gde deca idu u školu i kako će biti obrazovana;

kamatnu stopu po kojoj građani mogu pozajmiti novac;

vrednost valute;

kako se zaposleni mogu zapošljavati i otpuštati;

kako se raspolaže sa više od 50% vremena i novca njihovih građana;

koga građanin može izabrati za lekara;

koje vrste medicinskih procedura mogu biti primljene – i kada;

kada krenuti u rat;

ko može živeti u zemlji;

…samo da nabrojim nekoliko.

Većina ovih neverovatnih upada u ličnu slobodu dogodila se u poslednjih 90 godina, od uvođenja poreza na dohodak. Prihvatila ih je populacija koja je bila bespomoćna da ospori širenje državne moći – i ipak, iako su većina građana primila beskrajnu pro-državnu propagandu u državnim školama, kuva se rastuća pobuna. Beskrajne i sve veće državne grabiže sada su toliko nametljive da su efektivno zaustavile napredni zamah društva, koje sada visi pred padom. Deca su loše obrazovana, mladi nisu u stanju da napreduju, parovi sa decom upadaju sve dublje u dugove, a stariji ljudi vide kako njihovi medicinski sistemi kolapsiraju pod teretom njihovih sve većih potreba. I ništa od ovoga ne uzima u obzir stalno rastuće državne dugove.

Ove rane godine dvadesetog veka su stoga kraj jedne ere, kolaps mitologije uporediv sa padom komunizma, monarhije ili političkog hrišćanstva. Ideja da je Država uopšte sposobna da rešava društvene probleme sada se posmatra sa velikim skepticizmom – što nagoveštava neizbežni kraj, jer čim se skepticizam primeni na Državu, Država pada, jer ne uspeva ni u čemu osim u širenju, i stoga može preživeti samo na propagandi.

Ipak, dok je većini ljudi prijatna ideja o smanjenju veličine i moći Države, oni postaju izrazito nelagodni sa idejom da je potpuno uklone. Koristeći medicinsku analogiju, ako je Država rak, oni radije biraju lečenje kako bi je doveli u remis, nego da je potpuno eliminišu.

To nikada ne može uspeti. Ako je istorija bilo šta dokazala, to je jednostavna činjenica da se Države uvek šire sve dok ne unište društvo. Pošto Država koristi nasilje da bi postigla svoje ciljeve, a ne postoji racionalni kraj širenju nasilja, Države rastu sve dok ne unište domaćinsku civilizaciju kroz korupciju novca, ugovora, učivenosti i slobode. Kao takva, metafora o raku nije pogrešna. Ljudi koji veruju da se Država nekako može obuzdati nisu prihvatili činjenicu da nijedna Država u istoriji nikada nije obuzdana.

Čak i retka smanjenja su samo privremena. Sjedinjene Američke Države su osnovane na principu ograničene vlasti; bilo je potrebno tek nekoliko decenija da Država raskinula veze Ustava, implementirala porez na dohodak, preuzela kontrolu nad novčanom ponudom i započela svoju katastrofalnu ekspanziju. U istoriji ne postoji primer da je veličina Države trajno smanjena. Sve što se desi tokom poreskog ili građanskog ustanka jeste da se Država povuče, izračuna šta je pogrešila i ponovo započne svoju ekspanziju – ili izazove rat, koji ućutkuje sve osim marginalnih protivnika.

S obzirom na ove dobro poznate istorijske činjenice, zašto ljudi i dalje veruju da se takav smrtonosni predator može ukrotiti? Sigurno je da je to samo zato što smatraju da je sporo gušenje u stiskama ekspanzivne Države nekako bolje od „brze smrti“ društva lišenog Države.

Zašto većina ljudi veruje da je prinudna i monopolistička društvena agencija neophodna da bi društvo funkcionisalo? Postoji niz odgovora na ovo pitanje, ali oni teže da se vrte oko četiri centralne tačke:

1. Rešavanje sporova;

2. Kolektivne usluge;

3. Zagađenje, i;

4. Kriminal.

Prve tri ćemo obraditi u ovom odeljku, a poslednju u sledećem.

REŠAVANJE SPOROVA

Sasvim je neverovatno da ljudi i dalje veruju da Država na neki način olakšava rešavanje sporova, s obzirom na činjenicu da su moderni sudovi van domašaja svih osim najbogatijih i najstrpljivijih. Prema mom iskustvu, vođenje spora sa brokeroom pred sudski sistem koštalo bi više od četvrt miliona dolara i trajalo od pet do deset godina – međutim, privatni medijator je rešio stvar u roku od nekoliko meseci za vrlo malo novca. U sferi razvoda braka, privatni medijatori su uobičajeni. Unije koriste procese pritužbi, a pojavio se mnoštvo specijalista za rešavanje sporova kako bi popunili prazninu koju je ostavio smešno dug, skup i nesposoban državni sudski sistem.

Dakle, ne može biti da ljudi zaista veruju da je Država neophodna za rešavanje sporova, budući da je sudski aparat nedostupan ogromnoj većini stanovništva, koja svoje sporove rešava ili privatno ili putem dogovorenih medijatora.

KOLEKTIVNE USLUGE

Putevi, kanalizacija, voda i struja i tako dalje, navode se kao razlozi zbog kojih Država mora postojati. Kako bi se putevi mogli plaćati privatno ostaje tako neprobojna misterija da su većina ljudi voljna da podrže Državu – i tako osiguraju kontinuirano podrivanje civilnog društva – umesto da priznaju da je ovaj problem rešiv. Postoji mnogo načina da se plate putevi, kao što su elektronske ili gotovinske putarine, GPS naknade, putevi koje održavaju preduzeća kojima vode, ili komunalne organizacije i slično. Problem koji bi vodovodna kompanija mogla da izgradi instalacije do zajednice, a zatim naplaćivala exorbitantne naknade za njihovo snabdevanje, podjednako je lako pobiti, kao što je gore pomenuto.

Nijedan od ovih problema ne dotiče centralni razlog za postojanje Države. To su sve opravdanja ex post facto napravljena kako bi se izbegla potreba za kritičkim ispitivanjem ili, bože sačuvao, podrška anarhizmu.

Potpuno je kontradiktorno tvrditi da su dobrovoljni odnosi slobodnog tržišta „loši“ – i da je jedini način da se oni suzbede uvođenje obaveznog monopola na tržištu. Ako su dobrovoljne interakcije loše, kako mogu prinudni monopoli biti bolji?

Državno pružanje javnih usluga neizbežno dovodi do sledećeg:

• Dodeljivanje povoljnih ugovora političkim saveznicima;
• Troškovi subvencionisani porezima koji dovode do prekomerne upotrebe i dugova među generacijama;
• Nedostatak investicija u obnovu infrastrukture koji dovodi do skupog propadanja;
• Rast prinudnog zakonodavstva u korist sindikata, koje širi neefikasnost na druge industrije;
• Nedostatak inovacija i istraživanja alternativa postojećim sistemima proizvodnje i distribucije, i;
• Opasna društvena zavisnost od jednog pružaoca usluga.

…i još mnogo takvih neefikasnosti, problema i predacija.

Zbog bezbrojnih primera tržišnih rešenja za problem „troškova prevoza“, ovaj argument više nema onu težinu koju je nekada imao, pa ljudi moraju potražiti drugde opravdanje za kontinuirano postojanje Države.

ZAGAĐENJE

Ovo je možda najveći problem sa kojim se suočavaju teoretičari slobodnog tržišta. Vredi izdvojiti malo vremena za ocrtavanje najgoreg mogućeg scenarija, kako bi se videlo kako bi dobrovoljni sistem mogao da ga reši.

Međutim, važno je prvo otkloniti predstavu da se Država trenutno efikasno bavi zagađenjem. Prvo, najzagađenije zemljište na planeti je u vlasništvu Države, jer Države ne profitiraju od zadržavanja vrednosti svoje imovine. Drugo, raspodela prava na minerale, drvnu građu i bušenje direktno je naklonjena podmićivanju i korupciji, jer Države nikada ne prodaju zemlju, već samo prava na resurse. Kompanija za drvnu građu ne može kupiti šume od Države, već samo prava na eksploataciju. Na taj način Država dobija obnovljiv izvor prihoda i može dalje primoravati kompanije za drvnu građu sprovođenjem obaveze ponovne nasad. Ovo, naravno, teži da podstakne podmićivanje, korupciju i stvaranje „privremenih“ kompanija koje ogole zemlju, a zatim nestanu kada dođe vreme za ponovno nasadivanje. Prodaja državne zemlje privatnoj kompaniji lako rešava ovaj problem, jer bi kompanija koja je voljna da vrši ponovni nasad ostvarila najveće dugoročne profit od šume, i stoga bi mogla ponuditi najveću cenu za zemlju.

Takođe, treba zapamtiti da su Države u oblasti zagađenja vazduha prve stvorile problem. U Engleskoj, kada su industrijske dimnjaci prvi put počeli da izbacuju dim u voćnjake proizvođača jabuka, poljoprivrednici su tužili vlasnike fabrika, pozivajući se na tradiciju običnog prava o naknadi za štetu na imovini. Nažalost, kapitalisti su prvi stigli do državnih sudova, imali su više novca za podmićivanje, zaposlili su više glasačkih radnika i doprineli većim poreskim prihodima od poljoprivrednika – i tako su tužbe poljoprivrednika odbacene. Sudija je tvrdio da „opšte dobro“ fabrika nadjačava „privatnu potrebu“ poljoprivrednika. Slobodno tržište nije propalo u rešavanju problema zagađenja vazduha – bilo je silom sprečeno da to učini jer je Država bila korumpirana.

Ipak, to je sporna tačka, pa je vredno detaljnog ispitivanja kako bi slobodno tržište moglo da reši problem zagađenja vazduha. Jedan očigledan primer koji se često navodi je grupa kuća na vetru od nove fabrike koja dan i noć oblaže iste čađom.

Sada, kada čovek kupi novu kuću, zar mu nije važno da osigura da neće biti prekriven otpadom nekog drugog? Potreba za čistim i bezbednim okruženjem je toliko jaka da je to jasan poziv proračunatim preduzetnicima da se pošteno potrude kako bi je obezbedili.

Ako je grupa vlasnika kuća uplašena od zagađenja, prva stvar koju će uraditi je kupovina osiguranja od zagađenja, što je prirodan odgovor na situaciju u kojoj se troškovi ne mogu predvideti, ali su posledice kobne.

Recimo da vlasnik kuće po imenu John kupi osiguranje od zagađenja koje mu isplaćuje dva miliona dolara ako vazduh u njegovoj kući ili oko nje postane zagađen. Drugim rečima, dokle god je Johnov vazduh čist, njegova osiguravajuća kuća zarađuje novac.

Jednog dana, parcela zemljišta uz vetar od Johnove kuće dolazi na prodaju. Prirodno, njegova osiguravajuća kuća bi bila veoma zainteresovana za ovo i pratila bi prodaju. Ako je kupac neka privatna škola, sve je u redu (pod pretpostavkom da John nije kupio osiguranje od zagađenja bukom). Ako, međutim, osiguravajuća kuća otkrije da je „Sally’s House of Polluting Paint Production“ zainteresovana za kupovinu te parcele, verovatno će preduzeti akciju, prateći jedan od sledećih pravaca:

• Kupovinom same zemlje, a zatim njenom prodajom ne-zagađujućem kupcu;
• Dobijanjem garancija od Sally da njena kompanija neće zagađivati;
• Plaćanjem Sally da uđe u ugovor o ne-zagađivanju.

Ako, međutim, neko u osiguravajućoj kući „spava na volanu“ i Sally kupi zemlju i postavi svoju zagađujuću fabriku, šta se onda dešava?

Pa, tada je osiguravajuća kuća dužna da Johnu isplati 2 miliona dolara (pod pretpostavkom da je u ovom trenutku samo John kupio osiguranje od zagađenja). Stoga, ona može priuštiti da plati Sally do 2 miliona dolara kako bi smanjila svoje zagađenje i i dalje bila u plusu. Ova isplata može uzeti mnogo oblika, od instalacije opreme za kontrolu zagađenja do otkupu ili subvencije za smanjenu proizvodnju i tako dalje.

Ako tih 2 miliona dolara nije dovoljan da se reši problem, tada osiguravajuća kuća isplaćuje Džonu tih 2 miliona dolara i on odlazi da kupi novu kuću u neprograđenom i čistom okruženju. Međutim, ovaj scenario je veoma malo verovatan, pošto je malo verovatno da će osiguravajuća kuća osigurati samo jednu osobu u naselju od zagađenja vazduha.

Dakle, to je stav osiguravajuće kuće za zagađenje vazduha od koje je Džon osiguran. Šta je sa stavom iz „Sally’s House of Polluting Paint Production“? I ona mora biti pokrivena od strane DRO-a kako bi mogla da kupi zemljište, pozajmi novac i zaposli radnike. Kako taj DRO gleda na njenu sklonost ka zagađivanju?

Zagađenje donosi zahteve za odštetu protiv Sally, jer je zagađenje po definiciji šteta po osobama ili imovini. Stoga bi DRO Sally nepovoljno gledao na njeno zagađivanje, jer bi on bio odgovoran za svaku štetu koju njena fabrika prouzrokuje. Zapravo, bilo bi veoma malo verovatno da bi DRO Sally osigurao nju od šteta, osim ako ona ne bi mogla da dokaže da će moći da upravlja svojom fabrikom bez nanošenja štete imovini onih oko nje. A bez DRO-a, naravno, ona ne bi mogla da pokrene svoju fabriku, pozajmi novac, zaposli radnike itd.

Važno je zapamtiti da DRO-ovi, baš kao i kompanije za mobilne telefone, napreduju samo ako sarađuju. DRO Sally zarađuje novac samo ako Sally ne zagađuje. Džonov osiguravač takođe zarađuje novac samo ako Sally ne zagađuje. Dakle, dve kompanije dele zajednički cilj, koji podstiče saradnju.

Konačno, čak i ako Džon nije osiguran od zagađenja vazduha, on može koristiti svoj i/ili Sallyin DRO da dobije naknadu za štetu koju njeno zagađivanje uzrokuje njegovoj imovini. I Sallyin i Džonov DRO imali bi sporazume o reciprocitetu, pošto Džon želi da bude zaštićen od Sallyinih postupaka, a Sally želi da bude zaštićena od Džonovih postupaka. Zbog ove želje za međusobnom zaštitom, oni bi birali DRO-ove koji imaju najšire sporazume o reciprocitetu.

Tako da, na zaista slobodnom tržištu, postoje mnogi nivoi i agencije koje aktivno rade protiv zagađenja.

Džonov osiguravač će aktivno skenirati okruženje tražeći zagađivače koje može sprečiti. Sally neće moći da izgradi svoju fabriku farbi bez dokazivanja da neće zagađivati. Uzajamni ili nezavisni DRO-ovi će razrešiti sve sporove u vezi sa štetom na imovini uzrokovanom Sallyinim zagađivanjem.

Postoje i druge koristi, koje su gotovo nerešive u trenutnom sistemu. Zamislite da su Sallyine dimnjaci toliko visoki da njeno zagađenje vazduha preleti preko Džonove kuće i dospe u Reginaldovu kuću, stotinu milja daleko. Reginald se tada žali svom DRO-u/osiguravaču da mu imovina trpi štetu. Njegov DRO će ispitati sastav vazduha i vazdušne struje, zatim pratiti zagađenje do njegovog izvora i rešiti spor sa Sallyinim DRO-om. Ako je zagađenje vazduha posebno komplikovano, tada će Reginaldov DRO ubaciti nestabilna jedinjenja u Sallyine dimnjake i pratiti ih do mesta gde dospevaju. Ovo se može koristiti u situacijama gde više različitih fabrika može doprinositi zagađivanju.

Problem međudržavnog zagađenja vazduha može delovati kao problematičan, ali je lako rešiv – čak i ako prihvatimo da će države i dalje postojati. Očigledno, Kanadac koji živi duž granice Kanade i SAD, na primer, neće izabrati DRO koji odbija da pokrije zagađenje vazduha koje dolazi iz SAD. Dakle, DRO će morati da ima sporazume o reciprocitetu sa DRO-ovima preko granice. Ako DRO-ovi iz SAD odbiju da imaju sporazume o reciprocitetu sa kanadskim DRO-ovima – što je nezamislivo, pošto zagađenje može ići u oba smera – tada će kanadski DRO jednostavno otvoriti granu u SAD i takmičiti se.

Razlika je u tome što međunarodni DRO-ovi zapravo profitiraju od saradnje, na način na koji to vlade ne rade. Na primer, državna vlada na granici Kanade i SAD ima malo motivacije da nametne troškove zagađenja lokalnim fabrikama, sve dok zagađenje uglavnom ide ka severu.

Za DRO-ove bi važilo upravo suprotno.

Postoji toliko koristi od koncepta državno-neovisnih DRO-ova da bi mogli lako popuniti čitave tomove. Nekoliko njih se može ovde spomenuti, kako bi se dodatno istakla vrednost ove ideje.

U stambenoj zgradi (condominium), vlasništvo je uslovljeno određenim pravilima. Iako čovek „poseduje“ imovinu, on ne može da pravi zabave cele noći, niti da drži pet velikih pasa, niti da vodi bordel.

Bez prisilnog pokrivača centralne države, stvaraju se prilike za širok spektar zajednica, što će u velikoj meri eliminisati trenutne društvene konflikte oko pravca razvoja društva kao celine.

Na primer, neki ljudi žele da oružje bude dostupno, dok drugi više vole da ono ne bude dostupno.

Trenutno traje borba za kontrolu države kako bi jedna grupa mogla da nametne svoju volju drugoj.

