Svako sa malo mašte može da izmisli radikalno novu strukturu društva, bilo anarhokapitalističku ili neku drugu. Pitanje je, da li će to funkcionisati? Većina ljudi, kada prvi put čuju moj opis anarhokapitalizma, odmah mi navedu dva ili tri razloga zašto to neće uspeti. Većina njihovih argumenata može se svesti na dva: Sistem će biti na milost i neveru mafije, koja može osnovati sopstvenu agenciju ili preuzeti postojeće i pretvoriti ih u reket za zaštitu. Ili će agencije shvatiti da je krađa profitabilnija od poslovanja, udružiti se i postati vlada.
Glavno odbrambeno oružje organizovanog kriminala je podmićivanje. To funkcioniše jer policajci nemaju stvaran interes da svoj posao obavljaju dobro, a poreski obveznici nemaju standard poređenja da bi im rekli da li dobijaju ono što plaćaju. Koliki je trošak načelniku policijske stanice ako dozvoli svojim ljudima da primaju mitove kako bi omogućili kriminal? U većini slučajeva, nikakav. Veći stopa kriminala bi čak mogla ubediti birače da glasaju za više novca i veće plate za policijsku stanicu.
Ako zaposleni u agenciji za sprovođenje prava primaju takve mitove, situacija je prilično drugačija. Što lošije agencija obavlja posao, to nižu naknadu može da naplaćuje. Ako klijenti jedne agencije vide da, u proseku, gube deset dolara godišnje više zbog lopova nego klijenti druge agencije, nastaviće da posluju sa inferiornom agencijom samo ako je ona barem deset dolara godišnje jeftinija. Dakle, svaki dolar ukraden od klijenta indirektno dolazi iz prihoda agencije. Ako je agencija ona koja garantuje učinak osiguravajući svoje klijente od gubitaka, veza je direktnija. U oba slučaja, u interesu je ljudi koji vode agencije za sprovođenje prava da se pobrinu da njihovi zaposleni ne primaju mitove. Jedini mito koji bi se isplatio agenciji da primi bio bi onaj koji je veći od vrednosti ukradene robe — loša ponuda za lopova.
To ne znači da zaposleni u agencijama za sprovođenje prava nikada neće primati mitove. Interesi zaposlenog i agencije nisu identični. To znači da će ljudi koji vode agencije dati sve od sebe da zadrže svoje ljude poštenim. To je više nego što možete reći za policiju. Organizovani kriminal, ako nastavi da postoji pod anarhokapitalizmom, trebalo bi da bude u mnogo slabijoj poziciji nego što jeste sada. Pored toga, kao što ću kasnije tvrditi, većina stvari od kojih organizovani kriminal danas zarađuje novac bila bi legalna u anarhokapitalističkom društvu. Time bi i njegova veličina i njegova popularnost bili znatno smanjeni.
Šta je sa mogućnošću da mafija osnuje sopstvenu agenciju? Da bi takva firma pružila svojim klijentima uslugu koju žele — zaštitu od posledica njihovih zločina — ona mora ili da natera druge agencije da pristanu na arbitražu pred sudom koji odobrava kriminal, ili da odbije bilo kakvu arbitražu. Da bi uradila prvo, mora ponuditi drugim agencijama tako dobre uslove da su njihovi klijenti voljni da im bude ukradeno; kao i u prethodnom slučaju, ovo se svodi na to da lopov podmićuje žrtvu iznosom većim od ukradenog, što je malo verovatno. Ako odbije arbitražu, mafijska agencija se stalno nalazi u sukobu sa drugim agencijama. Žrtve krađe će biti voljne da plate više za zaštitu nego što će lopovi platiti da bi mogli da kradu, pošto je ukradena roba lopovu manje vredna nego žrtvi. Stoga će nekriminalnim agencijama biti profitabilno da potroše više na poraz kriminalne agencije nego što kriminalna agencija može potrošiti na njihov poraz. U suštini, kriminalci vode izgubljen rat protiv ostatka društva i bivaju uništeni.
Još jedan, srodan argument protiv anarhokapitalizma je da će najjača agencija uvek pobediti, velika riba će pojesti malu ribu, i pravda koju dobijete zavisiće od vojne snage agencije kojoj primate usluge.
Ovo je lep opis vlada, ali agencije za sprovođenje prava nisu teritorijalni suvereni. Onaj koji svoje sporove rešava na bojnom polju je već izgubio, bez obzira na to koliko bitaka pobedi. Bitke su skupe — takođe i opasne za klijente čija su dvorišta pretvarana u zone slobodnog vatre. Klijenti će pronaći manje ekstravagantnog zaštitnika. Bez klijenata nema novca za plaćanje trupa.
