Nekoliko godina sam predavao seminar na pravnom fakultetu o pravnim sistemima koji su veoma različiti od našeg. Centralna ideja je bila jednostavna. Sva ljudska društva se suočavaju sa otprilike istim problemima. Oni ih rešavaju na zanimljiv i raznovrstan način. Ne postoji dobar razlog da mislimo da smo mudriji od drugih ljudi u drugim vremenima i mestima, pa bi sva ta rešenja trebalo shvatiti ozbiljno — ne kao istorijske kuriozitete ili primitivne prakse, već kao načine na koje je grupa odraslih pokušala da reši iste probleme koje mi pokušavamo da rešimo svojim pravnim sistemom. Ne pokušavam da otkrijem koji je najbolji pravni sistem — zapravo, sumnjam da on postoji. Jednostavno pokušavam da razumem kako su različiti sistemi funkcionisali, koje su probleme postavljali i kako su sa njima postupali.
Izumeo sam ovaj kurs kao strategiju posvećenosti, način da nateram sebe da učim stvari, i to je uspelo. Za većinu onoga što sam naučio, moraćete da pročitate knjigu zasnovanu na tom kursu koju trenutno pišem. Ovo poglavlje je o jednom posebno upečatljivom zaključku: Pravni sistem koji sam izumeo pre nešto četrdeset godina i opisao u delu III ove knjige je manje imaginaran nego što sam mislio i mnogo je stariji. Ono što sam izneo u kontekstu razvijenog modernog društva bila je detaljnija verzija sistema na kojem su izgrađeni mnogi, možda čak i već majority, pravnih sistema sveta. Taj sistem je bio bezdržavni i decentralizovan, a njegova osnovna logika bila je prilično jednostavna: Ako mi učiniš zlo, preteću ti da ću te povrediti osim ako ne dobijem nadoknadu za tu nepravdu.
Postoji jedan zahtev koji takav sistem mora ispuniti da bi funkcionisao kao sprovođenje zakona, a ne kao iznuda — da je moja pretnja da ću te povrediti uverljivija ako si mi zaista učinio zlo nego ako nisi. Mora postojati neki razlog zašto pravo daje snagu.
Taj zahtev je ispunjen na različite načine u različitim društvima. U Islandu sagalističkog perioda, najorganizovanijem takvom sistemu koji sam proučavao, ono što je pretvorilo pravo u snagu bilo je postojanje zakonskog kodeksa i sudskog sistema. Jednom kada bi te sud proglašavao odsuđenim zbog neplaćanja odštete meni, svi ostali u društvu bi znali da si ti taj koji je kriv, sa rezultatom da bi moji prijatelji podržavali mene u bilo kom narednom sukobu, a tvoji prijatelji te ne bi podržavali — za detalje, pogledajte Poglavlje 44.
Pravni sistem Romnichala, najveće romske grupe u današnjoj Engleskoj, primitivnija je verzija istog sistema. Ako mi učiniš zlo, preteću ti da ću te izdržati ako ne dobijem nadoknadu. Oboje znamo da, ako si mi učinio zlo prema sudjenju po običajnim pravilima našeg društva, moji prijatelji će stajati uz mene, a tvoji neće stajati uz tebe. Stoga, ako si u krivu, ili ćeš mi nadoknaditi ili ćeš napustiti grad.
Postoje mnogi drugi primeri društava, prošlih i sadašnjih, čiji pravni sistem funkcioniše na istom principu. Većina sprovodi tradicionalno, a ne zakonodavno pravo. Većina ima neki formalni mehanizam za rešavanje sporova, neku ekvivalentnu mojim udruženjima arbitraže. U nekim, kao što je islandski, sprovođenje vrši žrtva i ad hoc grupa njenih prijatelja, rođaka i saveznika. U drugima, kao što je tradicionalni pravni sistem Somalilanda, severnog dela Somalije, koaliciju koja podržava pojedinca u takvom sukobu stvara eksplicitni, ponekad pisani, ugovor koji unapred precizira obaveze oko kojih su se članovi koalicije složili, što je agencija za sprovođenje prava u društvu sa manje specijalizacije i podele rada nego naše. U još drugim, kao što su Beduini, koalicija je definisana gotovo u potpunosti po srodstvu, članstvu u plemenu ili njegovim podgrupama.
Ba kao i u našem sistemu, dok se zakon sprovodi pretnjom nasiljem, stvarno nasilje se javlja samo kada pretnja ne uspe. Uprkos popularnoj slici o krvnoj osveti sa dugim lancem ubistava iz osvete, stvarne sukobi u takvim sistemima obično se brzo završavaju. Sistem osvete („feud”, a ne „feudal”; reči su nepovezane i u značenju i u etimologiji) može biti ili ne bolji od alternativa, ali je to pristup sprovođenju zakona koji je uspešno funkcionisao tokom dužih vremenskih perioda u mnogim društvima.