To je nepotrebno. Uz DRO (privatne pravne organizacije), mogu se formirati zajednice u kojima je oružje ili dozvoljeno ili nije dozvoljeno. Marihuana može biti odobrena ili zabranjena. Polovina vašeg prihoda može biti oduzeta za različite socijalne programe, ili možete sve zadržati za sebe. Kupovina u nedelju može biti dozvoljena ili zabranjena. Potpuno je na pojedincu da izabere u kakvom društvu želi da živi. Vlasništvo nad imovinom u takvim zajednicama je uslovljeno poštovanjem određenih pravila, a ako se ta pravila pokažu naporna ili neprijatna, vlasnik može prodati imovinu i preseliti se u bilo kom trenutku. Još jedan plus je to što sve ove „društva“ postoje kao mala laboratorija i mogu dokazati ili opovrgnuti različite teorije o vlasništvu nad oružjem, legalizaciji droga i slično, doprinoseći tako ljudskom znanju o najboljim pravilima za zajednice.

Međutim, postoje jedan ili dva problema koja se ne mogu jednostavno ukloniti. Osoba koja odluči da živi „van sistema“ – ili da postoji bez bilo kakvog DRO predstavništva – teorijski može proći sa mnogo toga.

Međutim, to važi i u postojećem estatističkom sistemu. Ako čovek trenutno odluči da postane beskućnik, on može donekle vršiti kriminal po volji – ali takođe gubi sve korisne i izvršive oblike društvene saradnje. Dakle, iako DRO možda neće rešiti problem potpunog bezzakonja, ni trenutni sistem to ne može, tako da je sve jednako.

MEĐUNARODNI KRIMINAL

Kriminal protiv lica, kao što su ubistvo i silovanje, generalno se smatraju odvojenim i različitim od kriminala protiv imovine. Međutim, ovo je prilično moderna razlika. U evropskom sistemu običnog prava, zločini protiv lica često su se kažnjavali konfiskacijom imovine. Silovanje je silovatelju koštalo određene sume, ubistvo pet puta više, i tako dalje. Ovakav aranžman uglavnom preferiraju žrtve, koje trenutno ne samo da pate od fizičkog kršenja – već moraju i da plaćaju poreze kako bi se kriminalac zatvorio. Žena koja je silovana obično bi radije primila četvrt miliona dolara nego da plaća hiljadu dolara godišnje da bi svoj silovatelj držala u kavezu, što samo dodatno pogoršava situaciju. Dakle, zločini protiv lica i zločini protiv imovine nisu toliko različiti koliko se možda čini, pošto oba obično zahtevaju imovinu kao naknadu. Čovek koji siluje ženu, stoga, stvara dug prema njoj od nekoliko stotina hiljada dolara, i mora ga isplatiti ili biti izbačen iz svih ekonomskih koristi društva.

Konačno, još jedna prednost se može nazvati „prednost Scrabble izazova“. U igri Scrabble, optužitelj gubi svoj red ako ospori reč drugog igrača i ako izazov ne uspe. S obzirom na troškove rešavanja sporova, DRO bi bili veoma pažljivi kako bi osigurali da oni koji iznose lažne optužbe budu kažnjeni kroz sopstvene premije, njihove ugovorne rejtinge, kao i preuzimanjem celokupnog troška spora. Ovo bi u velikoj meri smanjilo broj ispraznih tužbi, što je na veliku korist svima.

Lično, po mom iskustvu, razgovarajući o ovim pitanjima poslednjih dvadesetak godina, ljudi iskreno tvrde da ne mogu da zamisle društvo bez centralizovane i prisilne države. Na šta se osećam prinuđenim da ih pitam: koliko ste tačno tužbi pokrenuli u svom životu? Još uvek nisam našao ni jednu osobu koja je vodila tužbu do samog kraja. Takođe ih pitam da li svoje poslove održavaju putem pretnji ili ucena. Nijedno. Da li svoje supružnike drže okovanima u podrumu? Nijedan. Da li su njihovi prijatelji primorani da provode vreme sa njima? Da li kradu iz prodavnice? Ne.

Drugim rečima, kažem da je jasno da, iako tvrdite da ne možete zamisliti društvo bez prisilne države, samo treba da se pogledate u ogledalo da biste videli kako bi takav svet mogao da funkcioniše. Svako ko je u vašem životu tu je po izboru. Svako sa kim imate lični ili profesionalni odnos komunicira sa vama na dobrovoljnoj osnovi. Vi uopšte ne koristite nasilje u sopstvenom životu. Ako niste zadovoljni proizvodom, vratite ga. Ako prestanete da želite ljubavnika, rastajete se. Ako vam se posao ne dopada, dajete otkaz. Ne prisiljavate nikoga – a ipak kažete da društvo ne može postojati bez sile. To je veoma teško razumeti. Ljudi onda odgovaraju da ne moraju da koriste prisilu jer je država tu da ih zaštiti. Tada ih pitam da li znaju koliko je zapravo nemoguće koristiti sudski sistem. Slažu se, naravno, jer znaju da su potrebne mnoge godine i malo bogatstvo da bi se pristupilo čak i nejasnoj mogućnosti pravde. Takođe ih pitam da li oni sami žude da obore staricu i otmu joj torbu, ali se previše plaše policije. Naravno da ne. Oni samo misle da su svi ostali takvi. Pa, nakon dvadeset godina razgovora, mogu vam svima reći: to nije slučaj. Većina ljudi, kada su dobili prave podsticaje, postupa potpuno časno.

Naravno, zli ljudi postoje. Među nama su hladni, sociopatski monstrumi. Upravo zbog ljudskog kapaciteta za zlo, centralizovana država uvek podriva društvo. Zbog našeg kapaciteta za sadizam, naša jedina nada je decentralizacija vlasti, tako da zlo među nama nikada ne može dostići položaj veći od položaja isključenih, progonjenih kriminalaca. Stvaranje države i davanje moći života i smrti ne rešava problem ljudskog zla. To samo transformiše površnu želju za lakim vlasništvom u bezgraničnu strast prema političkoj moći.

Ideja da društvo može – i mora – postojati bez centralizovane države je najveća lekcija koju nas mogu naučiti užasne godine dvadesetog veka. Naše sopstveno društvo ne može izbeći opštu propast istorije, neizbežnu sudbinu društvenog kolapsa dok država proždire sopstvene stanovnike. Naš izbor nije između države i slobodnog tržišta, već između smrti i života. Kakvi god da su rizici raspuštanja centralne države, oni su daleko manji od sigurne uništenosti koja nastupa ako joj dozvolimo da eskalira, što će se neizbežno dogoditi. Poput pacijenta obolelog od raka koji se suočava sa sigurnom smrću, moramo posegnuti za bilo kojim lekom koji pokazuje najviše obećanja, a ne čekati da bude prekasno.

• gde deca idu u školu i kako će biti obrazovana;
• kamatnu stopu po kojoj građani mogu pozajmiti novac;
• vrednost valute;
• kako se zaposleni mogu zapošljavati i otpuštati;
• kako se raspolaže sa više od 50% vremena i novca njihovih građana;
• koga građanin može izabrati za lekara;
• koje vrste medicinskih procedura mogu biti primljene – i kada;
• kada krenuti u rat;
• ko može živeti u zemlji;

…samo da nabrojim nekoliko.

Većina ovih neverovatnih upada u ličnu slobodu dogodila se u poslednjih 90 godina, od uvođenja poreza na dohodak. Prihvatila ih je populacija koja je bila bespomoćna da ospori širenje državne moći – i ipak, iako su većina građana primila beskrajnu pro-državnu propagandu u državnim školama, kuva se rastuća pobuna. Beskrajne i sve veće državne grabiže sada su toliko nametljive da su efektivno zaustavile napredni zamah društva, koje sada visi pred padom. Deca su loše obrazovana, mladi nisu u stanju da napreduju, parovi sa decom upadaju sve dublje u dugove, a stariji ljudi vide kako njihovi medicinski sistemi kolapsiraju pod teretom njihovih sve većih potreba. I ništa od ovoga ne uzima u obzir stalno rastuće državne dugove.

Ove rane godine dvadesetog veka su stoga kraj jedne ere, kolaps mitologije uporediv sa padom komunizma, monarhije ili političkog hrišćanstva. Ideja da je Država uopšte sposobna da rešava društvene probleme sada se posmatra sa velikim skepticizmom – što nagoveštava neizbežni kraj, jer čim se skepticizam primeni na Državu, Država pada, jer ne uspeva ni u čemu osim u širenju, i stoga može preživeti samo na propagandi.

Ipak, dok je većini ljudi prijatna ideja o smanjenju veličine i moći Države, oni postaju izrazito nelagodni sa idejom da je potpuno uklone. Koristeći medicinsku analogiju, ako je Država rak, oni radije biraju lečenje kako bi je doveli u remis, nego da je potpuno eliminišu.

To nikada ne može uspeti. Ako je istorija bilo šta dokazala, to je jednostavna činjenica da se Države uvek šire sve dok ne unište društvo. Pošto Država koristi nasilje da bi postigla svoje ciljeve, a ne postoji racionalni kraj širenju nasilja, Države rastu sve dok ne unište domaćinsku civilizaciju kroz korupciju novca, ugovora, učivenosti i slobode. Kao takva, metafora o raku nije pogrešna. Ljudi koji veruju da se Država nekako može obuzdati nisu prihvatili činjenicu da nijedna Država u istoriji nikada nije obuzdana.

Čak i retka smanjenja su samo privremena. Sjedinjene Američke Države su osnovane na principu ograničene vlasti; bilo je potrebno tek nekoliko decenija da Država raskinula veze Ustava, implementirala porez na dohodak, preuzela kontrolu nad novčanom ponudom i započela svoju katastrofalnu ekspanziju. U istoriji ne postoji primer da je veličina Države trajno smanjena. Sve što se desi tokom poreskog ili građanskog ustanka jeste da se Država povuče, izračuna šta je pogrešila i ponovo započne svoju ekspanziju – ili izazove rat, koji ućutkuje sve osim marginalnih protivnika.

S obzirom na ove dobro poznate istorijske činjenice, zašto ljudi i dalje veruju da se takav smrtonosni predator može ukrotiti? Sigurno je da je to samo zato što smatraju da je sporo gušenje u stiskama ekspanzivne Države nekako bolje od „brze smrti“ društva lišenog Države.

Zašto većina ljudi veruje da je prinudna i monopolistička društvena agencija neophodna da bi društvo funkcionisalo? Postoji niz odgovora na ovo pitanje, ali oni teže da se vrte oko četiri centralne tačke:

1. Rešavanje sporova;

2. Kolektivne usluge;

3. Zagađenje, i;

4. Kriminal.

Prve tri ćemo obraditi u ovom odeljku, a poslednju u sledećem.

REŠAVANJE SPOROVA

Sasvim je neverovatno da ljudi i dalje veruju da Država na neki način olakšava rešavanje sporova, s obzirom na činjenicu da su moderni sudovi van domašaja svih osim najbogatijih i najstrpljivijih. Prema mom iskustvu, vođenje spora sa brokeroom pred sudski sistem koštalo bi više od četvrt miliona dolara i trajalo od pet do deset godina – međutim, privatni medijator je rešio stvar u roku od nekoliko meseci za vrlo malo novca. U sferi razvoda braka, privatni medijatori su uobičajeni. Unije koriste procese pritužbi, a pojavio se mnoštvo specijalista za rešavanje sporova kako bi popunili prazninu koju je ostavio smešno dug, skup i nesposoban državni sudski sistem.

Dakle, ne može biti da ljudi zaista veruju da je Država neophodna za rešavanje sporova, budući da je sudski aparat nedostupan ogromnoj većini stanovništva, koja svoje sporove rešava ili privatno ili putem dogovorenih medijatora.

KOLEKTIVNE USLUGE

Putevi, kanalizacija, voda i struja i tako dalje, navode se kao razlozi zbog kojih Država mora postojati. Kako bi se putevi mogli plaćati privatno ostaje tako neprobojna misterija da su većina ljudi voljna da podrže Državu – i tako osiguraju kontinuirano podrivanje civilnog društva – umesto da priznaju da je ovaj problem rešiv. Postoji mnogo načina da se plate putevi, kao što su elektronske ili gotovinske putarine, GPS naknade, putevi koje održavaju preduzeća kojima vode, ili komunalne organizacije i slično. Problem koji bi vodovodna kompanija mogla da izgradi instalacije do zajednice, a zatim naplaćivala exorbitantne naknade za njihovo snabdevanje, podjednako je lako pobiti, kao što je gore pomenuto.

Nijedan od ovih problema ne dotiče centralni razlog za postojanje Države. To su sve opravdanja ex post facto napravljena kako bi se izbegla potreba za kritičkim ispitivanjem ili, bože sačuvao, podrška anarhizmu.

Potpuno je kontradiktorno tvrditi da su dobrovoljni odnosi slobodnog tržišta „loši“ – i da je jedini način da se oni suzbede uvođenje obaveznog monopola na tržištu. Ako su dobrovoljne interakcije loše, kako mogu prinudni monopoli biti bolji?

Državno pružanje javnih usluga neizbežno dovodi do sledećeg:

• Dodeljivanje povoljnih ugovora političkim saveznicima;
• Troškovi subvencionisani porezima koji dovode do prekomerne upotrebe i dugova među generacijama;
• Nedostatak investicija u obnovu infrastrukture koji dovodi do skupog propadanja;
• Rast prinudnog zakonodavstva u korist sindikata, koje širi neefikasnost na druge industrije;
• Nedostatak inovacija i istraživanja alternativa postojećim sistemima proizvodnje i distribucije, i;
• Opasna društvena zavisnost od jednog pružaoca usluga.

…i još mnogo takvih neefikasnosti, problema i predacija.

Zbog bezbrojnih primera tržišnih rešenja za problem „troškova prevoza“, ovaj argument više nema onu težinu koju je nekada imao, pa ljudi moraju potražiti drugde opravdanje za kontinuirano postojanje Države.

ZAGAĐENJE

Ovo je možda najveći problem sa kojim se suočavaju teoretičari slobodnog tržišta. Vredi izdvojiti malo vremena za ocrtavanje najgoreg mogućeg scenarija, kako bi se videlo kako bi dobrovoljni sistem mogao da ga reši.

Međutim, važno je prvo otkloniti predstavu da se Država trenutno efikasno bavi zagađenjem. Prvo, najzagađenije zemljište na planeti je u vlasništvu Države, jer Države ne profitiraju od zadržavanja vrednosti svoje imovine. Drugo, raspodela prava na minerale, drvnu građu i bušenje direktno je naklonjena podmićivanju i korupciji, jer Države nikada ne prodaju zemlju, već samo prava na resurse. Kompanija za drvnu građu ne može kupiti šume od Države, već samo prava na eksploataciju. Na taj način Država dobija obnovljiv izvor prihoda i može dalje primoravati kompanije za drvnu građu sprovođenjem obaveze ponovne nasad. Ovo, naravno, teži da podstakne podmićivanje, korupciju i stvaranje „privremenih“ kompanija koje ogole zemlju, a zatim nestanu kada dođe vreme za ponovno nasadivanje. Prodaja državne zemlje privatnoj kompaniji lako rešava ovaj problem, jer bi kompanija koja je voljna da vrši ponovni nasad ostvarila najveće dugoročne profit od šume, i stoga bi mogla ponuditi najveću cenu za zemlju.

Takođe, treba zapamtiti da su Države u oblasti zagađenja vazduha prve stvorile problem. U Engleskoj, kada su industrijske dimnjaci prvi put počeli da izbacuju dim u voćnjake proizvođača jabuka, poljoprivrednici su tužili vlasnike fabrika, pozivajući se na tradiciju običnog prava o naknadi za štetu na imovini. Nažalost, kapitalisti su prvi stigli do državnih sudova, imali su više novca za podmićivanje, zaposlili su više glasačkih radnika i doprineli većim poreskim prihodima od poljoprivrednika – i tako su tužbe poljoprivrednika odbacene. Sudija je tvrdio da „opšte dobro“ fabrika nadjačava „privatnu potrebu“ poljoprivrednika. Slobodno tržište nije propalo u rešavanju problema zagađenja vazduha – bilo je silom sprečeno da to učini jer je Država bila korumpirana.

Ipak, to je sporna tačka, pa je vredno detaljnog ispitivanja kako bi slobodno tržište moglo da reši problem zagađenja vazduha. Jedan očigledan primer koji se često navodi je grupa kuća na vetru od nove fabrike koja dan i noć oblaže iste čađom.

Sada, kada čovek kupi novu kuću, zar mu nije važno da osigura da neće biti prekriven otpadom nekog drugog? Potreba za čistim i bezbednim okruženjem je toliko jaka da je to jasan poziv proračunatim preduzetnicima da se pošteno potrude kako bi je obezbedili.

Ako je grupa vlasnika kuća uplašena od zagađenja, prva stvar koju će uraditi je kupovina osiguranja od zagađenja, što je prirodan odgovor na situaciju u kojoj se troškovi ne mogu predvideti, ali su posledice kobne.

Recimo da vlasnik kuće po imenu John kupi osiguranje od zagađenja koje mu isplaćuje dva miliona dolara ako vazduh u njegovoj kući ili oko nje postane zagađen. Drugim rečima, dokle god je Johnov vazduh čist, njegova osiguravajuća kuća zarađuje novac.

Jednog dana, parcela zemljišta uz vetar od Johnove kuće dolazi na prodaju. Prirodno, njegova osiguravajuća kuća bi bila veoma zainteresovana za ovo i pratila bi prodaju. Ako je kupac neka privatna škola, sve je u redu (pod pretpostavkom da John nije kupio osiguranje od zagađenja bukom). Ako, međutim, osiguravajuća kuća otkrije da je „Sally’s House of Polluting Paint Production“ zainteresovana za kupovinu te parcele, verovatno će preduzeti akciju, prateći jedan od sledećih pravaca:

• Kupovinom same zemlje, a zatim njenom prodajom ne-zagađujućem kupcu;
• Dobijanjem garancija od Sally da njena kompanija neće zagađivati;
• Plaćanjem Sally da uđe u ugovor o ne-zagađivanju.