Možda je najbolji način da se vidi zašto bi anarho-kapitalizam bio mnogo mirniji od našeg sadašnjeg sistema analogija. Zamislite naš svet onakvim kakvim bi bio da je trošak preseljenja iz jedne zemlje u drugu nula. Svi žive u kućicama na točkovima i govore istim jezikom. Jednog dana predsednik Francuske objavljuje da se zbog problema sa susednim zemljama uvode novi vojni porezi i da će uskoro početi masovna mobilizacija. Sledećeg jutra on se nalazi kao vladar mirnog, ali praznog pejzaža, jer je populacija svedena na njega samog, tri generala i dvadeset sedam ratnih dopisnika.
Ne živimo svi u kućicama na točkovima. Ali ako svoju zaštitu kupujemo od privatne firme umesto od vlade, možemo je kupiti od druge firme čim pomislimo da možemo dobiti bolju ponudu. Možemo promeniti zaštitnike bez menjanja zemalja.
Rizik da privatne agencije koriste svoju silu — i olovo — nije veliki, pod uslovom da ih ima mnogo. Što nas dovodi do drugog i daleko ozbiljnijeg argumenta protiv anarho-kapitalizma.
Agencije za sprovođenje prava posedovaće veliki deo naoružane moći društva. Šta može sprečiti da se oni ujedine i iskoriste tu moć kako bi sebe postavili kao vladu?
U nekom krajnjem smislu, ništa to ne može sprečiti osim stanovništva koje poseduje oružje i koje je spremno, ako bude potrebno, da ga koristi. To je jedan od razloga zašto sam protiv zakona o kontroli oružja.
Ali postoje zaštitni mehanizmi koji nisu toliko krajnji kao oružani otpor. Na kraju krajeva, naše sadašnje policijske stanice, nacionalna garda i oružane snage već poseduju većinu naoružane moći. Zašto se nisu udružile da upravljaju zemljom radi sopstvene koristi? Ni vojnici ni policajci nisu naročito dobro plaćeni; sigurno bi mogli da nametnu bolje uslove pod pritiskom oružja.
Potpuni odgovor na to pitanje obuhvata skoro čitavu političku nauku. Kratak odgovor je da ljudi postupaju u skladu sa onim što doživljavaju kao ispravno, prikladno i praktično. Kočnice koje sprečavaju vojni državni udar su suštinski unutrašnje kočnice kod ljudi koji nose oružje.
Moramo se zapitati, ne da li bi anarho-kapitalističko društvo bilo bezbedno od preuzimanja vlasti od strane ljudi sa oružjem (bezbednost nije dostupna opcija), već da li bi bilo bezbednije od našeg društva u odnosu na slično oduzimanje vlasti od strane ljudi sa oružjem. Mislim da je odgovor da. U našem društvu, ljudi koji moraju da organizuju takav udar su političari, vojni oficiri i policajci, ljudi izabrani upravo zbog karakteristike da žele moć i da su dobri u njenom korišćenju. To su ljudi koji već veruju da imaju pravo da naređuju drugim ljudima — to im je posao. Oni su posebno kvalifikovani za posao preuzimanja vlasti. Pod anarho-kapitalizmom, ljudi koji kontrolišu agencije biraju se prema njihovoj sposobnosti da vode efikasno poslovanje i zadovolje svoje klijente. Uvek je moguće da će neki ispostaviti se i kao skriveni opsesivni ljubitelji moći, ali je to sigurno manje verovatno nego pod sistemom gde su odgovarajući poslovi označeni sa „oni koji nisu opsesivni ljubitelji moći ne treba da se prijavljuju“.
Pored temperamenta potencijalnih zavergonika, postoji još jedan relevantan faktor: broj agencija. Ako ih ima samo dve ili tri na celoj teritoriji koju danas pokrivaju Sjedinjene Države, zavera među njima može biti praktična. Ako ih ima hiljadu, onda će, kada bilo koja grupa njih počne da se ponaša kao vlada, njihovi klijenti angažovati nekog drugog da ih zaštiti od njihovih zaštitnika.
Koliko će agencija biti, zavisi od toga koja veličina agencije obavlja najefikasniji posao zaštite svojih klijenata. Moja pretpostavka je da će broj biti bliži hiljadu nego tri. Ako je učinak današnjih policijskih snaga bilo kakav pokazatelj, agencija koja štiti i do milion ljudi je daleko iznad optimalne veličine.
Moj zaključak je jedan od opreznog optimizma. Jednom kada se anarho-kapitalističke institucije uspostave uz široko prihvatanje na velikom području, one bi trebalo da budu razumno stabilne protiv unutrašnjih pretnji.
Da li su takve institucije zaista anarhističke? Da li su privatne agencije koje sam opisao zapravo vlade u maski? Ne. Prema mojoj definiciji vlade — koja je, mislim, bliža od bilo koje druge opisu zašto ljudi neke stvari nazivaju vladama, a druge ne — one nisu vlade. One nemaju prava koja pojedinci nemaju i stoga ne mogu učestvovati u legitimisanoj prisili.
