Prilično je poznata priča o biologu Robertu Sapolskinju, koji je posmatrao babune decenijama. Alfa mužjaci u posmatranom čoporu ponašali su se prilično brutalno, pokazujući ekstremno visok nivo nasilja prema svojim srodnicima. Međutim, u jednom trenutku čopor je otkrio ljudsku smeću do koje su mogli prići samo ti alfa mužjaci, jer su se za pristup smeću morali boriti sa alfa mužjacima drugog čopora. U jednom trenutku su na smeću pokupili infekciju, nakon čega su uginuli, ostavivši čopor bez preterano agresivnih jedinki. I najzanimljivije počinje dalje – iako je u čoporu i dalje postojala hijerarhija (alfa mužjaci su dobili zamene), tuče i nasilje među srodnicima su prestali, i ovaj rezultat se zadržao decenijama, čak i kada su prvobitni mužjaci već stigli da uginu od starosti.
Ponekad se javlja pitanje – zar određeni broj nasilnih jedinki u svakom kolektivu i društvu nije normalno stanje stvari? Zar ako nasilnici budu uklonjeni, njihovo mesto neće obavezno zauzeti neko drugi? Pozitivan odgovor na ova pitanja, naravno, nema nikakvih realnih osnova, a niti se slaže sa etološkim zapažanjima prikazanim iznad. Ne postoji nikakav prirodan broj nasilnih jedinki, postoje samo patološke jedinke, čije uklanjanje (a još bolje – terapija njihovog nasilja) će dovesti do uklanjanja iz socijuma patologije koja sastoji u disfunkciji mehanizma inhibicije nasilja.
Uopšte bi bilo glupost pretpostaviti da će kod nenasilnih jedinki, usled nestanka trenutnih nasilnika, odjednom biti potisnuta inhibicija nasilja i da će oni, koji su ranije osećali odbojnost prema nanošenju štete srodnicima, prestati to da osećaju. Jedino jedinke koje to nisu osećale od početka, ali su se krile, mogu se ispoljiti u takvoj situaciji. Naravno, istraživanja pokazuju povećanje nivoa testosterona kod mužjaka primata na koje više ne vrše pritisak mužjaci višeg ranga. Međutim, inhibicija nasilja je funkcija serotoninskog sistema, kojoj testosteron ne protivreči, povećavajući agresivnost samo u jasnim granicama. Inhibiciona funkcija serotonina i proagresivna funkcija testosterona kod zdrave jedinke rade paralelno, održavajući agresiju kao funkcionalno ponašanje.
