u srazu s porastom upotrebe mašina i podele rada, u istoj srazmeri se povećava i teret rada, bilo kroz produžavanje radnog vremena, povećanje količine posla koja se zahteva u datom vremenu, ili povećanom brzinom mašina, itd.
Niži slojevi srednje klase … svi oni postepeno tone u proletariat … jer mašine . . . gotovo svuda smanjuju plate na istu nisku razinu. Moderni radnik, naprotiv, umesto da napreduje sa progresom industrije, tone sve dublje i dublje ispod uslova postojanja sopstvenog klasnog sloja.
Veliki deo protivljenja institucijama privatnog vlasništva potiče iz narodnih uverenja o efektima koje su takve institucije imale u prošlosti, uverenja koja u velikoj meri nisu potkrepljena istorijskim dokazima. Marks je bio dovoljno naučnik da iznese predviđanja o budućnosti koja se mogu dokazati ili opovrgnuti. Nažalost, marksisti nastavljaju da veruju u njegovu teoriju dugo nakon što su njegova predviđanja se okazała netačnim.
Jedno od Markovih predviđanja bilo je da će bogati postajati bogatiji, a siromašni siromašniji, uz postepeno izbacivanje srednje klase i osiromašivanje radničke klase. U istorijskim kapitalističkim društvima trend je bio gotovo potpuno suprotan. Siromašni su postali bogatiji. Srednja klasa se ogromno proširila i sada uključuje mnoge ljude čije bi se profesije nekada klasifikovale kao pripadnost radničkim klasama. U apsolutnim terminima, bogati su takođe postali bogatiji, ali se čini da se jaz između bogatih i siromašnih, koliko vrlo nesavršena statistika to omogućava da se proceni, polako smanjuje.
Mnogi moderni liberali tvrde da su Markov predviđanja bila dovoljno tačna za laissez-faire kapitalizam, ali da su liberalne institucije kao što su snažni sindikati, zakoni o minimalnoj zaradi i progresivni porezi na dohodak sprečile njihovo ostvarenje.
Izjavu o tome šta je moglo da se desi teško je opovrgnuti. Možemo primetiti da su i porast opšteg životnog standarda i smanjivanje nejednakosti izgledali kao da se prilično stabilno odvijaju, tokom dugog vremenskog perioda, u različitim, različitim, manje ili više kapitalističkim društvima. Progresivni deo progresivnog poreza na dohodak prikuplja relativno malo prihoda (vidi Dodatak III) i gotovo nema uticaja na akumulaciju bogatstva putem kapitalne dobiti. Glavni efekat zakona o minimalnoj zaradi čini se da su nekvalifikovani radnici, koji često nisu vredni minimalne zarade nijednom poslodavcu, lišeni posla. (Ovaj efekat se vidi u dramatičnom porastu stope nezaposlenosti među nebelim tinejdžerima koja dosledno prati poraste minimalne zarade.) U prethodnom poglavlju tvrdio sam da liberalne mere teže da naštete siromašnima, a ne da im pomognu, i da povećavaju, a ne smanjuju nejednakost. Ako je to bilo tačno u prošlosti, onda je povećana jednakost koju smo iskusili otporna na takve mere, a ne rezultat njih.
Druga verzija istog argumenta je tvrdnja da je Velika depresija bila pravi izraz laissez-faire kapitalizma i da smo iz nje spašeni napuštanjem laissez-faire politike u korist kejnsijanskih politika. Kontroverza ovde obuhvata ne samo knjigu, već i opsežnu literaturu; nekoliko decenija to je bila centralna tema debate među ekonomistima. Oni koji žele da vide anti-kejnsijansku stranu pronaći će jednu njenu varijantu u The Great Contraction autora Friedman i Schwartz. Autori tvrde da je Velika depresija uzrokovana ne laissez-faire politikom, već državnom intervencijom u bankarskoj industriji i da se bez takve intervencije ne bi dogodila.
Malo ljudi veruje da kapitalizam neizbežno vodi ka osiromašavanju masa; dokazi protiv te teze su previše očitog. Ali relativna nejednakost je mnogo teže pitanje za procenu, i mnogi ljudi veruju da kapitalizam, sam po sebi, proizvodi sve veću nejednakost prihoda. Zašto? Njihov argument je, u suštini, da bogati kapitalista investira svoj novac i tako zarađuje više novca. Njegova deca nasleđuju novac i nastavljaju taj proces. Kapitalisti postaju sve bogatiji i bogatiji. Oni moraju na neki način dobijati svoje visoke prihode od radnika, koji zapravo proizvode robu koju bogatač konzumira, i stoga moraju postajati siromašniji. Ovaj argument naizgled implicira da radnici postaju apsolutno siromašniji, ali oni koji iznose taj argument teže da pretpostave da ekonomski napredak čini sve bogatijim, tako da je osiromašivanje samo relativno.
Tvrdnja da kapitalista stiče povećane prihode na račun radnika ignoriše činjenicu da je sam kapital produktivan, o čemu detaljnije raspravljam u Poglavlju 8. Povećana produktivnost koja proizilazi iz akumulacije kapitala jedan je od razloga opšteg ekonomskog napretka.
Čak i ako kapitalista investira sav prihod od svog kapitala i ne troši ni deo njega, njegovo bogatstvo će rasti samo brzinom prinosa na kapital — kamatnom stopom koju njegov novac može zaraditi. Ako je kamatna stopa manja od stope kojom rastu ukupne plate radnika, relativno bogatstvo kapitalista će opadati. Istorijski gledano, stopa rasta ukupnih plata iznosila je oko 5 do 10 procenata godišnje, što je približno uporedivo sa kamatnom stopom koju donosi kapital. Štaviše, kapitalisti troše deo svog prihoda; da to nisu činili, bilo bi malo smisla biti kapitalista. Udeo nacionalnog prihoda koji ide kapitalu u ovoj zemlji varirao je tokom vremena, ali nije dosledno rastao, kao što je prikazano u Dodatku III.