Većina ljudi, uključujući i mene, veruje da pojedinac ima pravo da koristi silu kako bi sprečio drugoga da mu ugrozi prava — na primer, da ga ne oplovi ili ne ubije. Većina se slaže da žrtva ima pravo da vrati ono što je lopov ukrao i da koristi silu kako bi to učinila. Teorije društvenog ugovora polaze od premise da pojedinci imaju ta prava i delegiraju ih vladi. Da bi takva vlada bila legitimna, ona mora biti uspostavljena jednoglasnom saglasnošću, inače nema nikakva posebna prava nad onima koji odbijaju da potpišu „društveni ugovor“. Pod sistemom privatnih agencija za sprovođenje prava, same agencije, poput idealne vlade, deluju kao agenti voljnih klijenata koji su ih angažovali da sprovode njihova sopstvena prava. One ne polaze prava nad neklijentima osim prava da brane svoje klijente od prisile — istog prava koje svaki pojedinac ima. One ne čine ništa što privatno lice ne može učiniti.
To ne znači da one nikada neće nikoga prisiliti. Agencija za sprovođenje prava, poput vlade, može pogrešiti i uhapsiti pogrešnu osobu. Na potpuno isti način, privatni građanin može pucati u ono što misli da je provalnik, a umesto toga pogoditi poštara. U svakom slučaju, prisila se događa, ali se događa slučajno i onaj koji vrši prisilu odgovoran je za posledice svojih postupaka. Građanin može biti optužen za ubistvo poštara, a agencija može biti tužena zbog lažnog hapšenja. Kada se utvrde činjenice koje čine čin prisilnim, on se više ne smatra legitimnim.
Ovo ne važi za vladine radnje. Da bih tužio policajca zbog lažnog hapšenja, ne moram samo da dokažem da sam bio nevin, već i da policajac nije imao razloga da me sumnja. Ako budem zatvoren dvadeset godina, a zatim dokaže da sam nevin, nemam zakonsko pravo da potražujem od države nadoknadu za izgubljeno vreme i mentalnu patnju. Priznaje se da je vlada pogrešila, ali vladi je dozvoljeno da pravi greške i ne mora, kao i svi ostali, da ih plaća. Ako, znajući da sam nevin, pokušam da pobegnem iz pritvora i policajac me upuca, on je u potpunosti u svojim pravima, a ja sam kriminalac. Ako, da bih ga sprečio da me upuca, pucam u njega u samoobrani, kriv je za ubistvo čak i nakon što se dokaže da sam bio nevin za krađu i da sam time samo branio sebe od vladine (nenamerne) prisile.
Ova razlika između prava koja polažu privatne agencije za sprovođenje prava i onih koja polažu vlade utiče na više od samo semantičkog pitanja o tome šta jeste, a šta nije anarhija. To je jedan od ključnih razloga zašto vlada, koliko god bila ograničena, može lakše izrasti u tiraniju nego sistem privatnih agencija. Čak i najograničenija vlada ima vrstu posebnih prava koja sam opisao; sve što sam rekao u prethodnom pasusu važilo je za ovu zemlju u njenim najranijim i (za bele muškarce) najslobodnijim danima.
Takva posebna prava omogućavaju vladi da ubije svoje protivnike, a zatim se izvinjava za grešku. Osim ako dokazi o kriminalnoj nameri nisu veoma jasni, ubice su imuni na kaznu. Čak i kada su dokazi preplavljujući, kao u slučaju racije Crnih pantera u Čikagu 1969. godine, nema pitanjevanja o suđenju onima koji su odgovorni za njihov stvarni zločin. Državni tužilac okruga Kuk odgovoran za raciju u kojoj su ubijena dva muškarca, kao i policajci koji su je sproveli, na kraju su optuženi ne za zaveru za ubistvo, već za ometanje pravde — drugim rečima, ne za ubijanje ljudi, već za lažiranje događaja nakon toga.
Ovo nije izolovan primer nepravde. To je prirodni rezultat sistema pod kojim vlada ima određena posebna prava iznad i izvan prava običnih pojedinaca — među kojima je pravo da ne snosi odgovornost za svoje greške. Kada se ta prava oduzmu, kada se državni službenik svede na status običnog građanina i dobije ista prava i odgovornosti kao i njegovi komšije, ono što ostane više nije vlada.
… policajca … štite zakonodavna i sudska odrinja kroz posebna prava i prerogative koji idu uz njegov visoki položaj, uključujući naročito pravo da po svojoj volji osuđuje laike, da ih znoji i napada, i da potčini njihov otpor time što im izlupa mozak.
[Državni tužilac Hanrahan i njegovi suoptuženi su na kraju oslobođeni krivice, ali je 1982. godine, trinaest godina nakon racije, građanska tužba preživelih i majki dvojice ubijenih ljudi poravnata iznosom od 1,85 miliona dolara, koji su isplatile grad, okrug i savezne vlade.]
[Poglavlje 55 istražuje neka dalja pitanja povezana sa stabilnošću i ekonomijom obima i daje kvalifikacije nekim od zaključaka ovog poglavlja.]