U svetskoj istoriji se stvorila takva situacija da je Evropa, ili takozvani „Zapad“, postala razvijeniji i progresivniji region od ostatka sveta. Čak ni „Istok“, koji je, činilo bi se, takođe imao mnoga dostignuća, nije uspeo da postigne isto bogatstvo i razvoj. O ovoj temi se može dugo razmišljati i iznositi raznovrsni argumenti, međutim, sada ćemo razmotriti ovo pitanje sa tačke gledišta koncepta kulture kompromisa, unoseći neka razmišljanja u vezi sa nasiljem u ljudskim međusobnim odnosima. Ova objava će biti kratak rezime i komentar na snimak na ovu temu od Savromata.
Po čemu se istorija Zapada razlikovala od istorije Istoka? Može se pogledati Kina, vodeća sila Istoka, koja se neprestano raspadala i ponovo objedinjavala, a ceo taj proces bio je praćen uništavanjem svih ostalih od strane jedne strane – jedini pobednik je uzimao sve. To je primer igre sa nultom sumom, kada se bogatstvo ne stvara, već se redistribuiše, ili čak potpuno gubi zbog troškova vođenja konflikata. Sasvim drugačija situacija se stvorila u Evropi, gde nije bilo jednog pobednika koji bi uništavao sve i uzeo sve. I u mnogim evropskim konfliktima, pobednik je umesto uništavanja pobijeđenog samo primoravao ga na potčinjenost, prihvatajući njegovo pravo na život, imovinska, pa čak i politička prava. Setimo se srednjovekovnih slobodnih gradova i verskih redova, koji su iako formalno bili pod kraljem, ipak zadržavali čak i autonomnu jurisdikciju. Takva kultura kompromisa jasno se formirala još do početka drugog milenijuma i tokom dugog vremena doprinosila je akumulaciji i uvećanju bogatstva.
Može se navesti mnogo razloga zašto je to tako ispalo. Ali suština je sledeća – brutalno nasilje definitivno nije strategija koja bi mogla dovesti do bogaćenja i razvoja. Društva sklona totalnom uništavanju protivnika osuđuju sebe na nepoštovanje najosnovnijih prava i rasipanje bogatstva. Društva sklona traženju kompromisa i izgradnji dogovora uvećavaju bogatstvo.
Jedan pretpostavljeni faktor koji je doprineo razvoju kulture kompromisa u Evropi mogao je biti biološki – niži procenat nasilnih pojedinaca sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, a naročito brutalnih psihopatskih ličnosti. Čak i ako je to važilo samo za određeni deo evropskog društva, to je već moglo biti dovoljno za razvoj i širenje takve kulturnom norme. Naravno, ka vlasti i osvajanjima u svakom slučaju teže upravo psihopatske ličnosti, ali ako deo njih nije bio apsolutno bezosećajni klinički psihopati, to je povećavalo šansu da budu predisponirani da sažalje se nad pobijeđenim i time ne unište bogatstvo društva u celini.
Naravno, u svakom društvu ogromna većina stanovništva je prilično nenasilna, a ekstremno brutalnih psihopatskih pojedinaca je sasvim malo, ali čak i mala razlika u tome koliki procenat čini taj mali broj može imati kardinalno različit uticaj na društvo. I po svemu sudeći, veći procenat takvih pojedinaca stvara i veći rizik od osmeškivanja društva zbog totalnog nepoštovanja osnovnih prava na život i imovinu.