Ako, međutim, neko u osiguravajućoj kući „spava na volanu“ i Sally kupi zemlju i postavi svoju zagađujuću fabriku, šta se onda dešava?

Pa, tada je osiguravajuća kuća dužna da Johnu isplati 2 miliona dolara (pod pretpostavkom da je u ovom trenutku samo John kupio osiguranje od zagađenja). Stoga, ona može priuštiti da plati Sally do 2 miliona dolara kako bi smanjila svoje zagađenje i i dalje bila u plusu. Ova isplata može uzeti mnogo oblika, od instalacije opreme za kontrolu zagađenja do otkupu ili subvencije za smanjenu proizvodnju i tako dalje.

Ako tih 2 miliona dolara nije dovoljan da se reši problem, tada osiguravajuća kuća isplaćuje Džonu tih 2 miliona dolara i on odlazi da kupi novu kuću u neprograđenom i čistom okruženju. Međutim, ovaj scenario je veoma malo verovatan, pošto je malo verovatno da će osiguravajuća kuća osigurati samo jednu osobu u naselju od zagađenja vazduha.

Dakle, to je stav osiguravajuće kuće za zagađenje vazduha od koje je Džon osiguran. Šta je sa stavom iz „Sally’s House of Polluting Paint Production“? I ona mora biti pokrivena od strane DRO-a kako bi mogla da kupi zemljište, pozajmi novac i zaposli radnike. Kako taj DRO gleda na njenu sklonost ka zagađivanju?

Zagađenje donosi zahteve za odštetu protiv Sally, jer je zagađenje po definiciji šteta po osobama ili imovini. Stoga bi DRO Sally nepovoljno gledao na njeno zagađivanje, jer bi on bio odgovoran za svaku štetu koju njena fabrika prouzrokuje. Zapravo, bilo bi veoma malo verovatno da bi DRO Sally osigurao nju od šteta, osim ako ona ne bi mogla da dokaže da će moći da upravlja svojom fabrikom bez nanošenja štete imovini onih oko nje. A bez DRO-a, naravno, ona ne bi mogla da pokrene svoju fabriku, pozajmi novac, zaposli radnike itd.

Važno je zapamtiti da DRO-ovi, baš kao i kompanije za mobilne telefone, napreduju samo ako sarađuju. DRO Sally zarađuje novac samo ako Sally ne zagađuje. Džonov osiguravač takođe zarađuje novac samo ako Sally ne zagađuje. Dakle, dve kompanije dele zajednički cilj, koji podstiče saradnju.

Konačno, čak i ako Džon nije osiguran od zagađenja vazduha, on može koristiti svoj i/ili Sallyin DRO da dobije naknadu za štetu koju njeno zagađivanje uzrokuje njegovoj imovini. I Sallyin i Džonov DRO imali bi sporazume o reciprocitetu, pošto Džon želi da bude zaštićen od Sallyinih postupaka, a Sally želi da bude zaštićena od Džonovih postupaka. Zbog ove želje za međusobnom zaštitom, oni bi birali DRO-ove koji imaju najšire sporazume o reciprocitetu.

Tako da, na zaista slobodnom tržištu, postoje mnogi nivoi i agencije koje aktivno rade protiv zagađenja.

Džonov osiguravač će aktivno skenirati okruženje tražeći zagađivače koje može sprečiti. Sally neće moći da izgradi svoju fabriku farbi bez dokazivanja da neće zagađivati. Uzajamni ili nezavisni DRO-ovi će razrešiti sve sporove u vezi sa štetom na imovini uzrokovanom Sallyinim zagađivanjem.

Postoje i druge koristi, koje su gotovo nerešive u trenutnom sistemu. Zamislite da su Sallyine dimnjaci toliko visoki da njeno zagađenje vazduha preleti preko Džonove kuće i dospe u Reginaldovu kuću, stotinu milja daleko. Reginald se tada žali svom DRO-u/osiguravaču da mu imovina trpi štetu. Njegov DRO će ispitati sastav vazduha i vazdušne struje, zatim pratiti zagađenje do njegovog izvora i rešiti spor sa Sallyinim DRO-om. Ako je zagađenje vazduha posebno komplikovano, tada će Reginaldov DRO ubaciti nestabilna jedinjenja u Sallyine dimnjake i pratiti ih do mesta gde dospevaju. Ovo se može koristiti u situacijama gde više različitih fabrika može doprinositi zagađivanju.

Problem međudržavnog zagađenja vazduha može delovati kao problematičan, ali je lako rešiv – čak i ako prihvatimo da će države i dalje postojati. Očigledno, Kanadac koji živi duž granice Kanade i SAD, na primer, neće izabrati DRO koji odbija da pokrije zagađenje vazduha koje dolazi iz SAD. Dakle, DRO će morati da ima sporazume o reciprocitetu sa DRO-ovima preko granice. Ako DRO-ovi iz SAD odbiju da imaju sporazume o reciprocitetu sa kanadskim DRO-ovima – što je nezamislivo, pošto zagađenje može ići u oba smera – tada će kanadski DRO jednostavno otvoriti granu u SAD i takmičiti se.

Razlika je u tome što međunarodni DRO-ovi zapravo profitiraju od saradnje, na način na koji to vlade ne rade. Na primer, državna vlada na granici Kanade i SAD ima malo motivacije da nametne troškove zagađenja lokalnim fabrikama, sve dok zagađenje uglavnom ide ka severu.

Za DRO-ove bi važilo upravo suprotno.

Postoji toliko koristi od koncepta državno-neovisnih DRO-ova da bi mogli lako popuniti čitave tomove. Nekoliko njih se može ovde spomenuti, kako bi se dodatno istakla vrednost ove ideje.

U stambenoj zgradi (condominium), vlasništvo je uslovljeno određenim pravilima. Iako čovek „poseduje“ imovinu, on ne može da pravi zabave cele noći, niti da drži pet velikih pasa, niti da vodi bordel.

Bez prisilnog pokrivača centralne države, stvaraju se prilike za širok spektar zajednica, što će u velikoj meri eliminisati trenutne društvene konflikte oko pravca razvoja društva kao celine.

Na primer, neki ljudi žele da oružje bude dostupno, dok drugi više vole da ono ne bude dostupno.

Trenutno traje borba za kontrolu države kako bi jedna grupa mogla da nametne svoju volju drugoj.

To je nepotrebno. Uz DRO (privatne pravne organizacije), mogu se formirati zajednice u kojima je oružje ili dozvoljeno ili nije dozvoljeno. Marihuana može biti odobrena ili zabranjena. Polovina vašeg prihoda može biti oduzeta za različite socijalne programe, ili možete sve zadržati za sebe. Kupovina u nedelju može biti dozvoljena ili zabranjena. Potpuno je na pojedincu da izabere u kakvom društvu želi da živi. Vlasništvo nad imovinom u takvim zajednicama je uslovljeno poštovanjem određenih pravila, a ako se ta pravila pokažu naporna ili neprijatna, vlasnik može prodati imovinu i preseliti se u bilo kom trenutku. Još jedan plus je to što sve ove „društva“ postoje kao mala laboratorija i mogu dokazati ili opovrgnuti različite teorije o vlasništvu nad oružjem, legalizaciji droga i slično, doprinoseći tako ljudskom znanju o najboljim pravilima za zajednice.

Međutim, postoje jedan ili dva problema koja se ne mogu jednostavno ukloniti. Osoba koja odluči da živi „van sistema“ – ili da postoji bez bilo kakvog DRO predstavništva – teorijski može proći sa mnogo toga.

Međutim, to važi i u postojećem estatističkom sistemu. Ako čovek trenutno odluči da postane beskućnik, on može donekle vršiti kriminal po volji – ali takođe gubi sve korisne i izvršive oblike društvene saradnje. Dakle, iako DRO možda neće rešiti problem potpunog bezzakonja, ni trenutni sistem to ne može, tako da je sve jednako.

MEĐUNARODNI KRIMINAL

Kriminal protiv lica, kao što su ubistvo i silovanje, generalno se smatraju odvojenim i različitim od kriminala protiv imovine. Međutim, ovo je prilično moderna razlika. U evropskom sistemu običnog prava, zločini protiv lica često su se kažnjavali konfiskacijom imovine. Silovanje je silovatelju koštalo određene sume, ubistvo pet puta više, i tako dalje. Ovakav aranžman uglavnom preferiraju žrtve, koje trenutno ne samo da pate od fizičkog kršenja – već moraju i da plaćaju poreze kako bi se kriminalac zatvorio. Žena koja je silovana obično bi radije primila četvrt miliona dolara nego da plaća hiljadu dolara godišnje da bi svoj silovatelj držala u kavezu, što samo dodatno pogoršava situaciju. Dakle, zločini protiv lica i zločini protiv imovine nisu toliko različiti koliko se možda čini, pošto oba obično zahtevaju imovinu kao naknadu. Čovek koji siluje ženu, stoga, stvara dug prema njoj od nekoliko stotina hiljada dolara, i mora ga isplatiti ili biti izbačen iz svih ekonomskih koristi društva.

Konačno, još jedna prednost se može nazvati „prednost Scrabble izazova“. U igri Scrabble, optužitelj gubi svoj red ako ospori reč drugog igrača i ako izazov ne uspe. S obzirom na troškove rešavanja sporova, DRO bi bili veoma pažljivi kako bi osigurali da oni koji iznose lažne optužbe budu kažnjeni kroz sopstvene premije, njihove ugovorne rejtinge, kao i preuzimanjem celokupnog troška spora. Ovo bi u velikoj meri smanjilo broj ispraznih tužbi, što je na veliku korist svima.

Lično, po mom iskustvu, razgovarajući o ovim pitanjima poslednjih dvadesetak godina, ljudi iskreno tvrde da ne mogu da zamisle društvo bez centralizovane i prisilne države. Na šta se osećam prinuđenim da ih pitam: koliko ste tačno tužbi pokrenuli u svom životu? Još uvek nisam našao ni jednu osobu koja je vodila tužbu do samog kraja. Takođe ih pitam da li svoje poslove održavaju putem pretnji ili ucena. Nijedno. Da li svoje supružnike drže okovanima u podrumu? Nijedan. Da li su njihovi prijatelji primorani da provode vreme sa njima? Da li kradu iz prodavnice? Ne.

Drugim rečima, kažem da je jasno da, iako tvrdite da ne možete zamisliti društvo bez prisilne države, samo treba da se pogledate u ogledalo da biste videli kako bi takav svet mogao da funkcioniše. Svako ko je u vašem životu tu je po izboru. Svako sa kim imate lični ili profesionalni odnos komunicira sa vama na dobrovoljnoj osnovi. Vi uopšte ne koristite nasilje u sopstvenom životu. Ako niste zadovoljni proizvodom, vratite ga. Ako prestanete da želite ljubavnika, rastajete se. Ako vam se posao ne dopada, dajete otkaz. Ne prisiljavate nikoga – a ipak kažete da društvo ne može postojati bez sile. To je veoma teško razumeti. Ljudi onda odgovaraju da ne moraju da koriste prisilu jer je država tu da ih zaštiti. Tada ih pitam da li znaju koliko je zapravo nemoguće koristiti sudski sistem. Slažu se, naravno, jer znaju da su potrebne mnoge godine i malo bogatstvo da bi se pristupilo čak i nejasnoj mogućnosti pravde. Takođe ih pitam da li oni sami žude da obore staricu i otmu joj torbu, ali se previše plaše policije. Naravno da ne. Oni samo misle da su svi ostali takvi. Pa, nakon dvadeset godina razgovora, mogu vam svima reći: to nije slučaj. Većina ljudi, kada su dobili prave podsticaje, postupa potpuno časno.

Naravno, zli ljudi postoje. Među nama su hladni, sociopatski monstrumi. Upravo zbog ljudskog kapaciteta za zlo, centralizovana država uvek podriva društvo. Zbog našeg kapaciteta za sadizam, naša jedina nada je decentralizacija vlasti, tako da zlo među nama nikada ne može dostići položaj veći od položaja isključenih, progonjenih kriminalaca. Stvaranje države i davanje moći života i smrti ne rešava problem ljudskog zla. To samo transformiše površnu želju za lakim vlasništvom u bezgraničnu strast prema političkoj moći.

Ideja da društvo može – i mora – postojati bez centralizovane države je najveća lekcija koju nas mogu naučiti užasne godine dvadesetog veka. Naše sopstveno društvo ne može izbeći opštu propast istorije, neizbežnu sudbinu društvenog kolapsa dok država proždire sopstvene stanovnike. Naš izbor nije između države i slobodnog tržišta, već između smrti i života. Kakvi god da su rizici raspuštanja centralne države, oni su daleko manji od sigurne uništenosti koja nastupa ako joj dozvolimo da eskalira, što će se neizbežno dogoditi. Poput pacijenta obolelog od raka koji se suočava sa sigurnom smrću, moramo posegnuti za bilo kojim lekom koji pokazuje najviše obećanja, a ne čekati da bude prekasno.

Prepustimo se detaljnijem ispitivanju načina na koji bi privatne agencije mogle funkcionisati u slobodnom društvu.

Zapamtite, ovo su samo moguće ideje o tome kako bi takve agencije mogle raditi – siguran sam da imate mnoge svoje, koje mogu biti znatno superiornije od mojih. Svrha ovog dela nije da kreira neku vrstu finalizovanog nacrta za bezdržavno društvo, već da pokaže kako različiti podsticaji i metodologije slobode mogu stvoriti snažna i produktivna rešenja za složene društvene probleme, na način koji će zauvek izmičati statističkom društvu.

Počećemo sa nekoliko članaka koje sam prvobitno objavio 2005. godine, a koji obrađuju moju teoriju o Organizacijama za rešavanje sporova – DRO. Više detalja o ovom pristupu dostupno je i u mojoj seriji podkasta.

Ako je dvadeseti vek bilo šta dokazao, to je da je najveća pojedinačna opasnost po ljudski život centralizovana politička Država, koja je usmrtila više od 200 miliona duša. Moderne države su poslednji i najveći preostali predatori. Jasno je da opasnost nije ublažena nestankom komunizma i fašizma. Sve zapadne demokratije trenutno se suočavaju sa ogromnom i ubrzanom eskalacijom državne moći i centralizovane kontrole nad ekonomskim i građanskim životom. U skoro svim zapadnim demokratijama, Država bira:

• gde deca idu u školu i kako će biti obrazovana;
• kamatnu stopu po kojoj građani mogu pozajmiti novac;
• vrednost valute;
• kako se zaposleni mogu zapošljavati i otpuštati;
• kako se raspolaže sa više od 50% vremena i novca njihovih građana;
• koga građanin može izabrati za lekara;
• koje vrste medicinskih procedura mogu biti primljene – i kada;
• kada krenuti u rat;
• ko može živeti u zemlji;

…samo da nabrojim nekoliko.

Većina ovih neverovatnih upada u ličnu slobodu dogodila se u poslednjih 90 godina, od uvođenja poreza na dohodak. Prihvatila ih je populacija koja je bila bespomoćna da ospori širenje državne moći – i ipak, iako su većina građana primila beskrajnu pro-državnu propagandu u državnim školama, kuva se rastuća pobuna. Beskrajne i sve veće državne grabiže sada su toliko nametljive da su efektivno zaustavile napredni zamah društva, koje sada visi pred padom. Deca su loše obrazovana, mladi nisu u stanju da napreduju, parovi sa decom upadaju sve dublje u dugove, a stariji ljudi vide kako njihovi medicinski sistemi kolapsiraju pod teretom njihovih sve većih potreba. I ništa od ovoga ne uzima u obzir stalno rastuće državne dugove.

Ove rane godine dvadesetog veka su stoga kraj jedne ere, kolaps mitologije uporediv sa padom komunizma, monarhije ili političkog hrišćanstva. Ideja da je Država uopšte sposobna da rešava društvene probleme sada se posmatra sa velikim skepticizmom – što nagoveštava neizbežni kraj, jer čim se skepticizam primeni na Državu, Država pada, jer ne uspeva ni u čemu osim u širenju, i stoga može preživeti samo na propagandi.

Ipak, dok je većini ljudi prijatna ideja o smanjenju veličine i moći Države, oni postaju izrazito nelagodni sa idejom da je potpuno uklone. Koristeći medicinsku analogiju, ako je Država rak, oni radije biraju lečenje kako bi je doveli u remis, nego da je potpuno eliminišu.

To nikada ne može uspeti. Ako je istorija bilo šta dokazala, to je jednostavna činjenica da se Države uvek šire sve dok ne unište društvo. Pošto Država koristi nasilje da bi postigla svoje ciljeve, a ne postoji racionalni kraj širenju nasilja, Države rastu sve dok ne unište domaćinsku civilizaciju kroz korupciju novca, ugovora, učivenosti i slobode. Kao takva, metafora o raku nije pogrešna. Ljudi koji veruju da se Država nekako može obuzdati nisu prihvatili činjenicu da nijedna Država u istoriji nikada nije obuzdana.

Čak i retka smanjenja su samo privremena. Sjedinjene Američke Države su osnovane na principu ograničene vlasti; bilo je potrebno tek nekoliko decenija da Država raskinula veze Ustava, implementirala porez na dohodak, preuzela kontrolu nad novčanom ponudom i započela svoju katastrofalnu ekspanziju. U istoriji ne postoji primer da je veličina Države trajno smanjena. Sve što se desi tokom poreskog ili građanskog ustanka jeste da se Država povuče, izračuna šta je pogrešila i ponovo započne svoju ekspanziju – ili izazove rat, koji ućutkuje sve osim marginalnih protivnika.

