Možda sada pomislite: kako besdržavno društvo može da se nosi sa nasilnim kriminalcima?

Na ovo izazovno pitanje može se odgovoriti koristeći tri pristupa. Prvi je da ispitamo kako se takvi kriminalci danas tretiraju; drugi je da podelimo nasilne zločine na zločine motiva i zločine strasti, a treći je da pokažemo kako bi besdržavno društvo rešilo obe kategorije kriminala daleko bolje od bilo kog postojećeg sistema.

Prvo pitanje je: kako se nasilni kriminalci tretiraju danas? Iskren odgovor, bilo kom nepristrasnom posmatraču, svakako glasi: oni se podstiču.

Osnovna činjenica života je da ljudi reaguju na podsticaje. Što je kriminal isplativiji, to će više ljudi postati kriminalci. Određene poznate navike – naročito droga, kockanje i prostitucija – po svojoj prirodi nisu nasilne, ali su veoma željene kod određenih segmenata populacije. Ako se ova nenasilna ponašanja kriminalizuju, dobit dobijena pružanjem ovih usluga raste. Kriminalizacija dobrovoljnih interakcija uništava sve stabilizujuće društvene sile (ugovore, otvorenu aktivnost, deljenje znanja i medijaciju), i tako nasilje postaje norma za rešavanje sporova.

Štaviše, gde god zakon stvori okruženje u kojem većina kriminalaca zarađuje više novca nego policija, policija jednostavno postaje podmitljena da pristane na to. Povećavanjem profita od nenasilnih aktivnosti, Država osigurava korupciju policije i pravosuđa – čime čini da je delovanje izvan zakona i sigurnije i profitabilnije. Može biti potrebno desetine hapšenja da bi se zaista stalo pred sud – i mnogo suđenja da bi se dobila osuda. Policajci sada provode oko trećine svog vremena popunjavajući papirologiju – a 90% svog vremena jure nenasilne kriminalce. Čitavi delovi određenih gradova njima upravljaju bande huligana, a zatvori su prepuni bezopasnih, niskotežinskih slugu poslanih u zatvor kao „posao za odlazak“ pravosudnom sistemu – čime se stalno povećavaju troškovi sprovođenja zakona. Mirni građani su takođe zakonski razoružani kroz zakone o kontroli oružja. Na ovaj način, moderna Država doslovno stvara, štiti i profitira od nasilnih kriminalaca.

Dakle, standard za poređenje odgovora besdržavnog društva na nasilni kriminal nije neki savršeni svet u kojem se huligani efikasno tretiraju, već pre trenutni haos u kojem je nasilje i podstaknuto i zaštićeno.

Pre nego što pređemo na to kako se besdržavno društvo nosi sa kriminalom, neophodno je zapamtiti da besdržavno društvo automatski eliminiše najveće nasilje sa kojim se suočava skoro svima nama – Državu koja nam preti oružjem ako ne predamo svoj novac – i našim životima, ako odluči da proglasi rat. Stoga ne može se reći da je postojeći sistem onaj koji minimizira nasilje. Naprotiv – pošteno stanovništvo je nasilno porobljeno od strane Države, a nepošteni su snabdeveni gotovinskim podsticajima i zaštitom.

Državno nasilje – u svojim mnogim oblicima – raste u zapadnim društvima u poslednjih pedeset godina, kako su regulacija, tarife i oporezivanje svi eksponencijalno rasli. Nacionalni dugovi su očigledan oblik međugeneracijske krađe. Podrška stranim vladama takođe povećava nasilje, pošto ove vlade koriste subvencije da kupe oružje i dalje terorišu sopstveno stanovništvo. Tržište oružja takođe finansiraju i kontrolišu vlade. Lista državnih zločina može trajati beskonačno, ali jedan poslednji gulag vredi pomenuti – sve one milione jadnih duša koje su kidnapovane i držane kao taoci u zatvorima zbog nenasilnih „zločina“.

Pošto postojeće Države terorišu, porobljuju i zatvaraju doslovno milijarde građana, teško je razumeti kako se mogu smatrati onima koji efikasno rade protiv nasilja u bilo kom obliku.

