DA LI VIŠE DRŽAVE ZNAČI MANJE NASILJA?
Još jedan uobičajen prigovor protiv bezdržavnog društva jeste da će nasilje neizbežno porasti u odsustvu centralizovane države. Ovo je veoma zanimljiv prigovor, i čini se da dolazi od ljudi koji su upili veliku količinu propagande o prirodi i funkciji države. Teško je zamisliti da se ovakav zaključak ikada mogao izvesti putem zaključivanja iz osnovnih principa, kao što ćemo videti u nastavku.
Postoje nekoliko okolnosti u kojima će upotreba nasilja ili porasti ili opasti – i one teže da odgovaraju osnovnim principima ekonomije. Na primer, ljudi teže da reaguju na podsticaje i teže da budu privučeni okolnostima u kojima mogu steći najviše resursa uz najmanji uloženi trud. Tako se u sistemu lutrije ljudi reaguju na podsticaj isplate od milion dolara trošeći minimalne resurse u kupovini ušte.
Postoje nekoliko okolnosti u kojima će nasilje težiti porastu, pre nego opadanju – i, zanimljivo je, centralizovana država stvara i pogoršava sve takve okolnosti.
PRINCIP 1: RIZIK
Ekonomski gledano, rizik je veliki balansir nagrade. Ako je konju manja verovatnoća da će pobediti u trci, isplata u klađenju mora biti veća kako bi se ljudi podstakli da se na njega kladu. Svojom prirodom, spekulativne investicije moraju potencijalno proizvesti veće nagrade od stabilnih akcija. Slično tome, belokraguljaši generalno se suočavaju sa manjim fizičkim rizikom od pljačkaša. Pljačkaš može nenamerno naleteti na stručnjaka za džudo i veoma brzo videti kako se situacija okreće – dok se haker koji elektronski izvlači sredstva ne suočava sa takvim rizikom. Generalno, oni koji su zainteresovani za krađu imovine uvek će težiti situacijama gde su rizici od odmazde manji.
Ako je sila ili pretnja istom potrebna za krađu – kao u slučaju poreza – jedan od najvećih načina za smanjenje mogućnosti odmazde je kroz princip nadmoćne sile. Ako pet ogromnih pljačkaša opkolji čoveka od 45 kilograma i zahteva njegov novčanik, mogućnosti odmazde su daleko niže nego ako se čovek od 45 kilograma približi petim ogromnim muškarcima i zahteva da preda svoje novčanike.
Jasno je da postojanje centralizovane države stvara tako ogromnu disparitet moći da je otpor državnim grabljivama, u sva praktična smisla, nemoguć. Čovek se može ili suprotstaviti mafiji ili se udaljiti od nje, ali ne može učiniti skoro ništa da se suprotstavi širenju državne moći.
Tako možemo videti da postojanje centralizovane države stvara sledeće probleme u vezi sa nasiljem:
1. Upotreba nasilja teži porastu kada se rizici od korišćenja tog nasilja smanjuju;
2. Rizici od pokretanja nasilja teže opadanju kako se disparitet moći povećava;
3. Ne postoji veći disparitet moći od onog između građanina i njegove vlade;
4. Stoga ne postoji bolji način za povećanje upotrebe nasilja nego stvaranje centralizovane političke države.
PRINCIP 2: PROXIMITY (BLIZINA)
Korišćenje nasilja je brutalan i užasan zadatak za većinu ljudi. Većina ljudi nije fizički niti mentalno opremljena za upotrebu nasilja, bilo zbog nedostatka fizičke snage, nedostatka ratničkog znanja ili odsustva sociopatskih tendencija. Međutim, država ima ogromne, relativno efikasne i dobro raspoređene sisteme na snazi za pokretanje upotrebe sile protiv uglavnom naoružanih građana. Tako oni koji žele da uživaju plodove nasilja mogu to učiniti koristeći državnu mrežu izvršilaca, a da pritom nikada ne moraju direktno da svedoče nasilju ili da ga sami primenjuju.
Uopšte se može reći da upotreba nasilja teži porastu kako vidljivost i blizina nasilja opadaju. Drugim rečima, ako možete naterati druge ljude da obave vaš prljav posao, više prljavih poslova će biti obavljeno. Da svako ko želi da uživa plodove državnog nasilja mora sam držati pištolj uz nečiju glavu, skoro svi bi se na kraju uzdržali od takve direktne i opasne brutalnosti.
