Prilično često protiv ideje slobodnog društva iznosi se argument „najgoreg scenarija“. On se sastoji u tome da ne možemo odustati od države jer imamo šta da izgubimo; iako je država u mnogim aspektima loše rešenje za naše probleme, bez nje stvari mogu postati još mnogo gore, što znači da ne vredi rizikovati. Ovaj argument se ne može nazvati utemeljenim, jer ne razmatra mogućnost suprotne situacije, odnosno „najboljeg scenarija“, a osim toga, potpuno ignoriše najgori scenario koji može nastupiti ako se državna vlast zadrži.
Apsolutno svaka ljudska aktivnost i sve težnje nose u sebi kako mogućnost postizanja pozitivnog rezultata, tako i suočavanje sa različitim rizicima. To važi čak i za svakodnevne radnje, kao što je šetnja do prodavnice ili na posao. I u takvoj elementarnoj aktivnosti krije se, mada mali, ipak rizik da se negde zakačite usput, padnete i ozbiljno povredite, ili da vas udari automobil na pešačkom prelazu. A šta tek reći o nečemu složenijem od šetnje?
Međutim, verovatnoća nastupanja najgoreg scenarija ne odvraća ljude od aktivnosti i težnji ako one mogu dovesti i do najboljeg scenarija, a naročito kada postoji najgori scenario povezan sa odustajanjem od toga. Mislim da je očigledno koji najgori scenario vas čeka ako odbijete da izađete napolje. Mnoge inicijative su našle svoju realizaciju u pokušaju da se izbegne najgori scenario bezdejstva, čak uprkos tome što je i samo delovanje nosilo određene rizike. Da je svaka inicijativa odbacivana samo na osnovu postojanja rizika, bez razmatranja rizika bezdejstva, sada bismo živeli u mnogo zaostalijem svetu bez mnogih pojava i tehnologija koje su nam uobičajene.
Moguće je da se u težnji za postizanjem slobodnog društva, kao i u svakoj drugoj težnji, kriju određeni rizici. Međutim, ponovo, ne zaboravimo da ne postoji samo najgori, već i najbolji scenario, i da postoji najgori scenario pri očuvanju statusa kvo. Uostalom, istorija nam je već pokazala mnogo primera potonjeg. Koliko je bilo državnih režima koji su uništili milione života. I da li neko zaista može reći da će najgori scenario slobodnog društva biti čak gori od života pod nekim novim Staljinom, Hitlerom ili Pol Potom? A sve države teže upravo centralizaciji i jačanju svoje moći, i taj proces možemo posmatrati čak i sada. Pre 10-20 godina, kako u zapadnom svetu, tako i u našem postsovjetskom prostoru, poredci su bili slobodniji, a sada se veoma lako može dobiti kazna (pa čak i zatvorska kazna) čak i za aktivno zastupanje pozicija ili jednostavno izražavanje mišljenja koje nije u skladu sa državnom agendom. Dakle, put do nivoa autoritarnih komunističkih/fašističkih režima prošlog veka nije daleko.
Države su se oduvek kretale i nastavljaju da se kreću ka svom najgorem scenariju. To samo govori da bi trebalo da pokušamo da postignemo slobodno društvo kao alternativu sposobnu da pruži najbolji scenario. To je naročito aktuelno u slučaju postsovjetskog prostora. Možda ljudi zapadnog sveta imaju šta da izgube u ekonomskom smislu, oni su akumulirali određeno bogatstvo, čiji rizik gubitka verovatno u njihovim očima neće opravdati ovakvu težnju. Mi to nemamo čak ni to. Za nas je slobodno društvo kao injekcija eksperimentalnim lekom za beznadežno bolesnika – ili tako, ili neće ostati ništa osim pomirenja sa situacijom koja se ubrzano pogoršava.