Kako se besdržavno društvo nosi sa nasiljem? Prvo, važno je razlikovati upotrebu sile na zločine motiva i zločine strasti. Zločini motiva su otvoreni za ispravku kroz promenu podsticaja; bilo koji sistem koji smanjuje profit od zločina protiv imovine – dok povećava profit od poštenog rada – smanjiće ove zločine. U poslednjem delu ovog odeljka videćemo kako besdržavno društvo to postiže bolje od bilo koje druge opcije.

Kriminalna dela motivisana motivom mogu se smanjiti tako što se kriminal učini aktivnošću sa niskom profitabilnošću u poređenju sa radom za život. Kriminal podrazumeva rad, i ako većina ljudi može da zaradi više novca radeći pošteno za isti taj napor, biće daleko manje kriminalaca.

Kao što ste pročitali iznad, u bezdržavnom društvu, Organizacije za rešavanje sporova (DRO) napreduju kroz stvaranje dobrovoljnih ugovora između zainteresovanih strana, a sva imovina je privatna.

Kako ovo utiče na nasilni kriminal?

Pogledajmo „provalu“. Ako posedujem kuću, verovatno ću uzeti osiguranje od krađe.

Očigledno, mojoj osiguravajućoj kompaniji najviše odgovara sprečavanje krađe, pa će me stoga podsticati da nabavim alarmni sistem i slično, baš kao što se dešava i sada.

Ova situacija je manje-više analogna onome što se dešava sada – uz nezanemarljivu razliku da, pošto DRO rukovode i policijom i restitucijom, njihovi motivi za sprečavanje krađe ili činjenje ukradene imovine neupotrebljivom su daleko veći nego što je to sada. Kao takvo, mnogo veća investicija u prevenciju bi bila isplativa, kao što je kreiranje uređaja „aktiviranih glasom“ koji rade samo za svoje vlasnike.

Međutim, bezdržavno društvo ide mnogo, mnogo dalje u sprečavanju kriminala – konkretno, identifikovanjem onih koji će postati kriminalci i sprečavanjem tog prelaza. U ovoj situaciji, bezdržavno društvo je daleko efikasnije od bilo kog državnog sistema.

U bezdržavnom društvu, ugovori sa DRO su neophodni za održavanje bilo kakvog ekonomskog života – bez DRO predstavljanja, građani nisu u stanju da dobiju posao, zaposle radnike, iznajme auto, kupe kuću ili pošalju svoju decu u školu. Svaki DRO će prirodno osigurati da njegovi ugovori uključuju kazne za nasilne zločine – tako da, ako ukradete auto, vaš DRO ima pravo da upotrebi silu ili ostracizam protiv vas kako bi povratio auto – i verovatno i finansijske kazne uz to.

Kako ovo funkcioniše u praksi? Uzmimo jedan testni slučaj. Recimo da se jedne jutra probudite i odlučite da postanete lopov. Pa, prva stvar koju morate da uradite je da otkažete svoju pokrivenost kod svog DRO, tako da vaš DRO ima manje interesa protiv vas kada budete krali, pošto više niste klijent. DRO bi imao klauzule koje vam omogućavaju da otkažete svoju pokrivenost, baš kao što osiguravajuće kompanije imaju sada.

Tako biste morali da obavestite svoj DRO da prestajete sa pokrićem. Nema problema, sa njihovog spiska ste izbačeni.

Međutim, DRO-ima kao celini je zaista potrebno da vode evidenciju o ljudima koji su odlučili da se izvuku iz celog DRO sistema, jer su ti ljudi jasno signalizirali svoju nameru da postanu odmetnici i žive „van sistema”.

Dakle, ako otkažete svoje DRO osiguranje, vaše ime ide u bazu podataka dostupnu svim DRO-ovima. Ako se prijavite kod drugog DRO-a, nema problema, vaše ime se uklanja. Međutim, ako se ne prijavite ni kod jednog drugog DRO-a, crvene zastavice se pojavljuju širom sistema.