S obzirom na ove dobro poznate istorijske činjenice, zašto ljudi i dalje veruju da se takav smrtonosni predator može ukrotiti? Sigurno je da je to samo zato što smatraju da je sporo gušenje u stiskama ekspanzivne Države nekako bolje od „brze smrti“ društva lišenog Države.

Zašto većina ljudi veruje da je prinudna i monopolistička društvena agencija neophodna da bi društvo funkcionisalo? Postoji niz odgovora na ovo pitanje, ali oni teže da se vrte oko četiri centralne tačke:

1. Rešavanje sporova;

2. Kolektivne usluge;

3. Zagađenje, i;

4. Kriminal.

Prve tri ćemo obraditi u ovom odeljku, a poslednju u sledećem.

REŠAVANJE SPOROVA

Sasvim je neverovatno da ljudi i dalje veruju da Država na neki način olakšava rešavanje sporova, s obzirom na činjenicu da su moderni sudovi van domašaja svih osim najbogatijih i najstrpljivijih. Prema mom iskustvu, vođenje spora sa brokeroom pred sudski sistem koštalo bi više od četvrt miliona dolara i trajalo od pet do deset godina – međutim, privatni medijator je rešio stvar u roku od nekoliko meseci za vrlo malo novca. U sferi razvoda braka, privatni medijatori su uobičajeni. Unije koriste procese pritužbi, a pojavio se mnoštvo specijalista za rešavanje sporova kako bi popunili prazninu koju je ostavio smešno dug, skup i nesposoban državni sudski sistem.

Dakle, ne može biti da ljudi zaista veruju da je Država neophodna za rešavanje sporova, budući da je sudski aparat nedostupan ogromnoj većini stanovništva, koja svoje sporove rešava ili privatno ili putem dogovorenih medijatora.

KOLEKTIVNE USLUGE

Putevi, kanalizacija, voda i struja i tako dalje, navode se kao razlozi zbog kojih Država mora postojati. Kako bi se putevi mogli plaćati privatno ostaje tako neprobojna misterija da su većina ljudi voljna da podrže Državu – i tako osiguraju kontinuirano podrivanje civilnog društva – umesto da priznaju da je ovaj problem rešiv. Postoji mnogo načina da se plate putevi, kao što su elektronske ili gotovinske putarine, GPS naknade, putevi koje održavaju preduzeća kojima vode, ili komunalne organizacije i slično. Problem koji bi vodovodna kompanija mogla da izgradi instalacije do zajednice, a zatim naplaćivala exorbitantne naknade za njihovo snabdevanje, podjednako je lako pobiti, kao što je gore pomenuto.

Nijedan od ovih problema ne dotiče centralni razlog za postojanje Države. To su sve opravdanja ex post facto napravljena kako bi se izbegla potreba za kritičkim ispitivanjem ili, bože sačuvao, podrška anarhizmu.

Potpuno je kontradiktorno tvrditi da su dobrovoljni odnosi slobodnog tržišta „loši“ – i da je jedini način da se oni suzbede uvođenje obaveznog monopola na tržištu. Ako su dobrovoljne interakcije loše, kako mogu prinudni monopoli biti bolji?

Državno pružanje javnih usluga neizbežno dovodi do sledećeg:

• Dodeljivanje povoljnih ugovora političkim saveznicima;
• Troškovi subvencionisani porezima koji dovode do prekomerne upotrebe i dugova među generacijama;
• Nedostatak investicija u obnovu infrastrukture koji dovodi do skupog propadanja;
• Rast prinudnog zakonodavstva u korist sindikata, koje širi neefikasnost na druge industrije;
• Nedostatak inovacija i istraživanja alternativa postojećim sistemima proizvodnje i distribucije, i;
• Opasna društvena zavisnost od jednog pružaoca usluga.

…i još mnogo takvih neefikasnosti, problema i predacija.

Zbog bezbrojnih primera tržišnih rešenja za problem „troškova prevoza“, ovaj argument više nema onu težinu koju je nekada imao, pa ljudi moraju potražiti drugde opravdanje za kontinuirano postojanje Države.

ZAGAĐENJE

Ovo je možda najveći problem sa kojim se suočavaju teoretičari slobodnog tržišta. Vredi izdvojiti malo vremena za ocrtavanje najgoreg mogućeg scenarija, kako bi se videlo kako bi dobrovoljni sistem mogao da ga reši.

Međutim, važno je prvo otkloniti predstavu da se Država trenutno efikasno bavi zagađenjem. Prvo, najzagađenije zemljište na planeti je u vlasništvu Države, jer Države ne profitiraju od zadržavanja vrednosti svoje imovine. Drugo, raspodela prava na minerale, drvnu građu i bušenje direktno je naklonjena podmićivanju i korupciji, jer Države nikada ne prodaju zemlju, već samo prava na resurse. Kompanija za drvnu građu ne može kupiti šume od Države, već samo prava na eksploataciju. Na taj način Država dobija obnovljiv izvor prihoda i može dalje primoravati kompanije za drvnu građu sprovođenjem obaveze ponovne nasad. Ovo, naravno, teži da podstakne podmićivanje, korupciju i stvaranje „privremenih“ kompanija koje ogole zemlju, a zatim nestanu kada dođe vreme za ponovno nasadivanje. Prodaja državne zemlje privatnoj kompaniji lako rešava ovaj problem, jer bi kompanija koja je voljna da vrši ponovni nasad ostvarila najveće dugoročne profit od šume, i stoga bi mogla ponuditi najveću cenu za zemlju.

Takođe, treba zapamtiti da su Države u oblasti zagađenja vazduha prve stvorile problem. U Engleskoj, kada su industrijske dimnjaci prvi put počeli da izbacuju dim u voćnjake proizvođača jabuka, poljoprivrednici su tužili vlasnike fabrika, pozivajući se na tradiciju običnog prava o naknadi za štetu na imovini. Nažalost, kapitalisti su prvi stigli do državnih sudova, imali su više novca za podmićivanje, zaposlili su više glasačkih radnika i doprineli većim poreskim prihodima od poljoprivrednika – i tako su tužbe poljoprivrednika odbacene. Sudija je tvrdio da „opšte dobro“ fabrika nadjačava „privatnu potrebu“ poljoprivrednika. Slobodno tržište nije propalo u rešavanju problema zagađenja vazduha – bilo je silom sprečeno da to učini jer je Država bila korumpirana.

Ipak, to je sporna tačka, pa je vredno detaljnog ispitivanja kako bi slobodno tržište moglo da reši problem zagađenja vazduha. Jedan očigledan primer koji se često navodi je grupa kuća na vetru od nove fabrike koja dan i noć oblaže iste čađom.

Sada, kada čovek kupi novu kuću, zar mu nije važno da osigura da neće biti prekriven otpadom nekog drugog? Potreba za čistim i bezbednim okruženjem je toliko jaka da je to jasan poziv proračunatim preduzetnicima da se pošteno potrude kako bi je obezbedili.

Ako je grupa vlasnika kuća uplašena od zagađenja, prva stvar koju će uraditi je kupovina osiguranja od zagađenja, što je prirodan odgovor na situaciju u kojoj se troškovi ne mogu predvideti, ali su posledice kobne.

Recimo da vlasnik kuće po imenu John kupi osiguranje od zagađenja koje mu isplaćuje dva miliona dolara ako vazduh u njegovoj kući ili oko nje postane zagađen. Drugim rečima, dokle god je Johnov vazduh čist, njegova osiguravajuća kuća zarađuje novac.

Jednog dana, parcela zemljišta uz vetar od Johnove kuće dolazi na prodaju. Prirodno, njegova osiguravajuća kuća bi bila veoma zainteresovana za ovo i pratila bi prodaju. Ako je kupac neka privatna škola, sve je u redu (pod pretpostavkom da John nije kupio osiguranje od zagađenja bukom). Ako, međutim, osiguravajuća kuća otkrije da je „Sally’s House of Polluting Paint Production“ zainteresovana za kupovinu te parcele, verovatno će preduzeti akciju, prateći jedan od sledećih pravaca:

• Kupovinom same zemlje, a zatim njenom prodajom ne-zagađujućem kupcu;
• Dobijanjem garancija od Sally da njena kompanija neće zagađivati;
• Plaćanjem Sally da uđe u ugovor o ne-zagađivanju.

Ako, međutim, neko u osiguravajućoj kući „spava na volanu“ i Sally kupi zemlju i postavi svoju zagađujuću fabriku, šta se onda dešava?

Pa, tada je osiguravajuća kuća dužna da Johnu isplati 2 miliona dolara (pod pretpostavkom da je u ovom trenutku samo John kupio osiguranje od zagađenja). Stoga, ona može priuštiti da plati Sally do 2 miliona dolara kako bi smanjila svoje zagađenje i i dalje bila u plusu. Ova isplata može uzeti mnogo oblika, od instalacije opreme za kontrolu zagađenja do otkupu ili subvencije za smanjenu proizvodnju i tako dalje.

Ako tih 2 miliona dolara nije dovoljan da se reši problem, tada osiguravajuća kuća isplaćuje Džonu tih 2 miliona dolara i on odlazi da kupi novu kuću u neprograđenom i čistom okruženju. Međutim, ovaj scenario je veoma malo verovatan, pošto je malo verovatno da će osiguravajuća kuća osigurati samo jednu osobu u naselju od zagađenja vazduha.

Dakle, to je stav osiguravajuće kuće za zagađenje vazduha od koje je Džon osiguran. Šta je sa stavom iz „Sally’s House of Polluting Paint Production“? I ona mora biti pokrivena od strane DRO-a kako bi mogla da kupi zemljište, pozajmi novac i zaposli radnike. Kako taj DRO gleda na njenu sklonost ka zagađivanju?

Zagađenje donosi zahteve za odštetu protiv Sally, jer je zagađenje po definiciji šteta po osobama ili imovini. Stoga bi DRO Sally nepovoljno gledao na njeno zagađivanje, jer bi on bio odgovoran za svaku štetu koju njena fabrika prouzrokuje. Zapravo, bilo bi veoma malo verovatno da bi DRO Sally osigurao nju od šteta, osim ako ona ne bi mogla da dokaže da će moći da upravlja svojom fabrikom bez nanošenja štete imovini onih oko nje. A bez DRO-a, naravno, ona ne bi mogla da pokrene svoju fabriku, pozajmi novac, zaposli radnike itd.

Važno je zapamtiti da DRO-ovi, baš kao i kompanije za mobilne telefone, napreduju samo ako sarađuju. DRO Sally zarađuje novac samo ako Sally ne zagađuje. Džonov osiguravač takođe zarađuje novac samo ako Sally ne zagađuje. Dakle, dve kompanije dele zajednički cilj, koji podstiče saradnju.

Konačno, čak i ako Džon nije osiguran od zagađenja vazduha, on može koristiti svoj i/ili Sallyin DRO da dobije naknadu za štetu koju njeno zagađivanje uzrokuje njegovoj imovini. I Sallyin i Džonov DRO imali bi sporazume o reciprocitetu, pošto Džon želi da bude zaštićen od Sallyinih postupaka, a Sally želi da bude zaštićena od Džonovih postupaka. Zbog ove želje za međusobnom zaštitom, oni bi birali DRO-ove koji imaju najšire sporazume o reciprocitetu.

Tako da, na zaista slobodnom tržištu, postoje mnogi nivoi i agencije koje aktivno rade protiv zagađenja.

Džonov osiguravač će aktivno skenirati okruženje tražeći zagađivače koje može sprečiti. Sally neće moći da izgradi svoju fabriku farbi bez dokazivanja da neće zagađivati. Uzajamni ili nezavisni DRO-ovi će razrešiti sve sporove u vezi sa štetom na imovini uzrokovanom Sallyinim zagađivanjem.

Postoje i druge koristi, koje su gotovo nerešive u trenutnom sistemu. Zamislite da su Sallyine dimnjaci toliko visoki da njeno zagađenje vazduha preleti preko Džonove kuće i dospe u Reginaldovu kuću, stotinu milja daleko. Reginald se tada žali svom DRO-u/osiguravaču da mu imovina trpi štetu. Njegov DRO će ispitati sastav vazduha i vazdušne struje, zatim pratiti zagađenje do njegovog izvora i rešiti spor sa Sallyinim DRO-om. Ako je zagađenje vazduha posebno komplikovano, tada će Reginaldov DRO ubaciti nestabilna jedinjenja u Sallyine dimnjake i pratiti ih do mesta gde dospevaju. Ovo se može koristiti u situacijama gde više različitih fabrika može doprinositi zagađivanju.

Problem međudržavnog zagađenja vazduha može delovati kao problematičan, ali je lako rešiv – čak i ako prihvatimo da će države i dalje postojati. Očigledno, Kanadac koji živi duž granice Kanade i SAD, na primer, neće izabrati DRO koji odbija da pokrije zagađenje vazduha koje dolazi iz SAD. Dakle, DRO će morati da ima sporazume o reciprocitetu sa DRO-ovima preko granice. Ako DRO-ovi iz SAD odbiju da imaju sporazume o reciprocitetu sa kanadskim DRO-ovima – što je nezamislivo, pošto zagađenje može ići u oba smera – tada će kanadski DRO jednostavno otvoriti granu u SAD i takmičiti se.

Razlika je u tome što međunarodni DRO-ovi zapravo profitiraju od saradnje, na način na koji to vlade ne rade. Na primer, državna vlada na granici Kanade i SAD ima malo motivacije da nametne troškove zagađenja lokalnim fabrikama, sve dok zagađenje uglavnom ide ka severu.

Za DRO-ove bi važilo upravo suprotno.

Postoji toliko koristi od koncepta državno-neovisnih DRO-ova da bi mogli lako popuniti čitave tomove. Nekoliko njih se može ovde spomenuti, kako bi se dodatno istakla vrednost ove ideje.

U stambenoj zgradi (condominium), vlasništvo je uslovljeno određenim pravilima. Iako čovek „poseduje“ imovinu, on ne može da pravi zabave cele noći, niti da drži pet velikih pasa, niti da vodi bordel.

Bez prisilnog pokrivača centralne države, stvaraju se prilike za širok spektar zajednica, što će u velikoj meri eliminisati trenutne društvene konflikte oko pravca razvoja društva kao celine.

Na primer, neki ljudi žele da oružje bude dostupno, dok drugi više vole da ono ne bude dostupno.

Trenutno traje borba za kontrolu države kako bi jedna grupa mogla da nametne svoju volju drugoj.

To je nepotrebno. Uz DRO (privatne pravne organizacije), mogu se formirati zajednice u kojima je oružje ili dozvoljeno ili nije dozvoljeno. Marihuana može biti odobrena ili zabranjena. Polovina vašeg prihoda može biti oduzeta za različite socijalne programe, ili možete sve zadržati za sebe. Kupovina u nedelju može biti dozvoljena ili zabranjena. Potpuno je na pojedincu da izabere u kakvom društvu želi da živi. Vlasništvo nad imovinom u takvim zajednicama je uslovljeno poštovanjem određenih pravila, a ako se ta pravila pokažu naporna ili neprijatna, vlasnik može prodati imovinu i preseliti se u bilo kom trenutku. Još jedan plus je to što sve ove „društva“ postoje kao mala laboratorija i mogu dokazati ili opovrgnuti različite teorije o vlasništvu nad oružjem, legalizaciji droga i slično, doprinoseći tako ljudskom znanju o najboljim pravilima za zajednice.

Međutim, postoje jedan ili dva problema koja se ne mogu jednostavno ukloniti. Osoba koja odluči da živi „van sistema“ – ili da postoji bez bilo kakvog DRO predstavništva – teorijski može proći sa mnogo toga.

Međutim, to važi i u postojećem estatističkom sistemu. Ako čovek trenutno odluči da postane beskućnik, on može donekle vršiti kriminal po volji – ali takođe gubi sve korisne i izvršive oblike društvene saradnje. Dakle, iako DRO možda neće rešiti problem potpunog bezzakonja, ni trenutni sistem to ne može, tako da je sve jednako.

MEĐUNARODNI KRIMINAL

Kriminal protiv lica, kao što su ubistvo i silovanje, generalno se smatraju odvojenim i različitim od kriminala protiv imovine. Međutim, ovo je prilično moderna razlika. U evropskom sistemu običnog prava, zločini protiv lica često su se kažnjavali konfiskacijom imovine. Silovanje je silovatelju koštalo određene sume, ubistvo pet puta više, i tako dalje. Ovakav aranžman uglavnom preferiraju žrtve, koje trenutno ne samo da pate od fizičkog kršenja – već moraju i da plaćaju poreze kako bi se kriminalac zatvorio. Žena koja je silovana obično bi radije primila četvrt miliona dolara nego da plaća hiljadu dolara godišnje da bi svoj silovatelj držala u kavezu, što samo dodatno pogoršava situaciju. Dakle, zločini protiv lica i zločini protiv imovine nisu toliko različiti koliko se možda čini, pošto oba obično zahtevaju imovinu kao naknadu. Čovek koji siluje ženu, stoga, stvara dug prema njoj od nekoliko stotina hiljada dolara, i mora ga isplatiti ili biti izbačen iz svih ekonomskih koristi društva.

Konačno, još jedna prednost se može nazvati „prednost Scrabble izazova“. U igri Scrabble, optužitelj gubi svoj red ako ospori reč drugog igrača i ako izazov ne uspe. S obzirom na troškove rešavanja sporova, DRO bi bili veoma pažljivi kako bi osigurali da oni koji iznose lažne optužbe budu kažnjeni kroz sopstvene premije, njihove ugovorne rejtinge, kao i preuzimanjem celokupnog troška spora. Ovo bi u velikoj meri smanjilo broj ispraznih tužbi, što je na veliku korist svima.

