Postoji izuzetno zanimljivo istraživanje Vojnom-mornaričkih postdiplumskih studija u gradu Monterey u državi Kalifornija o upotrebi oksitocina u policijske i vojne svrhe. Oksitocin je hormon koji pojačava poverenje i predisponira ka izgradnji poverljivih odnosa, što se predlaže koristiti za prisilno smanjenje nevolje ljudi da komuniciraju sa agentima sile. U njemu se takođe razmatraju različite metode dostave oksitocina, od kojih je najefikasnija inhalaciona, puštanje oksitocina putem ovlaživača vazduha, aerozolnog raspršivača ili drugog uređaja, jer pri inhalaciji on gotovo trenutno dospeva u mozak i počinje da deluje.
Neki od predloženih scenarija primene su prilično bezazleni i mogu biti korisni. To je stimulisanje poverenja kod deteta koje je žrtva ili svedok zločina, kod osobe koja izražava suicidalne namere, u scenariju uzimanja talaca radi sprovođenja uspešnih pregovora, kod kriminalaca radi njihove rehabilitacije, ili kod terorista, kako bi brzo poverovali podmetnutom novajliji.
Ali takođe se predlažu izuzetno mračni scenariji koji bi mogli omogućiti stacionarnim banditima (državama) da učvrste vlast, pa čak do izgradnje totalitarne diktature, bez suočavanja sa otporom. Prvi scenario je kontrola protesta putem stimulisanja poverenja protestnika prema policiji i snagama bezbednosti. Drugi scenario je borba protiv pobuna, uključujući masovno raspršivanje oksitocina, kako bi se steklo poverenje stanovništva i predisponiralo ono ka izdavanju pojedinaca koji su nepoželjni vlastima.
Vredi napomenuti da je ovo istraživanje objavljeno još 2007. godine, i na njemu je naznačeno da je „neklasifikovano“ (razgradirano) i „dozvoljeno za javni pristup“. Šta su američki vojnici mogli još smisliti u međuvremenu, što je tajno i nije u javnom pristupu, nama ostaje samo da nagađamo. Naročito s obzirom na postojanje takvih ideja u njihovoj prošlosti kao što su „gej-bombama“, koje bi pri bacanju na neprijateljske trupe trebalo da učine vojnike nesposobnim za borbu izazivajući snažno uzbuđenje.
Jedno je sasvim jasno – možemo sigurno pretpostaviti da stacionarni banditi žele da manipulišu našim osećanjima i ponašanjem, pribegavajući biološkim metodama uticaja. I moguće je da će im jednog dana uopšte biti dostupna sredstva sposobna da ljudima peru mozak i učine ih apsolutno pokornim.
Za takvu pretnju može se ponuditi jedno efikasno rešenje – delovati preventivno, takođe pribegavajući biološkim sredstvima koja se mogu lako i jeftino proizvoditi. Reč je o sredstvima za pojačanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja, čiji nedostatak dovodi do psihopatskih predispozicija i sposobnosti vršenja namernih i planiranih činova nasilja. Težnja da se ima nasilna vlast nad ljudima takođe je znak prisustva psihopatskih crta, i pojačanje inhibitora nasilja trebalo bi da predisponira osobu da to napusti. Takođe bi to trebalo da učini agente sile stacionarnih bandita nesposobnim da efikasno vrše činove nasilja.
Ali šta je sa dostavom takvih sredstava njihovim pacijentima? Treba napomenuti da agenti sile ne postoje izolovano od društva. Oni žive pored nas, hodaju istim ulicama, neće moći da jure neslaganjem u gasnim maskama, naročito ako ih neko zasuje bojom, naposletku, oni se regrutuju direktno iz društva. Oni nisu više zaštićeni od biološkog uticaja običnih ljudi nego obični ljudi od istog takvog uticaja sa njihove strane. Naročito će biti ranjivi ako sredstva za permanentno pojačanje inhibitora nasilja postanu dostupna i jeftina, na primer, preparati genske terapije. I pitanje je samo ko će preuzeti inicijativu u biološkim metodama uticaja, hoće li ljudi uspeti da pobede takvu patologiju kao što je disfunkcija inhibitora nasilja i iskorene je iz društva pre pojave efikasnih sredstava za pranje mozga.
