Kada se nasilje deli na kategorije kao što su nedopustivo, dopustivo, pa čak i neophodno, u toj podeli se pravi najgrublja greška. Ona sastoji u pretpostavci da se može boriti samo protiv nedopustivog nasilja, bez diranja ostalih kategorija. Navodno, iniciranje nasilja može biti korisno u određenim situacijama, pa bi stalo vredelo sačuvati upravo to „korisno“ nasilje.
Međutim, deliti nasilje na različite kategorije prema pokazatelju dopustivosti i nedopustivosti je jednostavno apsurdna zamisao. Nasilje je nedeljivo; ne postoje ljudi koji su sposobni da počine nasilni napad jednog tipa, a istovremeno nesposobni da počine drugi. Čovek je ili sposoban ili nesposoban da počini nasilni napad uopšte. U tačnosti ove tvrdnje lako ćete se uveriti nakon kratkog objašnjenja same prirode nasilnog ponašanja i jedne zanimljive činjenice.
Nasilje nije isključivo racionalan postupak kojem čovek pribegava uvek kada mu je to isplativo i kada ne nosi ozbiljne rizike. Manifestacija nasilja ne zavisi isključivo od društvenih kočnica i protivteži. Bez obzira na stimuluse, većina ljudi nikada nije počinila i neće počiniti akt nasilja, barem u njegovim ozbiljnim oblicima, kao što je nanošenje značajne fizičke štete drugoj osobi ili ubistvo. U celoj istoriji čovečanstva i u svim okolnostima, na primer u ratovima i genocidima, manje od 2% ljudi je počinilo takve radnje.
Kao pravilo, čoveku su svojstveni prirodni inhibitori agresije – inhibitor nasilja koji pri pokušaju da počini akt nasilja kod njega izaziva samo osećaj odbojnosti. Takođe, ovaj mehanizam igra važnu ulogu u razvoju empatije, koja je takođe svojstvena većini ljudi. Sposobnost prosečnog čoveka da nanese stvarnu fizičku štetu drugim ljudima ograničena je samo samoodbranom u slučaju neposredne pretnje po život.
Sada vredi pomenuti jednu veoma važnu i zanimljivu činjenicu. Kao što pokazuje statistika domaćeg nasilja u SAD-u, u porodicama policajaca ono se javlja do 4 puta češće nego u proseku u svim američkim porodicama. I to su samo oni slučajevi o kojima su policajci sami izvestili u anonimnim anketama; sigurno se mnogi od njih čak ni tada nisu priznajuli u svojoj sklonosti nasilju.
Zadržavanjem makar jedne kategorije nasilja, neizbežno je zadržavanje i svih ostalih kategorija. Da bi u društvu bilo policajaca, vojnika, a naročito nekih specijalnih službi i „dželata“ koji izvršavaju naređenja o uklanjanju nekoga, neophodno je postojanje određenog procenta ljudi koji su uopšte sposobni za nasilje. U suprotnom, takve zaposlene jednostavno ne bi bilo odakle uzeti. Ali ako se ovakvo stanje stvari zadrži, onda privatna nasilna kriminalnost nikada i nigde neće nestati. Štaviše, sami zaposleni će biti izvor privatnog nasilja. Danju je neko izuzetno uspešan službenik, uvek spreman da po naređenju sprovede bilo kakvo nasilno pritvaranje, a uveče se vraća kući i prebija svoju ženu i decu. Sudeći po statistici, upravo to se može očekivati od čoveka koji uopšte ne oseća tako jaku odbojnost prema vršenju nasilja kao drugi ljudi.
Pokušaj da se nasilje od strane ljudi sposobnih da ga počine samo ograniči, a ne iskoreni, jednostavno neće upaliti. Efikasno se može boriti samo protiv celokupnog nasilja i svih nasilnika odjednom. Nasilje se ne sme deliti na kategorije dopustivosti i nedopustivosti (a naročito ne po neophodnosti), inače ovaj problem neće nestati, i u društvu će nastaviti da ostaje onaj mali procenat ljudi koji su sposobni da ga počine u bilo kom trenutku i u bilo kom obliku.
