnologije rađaju se svake godine – od genoterapije i matičnih ćelija do eksperimentalnih lekova protiv raka. Naučnici su smislili kako da spasu život – činilo bi se da je to ono, čudo! Ali proći će godine pre nego što birokratska mašina dozvoli da se ovi čudo-lekovi široko primenjuju. Običan put odobravanja novog leka može trajati 5, 10, 15 godina. Za teško bolesnog pacijenta to je večnost koju on nema. Dobija se čudna etika: „Da, imamo potencijalno spasenje za vas, ali sačekajte, prvo papiri“. Pravo na eksperiment je stvar koja se sama nameće. Nije slučajno što su u nekim zemljama usvojili zakone tipa „Right to Try“ – dozvoljavajući beznadežno bolesnima da isprobaju bilo koje eksperimentalne terapije, zaobilazeći deo birokratije. Bolje je rizikovati nego garantovano umreti, zar ne?!

A evo još jednog zanimljivog obrta – biohacking. To je kada ljudi sami za sebe postaju i laboratorijski zečevi i lekari. Neko, ne čekajući odobrenje, ubrizgava sebi eksperimentalnu vakcinu ili gensku terapiju. Neko uzima snažne nootrope ili hormone koji zvanično nisu dozvoljeni, kako bi unapredio organizam. Uglavnom, proveravaju na sebi sve novo što je nauka smislila, bez obzira na regulatore. Ovi entuzijasti takođe brate svoje pravo da raspolažu svojim telom i zdravljem. Njihov moto je: „Moje telo – moja stvar“, i spremni su da snose odgovornost za posledice. Država ih, pak, obično vidi kao prekršilce: ah tako, eksperimentišete bez licence, kako se usuđujete! A oni se usuđuju jer žele da žive dugo, da budu zdravi ili jednostavno da ne čekaju dozvolu odozgo.

Voluntarist, Bitarh