Ot oko 1905. do 1925. godine, trojica najistaknutijih popularnih intelektualaca u Engleskoj bili su George Bernard Shaw, H. G. Wells i G. K. Chesterton. I Shaw i Wells se i dalje smatraju važnim figurama, ali Chestertona se, izvan konzervativnih katoličkih krugova, pamti samo kao autora nekih ranih misterija.

Razlog nije u kvalitetu onoga što je Chesterton imao da kaže. Njegovi stavovi koji se čine čudnim modernom čitaocu su uglavnom oni koje je delio sa svojim protivnicima i sa većim delom naprednog mišljenja tog vremena. Stavovi koji su ga razlikovali od onih oko njega, naročito njegovo nepoverenje prema socijalizmu, paternalizmu i opštim filozofskim trendovima kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka, izgledaju sve uverljivije sa svakom proteklom decenijom.

Shaw i Wells, koliko god njihove vizije nadčoveka i naučnih ili socijalističkih utopija ispostavile se pogrešnim i opasnim, ipak su ostali progresivni, dakle značajni. Chesterton nije bio. Bio je radikalni liberal u tradiciji devetnaestog veka, ono što bi se danas nazvalo libertarianom, verovnik u privatnu svojinu (i njenu široku distribuciju) koji je poricao da su jedine alternative socijalizam ili status kvo. Kako je on to rekao:

“Ja sam jedan od onih koji veruju da je lek za centralizaciju decentralizacija. To je opisano kao paradoks. Izgleda da postoji nešto vilenjaško i fantastično u tome da se kaže kako, kada kapital dođe u ruke nekolicine, ispravna stvar je da se on vrati u ruke mnogih. Socijalista bi ga stavio u ruke još manje ljudi; ali ti ljudi bi bili političari, koji (kao što znamo) uvek upravljaju njime u interesu mnogih.”

Chesterton nije bio konzervativac; u jednoj od svojih debata sa Shawom ukazao je na to da njegov protivnik provodi dosta vremena napadajući “trenutni sistem industrijske Engleske. Ko je, osim đavola iz pakla, ikada branio taj sistem? … Protivim se njegovom rešenju socijalizma… jer će ono biti… đavolski slično kapitalizmu.”

To zvuči paradoksalno; kada eliminišete kapitalizam i socijalizam, šta ostaje? Ali Chestertonu kapitalizam nije značio privatnu svojinu i individualnu slobodu. Značio je ono što je verovao da vidi oko sebe, društvo kojim dominiraju, ekonomski i politički, kapitalisti, u kojem je većina ljudi radila za velike kompanije, kupovala od velikih monopola i čitala novine pod kontrolom nekolicine milionera koji su, po čudnoj slučajnosti, bili prijatelji, pristalice i rođaci vladajućeg političkog establišmenta. Prihvatio je mnogo, možda i previše, socijalističke kritike tadašnje uobičajenog stanja u Engleskoj, dok je tvrdio da socijalistički lek ide upravo u pogrešnom smeru.

Odgovor mnogih njegovih kritičara bio je tvrdnja da su Chestertonove ideje jednostavno zastarele. On je odgovorio da je starost nebitna:

“Danas često čitamo o hrabrosti ili odvažnosti kojom neki buntovnik napada staru tiraniju ili zastarelo sujeverje. U napadanju starih ili zastarelih stvari nema zapravo nikakve hrabrosti, baš kao ni u ponudi da se borite protiv sopstvene bake. Istinski hrabar čovek je onaj koji prkosi tiranijama mladim kao jutro i sujeverjima svežim kao prvi cvetovi. Jedini pravi slobodoumnik je onaj čiji je intelekt podjednako slobodan od budućnosti kao i od prošlosti. On ne mari za ono što će biti, kao što ne mari za ono što je bilo; on brine samo o onome što bi trebalo da bude.”

Chesterton nije ograničio svoje nepopularne stavove na politiku. U religiji je svoju intelektualnu karijeru započeo kao agnostik neodređenih hrišćanskih sklonosti, postao sve ortodoksniji hrišćanin i pred kraj života prešao u katoličanstvo. Da je svoje uverenja birao sa namernim ciljem da uvredi savremeno intelektualno mišljenje, teško da bi pronašao dve stvari bolje prilagođene toj svrsi od liberalizma devetnaestog veka i katoličanstva. Možda ono što je iznenađujuće nije to što je uglavnom zaboravljen, već to što njegove knjige još uvek nisu javno spaljene.

