Među libertariancima koji podržavaju postojanje Libertarijanske partije postoje dva prilično različita pogleda na njen cilj. Prema jednom, partija postoji da bi stekla političku moć pobedom na izborima; ona se razlikuje od drugih partija samo po tome što želi da koristi tu moć za eliminaciju ili drastično smanjenje vlade. Ovo se čini kao dominantan stav na partijskim konvencijama, barem onima kojima sam prisustvovao. Iako još uvek nisam čuo da je bilo koji libertarijanski predsednički kandidat predvideo pobedu, nekoliko njih je ostavilo utisak da su do nje udaljeni samo nekoliko izbora.
Jedna teškoća sa ovom strategijom je to što može biti neusklađena sa unutrašnjom dinamikom političkih partija. Pre nego što se postavi pitanje može li libertarijanska partija pobediti na izborima, prvo treba pitati se zašto je Libertarijanska partija libertarijanska i pod kojim će okolnostima nastaviti ili neće nastaviti da bude libertarijanska.
Partija nije osoba. Ona nema uverenja; ne može je ubediti filozofski argumenti. Reći da partija zastupa određene stavove je skraćeni način opisivanja ishoda unutrašnjih političkih procesa te partije, procesa koji određuju koji se stavovi objavljuju kao partijski program i, što je često važnije, koje stavove promoli kandidati partije i na koje se primenjuju ako preuzmu funkciju.
Libertarijanac odbacuje ideju da vlada, samo zato što kaže da postoji radi opšteg dobra, zapravo tako i postupa. On bi podjednako trebalo da odbaci ideju da će partija koja se zove „Libertarijanska“ automatski nastaviti da promoviše libertarijanske stavove. Da bismo razumeli šta će bilo koja vlada ili politička partija uraditi, trebalo bi da počnemo pretpostavkom da pojedinci unutar organizacije racionalno teže sopstvenim ciljevima, bilo sebičnim ili ne, a zatim pokušamo da na osnovu te pretpostavke predvidimo kako će organizacija delovati.
Političkoj partiji su za kampanju ili čak za samo postojanje potrebni resursi. Ona ih dobija na dva različita načina. Prima donacije novca i rada od ljudi koji žele njen uspeh jer podržavaju njenu ideologiju; kada partija tek počne, to može biti sve što ima. Ali kada postane dovoljno velika da pobedi, ili barem utiče na izbore, partija takođe stiče politička imanja sa značajnom tržišnom vrednošću. Politička igra se igra radi kontrole nad prikupljanjem i trošenjem stotina milijardi dolara godišnje. Čak i relativno slab igrač u toj igri — partija koja, recimo, dobije pet ili deset procenata glasova na nacionalnim izborima i ima nekoliko mesta u Kongresu — ima usluge koje može da pruži vredne prilično mnogo novca.
Političkom partijom pokreću dva cilja. Ona želi da proklamuje stavove i preduzima akcije koje privlače njene ideološke pristalice. Ali ona takođe želi da privuče što više glasova kako bi maksimizovala svoja politička imanja. Nakon što privuče te glasove, ona želi da deluje na način koji će maksimizovati njene dugoročne prihode. Kod nekih pitanja ovi ciljevi mogu se pokazati kao usklađeni. Kod drugih neće.
Kada kažem da partija nešto želi, ponovo koristim praktičnu skraćenicu. Uzmimo u obzir malu ideološku partiju kao što je Libertarijanska partija. U početku, sve što ona može ponuditi potencijalnim radnicima, funkcionerima ili kandidatima jeste prilika da ostvare svoje ideološke ciljeve. Sve dok je to tačno, njeni članovi, funkcioneri i kandidati nastavljaju da budu ljudi čiji je glavni cilj ideološki, a partija nastavlja da „veruje u“ libertarianizam.
