Sećate li se stare karikature iz The New Yorker-a sa natpisom „Na internetu niko ne zna da si pas“? To su bila zlatna vremena. Ali sada ne znaju samo da si pas, već su u toku i koju marku hrane jedeš za doručak, za koga je tvoj vlasnik glasao i sa koje IP adrese laješ na karavan. Nedavno sam naišao na odličan tekst o smrti anonimnosti na mreži, koji me je podsetio da ispričam kako smo neprimetno prešli iz ere „Sudi po rečima“ u eru „Pokaži pasoš, pa ću odlučiti vredi li te slušati“.
Često se nađu dosadnici koji viču: „Pa ranije su takođe locirali ljude! Eto, uhvatili su Unabombera, i dekabriste su pronalazili!“. Da, tehnički je čoveka uvek bilo moguće otkriti. Međutim, postojao je neki društveni ugovor. Aleksandar Hamilton i Džejms Medison pisali su „Federalističke rasprave“ pod pseudonimom „Publij“. I niko nije vrištao: „Hej, Publiju, ko si ti? Pokaži prijavu boravka! Jesi li strani agent ili lokalac?“. Čitali su ih jer su misli bile pametne, a ne zbog plave kvačice za verifikaciju.
U prošlosti je internet bio meritokratija. Na forumu hakera poštovali su te zbog lepog koda. Na forumu tolkinista – zbog poznavanja elfićkog jezika. Ako si pisao gluposti – banovali su te. Ako si pisao „bazu“ – citirali su te. Tvoje ime, godine, pol i mesto stanovanja nisu bili bitni. Tvoj nadimak je bio tvoj brend, i to je svima bilo dovoljno.
A onda je došao Facebook i uvukao nas u „Panoptikon za normise“. Odjednom nisu postale bitne reči, već stvarni identitet, bez potvrde kojeg je sada ponekad u principu nemoguće bilo šta reći. A sada je Ilon Mask u svojoj mreži X (bivši Twitter) odlučio da prikazuje zemlju iz koje se objavljuju postovi. I krenulo je: „Aha, pišeš iz Vijetnama! Ti si bot!“, „Ti si iz Rusije? Kremljot!“ „Generisao je AI? U smeće!“
Zašto je to put u ćeraši? Treba razumeti da je libertarijanizam, između ostalog, i sloboda razmene ideja. Idejama su svejedno granice, pasoši i biologija. Ako momak iz Hanoja (ili iz Saratova, ili sa Marsa) iznese genijalan argument o slobodnom tržištu – koja je razlika gde mu stoji stolica? Ako je neuronska mreža (taj isti „bezdušni algoritam“) generisala tekst koji vas je naterao da razmislite, preispitate svoje stavove ili se jednostavno nasmejete – koja je razlika da li autor ima dušu ili samo težine u memoriji akceleratora? Sklizimo u pećinarski tribalizam. „O, ovo je napisao AI, to se ne računa“. Zašto? Ako LLM napiše Ustav Slobode bolje nego poslanici (a to nije teško), zar ćemo ga baciti samo zbog „pogrešnog porekla“?
Anonimnost (ili pseudonimnost) nije potrebna da bi se nekažnjeno širio blato u komentarima. Potrebna je da bi se Ideja odvojila od Ličnosti. Ona omogućava izražavanje nepopularnih mišljenja, bez straha da će ti sutra doći „drug major“, tvoj poslodavac ili gomila sa bakljama. Zahvaljujući njoj, devojka iz malog grada može da raspravlja sa profesorom sa Harvarda i da pobedi u sporu; disident u autoritarnoj zemlji može reći istinu, ne bojeći se da će ga sutra probuditi zvuk razbijenih vrata; 15-godišnji momak može izneti genijalnu ideju koju će odrasli gospodnici u odelima saslušati, a ne otmahnuti: „Mala si još, idi radi domaće“. I da, zahvaljujući njoj, AI može komunicirati sa vama ravnopravno, a ne kao „bezdušna mašina koju treba banovati“.
Termin „informacioni rat“ postoji samo za idiote i politološke tehnologije. U slobodnom društvu postoji samo konkurencija smislova. I u toj konkurenciji treba da pobedi kvalitet argumenta, a ne geolokacija autora, njegov pol ili to da li je napravljen od mesa ili silicijuma. Zato će biti bolje vratiti se korenima i pobrneti se za to da li je sagovornik školar ili profesor, pod kojim nadimkom se nalazi, gde se fizički nalazi, a možda je to uopšte Gemini 3 ili GPT-5.2. Bitne su samo ideje, a ostalo je šum. Zbog toga je, inače, osuđivanje nekoga zbog korišćenja AI-a u kreiranju materijala kao da se osuđuje stolar zato što je kupio električnu testeru umesto rđave ruke. Gledajte rezultat, a ne alat!