Tako u domenu blizine takođe, postojanje centralizovane države teži da udalji i sakrije stvarnost nasilja od onih koji žele da ubrane plodove nasilja – čime se osigurava da će upotreba nasilja težiti porastu.
PRINCIP 3: EKSTERNALIZACIJA TROŠKOVA
U društvu bez države, nemoguće je „ispostaviti“ nasilje policiji ili vojsci, pošto oni nisu finansirani putem kolektivne prisile. Međutim, kada postoji vlada, oni koji žele da ostvare plodove nasilja – npr. poreski prihodi, regulisanje konkurenata, blokiranje uvoza i tako dalje – mogu lobirati vladu da nametne takva korisna ograničenja slobodnoj trgovini i izborima drugih. Oni će morati da plate taj lobistički napor, ali neće morati direktno da finansiraju policiju, vojsku, pravosudni sistem i zatvorske čuvare kako bi primorali ljude da pokoravaju njihove kaprice. Ova „eksternalizacija troškova“ je suštinski sastojak u širenju upotrebe nasilja.
Na primer, zamislite da ste proizvođač čelika koji želi da blokira uvoz čelika iz drugih zemalja – koliko bi bilo skupo izgraditi sopstvenu mornaricu, sopstveni radarski sistem, sopstvenu obalu, angažovati sopstvene inspektore i tako dalje? Kako biste ubedili sve brodare, vlasnike dokova i prevoznike da inspektuju svaki kontejner u vaše ime? Da li biste im plaćali?
Da li biste im pretiili? I čak i ako biste smatrali da je ekonomski isplativo da sve to uradite, možete li garantovati da nijedan od vaših konkurenata neće učiniti isto? Da li bi i dalje bilo ekonomski isplativo ako biste se na kraju našli u trci u naoružanju sa svim svojim proizvođačima? A šta ako bi vaši kupci saznali da koristite sopstvenu privatnu miliciju da biste blokirali uvoz čelika – zar se ne bi mogli uvrediti vašom upotrebom nasilja i bojkotovali vas? Ne, u odsustvu centralizovane države kojoj možete prebaciti sve troškove sprovođenja zakona, biće vam mnogo jeftinije da se otvoreno takmičite nego da razvijate sopstvenu privatnu, nadmoćnu i univerzalnu vojsku.
Dakle, u bilo kojoj situaciji u kojoj se troškovi korišćenja nasilja mogu eksternalizovati na neku centralizovanu agenciju, upotreba tog nasilja će uvek težiti povećanju. Prebacivanje troškova nasilja na poreske obveznike uvek će učiniti nasilje profitabilnim za određene agencije – bilo privatne ili javne. I tako, još jednom, možemo videti da će postojanje Države uvek težiti povećanju upotrebe nasilja.
PRINCIP 4: ODSLAGANJE
Koliko mislite da biste potrošili kada biste znali da ćete biti davno mrtvi kada račun postane dospel? Ovo je, naravno, osnovni princip deficitnog finansiranja – odlaganje plaćanja na sledeću generaciju – što je možda najpodliji oblik oporezivanja. Prisilno prebacivanje imovine onima koji još nisu ni rođeni je možda najveća „eksternalizacija“ troškova koja se može zamisliti! Prirodno, rizici od odmazde onih koji nisu rođeni su potpuno nepostojeći – a ne postoji ni bilo kakvo direktno nasilje vršeno nad njima. Dakle, princip „odlaganja“ je možda jedan od najvećih načina na koji postojanje centralizovane Države povećava upotrebu nasilja.
PRINCIP 5: PROPAGANDA
It is well known in totalitarian regimes that in order to get people to accept the use of violence, that violence must always be reframed in a noble light. Government violence can never be referred to as merely the use of brute force for the material gain of politicians and bureaucrats – it must always represent the manifestation of core social or cultural values, such as caring for the poor, the sick, the old, or the indigent. The violence must always be tucked away from direct view, and the effects of violence elevated to sentimental heights of soaring rhetoric. Furthermore, the effects of the withdrawal of violence must always be portrayed as catastrophic and evil. Thus the elimination of the welfare state would cause mass starvation; the elimination of medical subsidies would cause mass death; the elimination of the war on drugs would cause massive addictions and social collapse – and the elimination of the State itself would directly create a post-apocalyptic cyberpunk nightmare world of brutal and endlessly warring gangs.
Propaganda se razlikuje od oglašavanja po tome što oglašavanje može samo da vas navede da prvi put isprobate proizvod – ako kvalitet proizvoda ne zadovoljava vaše potrebe ili očekivanja, jednostavno ga više nikada nećete kupiti. Propaganda je, s druge strane, sasvim drugačija.