Pretpostavimo da partija počne da pobeđuje na izborima. Nekim ljudima će pasti na pamet da pozicije moći unutar partije mogu, na duge staze, vredeti prilično mnogo novca. Neki od ljudi kojima se to dogodi mogu biti neideološki i spremni da proklamuju bilo koju ideologiju koja im je zgodna. Drugi mogu biti nejasno libertarijanski, ali sa većom posvećenošću svojim kratkoročnim privatnim ciljevima nego svojim dugoročnim javnim ciljevima. Ono što ove ljude povezuje je njihova spremnost da profesionalno bave se sticanjem moći unutar partije. Na duge staze, u borbi za moć, profesionalci će pobediti amatere. Sigurno je kao i bilo šta drugo u politici da će, čim partija postigne značajnu političku moć, na kraju skrenuti ka politici u kojoj je ideologija sredstvo, možda važno sredstvo, a ne cilj. Postaće partija koja maksimizuje glasove i prihode, zauzimajući stavove diktirane svojom ideologijom kada to deluje kao najbolji način za dobijanje glasova ili dobrovoljačkog rada i novca koji joj je potreban da bi dobila glasove, i preduzimajući akcije neslagalne sa svojom ideologijom kada takve akcije partiji donesu neto dobit, u glasovima ili dolarima. Već imamo dve takve partije; ne vidim prednost u tome da imamo treću.
Počeo sam ovaj esej govoreći da libertarijanci koji podržavaju postojanje Libertarijanske partije imaju dva različita pogleda u vezi sa njenom funkcijom. Ako svrha partije nije da postavi libertarijance na vlast, koja je onda?
Verujem da je odgovor taj da treba da učimo od naših neprijatelja; treba da imitiramo strategiju Socijalističke partije iz ranog dvadesetog veka. Njeni predsednički glasovi nikada nisu dostigli milion, ali je možda bila najuspešnija politička partija u američkoj istoriji. Nikada nije stekla kontrolu nad ničim većim od grada Milvokija, ali je uspela da zakonski usvoji praktično svaki ekonomski predlog iz svog programa iz 1928. godine, listu radikalnih predloga koji su se kretali od minimalnih plata do socijalne sigurnosti.
Trebalo bi da na politiku ne gledamo kao na sredstvo sticanja moći, već kao na sredstvo širenja ideja. To ne znači da nikada ne treba da pobedimo na izborima — libertarijanac u Kongresu, čak i u državnoj skupštini, može privući mnogo pažnje za libertarijanske ideje. Ali treba da na povremenu pobedu na izborima gledamo samo kao na sredstvo, na publicitetski trik ako želite, nikada kao na cilj. Sve dok naš cilj ostane ideološki, nećemo morati da brinemo o tome da li ćemo osvojiti veoma mnogo izbora.
Kako se naše ideje šire, one će doneti glasove za libertarijanske ideje, ali ne nužno za Libertarijansku partiju. Možemo verovati drugim partijama da će usvojiti onaj deo našeg programa koji je najpopularniji, ostavljajući nam težak zadatak da prikupljamo glasove za partiju koja se razlikuje od drugih upravo onim libertarijanskim stavovima koje većina birača još uvek nije prihvatila.
Ako ova strategija uspe, ona će se, na duge staze, samo uništiti. Ako budemo dovoljno uspešni u širenju libertarijanskih ideja, na kraju će čak i dosledni libertarijanac moći da bude izabran. Kada to počne da se dešava, Libertarijanska partija će konačno postati velika partija — i odmah početi da teži sticanju glasova umesto libertarijanizma. Prelaz možda neće biti lako prepoznati, međutim, jer će u tom trenutku težnja ka libertarijanizmu konačno postati najbolji način za dobijanje glasova. To je poraz kojem bi svi trebalo da se radujemo.
Realnije gledano, od Libertarijanske partije se može očekivati da krene putem drugih partija mnogo pre nego što se stanovništvo potpuno preobrazi u libertarijance; čak i manja partija ima vredne usluge koje može da proda. To nije razlog da je ne podržavamo. Veoma malo stvari traje večno; ako Libertarijanska partija uradi nešto da širi libertarijanske ideje još jednu deceniju ili dve pre nego što popusti iskušenjima politike, to je dovoljno dobar razlog da radimo za nju. Kontejner vredi proizvesti čak i ako mu je konačna sudbina da bude bačen.
Kada je ovaj esej prvi put napisan, bio je to vežba čiste spekulacije, primena teorije javnog izbora na Libertarijansku stranku. Nekoliko godina kasnije, deo moje analize je potvrđen manjim skandalom unutar Libertarijanske stranke. Priča je bila takva, kako sam čuo, da je jedan libertarijanski kandidat za državnu funkciju prihvatio značajnu sumu novca od svog demokratskog rivala i upotrebio je za vođenje kampanje koja je očigledno bila dizajnirana da odvuče konzervativne glasove od republikanskog kandidata.