Lično, po mom iskustvu, razgovarajući o ovim pitanjima poslednjih dvadesetak godina, ljudi iskreno tvrde da ne mogu da zamisle društvo bez centralizovane i prisilne države. Na šta se osećam prinuđenim da ih pitam: koliko ste tačno tužbi pokrenuli u svom životu? Još uvek nisam našao ni jednu osobu koja je vodila tužbu do samog kraja. Takođe ih pitam da li svoje poslove održavaju putem pretnji ili ucena. Nijedno. Da li svoje supružnike drže okovanima u podrumu? Nijedan. Da li su njihovi prijatelji primorani da provode vreme sa njima? Da li kradu iz prodavnice? Ne.

Drugim rečima, kažem da je jasno da, iako tvrdite da ne možete zamisliti društvo bez prisilne države, samo treba da se pogledate u ogledalo da biste videli kako bi takav svet mogao da funkcioniše. Svako ko je u vašem životu tu je po izboru. Svako sa kim imate lični ili profesionalni odnos komunicira sa vama na dobrovoljnoj osnovi. Vi uopšte ne koristite nasilje u sopstvenom životu. Ako niste zadovoljni proizvodom, vratite ga. Ako prestanete da želite ljubavnika, rastajete se. Ako vam se posao ne dopada, dajete otkaz. Ne prisiljavate nikoga – a ipak kažete da društvo ne može postojati bez sile. To je veoma teško razumeti. Ljudi onda odgovaraju da ne moraju da koriste prisilu jer je država tu da ih zaštiti. Tada ih pitam da li znaju koliko je zapravo nemoguće koristiti sudski sistem. Slažu se, naravno, jer znaju da su potrebne mnoge godine i malo bogatstvo da bi se pristupilo čak i nejasnoj mogućnosti pravde. Takođe ih pitam da li oni sami žude da obore staricu i otmu joj torbu, ali se previše plaše policije. Naravno da ne. Oni samo misle da su svi ostali takvi. Pa, nakon dvadeset godina razgovora, mogu vam svima reći: to nije slučaj. Većina ljudi, kada su dobili prave podsticaje, postupa potpuno časno.

Naravno, zli ljudi postoje. Među nama su hladni, sociopatski monstrumi. Upravo zbog ljudskog kapaciteta za zlo, centralizovana država uvek podriva društvo. Zbog našeg kapaciteta za sadizam, naša jedina nada je decentralizacija vlasti, tako da zlo među nama nikada ne može dostići položaj veći od položaja isključenih, progonjenih kriminalaca. Stvaranje države i davanje moći života i smrti ne rešava problem ljudskog zla. To samo transformiše površnu želju za lakim vlasništvom u bezgraničnu strast prema političkoj moći.

Ideja da društvo može – i mora – postojati bez centralizovane države je najveća lekcija koju nas mogu naučiti užasne godine dvadesetog veka. Naše sopstveno društvo ne može izbeći opštu propast istorije, neizbežnu sudbinu društvenog kolapsa dok država proždire sopstvene stanovnike. Naš izbor nije između države i slobodnog tržišta, već između smrti i života. Kakvi god da su rizici raspuštanja centralne države, oni su daleko manji od sigurne uništenosti koja nastupa ako joj dozvolimo da eskalira, što će se neizbežno dogoditi. Poput pacijenta obolelog od raka koji se suočava sa sigurnom smrću, moramo posegnuti za bilo kojim lekom koji pokazuje najviše obećanja, a ne čekati da bude prekasno.

• Dodeljivanje povoljnih ugovora političkim saveznicima;
• Troškovi subvencionisani porezima koji dovode do prekomerne upotrebe i dugova među generacijama;
• Nedostatak investicija u obnovu infrastrukture koji dovodi do skupog propadanja;
• Rast prinudnog zakonodavstva u korist sindikata, koje širi neefikasnost na druge industrije;
• Nedostatak inovacija i istraživanja alternativa postojećim sistemima proizvodnje i distribucije, i;
• Opasna društvena zavisnost od jednog pružaoca usluga.

…i još mnogo takvih neefikasnosti, problema i predacija.

Zbog bezbrojnih primera tržišnih rešenja za problem „troškova prevoza“, ovaj argument više nema onu težinu koju je nekada imao, pa ljudi moraju potražiti drugde opravdanje za kontinuirano postojanje Države.

ZAGAĐENJE

Ovo je možda najveći problem sa kojim se suočavaju teoretičari slobodnog tržišta. Vredi izdvojiti malo vremena za ocrtavanje najgoreg mogućeg scenarija, kako bi se videlo kako bi dobrovoljni sistem mogao da ga reši.

Međutim, važno je prvo otkloniti predstavu da se Država trenutno efikasno bavi zagađenjem. Prvo, najzagađenije zemljište na planeti je u vlasništvu Države, jer Države ne profitiraju od zadržavanja vrednosti svoje imovine. Drugo, raspodela prava na minerale, drvnu građu i bušenje direktno je naklonjena podmićivanju i korupciji, jer Države nikada ne prodaju zemlju, već samo prava na resurse. Kompanija za drvnu građu ne može kupiti šume od Države, već samo prava na eksploataciju. Na taj način Država dobija obnovljiv izvor prihoda i može dalje primoravati kompanije za drvnu građu sprovođenjem obaveze ponovne nasad. Ovo, naravno, teži da podstakne podmićivanje, korupciju i stvaranje „privremenih“ kompanija koje ogole zemlju, a zatim nestanu kada dođe vreme za ponovno nasadivanje. Prodaja državne zemlje privatnoj kompaniji lako rešava ovaj problem, jer bi kompanija koja je voljna da vrši ponovni nasad ostvarila najveće dugoročne profit od šume, i stoga bi mogla ponuditi najveću cenu za zemlju.

Takođe, treba zapamtiti da su Države u oblasti zagađenja vazduha prve stvorile problem. U Engleskoj, kada su industrijske dimnjaci prvi put počeli da izbacuju dim u voćnjake proizvođača jabuka, poljoprivrednici su tužili vlasnike fabrika, pozivajući se na tradiciju običnog prava o naknadi za štetu na imovini. Nažalost, kapitalisti su prvi stigli do državnih sudova, imali su više novca za podmićivanje, zaposlili su više glasačkih radnika i doprineli većim poreskim prihodima od poljoprivrednika – i tako su tužbe poljoprivrednika odbacene. Sudija je tvrdio da „opšte dobro“ fabrika nadjačava „privatnu potrebu“ poljoprivrednika. Slobodno tržište nije propalo u rešavanju problema zagađenja vazduha – bilo je silom sprečeno da to učini jer je Država bila korumpirana.

Ipak, to je sporna tačka, pa je vredno detaljnog ispitivanja kako bi slobodno tržište moglo da reši problem zagađenja vazduha. Jedan očigledan primer koji se često navodi je grupa kuća na vetru od nove fabrike koja dan i noć oblaže iste čađom.

Sada, kada čovek kupi novu kuću, zar mu nije važno da osigura da neće biti prekriven otpadom nekog drugog? Potreba za čistim i bezbednim okruženjem je toliko jaka da je to jasan poziv proračunatim preduzetnicima da se pošteno potrude kako bi je obezbedili.

Ako je grupa vlasnika kuća uplašena od zagađenja, prva stvar koju će uraditi je kupovina osiguranja od zagađenja, što je prirodan odgovor na situaciju u kojoj se troškovi ne mogu predvideti, ali su posledice kobne.

Recimo da vlasnik kuće po imenu John kupi osiguranje od zagađenja koje mu isplaćuje dva miliona dolara ako vazduh u njegovoj kući ili oko nje postane zagađen. Drugim rečima, dokle god je Johnov vazduh čist, njegova osiguravajuća kuća zarađuje novac.

Jednog dana, parcela zemljišta uz vetar od Johnove kuće dolazi na prodaju. Prirodno, njegova osiguravajuća kuća bi bila veoma zainteresovana za ovo i pratila bi prodaju. Ako je kupac neka privatna škola, sve je u redu (pod pretpostavkom da John nije kupio osiguranje od zagađenja bukom). Ako, međutim, osiguravajuća kuća otkrije da je „Sally’s House of Polluting Paint Production“ zainteresovana za kupovinu te parcele, verovatno će preduzeti akciju, prateći jedan od sledećih pravaca:

• Kupovinom same zemlje, a zatim njenom prodajom ne-zagađujućem kupcu;
• Dobijanjem garancija od Sally da njena kompanija neće zagađivati;
• Plaćanjem Sally da uđe u ugovor o ne-zagađivanju.

Ako, međutim, neko u osiguravajućoj kući „spava na volanu“ i Sally kupi zemlju i postavi svoju zagađujuću fabriku, šta se onda dešava?

Pa, tada je osiguravajuća kuća dužna da Johnu isplati 2 miliona dolara (pod pretpostavkom da je u ovom trenutku samo John kupio osiguranje od zagađenja). Stoga, ona može priuštiti da plati Sally do 2 miliona dolara kako bi smanjila svoje zagađenje i i dalje bila u plusu. Ova isplata može uzeti mnogo oblika, od instalacije opreme za kontrolu zagađenja do otkupu ili subvencije za smanjenu proizvodnju i tako dalje.

Ako tih 2 miliona dolara nije dovoljan da se reši problem, tada osiguravajuća kuća isplaćuje Džonu tih 2 miliona dolara i on odlazi da kupi novu kuću u neprograđenom i čistom okruženju. Međutim, ovaj scenario je veoma malo verovatan, pošto je malo verovatno da će osiguravajuća kuća osigurati samo jednu osobu u naselju od zagađenja vazduha.

Dakle, to je stav osiguravajuće kuće za zagađenje vazduha od koje je Džon osiguran. Šta je sa stavom iz „Sally’s House of Polluting Paint Production“? I ona mora biti pokrivena od strane DRO-a kako bi mogla da kupi zemljište, pozajmi novac i zaposli radnike. Kako taj DRO gleda na njenu sklonost ka zagađivanju?

Zagađenje donosi zahteve za odštetu protiv Sally, jer je zagađenje po definiciji šteta po osobama ili imovini. Stoga bi DRO Sally nepovoljno gledao na njeno zagađivanje, jer bi on bio odgovoran za svaku štetu koju njena fabrika prouzrokuje. Zapravo, bilo bi veoma malo verovatno da bi DRO Sally osigurao nju od šteta, osim ako ona ne bi mogla da dokaže da će moći da upravlja svojom fabrikom bez nanošenja štete imovini onih oko nje. A bez DRO-a, naravno, ona ne bi mogla da pokrene svoju fabriku, pozajmi novac, zaposli radnike itd.

Važno je zapamtiti da DRO-ovi, baš kao i kompanije za mobilne telefone, napreduju samo ako sarađuju. DRO Sally zarađuje novac samo ako Sally ne zagađuje. Džonov osiguravač takođe zarađuje novac samo ako Sally ne zagađuje. Dakle, dve kompanije dele zajednički cilj, koji podstiče saradnju.

Konačno, čak i ako Džon nije osiguran od zagađenja vazduha, on može koristiti svoj i/ili Sallyin DRO da dobije naknadu za štetu koju njeno zagađivanje uzrokuje njegovoj imovini. I Sallyin i Džonov DRO imali bi sporazume o reciprocitetu, pošto Džon želi da bude zaštićen od Sallyinih postupaka, a Sally želi da bude zaštićena od Džonovih postupaka. Zbog ove želje za međusobnom zaštitom, oni bi birali DRO-ove koji imaju najšire sporazume o reciprocitetu.

Tako da, na zaista slobodnom tržištu, postoje mnogi nivoi i agencije koje aktivno rade protiv zagađenja.

Džonov osiguravač će aktivno skenirati okruženje tražeći zagađivače koje može sprečiti. Sally neće moći da izgradi svoju fabriku farbi bez dokazivanja da neće zagađivati. Uzajamni ili nezavisni DRO-ovi će razrešiti sve sporove u vezi sa štetom na imovini uzrokovanom Sallyinim zagađivanjem.

Postoje i druge koristi, koje su gotovo nerešive u trenutnom sistemu. Zamislite da su Sallyine dimnjaci toliko visoki da njeno zagađenje vazduha preleti preko Džonove kuće i dospe u Reginaldovu kuću, stotinu milja daleko. Reginald se tada žali svom DRO-u/osiguravaču da mu imovina trpi štetu. Njegov DRO će ispitati sastav vazduha i vazdušne struje, zatim pratiti zagađenje do njegovog izvora i rešiti spor sa Sallyinim DRO-om. Ako je zagađenje vazduha posebno komplikovano, tada će Reginaldov DRO ubaciti nestabilna jedinjenja u Sallyine dimnjake i pratiti ih do mesta gde dospevaju. Ovo se može koristiti u situacijama gde više različitih fabrika može doprinositi zagađivanju.

Problem međudržavnog zagađenja vazduha može delovati kao problematičan, ali je lako rešiv – čak i ako prihvatimo da će države i dalje postojati. Očigledno, Kanadac koji živi duž granice Kanade i SAD, na primer, neće izabrati DRO koji odbija da pokrije zagađenje vazduha koje dolazi iz SAD. Dakle, DRO će morati da ima sporazume o reciprocitetu sa DRO-ovima preko granice. Ako DRO-ovi iz SAD odbiju da imaju sporazume o reciprocitetu sa kanadskim DRO-ovima – što je nezamislivo, pošto zagađenje može ići u oba smera – tada će kanadski DRO jednostavno otvoriti granu u SAD i takmičiti se.

Razlika je u tome što međunarodni DRO-ovi zapravo profitiraju od saradnje, na način na koji to vlade ne rade. Na primer, državna vlada na granici Kanade i SAD ima malo motivacije da nametne troškove zagađenja lokalnim fabrikama, sve dok zagađenje uglavnom ide ka severu.

Za DRO-ove bi važilo upravo suprotno.

Postoji toliko koristi od koncepta državno-neovisnih DRO-ova da bi mogli lako popuniti čitave tomove. Nekoliko njih se može ovde spomenuti, kako bi se dodatno istakla vrednost ove ideje.

U stambenoj zgradi (condominium), vlasništvo je uslovljeno određenim pravilima. Iako čovek „poseduje“ imovinu, on ne može da pravi zabave cele noći, niti da drži pet velikih pasa, niti da vodi bordel.

Bez prisilnog pokrivača centralne države, stvaraju se prilike za širok spektar zajednica, što će u velikoj meri eliminisati trenutne društvene konflikte oko pravca razvoja društva kao celine.

Na primer, neki ljudi žele da oružje bude dostupno, dok drugi više vole da ono ne bude dostupno.

Trenutno traje borba za kontrolu države kako bi jedna grupa mogla da nametne svoju volju drugoj.

To je nepotrebno. Uz DRO (privatne pravne organizacije), mogu se formirati zajednice u kojima je oružje ili dozvoljeno ili nije dozvoljeno. Marihuana može biti odobrena ili zabranjena. Polovina vašeg prihoda može biti oduzeta za različite socijalne programe, ili možete sve zadržati za sebe. Kupovina u nedelju može biti dozvoljena ili zabranjena. Potpuno je na pojedincu da izabere u kakvom društvu želi da živi. Vlasništvo nad imovinom u takvim zajednicama je uslovljeno poštovanjem određenih pravila, a ako se ta pravila pokažu naporna ili neprijatna, vlasnik može prodati imovinu i preseliti se u bilo kom trenutku. Još jedan plus je to što sve ove „društva“ postoje kao mala laboratorija i mogu dokazati ili opovrgnuti različite teorije o vlasništvu nad oružjem, legalizaciji droga i slično, doprinoseći tako ljudskom znanju o najboljim pravilima za zajednice.

Međutim, postoje jedan ili dva problema koja se ne mogu jednostavno ukloniti. Osoba koja odluči da živi „van sistema“ – ili da postoji bez bilo kakvog DRO predstavništva – teorijski može proći sa mnogo toga.

Međutim, to važi i u postojećem estatističkom sistemu. Ako čovek trenutno odluči da postane beskućnik, on može donekle vršiti kriminal po volji – ali takođe gubi sve korisne i izvršive oblike društvene saradnje. Dakle, iako DRO možda neće rešiti problem potpunog bezzakonja, ni trenutni sistem to ne može, tako da je sve jednako.

MEĐUNARODNI KRIMINAL

Kriminal protiv lica, kao što su ubistvo i silovanje, generalno se smatraju odvojenim i različitim od kriminala protiv imovine. Međutim, ovo je prilično moderna razlika. U evropskom sistemu običnog prava, zločini protiv lica često su se kažnjavali konfiskacijom imovine. Silovanje je silovatelju koštalo određene sume, ubistvo pet puta više, i tako dalje. Ovakav aranžman uglavnom preferiraju žrtve, koje trenutno ne samo da pate od fizičkog kršenja – već moraju i da plaćaju poreze kako bi se kriminalac zatvorio. Žena koja je silovana obično bi radije primila četvrt miliona dolara nego da plaća hiljadu dolara godišnje da bi svoj silovatelj držala u kavezu, što samo dodatno pogoršava situaciju. Dakle, zločini protiv lica i zločini protiv imovine nisu toliko različiti koliko se možda čini, pošto oba obično zahtevaju imovinu kao naknadu. Čovek koji siluje ženu, stoga, stvara dug prema njoj od nekoliko stotina hiljada dolara, i mora ga isplatiti ili biti izbačen iz svih ekonomskih koristi društva.

Konačno, još jedna prednost se može nazvati „prednost Scrabble izazova“. U igri Scrabble, optužitelj gubi svoj red ako ospori reč drugog igrača i ako izazov ne uspe. S obzirom na troškove rešavanja sporova, DRO bi bili veoma pažljivi kako bi osigurali da oni koji iznose lažne optužbe budu kažnjeni kroz sopstvene premije, njihove ugovorne rejtinge, kao i preuzimanjem celokupnog troška spora. Ovo bi u velikoj meri smanjilo broj ispraznih tužbi, što je na veliku korist svima.