Šta se onda dešava? Zapamtite – u bezdržavnom društvu ne postoji javna imovina. Ako ste postali odmetnik, kuda ćete ići? Ne možete ići autobusom – autobuskim kompanijama neće primati odmetnike, jer će njihov DRO zahtevati da primaju samo putnike koje pokriva DRO, u slučaju povrede ili sukoba. Želite da sipate gorivo? Bez sreće, iz istog razloga. Možete pokušati sa autostopom, naravno, što bi moglo da uspe, ali šta se dešava kada stignete na odredište i pokušate da iznajmite sobu u motelu? Bez DRO kartice, nema sreće. Želite da spavate u parku? Parkovi su u privatnom vlasništvu, zato nastavite dalje. Gladni ste? Nema namirnica, nema restorana – nema hrane! Šta ćete uraditi?

Dakle, zaista, kakav je podsticaj da se okrenete kriminalnom životu? Rad za život – i zaštita od strane DRO-a – veoma dobro plaća. Izlazak van sistema i postajanje odmetnika stavlja čitavu težinu kombinovanog DRO sistema protiv vas – i, čak i ako uspete da preživite i nešto ukradete, to je verovatno bilo glasovno kodirano ili zaštićeno na neki drugi način od neovlašćenog korišćenja.

Pretpostavimo da nekako zaobiđete sve to i uspete da ukradete, gde ćete prodati svoju ukradenu robu? Vi niste zaštićeni od strane DRO-a, pa ko će kupiti od vas, znajući da nemaju pravni lek ako nešto krene po zlu? I pored toga, bilo ko ko stupi u interakciju sa vama može takođe biti izbačen iz DRO sistema i suočen sa svim pratećim poteškoćama.

Hoće li biti podzemnih tržišta? Možda – ali gde bi oni funkcionisali? Ljudima je potrebno mesto za život, automobili za iznajmljivanje, odeća za kupovinu, namirnice za jelo. Bez DRO-a nema učešća u ekonomskom životu.

Takođe, prostitucija, kockanje i droga neće biti „ilegalni“ u društvu bez države – a procenjeno je da bi samo ukidanje rata protiv droge eliminisalo 80% nasilnog kriminala.

Nema uvoznih carina niti ograničenja, tako da šverc postaje potpuno besmislen. Valuta bi bila privatna, kao što ćemo videti u nastavku, tako da će falsifikovanje biti mnogo teže.

Plus, nema oporezivanja – neto plata poštenog radnika je daleko veća u društvu bez države!

Manje prilika, manji profit – i veći podsticaji za rad poštenog radnog dana – ne postoji bolji način da se oni koji reaguju isključivo na podsticaje usmere dalje od kriminalnog života.

Dakle, fer je reći da će bilo koje društvo bez države mnogo bolje raditi na zaštiti svojih građana od zločina motivisanih motivima – ali šta je onda sa zločinima strasti?

Zločini strasti

Zločine strasti je teže sprečiti – ali oni takođe predstavljaju daleko manju pretnju onima koji su izvan kruga u kojem se oni dešavaju.

Recimo da muškarac ubije svoju ženu. Oboje su, naravno, pokriveni DRO-ovima, i njihovi DRO ugovori uključivaće specifična zabranjivanja ubistva. Dakle, muškarac bi bio podložan svim sankcijama predviđenim njegovim ugovorom – verovatno prinudnom radu i rehabilitaciji dok se određena finansijska kazna ne isplati, pošto bi DRO-ovi bili odgovorni za plaćanje takvih kazni bilo kojoj najbližoj rodbini.

U redu, reći ćete, ali šta ako ni muškarac ni žena ne bi bili pokriveni DRO-om? Pa, gde bi živeli? Niko im ne bi iznajmio stan. Ako poseduju svoju kuću bez ikakvih tereta, ko bi im prodavao hranu? Ili gas, vodu ili struju? Ko bi ih zapošljavao? Koja bi banka prihvatila njihov novac?

Recimo da je samo ubilački muž – koji planira da ubije svoju ženu – odlučio da se isključi iz svog DRO sistema bez njenog znanja. Prva stvar koju bi DRO njegove žene uradio jeste da je obavesti o postupku njenog muža – i o zlu nameri koju to može predstavljati – i pomogne joj da se preseli ako to želi. Ako bi odlučila da ne želi preseljenje, njen DRO bi je odmah odbacio, jer je odlučivanjem da živi u neposrednoj blizini odrogog čoveka izložila sebe neodrživom nivou opasnosti (a samim tim i DRO visokom riziku od finansijskog gubitka). Sada, i muž i žena su izabrali da žive bez DRO-ova, u prirodnom stanju, i tako se suočavaju sa svim neprevaziđenim problemima nabavke hrane, skloništa, novca i tako dalje.

