Kroz celu istoriju ljudi su eksperimentisali i sprovodili različite procedure nad sobom. Probali su raznu hranu i medicinska sredstva, prolazili kroz raznovrsne rituale i slično. U nekim slučajevima, ovakvo eksperimentisanje je čak imalo značajnu naučnu vrednost. Tako, u jednom članku navodi se 465 primera kada su istraživači proveravali uzročnike bolesti, testirali nove preparate ili sprovodili neke druge procedure na sebi. I mada je 8 od ovih slučajeva završilo letalnim ishodom, što govori o prisustvu određenog rizika u ovakvim eksperimentima, velika većina njih (89%) dovela je do pozitivnih rezultata – potvrde ranije iznetih hipoteza ili dobijanja vrednih podataka.
Naravno, danas postoji negativan stav prema ovakvom eksperimentisanju, kao i uopšte prema samostalnom mešanju u telo i zdravlje čoveka. Ogromnu ulogu u tome je odigrala državna regulacija, koja postavlja stroga ograničenja tome čime se čovek sme baviti, a čime ne, često insistirajući i odlučujući umesto običnih ljudi da će tako navodno biti bezbednije. Država je učinila sve kako sprovođenje biomedicinskih eksperimenata i procedura ne bi bilo izvan granica odobrenih ustanova.
Uпрочем, sve to nije sprečilo postojanje biohakovanja. Pre svega, primetićemo da su mnoga sredstva za njegovu realizaciju veoma rasprostranjena i nikako nisu regulisana, budući da su jednostavno bioaktivni suplementi. Niko vam ne može zabraniti da, oslanjajući se na aktuelna istraživanja ili knjige o biohakovanju, nabavite određene vitamine ili nootropike i uzmete ih u navedenim dozama i na naveden način, a naročito ne i da modifikujete svoj način života ili ishranu, oslanjajući se na eksperimentalne podatke ili čak hipotetičke pretpostavke. Uzgred, prilično dobra zbirka korisnih sredstava i praksi može se naći u knjizi Darje Babkine „Biohakovanje mozga: kako upravljati neurohemijom, emocijama i inteligencijom“, koja je izašla ove godine.
Međutim, na tome se stvar ne završava. Savremene tehnologije omogućavaju organizovanje čak i celih genetičkih laboratorija u kućnim uslovima, i već postoje gotova rešenja za to. Na primer, za samo 3000 dolara može se nabaviti kućna laboratorija sa svim dodacima za bioinženjering od „The Odin“-a (a edukativni setovi za najjednostavnije eksperimente koštaju svega stotine dolara). Za uputstvima o tome šta tačno raditi sa takvom laboratorijom takođe ne treba ići daleko – može se jednostavno korak po korak reprodukovati ono što je urađeno u različitim istraživanjima. Upravo je to uradio jedan biohaker, čiji video možete pogledati ovde, kako bi ispravio svoju netoleranciju na laktozu – on je jednostavno ponovo kreirao preparat za gensku terapiju iz eksperimenta na miševima i isprobao ga na sebi. Rezultat je bio odličan – samo jedna pilula omogućava slobodan unos mlečnih proizvoda više od godinu dana, bez ikakvih negativnih posledica.
S obzirom na to koliko je savremena nauka zaglavila u bezbrojnim regulacijama i potrebi da se čeka državno odobrenje, ponekad čak decenijama, biohakovanje može dati impuls progresu u sferi biotehnologije, naročito ako govorimo o rešenjima koja su ljudima potrebna ovde i sada, za lečenje njihovih bolesti i različitih stanja koja donose nelagodu, a za koja još uvek ne postoji dovoljno efikasno rešenje među onima koja je državni regulator odobrio i pustio na tržište.
Postoji li u tome opasnost? Naravno, među onima koji se bave biohakovanjem ponekad će doći do nepoželjnih ishoda. Ali ljudi imaju puno pravo da dobrovoljno preuzmu takav rizik, a pokušaj uvođenja totalne zabrane samoeksperimentisanja ne bi bio opravdan, a u velikoj meri ni izvodljiv. Čak i sada postoje potpuno prihvatljive vrste aktivnosti koje nose ogromne rizike, na primer, ekstremni sportovi. I ako čovek može izabrati da se bavi bejsdžampingom, planinarenjem ili motokrosom, zašto onda ne može izabrati da kontroliše biohemijske procese svog organizma, ili čak da edituje svoj genom?