Jedna od stvari o kojima sam zaključio u vezi sa sistemima osvete jeste da su oni temelj na kojem su izgrađeni različiti drugi pravni sistemi, što je demonstrirano postojanjem fosilizovanih ostataka ranijih sistema unutar kasnijih sistema. Tradicionalno jevrejsko pravo pruža jedan upečatljiv primer. Ako biste ubili nekoga, bili bi suđeni, proglašeni krivim za ubistvo prvog stepena i osuđeni na smrt, presuda je trebalo da bude izvršena od strane osvetnika krvi, naslednika osobe koju ste ubili. Ako biste bili proglašeni krivim, ali za ubistvo koje nije smrtobnosno, trebalo je da vas odvedu u jedno od utočišta kako biste tamo ostali dok visoki sveštenik ne umre — izgnanstvo neizvesnog trajanja. Ako vas je, međutim, osvetnik krvi sustigao na putu ka utočištu, bio je slobodan da vas ubije. Prilično jasno, to je ono što je preostalo od sistema u kojem je, kada je čovek ubijen, bilo pravo i dužnost njegovog naslednika da mu se osveti.
Dalji dokaz iz jevrejskog prava je pravilo koje osvetniku krvi zabranjuje da prihvati novčanu isplatu kako bi pustio ubicu. Činjenica da postoji zakon protiv nečega je prilično dobar dokaz da je to nešto što ljudi rade, ili bi radili da zakon ne postoji. U ovom slučaju, zakon je blokirao isplatu wergelda, naknade za štetu zbog ubistva koja se u društvu zasnovanom na osveti, kao što su Island ili Somaliland, koristila da bi se sprečilo ubistvo iz osvete koje bi se u suprotnom dogodilo.
Još jedan primer fosilizovane osvete pruža islamsko pravo, koje ubistvo ili povređivanje nekoga ne tretira kao zločin protiv države, već kao delikt protiv žrtve. Ako je prestup smrtno ubistvo, rodbina žrtve ima pravo na odmazdu. Međutim, oni imaju opciju da umesto toga prihvate diya, arapski wergeld, fiksnu isplatu (određenu u kamilama) da se kompenzuje rodbini za ubistvo, ili da prihvate manju isplatu, ili nikakvu isplatu uopšte. Ako je prestup samo povreda, žrtva ima opciju da prihvati fiksnu naknadu za štetu čija je iznos propisan zakonom, da se dogovori oko manje isplate, ili jednostavno da oprosti prestup. Prilično jasno, ovo je ostatak beduinskog prava osvete koji je Mohamed usvojio u svoj pravni sistem.
Dva najvažnija moderna primera pravnih sistema izgrađenih na ruševinama prava osvete su evropsko građansko pravo, zasnovano na rimskom pravu, koje je samo po sebi zasnovano na pravu osvete čiji se ostaci mogu videti u Zakonu o dvanaest tablica, i angloameričko pravo običaja. Potonje se razvilo iz anglosaksonskog pravnog sistema sličnog islandskom kroz proces u kojem je kralj tvrdio da su određeni prestupi kršenja kraljeve mira kao i prava žrtve, pa samim tim i da okrivljeni duguje naknadu za štetu obima oba.
Pravo osvete, u suštini, iako ne u formi, živi je i zdravo u današnjoj Americi. Uzmite u obzir visoko tehnološke patentne sporove, gde je potencijalno profitabilna pogrešnost tužbe protiv nekoga ko verovatno nije prekršio vaše patente, u nadi da možete ubediti sudiju ili porotu da jeste, odvraćena pretnjom da će se on osvetiti na isti način. Mehanizam kojim pravo vrši moć u tom kontekstu obezbeđen je sudskim sistemom koji otežava dobijanje slučaja kada ste u krivu, nego kada ste u pravu — mada možda nije dovoljno teško. Najznačajniji neuspeh tog sistema je problem neaktivnih entiteta, koje njihovi kritičari nazivaju patentni trolovi, firmi koje kupuju patente kako bi tužile ili prete da će tužiti druge firme za koje tvrde da ih krše. Patentni trolovi sami ne proizvode ništa, pa ne mogu biti protivtuženi, te su stoga imuni na odmazdu.
Za rešenje tog problema pozajmljeno iz Periklovih Atina, čiji pravni sistem volim da opišem kao izum ludog ekonomiste, moraćete da pročitate moju sledeću knjigu.