Tako bi ubice bili podložni kaznama svojih DRO ograničenja, ili bi signalizirali svoju nameru odustajanjem od DRO pokrića unapred, kada bi intervencija bila moguća.

Pogledajmo nešto malo komplikovanije – stalking. Žena postaje opsednuta muškarcem i počinje da ga zove u sve doba dana i noći i da ga prati svuda. Možda ubije jednog ili dva zeca. Ako je muškarac kupio osiguranje protiv stalkinga, njegov DRO će odmah stupiti na akciju. Pozvaće DRO te žene, koji joj zatim kaže: prestani da pratiš ovog muškarca ili ćemo te odbaciti. A kako njen DRO zna da li je ona zaista prestala sa stalkingom? Pa, muškarac prestaje da to prijavljuje. A ako dođe do spora, ona jednostavno nosi narukvicu oko zgloba neko vreme kako bi se to osiguralo. I zapamtite – pošto nema javne imovine, može joj biti naređeno da se skloni sa trotoara, ulica i parkova.

(Ako muškarac nije kupio osiguranje protiv stalkinga, nema problema – samo će biti skuplje kupiti ga sa „postojećim stanjem.”)

Iako vam se mogu činiti nepoznatim, DRO su novi koncept – oni su stari koliko i sama civilizacija, ali su potisnuti stalnom eskalacijom državne moći tokom poslednjeg veka ili tako nešto. U prošlosti, neželjeno društveno ponašanje kažnjavano je ostracizmom, a rizici su ublažavani putem dobrovoljnih „prijateljskih društava“. Čovek koji je napustio svoju ženu i decu – ili žena koja je ostala u trudnoći van braka – više nije bio dobrodošao u pristojnom društvu. DRO idu korak dalje tim konceptima, čineći sve informacije koje je ranije poznavala lokalna zajednica dostupnim celom svetu, baš kao i izveštaji o kreditnoj sposobnosti. (Ako više volite da vaše informacije budu privatne, DRO će nesumnjivo ponuditi tu opciju.)

Zaista nema granica u koristima koje DRO mogu doneti slobodnom društvu – osiguranje bi se moglo kreirati za stvari kao što su:

• porođaj supruge koji nije njen mužov dete;

• trudnoća ćerke van braka;

• problemi sa plodnošću kod bračnog para;

• …i još mnogo toga.

Sve gore navedene polise osiguranja zahtevale bi od DRO-a da preduzmu aktivne korake kako bi sprečili takva ponašanja – um bledi od svih preventivnih koraka koji bi se mogli preduzeti! Važno je zapamtiti da su svi takvi ugovori dobrovoljni, i stoga ne krše moralni apsolut nenasilja.

Zaključno – kako bezdržavno društvo rešava pitanje nasilnih kriminalaca? Brillijantno! U bezdržavnom društvu ima manje kriminalaca, više prevencije, veće sankcije – i trenutno upozorenje onima koji teže kriminalnom životu kroz njihovu povlačenje iz DRO sistema. Više podsticaja za rad, manje podsticaja za kriminalni život, nema mesta za skrivanje hudozebnika i opšte društveno odbacivanje onih koji odluče da deluju izvan civilizovanog sveta ugovora, međusobne zaštite i opšte bezbednosti. I zapamtite – vlade su u 20. veku prouzrokovale više od 200 miliona smrti – da li smo zaista toliko zabrinuti zbog privatnih pljački i krađa nakita u poređenju sa takvim brojkama?

Ne postoji sistem koji će zameniti neispravne ljude savršenim anđelima, ali će bezdržavno društvo, nagrađujući dobrotu i kažnjavajući zlo, barem osigurati da svi đavoli budu vidljivi – umesto da ih skrivamo u trenutnoj smrtonosnoj magli moći, politike i propagande.