Naravno, istinski uspešan kapitalista zarađuje mnogo više od obične kamatne stope na svoj kapital — tako on akumulira bogatstvo. A, pošto je rođen sa mnogo nižim prihodima, može se desiti da ne bude u stanju da potroši značajan deo onoga što zaradi. Ali njegova deca su druga priča; ona nemaju poseban talenat za sticanje bogatstva, već mnogo prakse u njegovom trošenju. Kao i njihova deca. Rockefelleri su istaknuti primer propadanja velike porodice. Njen osnivač, John D. Rockefeller, bio je sposoban biznismen. Njegova deca su bila filantropi. Njihova deca su političari. Kupovina guvernerskih mesta u dve države nije iscrpila bogatstvo koje je stari čovek izgradio, ali je sigurno barem usporila njegov rast.
Marks nije samo predvideo rastuću propast radničkih klasa, već je takođe tvrdio da se ta propast već dešava. Poput mnogih svojih savremenika, verovao je da je širenje kapitalističkih institucija i industrijskih metoda proizvodnje, do početka devetnaestog veka, izazvalo široko rasprostranu nesreću. Ovo verovanje je i dalje uobičajeno. Ono je zasnovano na upitnoj istoriji i daleko upitnijoj logici.
Mnogi ljudi, čitajući o dugim radnim danima i niskim platama u Engleskoj i Americi devetnaestog veka, smatraju da je slučaj protiv kapitalizma i industrializma već dokazan. Oni zaboravljaju da nam ti uslovi deluju nepodnošljivo samo zato što živimo u neizmerno bogatijem društvu i da je naše društvo postalo toliko produktivno uglavnom zahvaljujući ekonomskom napretku ostvarenom tokom devetnaestog veka pod institucijama relativno neobuzdanog laissez-faire kapitalizma.
Pod ekonomskim uslovima devetnaestog veka, nijedna institucija, bilo da je socijalistička, kapitalistička ili anarho-kapitalistička, ne bi mogla trenutno da proizvede ono što bismo smatrali pristojnim životnim standardom. Bogatstvo jednostavno nije postojalo. Da je socijalista konfiskovao prihode svih kapitalističkih milionera i dao ih radnicima, otkrio bi da su radnici tek malo bolji u odnosu na ono što su bili ranije. Milioneri su zarađivali mnogo više od radnika, ali je bilo mnogo više radnika nego milionera. Bio je potreban dug period napretka da bi se stvorilo društvo dovoljno bogato da se uslovi devetnaestog veka smatraju jadnom sirotinjskom
Razumniji ljudi tvrde da uslove tokom industrijske revolucije, naročito u Engleskoj, treba osuditi ne u poređenju sa našim sadašnjim životnim standardom, već u poređenju sa ranijim uslovima. To je bilo uverenje mnogih engleskih pisaca tog vremena. Nažalost, malo njih je znalo mnogo o engleskom životu u prethodnom veku; njihov stav se može zaključiti iz Engelsovog euforičnog opisa engleske radničke klase osamnaestog veka.
Nisu morali da rade previše; nisu radili više nego što su želeli, a ipak su zarađivali ono što im je bilo potrebno. Imali su slobodno vreme za zdrav rad u bašti ili polju, rad koji je sam po sebi bio odmor za njih … bili su to „ugledni“ ljudi, dobri muževi i očevi, vodili su moralan život jer nisu imali iskušenja da budu nemoralni, jer u njihovoj blizini nije bilo prodavnica alkohola niti loših gostionica, a i domaćin, u čijoj su gostionici povremeno gasili žeđ, bio je takođe ugledan čovek, obično veliki zakupac koji je ponosio na svoj red, dobro pivo i rano radno vreme. Decu su imali cele dane kod kuće i odgajali ih u poslušnosti i strahu Božijem … . Mladi ljudi su odrastali u idiličnoj jednostavnosti i bliskosti sa svojim vršnjacima sve dok se ne bi oženili ili udatili.
Istorijski dokazi, iako nesavršeni, čine se ukazuju na to da se tokom devetnaestog veka stanje radničkih klasa poboljšavalo: stopa smrtnosti je opala; ušteđevina radnika je porasla; potrošnja luksuznih proizvoda poput čaja i šećera među radnicima je porasla; radno vreme je opalo. Oni koji su zainteresovani za dužu diskusiju o ovim dokazima mogu pročitati Industrijsku revoluciju T. S. Ashtona, ili Kapitalizam i istoričari, koju je uredio F. A. Hayek.
Dok se industrijska revolucija zapravo odvijala, veliki deo protivljenja je dolazio od konzervativnog zemaljskog plemstva, koje je prigovaralo da luksuz i nezavisnost kvare radničke klase. Čudna je ironija što je vreme učinilo te gospodare intelektualnim saveznicima — često direktno citiranim autoritetima — modernih liberala i socijalista koji napadaju kapitalizam devetnaestog veka iz prilično različitih razloga. Moderni liberal će tvrditi da je upravo državna zakonska regulativa, ograničavanje radnog vremena, sprečavanje dečijeg rada, nametanje bezbednosnih propisa i na druge načine kršenje principa laissez faire, donelo napredak. Ali dokazi ukazuju na to da je zakonska regulativa dosledno pratila napredak, pre nego što ga je prethodila. Tek kada je većina radnika već prešla na desetogodišnji radni dan, postalo je politički moguće zakonski to odrediti.