Lično, po mom iskustvu, razgovarajući o ovim pitanjima poslednjih dvadesetak godina, ljudi iskreno tvrde da ne mogu da zamisle društvo bez centralizovane i prisilne države. Na šta se osećam prinuđenim da ih pitam: koliko ste tačno tužbi pokrenuli u svom životu? Još uvek nisam našao ni jednu osobu koja je vodila tužbu do samog kraja. Takođe ih pitam da li svoje poslove održavaju putem pretnji ili ucena. Nijedno. Da li svoje supružnike drže okovanima u podrumu? Nijedan. Da li su njihovi prijatelji primorani da provode vreme sa njima? Da li kradu iz prodavnice? Ne.

Drugim rečima, kažem da je jasno da, iako tvrdite da ne možete zamisliti društvo bez prisilne države, samo treba da se pogledate u ogledalo da biste videli kako bi takav svet mogao da funkcioniše. Svako ko je u vašem životu tu je po izboru. Svako sa kim imate lični ili profesionalni odnos komunicira sa vama na dobrovoljnoj osnovi. Vi uopšte ne koristite nasilje u sopstvenom životu. Ako niste zadovoljni proizvodom, vratite ga. Ako prestanete da želite ljubavnika, rastajete se. Ako vam se posao ne dopada, dajete otkaz. Ne prisiljavate nikoga – a ipak kažete da društvo ne može postojati bez sile. To je veoma teško razumeti. Ljudi onda odgovaraju da ne moraju da koriste prisilu jer je država tu da ih zaštiti. Tada ih pitam da li znaju koliko je zapravo nemoguće koristiti sudski sistem. Slažu se, naravno, jer znaju da su potrebne mnoge godine i malo bogatstvo da bi se pristupilo čak i nejasnoj mogućnosti pravde. Takođe ih pitam da li oni sami žude da obore staricu i otmu joj torbu, ali se previše plaše policije. Naravno da ne. Oni samo misle da su svi ostali takvi. Pa, nakon dvadeset godina razgovora, mogu vam svima reći: to nije slučaj. Većina ljudi, kada su dobili prave podsticaje, postupa potpuno časno.

Naravno, zli ljudi postoje. Među nama su hladni, sociopatski monstrumi. Upravo zbog ljudskog kapaciteta za zlo, centralizovana država uvek podriva društvo. Zbog našeg kapaciteta za sadizam, naša jedina nada je decentralizacija vlasti, tako da zlo među nama nikada ne može dostići položaj veći od položaja isključenih, progonjenih kriminalaca. Stvaranje države i davanje moći života i smrti ne rešava problem ljudskog zla. To samo transformiše površnu želju za lakim vlasništvom u bezgraničnu strast prema političkoj moći.

Ideja da društvo može – i mora – postojati bez centralizovane države je najveća lekcija koju nas mogu naučiti užasne godine dvadesetog veka. Naše sopstveno društvo ne može izbeći opštu propast istorije, neizbežnu sudbinu društvenog kolapsa dok država proždire sopstvene stanovnike. Naš izbor nije između države i slobodnog tržišta, već između smrti i života. Kakvi god da su rizici raspuštanja centralne države, oni su daleko manji od sigurne uništenosti koja nastupa ako joj dozvolimo da eskalira, što će se neizbežno dogoditi. Poput pacijenta obolelog od raka koji se suočava sa sigurnom smrću, moramo posegnuti za bilo kojim lekom koji pokazuje najviše obećanja, a ne čekati da bude prekasno.

• gde deca idu u školu i kako će biti obrazovana;
• kamatnu stopu po kojoj građani mogu pozajmiti novac;
• vrednost valute;
• kako se zaposleni mogu zapošljavati i otpuštati;
• kako se raspolaže sa više od 50% vremena i novca njihovih građana;
• koga građanin može izabrati za lekara;
• koje vrste medicinskih procedura mogu biti primljene – i kada;
• kada krenuti u rat;
• ko može živeti u zemlji;

…samo da nabrojim nekoliko.

Većina ovih neverovatnih upada u ličnu slobodu dogodila se u poslednjih 90 godina, od uvođenja poreza na dohodak. Prihvatila ih je populacija koja je bila bespomoćna da ospori širenje državne moći – i ipak, iako su većina građana primila beskrajnu pro-državnu propagandu u državnim školama, kuva se rastuća pobuna. Beskrajne i sve veće državne grabiže sada su toliko nametljive da su efektivno zaustavile napredni zamah društva, koje sada visi pred padom. Deca su loše obrazovana, mladi nisu u stanju da napreduju, parovi sa decom upadaju sve dublje u dugove, a stariji ljudi vide kako njihovi medicinski sistemi kolapsiraju pod teretom njihovih sve većih potreba. I ništa od ovoga ne uzima u obzir stalno rastuće državne dugove.

Ove rane godine dvadesetog veka su stoga kraj jedne ere, kolaps mitologije uporediv sa padom komunizma, monarhije ili političkog hrišćanstva. Ideja da je Država uopšte sposobna da rešava društvene probleme sada se posmatra sa velikim skepticizmom – što nagoveštava neizbežni kraj, jer čim se skepticizam primeni na Državu, Država pada, jer ne uspeva ni u čemu osim u širenju, i stoga može preživeti samo na propagandi.

Ipak, dok je većini ljudi prijatna ideja o smanjenju veličine i moći Države, oni postaju izrazito nelagodni sa idejom da je potpuno uklone. Koristeći medicinsku analogiju, ako je Država rak, oni radije biraju lečenje kako bi je doveli u remis, nego da je potpuno eliminišu.

To nikada ne može uspeti. Ako je istorija bilo šta dokazala, to je jednostavna činjenica da se Države uvek šire sve dok ne unište društvo. Pošto Država koristi nasilje da bi postigla svoje ciljeve, a ne postoji racionalni kraj širenju nasilja, Države rastu sve dok ne unište domaćinsku civilizaciju kroz korupciju novca, ugovora, učivenosti i slobode. Kao takva, metafora o raku nije pogrešna. Ljudi koji veruju da se Država nekako može obuzdati nisu prihvatili činjenicu da nijedna Država u istoriji nikada nije obuzdana.

Čak i retka smanjenja su samo privremena. Sjedinjene Američke Države su osnovane na principu ograničene vlasti; bilo je potrebno tek nekoliko decenija da Država raskinula veze Ustava, implementirala porez na dohodak, preuzela kontrolu nad novčanom ponudom i započela svoju katastrofalnu ekspanziju. U istoriji ne postoji primer da je veličina Države trajno smanjena. Sve što se desi tokom poreskog ili građanskog ustanka jeste da se Država povuče, izračuna šta je pogrešila i ponovo započne svoju ekspanziju – ili izazove rat, koji ućutkuje sve osim marginalnih protivnika.

S obzirom na ove dobro poznate istorijske činjenice, zašto ljudi i dalje veruju da se takav smrtonosni predator može ukrotiti? Sigurno je da je to samo zato što smatraju da je sporo gušenje u stiskama ekspanzivne Države nekako bolje od „brze smrti“ društva lišenog Države.

Zašto većina ljudi veruje da je prinudna i monopolistička društvena agencija neophodna da bi društvo funkcionisalo? Postoji niz odgovora na ovo pitanje, ali oni teže da se vrte oko četiri centralne tačke:

1. Rešavanje sporova;

2. Kolektivne usluge;

3. Zagađenje, i;

4. Kriminal.

Prve tri ćemo obraditi u ovom odeljku, a poslednju u sledećem.

REŠAVANJE SPOROVA

Sasvim je neverovatno da ljudi i dalje veruju da Država na neki način olakšava rešavanje sporova, s obzirom na činjenicu da su moderni sudovi van domašaja svih osim najbogatijih i najstrpljivijih. Prema mom iskustvu, vođenje spora sa brokeroom pred sudski sistem koštalo bi više od četvrt miliona dolara i trajalo od pet do deset godina – međutim, privatni medijator je rešio stvar u roku od nekoliko meseci za vrlo malo novca. U sferi razvoda braka, privatni medijatori su uobičajeni. Unije koriste procese pritužbi, a pojavio se mnoštvo specijalista za rešavanje sporova kako bi popunili prazninu koju je ostavio smešno dug, skup i nesposoban državni sudski sistem.

Dakle, ne može biti da ljudi zaista veruju da je Država neophodna za rešavanje sporova, budući da je sudski aparat nedostupan ogromnoj većini stanovništva, koja svoje sporove rešava ili privatno ili putem dogovorenih medijatora.

KOLEKTIVNE USLUGE

Putevi, kanalizacija, voda i struja i tako dalje, navode se kao razlozi zbog kojih Država mora postojati. Kako bi se putevi mogli plaćati privatno ostaje tako neprobojna misterija da su većina ljudi voljna da podrže Državu – i tako osiguraju kontinuirano podrivanje civilnog društva – umesto da priznaju da je ovaj problem rešiv. Postoji mnogo načina da se plate putevi, kao što su elektronske ili gotovinske putarine, GPS naknade, putevi koje održavaju preduzeća kojima vode, ili komunalne organizacije i slično. Problem koji bi vodovodna kompanija mogla da izgradi instalacije do zajednice, a zatim naplaćivala exorbitantne naknade za njihovo snabdevanje, podjednako je lako pobiti, kao što je gore pomenuto.

Nijedan od ovih problema ne dotiče centralni razlog za postojanje Države. To su sve opravdanja ex post facto napravljena kako bi se izbegla potreba za kritičkim ispitivanjem ili, bože sačuvao, podrška anarhizmu.

Potpuno je kontradiktorno tvrditi da su dobrovoljni odnosi slobodnog tržišta „loši“ – i da je jedini način da se oni suzbede uvođenje obaveznog monopola na tržištu. Ako su dobrovoljne interakcije loše, kako mogu prinudni monopoli biti bolji?

Državno pružanje javnih usluga neizbežno dovodi do sledećeg:

• Dodeljivanje povoljnih ugovora političkim saveznicima;
• Troškovi subvencionisani porezima koji dovode do prekomerne upotrebe i dugova među generacijama;
• Nedostatak investicija u obnovu infrastrukture koji dovodi do skupog propadanja;
• Rast prinudnog zakonodavstva u korist sindikata, koje širi neefikasnost na druge industrije;
• Nedostatak inovacija i istraživanja alternativa postojećim sistemima proizvodnje i distribucije, i;
• Opasna društvena zavisnost od jednog pružaoca usluga.

…i još mnogo takvih neefikasnosti, problema i predacija.

Zbog bezbrojnih primera tržišnih rešenja za problem „troškova prevoza“, ovaj argument više nema onu težinu koju je nekada imao, pa ljudi moraju potražiti drugde opravdanje za kontinuirano postojanje Države.

ZAGAĐENJE

Ovo je možda najveći problem sa kojim se suočavaju teoretičari slobodnog tržišta. Vredi izdvojiti malo vremena za ocrtavanje najgoreg mogućeg scenarija, kako bi se videlo kako bi dobrovoljni sistem mogao da ga reši.

Međutim, važno je prvo otkloniti predstavu da se Država trenutno efikasno bavi zagađenjem. Prvo, najzagađenije zemljište na planeti je u vlasništvu Države, jer Države ne profitiraju od zadržavanja vrednosti svoje imovine. Drugo, raspodela prava na minerale, drvnu građu i bušenje direktno je naklonjena podmićivanju i korupciji, jer Države nikada ne prodaju zemlju, već samo prava na resurse. Kompanija za drvnu građu ne može kupiti šume od Države, već samo prava na eksploataciju. Na taj način Država dobija obnovljiv izvor prihoda i može dalje primoravati kompanije za drvnu građu sprovođenjem obaveze ponovne nasad. Ovo, naravno, teži da podstakne podmićivanje, korupciju i stvaranje „privremenih“ kompanija koje ogole zemlju, a zatim nestanu kada dođe vreme za ponovno nasadivanje. Prodaja državne zemlje privatnoj kompaniji lako rešava ovaj problem, jer bi kompanija koja je voljna da vrši ponovni nasad ostvarila najveće dugoročne profit od šume, i stoga bi mogla ponuditi najveću cenu za zemlju.

Takođe, treba zapamtiti da su Države u oblasti zagađenja vazduha prve stvorile problem. U Engleskoj, kada su industrijske dimnjaci prvi put počeli da izbacuju dim u voćnjake proizvođača jabuka, poljoprivrednici su tužili vlasnike fabrika, pozivajući se na tradiciju običnog prava o naknadi za štetu na imovini. Nažalost, kapitalisti su prvi stigli do državnih sudova, imali su više novca za podmićivanje, zaposlili su više glasačkih radnika i doprineli većim poreskim prihodima od poljoprivrednika – i tako su tužbe poljoprivrednika odbacene. Sudija je tvrdio da „opšte dobro“ fabrika nadjačava „privatnu potrebu“ poljoprivrednika. Slobodno tržište nije propalo u rešavanju problema zagađenja vazduha – bilo je silom sprečeno da to učini jer je Država bila korumpirana.

Ipak, to je sporna tačka, pa je vredno detaljnog ispitivanja kako bi slobodno tržište moglo da reši problem zagađenja vazduha. Jedan očigledan primer koji se često navodi je grupa kuća na vetru od nove fabrike koja dan i noć oblaže iste čađom.

Sada, kada čovek kupi novu kuću, zar mu nije važno da osigura da neće biti prekriven otpadom nekog drugog? Potreba za čistim i bezbednim okruženjem je toliko jaka da je to jasan poziv proračunatim preduzetnicima da se pošteno potrude kako bi je obezbedili.

Ako je grupa vlasnika kuća uplašena od zagađenja, prva stvar koju će uraditi je kupovina osiguranja od zagađenja, što je prirodan odgovor na situaciju u kojoj se troškovi ne mogu predvideti, ali su posledice kobne.

Recimo da vlasnik kuće po imenu John kupi osiguranje od zagađenja koje mu isplaćuje dva miliona dolara ako vazduh u njegovoj kući ili oko nje postane zagađen. Drugim rečima, dokle god je Johnov vazduh čist, njegova osiguravajuća kuća zarađuje novac.

Jednog dana, parcela zemljišta uz vetar od Johnove kuće dolazi na prodaju. Prirodno, njegova osiguravajuća kuća bi bila veoma zainteresovana za ovo i pratila bi prodaju. Ako je kupac neka privatna škola, sve je u redu (pod pretpostavkom da John nije kupio osiguranje od zagađenja bukom). Ako, međutim, osiguravajuća kuća otkrije da je „Sally’s House of Polluting Paint Production“ zainteresovana za kupovinu te parcele, verovatno će preduzeti akciju, prateći jedan od sledećih pravaca:

• Kupovinom same zemlje, a zatim njenom prodajom ne-zagađujućem kupcu;
• Dobijanjem garancija od Sally da njena kompanija neće zagađivati;
• Plaćanjem Sally da uđe u ugovor o ne-zagađivanju.

Ako, međutim, neko u osiguravajućoj kući „spava na volanu“ i Sally kupi zemlju i postavi svoju zagađujuću fabriku, šta se onda dešava?

Pa, tada je osiguravajuća kuća dužna da Johnu isplati 2 miliona dolara (pod pretpostavkom da je u ovom trenutku samo John kupio osiguranje od zagađenja). Stoga, ona može priuštiti da plati Sally do 2 miliona dolara kako bi smanjila svoje zagađenje i i dalje bila u plusu. Ova isplata može uzeti mnogo oblika, od instalacije opreme za kontrolu zagađenja do otkupu ili subvencije za smanjenu proizvodnju i tako dalje.

Ako tih 2 miliona dolara nije dovoljan da se reši problem, tada osiguravajuća kuća isplaćuje Džonu tih 2 miliona dolara i on odlazi da kupi novu kuću u neprograđenom i čistom okruženju. Međutim, ovaj scenario je veoma malo verovatan, pošto je malo verovatno da će osiguravajuća kuća osigurati samo jednu osobu u naselju od zagađenja vazduha.

Dakle, to je stav osiguravajuće kuće za zagađenje vazduha od koje je Džon osiguran. Šta je sa stavom iz „Sally’s House of Polluting Paint Production“? I ona mora biti pokrivena od strane DRO-a kako bi mogla da kupi zemljište, pozajmi novac i zaposli radnike. Kako taj DRO gleda na njenu sklonost ka zagađivanju?

Zagađenje donosi zahteve za odštetu protiv Sally, jer je zagađenje po definiciji šteta po osobama ili imovini. Stoga bi DRO Sally nepovoljno gledao na njeno zagađivanje, jer bi on bio odgovoran za svaku štetu koju njena fabrika prouzrokuje. Zapravo, bilo bi veoma malo verovatno da bi DRO Sally osigurao nju od šteta, osim ako ona ne bi mogla da dokaže da će moći da upravlja svojom fabrikom bez nanošenja štete imovini onih oko nje. A bez DRO-a, naravno, ona ne bi mogla da pokrene svoju fabriku, pozajmi novac, zaposli radnike itd.

Važno je zapamtiti da DRO-ovi, baš kao i kompanije za mobilne telefone, napreduju samo ako sarađuju. DRO Sally zarađuje novac samo ako Sally ne zagađuje. Džonov osiguravač takođe zarađuje novac samo ako Sally ne zagađuje. Dakle, dve kompanije dele zajednički cilj, koji podstiče saradnju.

Konačno, čak i ako Džon nije osiguran od zagađenja vazduha, on može koristiti svoj i/ili Sallyin DRO da dobije naknadu za štetu koju njeno zagađivanje uzrokuje njegovoj imovini. I Sallyin i Džonov DRO imali bi sporazume o reciprocitetu, pošto Džon želi da bude zaštićen od Sallyinih postupaka, a Sally želi da bude zaštićena od Džonovih postupaka. Zbog ove želje za međusobnom zaštitom, oni bi birali DRO-ove koji imaju najšire sporazume o reciprocitetu.