Oglašavanje se poziva na izbor i sopstveni interes; propaganda koristi retoriku da moralno opravda odsustvo izbora i sopstvenog interesa. Oglašavanje može samo da stimuliše jednokratnu potražnju; propaganda trajno suzbija racionalnost. Oglašavanje generalno koristi argument od efekta (biće vam bolje); propaganda uvek koristi argument iz moralnosti (zlo je što sumnjate).
Privatno finansiranje propagande nikada nije ekonomski isplativo, budući da je količina vremena i energije potrebna da se propaganda utkne u um prosečne osobe prevelika da bi se opravdala njena cena. U dobrovoljnom sistemu kao što je slobodno tržište, plaćanje propagande iz godine u godinu (što može rezultirati samo „prvom“ kupovinom dobra ili usluge) nikada se ne isplati. Propaganda je „isplativa“ samo kada se može koristiti da bi se ljudi održali pasivnima unutar prisilnog sistema kao što su državni porezi ili regulacija. Na primer, ovde u Kanadi, socijalizovano zdravstvo se uvek naziva „ključnom kanadskom vrednošću“ i ne može biti predmet nikakve racionalne, moralne ili ekonomske analize. (Naravno, kada bi to zaista bila „ključna kanadska vrednost“, jedva da bi nam bila potrebna Država da je sprovodi!) Zbog toga što je postojeći sistem toliko užasan, potrebno je godine državne propagande – prvenstveno usmerene na decu – da bi se prevazišla stvarna iskustva ljudi o beskrajnim katastrofama socijalizovanog zdravstva. Propaganda je uvek potrebna tamo gde ljudi nikada ne bi dobrovoljno izabrali situaciju koju propaganda hvali. Tako nam je potrebna beskrajna propaganda koja veliča vrline socijalne države, rat protiv droge i socijalizovano zdravstvo, dok su vrline konzumiranja čokoladnog kolača prepuštene nama da ih sami otkrijemo i održavamo.
Državna propaganda je prvenstveno usmerena na decu kroz državne škole i obično zauzima oblik odsustva određenih tema. Prisilna priroda Države se, naravno, nikada ne pominje, kao ni finansijske koristi koje pripada onima koji kontrolišu Državu. Deca neprestano čuju o tome kako Država štiti životnu sredinu, hrani siromašne i leči bolesne. Ova propaganda slepi ljude za pravu prirodu državnog nasilja – čime se osigurava da državno nasilje može rasti uz relativno malo protivljenja ili bez njega.
Roditelji su primorani da plaćaju propagandu javnih škola kroz poreze. Tako se stvara užasna situacija u kojoj su poreski obveznici primorani da plaćaju sopstvenu indoktrinaciju – i indoktrinaciju svoje dece. Ova „eksternalizacija troškova“ je možda najveće sredstvo koje vlada koristi kako bi osigurala da povećanje državnog nasilja bude predmet malo ili nimalo protivljenja ili racionalne analize. Nijedna korporacija niti privatna agencija ne bi mogla profitirati od 14-godišnjeg programa indoktrinacije dece – Država, međutim, nametanjem troškova indoktrinacije roditeljima, stvara situaciju u kojoj su robovi primorani da plaćaju sopstvene okove. A kao što svi znamo, kada robovi ne pružaju otpor, posedovanje robova postaje ekonomski daleko isplativije.
Iz gore navedenih razloga, jasno je da postojanje centralizovane Države u velikoj meri povećava i profit i učestalost nasilja. Činjenica da je nasilje maskirano poslušnošću ni na koji način ne umanjuje brutalnost prisile. Svi moralisti zainteresovani za jednu od najvećih tema etike – smanjenje ili eliminaciju nasilja – bili bi dobrodošli da razumeju dubinu i stepen u kojem postojanje centralizovane Države promoviše, pogoršava – i profitira od – nasilja.
Privatno nasilje je negativna, ali upravljiva situacija – međutim, kao što možemo videti iz bezbrojnih primera kroz istoriju, javno nasilje uvek eskalira sve dok civilno društvo ne postane ozbiljno ugroženo. Pošto Država tako direktno profitira od nasilja, eliminacija Države ni na koji način ne može povećati upotrebu nasilja unutar društva. Naprotiv – pošto privatne agencije ne profitiraju od nasilja, eliminacija Države će, u stepenu nezapamćenom u ljudskoj istoriji, eliminisati i nasilje.