Kada sam prvi put otkrio Chestertona, već sam bio libertarianac. Uživao sam u njegovim političkim esejima, dok sam bio zbunjen i intrigiran što sam ga nalazio kako brani, podjednakom inteligencijom i ubedljivošću, hrišćansku, pa čak i katoličku ortodoksiju, ideje koje su mi delovale jednako neodbranjivo kao što su njegovim i mojim političkim stavovima delovale svima drugima. Još je intrigiranije bilo saznati da je on bio hrišćanin ne uprkos tome što je bio libertarianac, već upravo zbog toga. Pokušavajući da pronađe sigurnu osnovu iz koje bi odbranio svoj politički stav, zapravo čitav svoj pogled na stvarnost i mesto čoveka u njoj, Chesterton je, prema sopstvenim rečima, nalazio sebe kako se korak po korak gura ka hrišćanskoj ortodoksiji. Upitan zašto veruje u ono u šta veruje, odgovorio je: “Zato što opažam da je život logičan i funkcionalan sa ovim uverenjima, a nelogičan i nefunkcionalan bez njih.”

Moderni libertarijanci će to naći kao čudnu tvrdnju; uprkos maloj manjini hrišćana, većina najglasnijih libertarijanaca danas čini se da su ili agnostici ili ateisti. Što se tiče mog sopstvenog intelektualnog iskustva, ja, uprkos svom divljenju Chestertonu, nisam postao katolik niti čak teista. Međutim, našao sam sebe kako se korak po korak prisiljavam u filozofski položaj koji bi se mogao opisati kao katolicizam bez Boga, uverenje da su tvrdnje o ispravnom i pogrešnom istinite ili lažne u suštinski isti način kao i tvrdnje o fizičkoj stvarnosti, da je „ne bi trebalo mučiti decu“ činjenica gotovo u istom smislu kao i „ako ispustite stvari, one padaju“. Neću pokušavati da ovde odbranim taj zaključak, ali mislim da je vredno zabeležiti kao dokaz da bi moderni čitaoci, posebno libertarijanci, trebalo ozbiljno da shvate Chestertonovu tvrdnju o vezi između njegovih političkih i religijskih stavova.

Argumentujući da je Chestertonova trenutna nevidljivost više posledica naših grešaka nego njegovih, moram se pozabaviti jednom ozbiljnom optužbom iznetom protiv njega: da je bio antisemit. Mislim da je to preuveličano, ali nije sasvim bez osnova. Optužba proizilazi delom iz njegove povezanosti sa dva druga pisca, njegovim bratom Cecilom Chestertonom i prijateljem Hilairom Bellocom, koji su vrlo verovatno bili antisemiti, delom iz slučajnosti Chestertonove lične istorije, a delom iz važnog elementa njegovih političkih ideja.

Istorijska osnova bila je afera Marconi, politički skandal u kojem je niz vladinih ministara zaradio novac spekulacijom akcijama američke kompanije Marconi, očigledno koristeći informacije iz unutrašnjeg kruga da će britanskoj kompaniji Marconi biti dodeljen državni ugovor za izgradnju lanca bežičnih stanica. Cecil Chesterton je napisao seriju uvredljivih članaka napadajući nekoliko glavnih aktera, bio je tužen za krivično klevetanje, vodio je sopstvenu odbranu (nespretno) verujući da je sposobnost argumentovanja adekvatna zamena za poznavanje zakona, bio je osuđen i kratko zatvoren. Trojica njegovih protivnika u tom slučaju, Godfrey Isaacs, direktor i britanske i američke Marconi kompanije, njegov brat Sir Rufus Isaacs (kasnije markiz od Readinga), tadašnji državni tužilac, i Herbert Samuel, generalni poštar, bili su Jevreji.

G. K. Chesterton je bio veoma pogodnut ovim slučajem, delom zbog pretnje po svog obožavanog mlađeg brata, a delom zato što je pokušaj (liberalne) vlade da prikrije skandal i uguši neslaganje za njega bio simboličan napuštanja liberalnih principa od strane liberalne partije. Kako je nešto kasnije izjavio, “više nego ikada, verujem u liberalizam. Ali bilo je ružičasto vreme nevinosti kada sam verovao u liberale.” Jedan rezultat je da kada su negativci u pričama G. K. Chestertona bogati i moćni, vrlo je verovatno da su i Jevreji.