Tako da, na zaista slobodnom tržištu, postoje mnogi nivoi i agencije koje aktivno rade protiv zagađenja.

Džonov osiguravač će aktivno skenirati okruženje tražeći zagađivače koje može sprečiti. Sally neće moći da izgradi svoju fabriku farbi bez dokazivanja da neće zagađivati. Uzajamni ili nezavisni DRO-ovi će razrešiti sve sporove u vezi sa štetom na imovini uzrokovanom Sallyinim zagađivanjem.

Postoje i druge koristi, koje su gotovo nerešive u trenutnom sistemu. Zamislite da su Sallyine dimnjaci toliko visoki da njeno zagađenje vazduha preleti preko Džonove kuće i dospe u Reginaldovu kuću, stotinu milja daleko. Reginald se tada žali svom DRO-u/osiguravaču da mu imovina trpi štetu. Njegov DRO će ispitati sastav vazduha i vazdušne struje, zatim pratiti zagađenje do njegovog izvora i rešiti spor sa Sallyinim DRO-om. Ako je zagađenje vazduha posebno komplikovano, tada će Reginaldov DRO ubaciti nestabilna jedinjenja u Sallyine dimnjake i pratiti ih do mesta gde dospevaju. Ovo se može koristiti u situacijama gde više različitih fabrika može doprinositi zagađivanju.

Problem međudržavnog zagađenja vazduha može delovati kao problematičan, ali je lako rešiv – čak i ako prihvatimo da će države i dalje postojati. Očigledno, Kanadac koji živi duž granice Kanade i SAD, na primer, neće izabrati DRO koji odbija da pokrije zagađenje vazduha koje dolazi iz SAD. Dakle, DRO će morati da ima sporazume o reciprocitetu sa DRO-ovima preko granice. Ako DRO-ovi iz SAD odbiju da imaju sporazume o reciprocitetu sa kanadskim DRO-ovima – što je nezamislivo, pošto zagađenje može ići u oba smera – tada će kanadski DRO jednostavno otvoriti granu u SAD i takmičiti se.

Razlika je u tome što međunarodni DRO-ovi zapravo profitiraju od saradnje, na način na koji to vlade ne rade. Na primer, državna vlada na granici Kanade i SAD ima malo motivacije da nametne troškove zagađenja lokalnim fabrikama, sve dok zagađenje uglavnom ide ka severu.

Za DRO-ove bi važilo upravo suprotno.

Postoji toliko koristi od koncepta državno-neovisnih DRO-ova da bi mogli lako popuniti čitave tomove. Nekoliko njih se može ovde spomenuti, kako bi se dodatno istakla vrednost ove ideje.

U stambenoj zgradi (condominium), vlasništvo je uslovljeno određenim pravilima. Iako čovek „poseduje“ imovinu, on ne može da pravi zabave cele noći, niti da drži pet velikih pasa, niti da vodi bordel.

Bez prisilnog pokrivača centralne države, stvaraju se prilike za širok spektar zajednica, što će u velikoj meri eliminisati trenutne društvene konflikte oko pravca razvoja društva kao celine.

Na primer, neki ljudi žele da oružje bude dostupno, dok drugi više vole da ono ne bude dostupno.

Trenutno traje borba za kontrolu države kako bi jedna grupa mogla da nametne svoju volju drugoj.

To je nepotrebno. Uz DRO (privatne pravne organizacije), mogu se formirati zajednice u kojima je oružje ili dozvoljeno ili nije dozvoljeno. Marihuana može biti odobrena ili zabranjena. Polovina vašeg prihoda može biti oduzeta za različite socijalne programe, ili možete sve zadržati za sebe. Kupovina u nedelju može biti dozvoljena ili zabranjena. Potpuno je na pojedincu da izabere u kakvom društvu želi da živi. Vlasništvo nad imovinom u takvim zajednicama je uslovljeno poštovanjem određenih pravila, a ako se ta pravila pokažu naporna ili neprijatna, vlasnik može prodati imovinu i preseliti se u bilo kom trenutku. Još jedan plus je to što sve ove „društva“ postoje kao mala laboratorija i mogu dokazati ili opovrgnuti različite teorije o vlasništvu nad oružjem, legalizaciji droga i slično, doprinoseći tako ljudskom znanju o najboljim pravilima za zajednice.

Međutim, postoje jedan ili dva problema koja se ne mogu jednostavno ukloniti. Osoba koja odluči da živi „van sistema“ – ili da postoji bez bilo kakvog DRO predstavništva – teorijski može proći sa mnogo toga.

Međutim, to važi i u postojećem estatističkom sistemu. Ako čovek trenutno odluči da postane beskućnik, on može donekle vršiti kriminal po volji – ali takođe gubi sve korisne i izvršive oblike društvene saradnje. Dakle, iako DRO možda neće rešiti problem potpunog bezzakonja, ni trenutni sistem to ne može, tako da je sve jednako.

MEĐUNARODNI KRIMINAL

Kriminal protiv lica, kao što su ubistvo i silovanje, generalno se smatraju odvojenim i različitim od kriminala protiv imovine. Međutim, ovo je prilično moderna razlika. U evropskom sistemu običnog prava, zločini protiv lica često su se kažnjavali konfiskacijom imovine. Silovanje je silovatelju koštalo određene sume, ubistvo pet puta više, i tako dalje. Ovakav aranžman uglavnom preferiraju žrtve, koje trenutno ne samo da pate od fizičkog kršenja – već moraju i da plaćaju poreze kako bi se kriminalac zatvorio. Žena koja je silovana obično bi radije primila četvrt miliona dolara nego da plaća hiljadu dolara godišnje da bi svoj silovatelj držala u kavezu, što samo dodatno pogoršava situaciju. Dakle, zločini protiv lica i zločini protiv imovine nisu toliko različiti koliko se možda čini, pošto oba obično zahtevaju imovinu kao naknadu. Čovek koji siluje ženu, stoga, stvara dug prema njoj od nekoliko stotina hiljada dolara, i mora ga isplatiti ili biti izbačen iz svih ekonomskih koristi društva.

Konačno, još jedna prednost se može nazvati „prednost Scrabble izazova“. U igri Scrabble, optužitelj gubi svoj red ako ospori reč drugog igrača i ako izazov ne uspe. S obzirom na troškove rešavanja sporova, DRO bi bili veoma pažljivi kako bi osigurali da oni koji iznose lažne optužbe budu kažnjeni kroz sopstvene premije, njihove ugovorne rejtinge, kao i preuzimanjem celokupnog troška spora. Ovo bi u velikoj meri smanjilo broj ispraznih tužbi, što je na veliku korist svima.

Lično, po mom iskustvu, razgovarajući o ovim pitanjima poslednjih dvadesetak godina, ljudi iskreno tvrde da ne mogu da zamisle društvo bez centralizovane i prisilne države. Na šta se osećam prinuđenim da ih pitam: koliko ste tačno tužbi pokrenuli u svom životu? Još uvek nisam našao ni jednu osobu koja je vodila tužbu do samog kraja. Takođe ih pitam da li svoje poslove održavaju putem pretnji ili ucena. Nijedno. Da li svoje supružnike drže okovanima u podrumu? Nijedan. Da li su njihovi prijatelji primorani da provode vreme sa njima? Da li kradu iz prodavnice? Ne.

Drugim rečima, kažem da je jasno da, iako tvrdite da ne možete zamisliti društvo bez prisilne države, samo treba da se pogledate u ogledalo da biste videli kako bi takav svet mogao da funkcioniše. Svako ko je u vašem životu tu je po izboru. Svako sa kim imate lični ili profesionalni odnos komunicira sa vama na dobrovoljnoj osnovi. Vi uopšte ne koristite nasilje u sopstvenom životu. Ako niste zadovoljni proizvodom, vratite ga. Ako prestanete da želite ljubavnika, rastajete se. Ako vam se posao ne dopada, dajete otkaz. Ne prisiljavate nikoga – a ipak kažete da društvo ne može postojati bez sile. To je veoma teško razumeti. Ljudi onda odgovaraju da ne moraju da koriste prisilu jer je država tu da ih zaštiti. Tada ih pitam da li znaju koliko je zapravo nemoguće koristiti sudski sistem. Slažu se, naravno, jer znaju da su potrebne mnoge godine i malo bogatstvo da bi se pristupilo čak i nejasnoj mogućnosti pravde. Takođe ih pitam da li oni sami žude da obore staricu i otmu joj torbu, ali se previše plaše policije. Naravno da ne. Oni samo misle da su svi ostali takvi. Pa, nakon dvadeset godina razgovora, mogu vam svima reći: to nije slučaj. Većina ljudi, kada su dobili prave podsticaje, postupa potpuno časno.

Naravno, zli ljudi postoje. Među nama su hladni, sociopatski monstrumi. Upravo zbog ljudskog kapaciteta za zlo, centralizovana država uvek podriva društvo. Zbog našeg kapaciteta za sadizam, naša jedina nada je decentralizacija vlasti, tako da zlo među nama nikada ne može dostići položaj veći od položaja isključenih, progonjenih kriminalaca. Stvaranje države i davanje moći života i smrti ne rešava problem ljudskog zla. To samo transformiše površnu želju za lakim vlasništvom u bezgraničnu strast prema političkoj moći.

Ideja da društvo može – i mora – postojati bez centralizovane države je najveća lekcija koju nas mogu naučiti užasne godine dvadesetog veka. Naše sopstveno društvo ne može izbeći opštu propast istorije, neizbežnu sudbinu društvenog kolapsa dok država proždire sopstvene stanovnike. Naš izbor nije između države i slobodnog tržišta, već između smrti i života. Kakvi god da su rizici raspuštanja centralne države, oni su daleko manji od sigurne uništenosti koja nastupa ako joj dozvolimo da eskalira, što će se neizbežno dogoditi. Poput pacijenta obolelog od raka koji se suočava sa sigurnom smrću, moramo posegnuti za bilo kojim lekom koji pokazuje najviše obećanja, a ne čekati da bude prekasno.

Prepustimo se detaljnijem ispitivanju načina na koji bi privatne agencije mogle funkcionisati u slobodnom društvu.

Zapamtite, ovo su samo moguće ideje o tome kako bi takve agencije mogle raditi – siguran sam da imate mnoge svoje, koje mogu biti znatno superiornije od mojih. Svrha ovog dela nije da kreira neku vrstu finalizovanog nacrta za bezdržavno društvo, već da pokaže kako različiti podsticaji i metodologije slobode mogu stvoriti snažna i produktivna rešenja za složene društvene probleme, na način koji će zauvek izmičati statističkom društvu.

Počećemo sa nekoliko članaka koje sam prvobitno objavio 2005. godine, a koji obrađuju moju teoriju o Organizacijama za rešavanje sporova – DRO. Više detalja o ovom pristupu dostupno je i u mojoj seriji podkasta.

Ako je dvadeseti vek bilo šta dokazao, to je da je najveća pojedinačna opasnost po ljudski život centralizovana politička Država, koja je usmrtila više od 200 miliona duša. Moderne države su poslednji i najveći preostali predatori. Jasno je da opasnost nije ublažena nestankom komunizma i fašizma. Sve zapadne demokratije trenutno se suočavaju sa ogromnom i ubrzanom eskalacijom državne moći i centralizovane kontrole nad ekonomskim i građanskim životom. U skoro svim zapadnim demokratijama, Država bira:

• gde deca idu u školu i kako će biti obrazovana;
• kamatnu stopu po kojoj građani mogu pozajmiti novac;
• vrednost valute;
• kako se zaposleni mogu zapošljavati i otpuštati;
• kako se raspolaže sa više od 50% vremena i novca njihovih građana;
• koga građanin može izabrati za lekara;
• koje vrste medicinskih procedura mogu biti primljene – i kada;
• kada krenuti u rat;
• ko može živeti u zemlji;

…samo da nabrojim nekoliko.

Većina ovih neverovatnih upada u ličnu slobodu dogodila se u poslednjih 90 godina, od uvođenja poreza na dohodak. Prihvatila ih je populacija koja je bila bespomoćna da ospori širenje državne moći – i ipak, iako su većina građana primila beskrajnu pro-državnu propagandu u državnim školama, kuva se rastuća pobuna. Beskrajne i sve veće državne grabiže sada su toliko nametljive da su efektivno zaustavile napredni zamah društva, koje sada visi pred padom. Deca su loše obrazovana, mladi nisu u stanju da napreduju, parovi sa decom upadaju sve dublje u dugove, a stariji ljudi vide kako njihovi medicinski sistemi kolapsiraju pod teretom njihovih sve većih potreba. I ništa od ovoga ne uzima u obzir stalno rastuće državne dugove.

Ove rane godine dvadesetog veka su stoga kraj jedne ere, kolaps mitologije uporediv sa padom komunizma, monarhije ili političkog hrišćanstva. Ideja da je Država uopšte sposobna da rešava društvene probleme sada se posmatra sa velikim skepticizmom – što nagoveštava neizbežni kraj, jer čim se skepticizam primeni na Državu, Država pada, jer ne uspeva ni u čemu osim u širenju, i stoga može preživeti samo na propagandi.

Ipak, dok je većini ljudi prijatna ideja o smanjenju veličine i moći Države, oni postaju izrazito nelagodni sa idejom da je potpuno uklone. Koristeći medicinsku analogiju, ako je Država rak, oni radije biraju lečenje kako bi je doveli u remis, nego da je potpuno eliminišu.

To nikada ne može uspeti. Ako je istorija bilo šta dokazala, to je jednostavna činjenica da se Države uvek šire sve dok ne unište društvo. Pošto Država koristi nasilje da bi postigla svoje ciljeve, a ne postoji racionalni kraj širenju nasilja, Države rastu sve dok ne unište domaćinsku civilizaciju kroz korupciju novca, ugovora, učivenosti i slobode. Kao takva, metafora o raku nije pogrešna. Ljudi koji veruju da se Država nekako može obuzdati nisu prihvatili činjenicu da nijedna Država u istoriji nikada nije obuzdana.

Čak i retka smanjenja su samo privremena. Sjedinjene Američke Države su osnovane na principu ograničene vlasti; bilo je potrebno tek nekoliko decenija da Država raskinula veze Ustava, implementirala porez na dohodak, preuzela kontrolu nad novčanom ponudom i započela svoju katastrofalnu ekspanziju. U istoriji ne postoji primer da je veličina Države trajno smanjena. Sve što se desi tokom poreskog ili građanskog ustanka jeste da se Država povuče, izračuna šta je pogrešila i ponovo započne svoju ekspanziju – ili izazove rat, koji ućutkuje sve osim marginalnih protivnika.

S obzirom na ove dobro poznate istorijske činjenice, zašto ljudi i dalje veruju da se takav smrtonosni predator može ukrotiti? Sigurno je da je to samo zato što smatraju da je sporo gušenje u stiskama ekspanzivne Države nekako bolje od „brze smrti“ društva lišenog Države.

Zašto većina ljudi veruje da je prinudna i monopolistička društvena agencija neophodna da bi društvo funkcionisalo? Postoji niz odgovora na ovo pitanje, ali oni teže da se vrte oko četiri centralne tačke:

1. Rešavanje sporova;

2. Kolektivne usluge;

3. Zagađenje, i;

4. Kriminal.

Prve tri ćemo obraditi u ovom odeljku, a poslednju u sledećem.

REŠAVANJE SPOROVA

Sasvim je neverovatno da ljudi i dalje veruju da Država na neki način olakšava rešavanje sporova, s obzirom na činjenicu da su moderni sudovi van domašaja svih osim najbogatijih i najstrpljivijih. Prema mom iskustvu, vođenje spora sa brokeroom pred sudski sistem koštalo bi više od četvrt miliona dolara i trajalo od pet do deset godina – međutim, privatni medijator je rešio stvar u roku od nekoliko meseci za vrlo malo novca. U sferi razvoda braka, privatni medijatori su uobičajeni. Unije koriste procese pritužbi, a pojavio se mnoštvo specijalista za rešavanje sporova kako bi popunili prazninu koju je ostavio smešno dug, skup i nesposoban državni sudski sistem.

Dakle, ne može biti da ljudi zaista veruju da je Država neophodna za rešavanje sporova, budući da je sudski aparat nedostupan ogromnoj većini stanovništva, koja svoje sporove rešava ili privatno ili putem dogovorenih medijatora.

KOLEKTIVNE USLUGE

Putevi, kanalizacija, voda i struja i tako dalje, navode se kao razlozi zbog kojih Država mora postojati. Kako bi se putevi mogli plaćati privatno ostaje tako neprobojna misterija da su većina ljudi voljna da podrže Državu – i tako osiguraju kontinuirano podrivanje civilnog društva – umesto da priznaju da je ovaj problem rešiv. Postoji mnogo načina da se plate putevi, kao što su elektronske ili gotovinske putarine, GPS naknade, putevi koje održavaju preduzeća kojima vode, ili komunalne organizacije i slično. Problem koji bi vodovodna kompanija mogla da izgradi instalacije do zajednice, a zatim naplaćivala exorbitantne naknade za njihovo snabdevanje, podjednako je lako pobiti, kao što je gore pomenuto.

Nijedan od ovih problema ne dotiče centralni razlog za postojanje Države. To su sve opravdanja ex post facto napravljena kako bi se izbegla potreba za kritičkim ispitivanjem ili, bože sačuvao, podrška anarhizmu.

Potpuno je kontradiktorno tvrditi da su dobrovoljni odnosi slobodnog tržišta „loši“ – i da je jedini način da se oni suzbede uvođenje obaveznog monopola na tržištu. Ako su dobrovoljne interakcije loše, kako mogu prinudni monopoli biti bolji?

Državno pružanje javnih usluga neizbežno dovodi do sledećeg:

• Dodeljivanje povoljnih ugovora političkim saveznicima;
• Troškovi subvencionisani porezima koji dovode do prekomerne upotrebe i dugova među generacijama;
• Nedostatak investicija u obnovu infrastrukture koji dovodi do skupog propadanja;
• Rast prinudnog zakonodavstva u korist sindikata, koje širi neefikasnost na druge industrije;
• Nedostatak inovacija i istraživanja alternativa postojećim sistemima proizvodnje i distribucije, i;
• Opasna društvena zavisnost od jednog pružaoca usluga.

…i još mnogo takvih neefikasnosti, problema i predacija.

Zbog bezbrojnih primera tržišnih rešenja za problem „troškova prevoza“, ovaj argument više nema onu težinu koju je nekada imao, pa ljudi moraju potražiti drugde opravdanje za kontinuirano postojanje Države.

ZAGAĐENJE

Ovo je možda najveći problem sa kojim se suočavaju teoretičari slobodnog tržišta. Vredi izdvojiti malo vremena za ocrtavanje najgoreg mogućeg scenarija, kako bi se videlo kako bi dobrovoljni sistem mogao da ga reši.

Međutim, važno je prvo otkloniti predstavu da se Država trenutno efikasno bavi zagađenjem. Prvo, najzagađenije zemljište na planeti je u vlasništvu Države, jer Države ne profitiraju od zadržavanja vrednosti svoje imovine. Drugo, raspodela prava na minerale, drvnu građu i bušenje direktno je naklonjena podmićivanju i korupciji, jer Države nikada ne prodaju zemlju, već samo prava na resurse. Kompanija za drvnu građu ne može kupiti šume od Države, već samo prava na eksploataciju. Na taj način Država dobija obnovljiv izvor prihoda i može dalje primoravati kompanije za drvnu građu sprovođenjem obaveze ponovne nasad. Ovo, naravno, teži da podstakne podmićivanje, korupciju i stvaranje „privremenih“ kompanija koje ogole zemlju, a zatim nestanu kada dođe vreme za ponovno nasadivanje. Prodaja državne zemlje privatnoj kompaniji lako rešava ovaj problem, jer bi kompanija koja je voljna da vrši ponovni nasad ostvarila najveće dugoročne profit od šume, i stoga bi mogla ponuditi najveću cenu za zemlju.

Takođe, treba zapamtiti da su Države u oblasti zagađenja vazduha prve stvorile problem. U Engleskoj, kada su industrijske dimnjaci prvi put počeli da izbacuju dim u voćnjake proizvođača jabuka, poljoprivrednici su tužili vlasnike fabrika, pozivajući se na tradiciju običnog prava o naknadi za štetu na imovini. Nažalost, kapitalisti su prvi stigli do državnih sudova, imali su više novca za podmićivanje, zaposlili su više glasačkih radnika i doprineli većim poreskim prihodima od poljoprivrednika – i tako su tužbe poljoprivrednika odbacene. Sudija je tvrdio da „opšte dobro“ fabrika nadjačava „privatnu potrebu“ poljoprivrednika. Slobodno tržište nije propalo u rešavanju problema zagađenja vazduha – bilo je silom sprečeno da to učini jer je Država bila korumpirana.

Ipak, to je sporna tačka, pa je vredno detaljnog ispitivanja kako bi slobodno tržište moglo da reši problem zagađenja vazduha. Jedan očigledan primer koji se često navodi je grupa kuća na vetru od nove fabrike koja dan i noć oblaže iste čađom.

Sada, kada čovek kupi novu kuću, zar mu nije važno da osigura da neće biti prekriven otpadom nekog drugog? Potreba za čistim i bezbednim okruženjem je toliko jaka da je to jasan poziv proračunatim preduzetnicima da se pošteno potrude kako bi je obezbedili.

Ako je grupa vlasnika kuća uplašena od zagađenja, prva stvar koju će uraditi je kupovina osiguranja od zagađenja, što je prirodan odgovor na situaciju u kojoj se troškovi ne mogu predvideti, ali su posledice kobne.

Recimo da vlasnik kuće po imenu John kupi osiguranje od zagađenja koje mu isplaćuje dva miliona dolara ako vazduh u njegovoj kući ili oko nje postane zagađen. Drugim rečima, dokle god je Johnov vazduh čist, njegova osiguravajuća kuća zarađuje novac.

Jednog dana, parcela zemljišta uz vetar od Johnove kuće dolazi na prodaju. Prirodno, njegova osiguravajuća kuća bi bila veoma zainteresovana za ovo i pratila bi prodaju. Ako je kupac neka privatna škola, sve je u redu (pod pretpostavkom da John nije kupio osiguranje od zagađenja bukom). Ako, međutim, osiguravajuća kuća otkrije da je „Sally’s House of Polluting Paint Production“ zainteresovana za kupovinu te parcele, verovatno će preduzeti akciju, prateći jedan od sledećih pravaca:

• Kupovinom same zemlje, a zatim njenom prodajom ne-zagađujućem kupcu;
• Dobijanjem garancija od Sally da njena kompanija neće zagađivati;
• Plaćanjem Sally da uđe u ugovor o ne-zagađivanju.

Ako, međutim, neko u osiguravajućoj kući „spava na volanu“ i Sally kupi zemlju i postavi svoju zagađujuću fabriku, šta se onda dešava?

Pa, tada je osiguravajuća kuća dužna da Johnu isplati 2 miliona dolara (pod pretpostavkom da je u ovom trenutku samo John kupio osiguranje od zagađenja). Stoga, ona može priuštiti da plati Sally do 2 miliona dolara kako bi smanjila svoje zagađenje i i dalje bila u plusu. Ova isplata može uzeti mnogo oblika, od instalacije opreme za kontrolu zagađenja do otkupu ili subvencije za smanjenu proizvodnju i tako dalje.

Ako tih 2 miliona dolara nije dovoljan da se reši problem, tada osiguravajuća kuća isplaćuje Džonu tih 2 miliona dolara i on odlazi da kupi novu kuću u neprograđenom i čistom okruženju. Međutim, ovaj scenario je veoma malo verovatan, pošto je malo verovatno da će osiguravajuća kuća osigurati samo jednu osobu u naselju od zagađenja vazduha.

Dakle, to je stav osiguravajuće kuće za zagađenje vazduha od koje je Džon osiguran. Šta je sa stavom iz „Sally’s House of Polluting Paint Production“? I ona mora biti pokrivena od strane DRO-a kako bi mogla da kupi zemljište, pozajmi novac i zaposli radnike. Kako taj DRO gleda na njenu sklonost ka zagađivanju?

Zagađenje donosi zahteve za odštetu protiv Sally, jer je zagađenje po definiciji šteta po osobama ili imovini. Stoga bi DRO Sally nepovoljno gledao na njeno zagađivanje, jer bi on bio odgovoran za svaku štetu koju njena fabrika prouzrokuje. Zapravo, bilo bi veoma malo verovatno da bi DRO Sally osigurao nju od šteta, osim ako ona ne bi mogla da dokaže da će moći da upravlja svojom fabrikom bez nanošenja štete imovini onih oko nje. A bez DRO-a, naravno, ona ne bi mogla da pokrene svoju fabriku, pozajmi novac, zaposli radnike itd.

Važno je zapamtiti da DRO-ovi, baš kao i kompanije za mobilne telefone, napreduju samo ako sarađuju. DRO Sally zarađuje novac samo ako Sally ne zagađuje. Džonov osiguravač takođe zarađuje novac samo ako Sally ne zagađuje. Dakle, dve kompanije dele zajednički cilj, koji podstiče saradnju.

Konačno, čak i ako Džon nije osiguran od zagađenja vazduha, on može koristiti svoj i/ili Sallyin DRO da dobije naknadu za štetu koju njeno zagađivanje uzrokuje njegovoj imovini. I Sallyin i Džonov DRO imali bi sporazume o reciprocitetu, pošto Džon želi da bude zaštićen od Sallyinih postupaka, a Sally želi da bude zaštićena od Džonovih postupaka. Zbog ove želje za međusobnom zaštitom, oni bi birali DRO-ove koji imaju najšire sporazume o reciprocitetu.

Tako da, na zaista slobodnom tržištu, postoje mnogi nivoi i agencije koje aktivno rade protiv zagađenja.

Džonov osiguravač će aktivno skenirati okruženje tražeći zagađivače koje može sprečiti. Sally neće moći da izgradi svoju fabriku farbi bez dokazivanja da neće zagađivati. Uzajamni ili nezavisni DRO-ovi će razrešiti sve sporove u vezi sa štetom na imovini uzrokovanom Sallyinim zagađivanjem.

Postoje i druge koristi, koje su gotovo nerešive u trenutnom sistemu. Zamislite da su Sallyine dimnjaci toliko visoki da njeno zagađenje vazduha preleti preko Džonove kuće i dospe u Reginaldovu kuću, stotinu milja daleko. Reginald se tada žali svom DRO-u/osiguravaču da mu imovina trpi štetu. Njegov DRO će ispitati sastav vazduha i vazdušne struje, zatim pratiti zagađenje do njegovog izvora i rešiti spor sa Sallyinim DRO-om. Ako je zagađenje vazduha posebno komplikovano, tada će Reginaldov DRO ubaciti nestabilna jedinjenja u Sallyine dimnjake i pratiti ih do mesta gde dospevaju. Ovo se može koristiti u situacijama gde više različitih fabrika može doprinositi zagađivanju.

Problem međudržavnog zagađenja vazduha može delovati kao problematičan, ali je lako rešiv – čak i ako prihvatimo da će države i dalje postojati. Očigledno, Kanadac koji živi duž granice Kanade i SAD, na primer, neće izabrati DRO koji odbija da pokrije zagađenje vazduha koje dolazi iz SAD. Dakle, DRO će morati da ima sporazume o reciprocitetu sa DRO-ovima preko granice. Ako DRO-ovi iz SAD odbiju da imaju sporazume o reciprocitetu sa kanadskim DRO-ovima – što je nezamislivo, pošto zagađenje može ići u oba smera – tada će kanadski DRO jednostavno otvoriti granu u SAD i takmičiti se.

Razlika je u tome što međunarodni DRO-ovi zapravo profitiraju od saradnje, na način na koji to vlade ne rade. Na primer, državna vlada na granici Kanade i SAD ima malo motivacije da nametne troškove zagađenja lokalnim fabrikama, sve dok zagađenje uglavnom ide ka severu.

Za DRO-ove bi važilo upravo suprotno.

Postoji toliko koristi od koncepta državno-neovisnih DRO-ova da bi mogli lako popuniti čitave tomove. Nekoliko njih se može ovde spomenuti, kako bi se dodatno istakla vrednost ove ideje.

U stambenoj zgradi (condominium), vlasništvo je uslovljeno određenim pravilima. Iako čovek „poseduje“ imovinu, on ne može da pravi zabave cele noći, niti da drži pet velikih pasa, niti da vodi bordel.

Bez prisilnog pokrivača centralne države, stvaraju se prilike za širok spektar zajednica, što će u velikoj meri eliminisati trenutne društvene konflikte oko pravca razvoja društva kao celine.

Na primer, neki ljudi žele da oružje bude dostupno, dok drugi više vole da ono ne bude dostupno.

Trenutno traje borba za kontrolu države kako bi jedna grupa mogla da nametne svoju volju drugoj.

To je nepotrebno. Uz DRO (privatne pravne organizacije), mogu se formirati zajednice u kojima je oružje ili dozvoljeno ili nije dozvoljeno. Marihuana može biti odobrena ili zabranjena. Polovina vašeg prihoda može biti oduzeta za različite socijalne programe, ili možete sve zadržati za sebe. Kupovina u nedelju može biti dozvoljena ili zabranjena. Potpuno je na pojedincu da izabere u kakvom društvu želi da živi. Vlasništvo nad imovinom u takvim zajednicama je uslovljeno poštovanjem određenih pravila, a ako se ta pravila pokažu naporna ili neprijatna, vlasnik može prodati imovinu i preseliti se u bilo kom trenutku. Još jedan plus je to što sve ove „društva“ postoje kao mala laboratorija i mogu dokazati ili opovrgnuti različite teorije o vlasništvu nad oružjem, legalizaciji droga i slično, doprinoseći tako ljudskom znanju o najboljim pravilima za zajednice.

Međutim, postoje jedan ili dva problema koja se ne mogu jednostavno ukloniti. Osoba koja odluči da živi „van sistema“ – ili da postoji bez bilo kakvog DRO predstavništva – teorijski može proći sa mnogo toga.

Međutim, to važi i u postojećem estatističkom sistemu. Ako čovek trenutno odluči da postane beskućnik, on može donekle vršiti kriminal po volji – ali takođe gubi sve korisne i izvršive oblike društvene saradnje. Dakle, iako DRO možda neće rešiti problem potpunog bezzakonja, ni trenutni sistem to ne može, tako da je sve jednako.

MEĐUNARODNI KRIMINAL

Kriminal protiv lica, kao što su ubistvo i silovanje, generalno se smatraju odvojenim i različitim od kriminala protiv imovine. Međutim, ovo je prilično moderna razlika. U evropskom sistemu običnog prava, zločini protiv lica često su se kažnjavali konfiskacijom imovine. Silovanje je silovatelju koštalo određene sume, ubistvo pet puta više, i tako dalje. Ovakav aranžman uglavnom preferiraju žrtve, koje trenutno ne samo da pate od fizičkog kršenja – već moraju i da plaćaju poreze kako bi se kriminalac zatvorio. Žena koja je silovana obično bi radije primila četvrt miliona dolara nego da plaća hiljadu dolara godišnje da bi svoj silovatelj držala u kavezu, što samo dodatno pogoršava situaciju. Dakle, zločini protiv lica i zločini protiv imovine nisu toliko različiti koliko se možda čini, pošto oba obično zahtevaju imovinu kao naknadu. Čovek koji siluje ženu, stoga, stvara dug prema njoj od nekoliko stotina hiljada dolara, i mora ga isplatiti ili biti izbačen iz svih ekonomskih koristi društva.

Konačno, još jedna prednost se može nazvati „prednost Scrabble izazova“. U igri Scrabble, optužitelj gubi svoj red ako ospori reč drugog igrača i ako izazov ne uspe. S obzirom na troškove rešavanja sporova, DRO bi bili veoma pažljivi kako bi osigurali da oni koji iznose lažne optužbe budu kažnjeni kroz sopstvene premije, njihove ugovorne rejtinge, kao i preuzimanjem celokupnog troška spora. Ovo bi u velikoj meri smanjilo broj ispraznih tužbi, što je na veliku korist svima.

Lično, po mom iskustvu, razgovarajući o ovim pitanjima poslednjih dvadesetak godina, ljudi iskreno tvrde da ne mogu da zamisle društvo bez centralizovane i prisilne države. Na šta se osećam prinuđenim da ih pitam: koliko ste tačno tužbi pokrenuli u svom životu? Još uvek nisam našao ni jednu osobu koja je vodila tužbu do samog kraja. Takođe ih pitam da li svoje poslove održavaju putem pretnji ili ucena. Nijedno. Da li svoje supružnike drže okovanima u podrumu? Nijedan. Da li su njihovi prijatelji primorani da provode vreme sa njima? Da li kradu iz prodavnice? Ne.

Drugim rečima, kažem da je jasno da, iako tvrdite da ne možete zamisliti društvo bez prisilne države, samo treba da se pogledate u ogledalo da biste videli kako bi takav svet mogao da funkcioniše. Svako ko je u vašem životu tu je po izboru. Svako sa kim imate lični ili profesionalni odnos komunicira sa vama na dobrovoljnoj osnovi. Vi uopšte ne koristite nasilje u sopstvenom životu. Ako niste zadovoljni proizvodom, vratite ga. Ako prestanete da želite ljubavnika, rastajete se. Ako vam se posao ne dopada, dajete otkaz. Ne prisiljavate nikoga – a ipak kažete da društvo ne može postojati bez sile. To je veoma teško razumeti. Ljudi onda odgovaraju da ne moraju da koriste prisilu jer je država tu da ih zaštiti. Tada ih pitam da li znaju koliko je zapravo nemoguće koristiti sudski sistem. Slažu se, naravno, jer znaju da su potrebne mnoge godine i malo bogatstvo da bi se pristupilo čak i nejasnoj mogućnosti pravde. Takođe ih pitam da li oni sami žude da obore staricu i otmu joj torbu, ali se previše plaše policije. Naravno da ne. Oni samo misle da su svi ostali takvi. Pa, nakon dvadeset godina razgovora, mogu vam svima reći: to nije slučaj. Većina ljudi, kada su dobili prave podsticaje, postupa potpuno časno.

Naravno, zli ljudi postoje. Među nama su hladni, sociopatski monstrumi. Upravo zbog ljudskog kapaciteta za zlo, centralizovana država uvek podriva društvo. Zbog našeg kapaciteta za sadizam, naša jedina nada je decentralizacija vlasti, tako da zlo među nama nikada ne može dostići položaj veći od položaja isključenih, progonjenih kriminalaca. Stvaranje države i davanje moći života i smrti ne rešava problem ljudskog zla. To samo transformiše površnu želju za lakim vlasništvom u bezgraničnu strast prema političkoj moći.

Ideja da društvo može – i mora – postojati bez centralizovane države je najveća lekcija koju nas mogu naučiti užasne godine dvadesetog veka. Naše sopstveno društvo ne može izbeći opštu propast istorije, neizbežnu sudbinu društvenog kolapsa dok država proždire sopstvene stanovnike. Naš izbor nije između države i slobodnog tržišta, već između smrti i života. Kakvi god da su rizici raspuštanja centralne države, oni su daleko manji od sigurne uništenosti koja nastupa ako joj dozvolimo da eskalira, što će se neizbežno dogoditi. Poput pacijenta obolelog od raka koji se suočava sa sigurnom smrću, moramo posegnuti za bilo kojim lekom koji pokazuje najviše obećanja, a ne čekati da bude prekasno.

Подели ово:

• Tweet
• Telegram