Važniji element u Chestertonovom stavu prema Jevrejima bio je njegov pogled na nacionalizam. Bio je antiimperijalista i zagovornik „Male Engleske“ koji je verovao da je patriotizam prikladna država za male zemlje, a ne za imperije. Kada je Britanija napala i aneksirala Boerske republike u Južnoj Africi, bio je pro-Boer. Kasnije, komentarišući Prvi svetski rat, napisao je:

“Ja sam i sam uvereniji nego ikada da se Prvi svetski rat dogodio zato što su nacije bile prevelike, a ne zato što su bile premale. Dogodio se naročito zato što su velike nacije želele da budu Svetska država. Ali dogodio se, pre svega, zato što oko stvari koje su toliko prostrane dolazi do nečeg hladnog, šupljeg i impersonalnog. To nije bio samo rat nacija; to je bio rat ratujućih internacionalista.”

Kakve to veze ima sa antisemitizmom? Za odgovor, čovek mora pročitati „Problem cionizma“, esej iz 1920. godine koji sadrži i municiju za napad na njega kao antisemitu i dokaze da to nije bio slučaj. Njegova centralna teza je da je jevrejski problem proistekao iz činjenice da su Jevreji nacija u izgnanstvu, tako da britanski Jevreji, francuski Jevreji ili nemački Jevreji nisu zaista Englezi, Francuzi i Nemci. Ignorisanje problema neće učiniti da on nestane; rešenje, ako je rešenje uopšte moguće, jeste uspostavljanje jevrejske države.

Jedna od poteškoća u tom pogledu je što nejevrejski stanovnici Palestine gledaju Jevreje sa sumnjičavanjem, upravo zbog nacionalnih karakteristika kao što je sklonost ka tome da budu bankari umesto kovači i advokati umesto poljoprivrednici, što je rezultat njihovog izgnanstva. Da bi Izrael funkcionisao, “Moderni Jevreji moraju postati oni koji seku drvo i nose vodu. … To će biti uspeh kada će u njemu Jevreji biti sakupljači otpada, kada će u njemu Jevreji biti čistači, kada će biti dokeri, kopilci, nosioci i ljudi koji nose teret u korpama.” Chesterton je prepoznao da je to upravo ideal nekih od cionističkih naselja; komentarišući sudar između antisemitskog stereotipa i cionističkog ideala, napisao je „Naša cela pritužba protiv Jevreja je to što on ne obrađuje zemlju niti se muči sa lopatom; veoma je teško odbiti ga ako on zaista kaže: ‘Dajte mi zemlju i ja ću je obraditi; dajte mi lopatu i ja ću je koristiti.’ Naš glavni razlog za nepoverenje prema njemu je to što on zapravo ne može da voli nijednu od zemalja u kojima luta; čini se prilično neodbranjivim biti gluav prema njemu ako on zaista kaže: ‘Dajte mi zemlju i ja ću je voleti.’”

To je izvanredan esej; najbolji, možda jedini način da se razume u kom smislu je Chesterton bio ili anti ili pro-semitski jeste da se pročita u celosti. Lako je izvući delove koji deluju antisemitski, kao što je njegov poluserno predlog da Jevreji budu oslobođeni svih zakonskih ograničenja osim jednog, zahteva da se oblače kao Arapi kako bi podsetili sebe i svoje domaćine na svoju suštinsku stranost. Podjednako je lako pronaći pasuse koje je mogao napisati cionista. Njegova tvrdnja da su Jevreji stranci u zemljama u kojima žive, što se Amerikancima čini veoma čudnim, bila mi je manje šokantna nego što bi mogla biti, upravo zato što sam to prvi put čuo od evropskih Jevreja.

Takvi argumenti zvuče donekle drugačije sa strane, ipak mislim da bi bilo teško čitati esej otvorenog uma, a da se ne završite diveći Chestertonu zbog njegovog pokušaja da se iskreno bavi onim što jeste i što jeste težak problem. I vredno je napomenuti da je iste principe primenjivao i na sebe. Njegova konačna odluka da pređe u katolicizam bila je odluka da se identifikuje sa grupom koju većina Engleza smatra stranim i sumnjivom. On je branio isti princip, ideju da nacionalne grupe treba da budu ono što jesu, a ne siromašne imitacije nekog drugog, kada je kritikovao indijski nacionalizam jer je bio „ne baš indijski i ne baš nacionalni“ u članku koji je pročitao mladi indijski student po imenu Mohandas K. Gandhi.

Ono što najoštrije razlikuje pisanje G. K. Chestertona od pisanja većine drugih ideoloških pisaca, pre i posle njega, jeste njegova suštinska razumnost i dobar humor. Njegovi ideološki protivnici, čak i negativci u njegovoj fikciji, nisu ni đavoli ni ludaci, već sugeriše kao saosećajni ljudski bića, na mnogo načina vredni divljenja, čija smatra pogrešnim stavove. I u svojim debatama i u svojim romanima, krajnji cilj nije uništavanje onih koji greše, već njihovo pokretanje.