Verovatno bi se činjenicama i brojkama moglo pokazati da ne postoji izrazito američka kriminalna klasa osim Kongresa.
Razmotrite društvo slobodnog tržišta u kojem krađa ne postoji. Pretpostavimo da neka promena, društvena, tehnološka ili bilo koja druga, iznenada omogući krađu. Kakav je opšti efekat? Moglo bi se pretpostaviti da bi to bio jednostavno prenos ukradene količine sa jedne grupe ljudi na drugu; žrtve postaju siromašnije, a lopovi bogatiji za isti taj iznos. To nije istina.
Ljudi ulaze u profesiju krađe, kao i u bilo koju drugu profesiju, sve dok njihov broj ne postane dovoljan da smanji prinos od krađe do tačke u kojoj ona više nije privlačnija od drugih profesija koje im stoje na raspolaganju. Lopovi na kraju rade normalnu noćnu smenu od osam sati i primaju istu platu kao i drugi radnici sa istim talentima zaposleni drugde, uzimajući u obzir takve posebne poslovne troškove kao što su advokatske fees i izgubljeno vreme dok su bili u zatvoru. Marginalni lopov, čovek kojem je jedva u interesu da bude lopov i koji bi pošao pravim putem da su prinosi od krađe samo malo niži, bolje je samo u onoj meri u kojoj je povećana potražnja za njegovim specifičnim talentima, uzrokovana otvaranjem prilika u krađi, neznatno podigla platu koju ti talenti mogu doneti. Ne-marginalni lopov, čovek koji je slučajno bolje prilagođen krađi ili manje prilagođen poštenom zaposlenju od većine drugih lopova ili potencijalnih lopova, ima nešto veću korist, ali čak i za njega ta korist predstavlja samo deo njegovog prihoda, pošto bi mogao uložiti isti trud zarađujući nešto manje u drugoj profesiji.
U međuvremenu, žrtve su u lošijem položaju za celokupan ukraden iznos, koji je barem koliki kao ukupne plate lopova. Pored toga, oni plaćaju troškove alarmnih sistema, policije i drugih skupih pratećih troškova krađe. Neto efekat krađe nije bio prenos prihoda, već skretanje rada sa produktivnih na neproduktivne svrhe, čime se ukupan prihod članova društva smanjuje za otprilike iznos koji je ukraden.
Ako postoji obiljna ponuda kvalifikovanih lopova ili ako su kvaliteti potrebni za krađu otprilike isti kao oni potrebni u drugim profesijama, korist koju lopovi imaju od postojanja krađe biće mala. Ako je, pored toga, broj lopova značajan deo populacije, sami lopovi mogu biti u lošijem položaju zbog postojanja krađe. Na kraju krajeva, među lopovima nema časti; čovek se može vratiti sa noćnog rada samo da bi saznao da mu je kolega iz profesije došao u posetu. Pored toga, cena robe koju lopovi kupuju povećana je za troškove osiguranja, čuvara i slično, što je neophodno zbog krađe. Sami lopovi mogu izgubiti više krađom nego što zarade. Ako su umereno racionalni, oni bi sami mogli želeti da je krađa nemoguća.
Potpuno isti argument može se izneti i za preprodavce, krajnje kupce ukradene imovine, i za sve ostale koji se na prvi pogled čine onima kojima krađa koristi. U svakom slučaju, konkurencija spušta zaradu na tržišnu stopu, dok deo troškova krađe snose oni koji se čine kao korisnici te krađe.
Ova analiza privatne krađe je korisna za razumevanje prirode države. Država se uglavnom sastoji od različitih oblika legalizovane krađe. Isti ekonomski principi važe za nju kao i za ilegalnu krađu. Postoji konkurencija kako za zaposlenje (kao političar, birokata i tako dalje), tako i za kupovinu ukradene robe (lobiranje za subvencije i druge državne povlastice). Ova konkurencija snižava prihode i političara i njihovih klijenta sve dok ne dostignu svoj tržišni nivo. Baš kao i kod privatne krađe, pojedinci imaju koristi samo u meri u kojoj su njihovi specifični talenti naročito pogodni za državne profesije. Kao i kod privatne krađe, oduzeto bogatstvo je uglavnom neto gubitak, a ne transfer. Ako se deli milion dolara novca poreskih obveznika, ljudi koji se bore za njega su voljni i hoće potrošiti većinu od tog miliona dolara da bi ga dobili, baš kao što će privatni lopov uložiti rad vredan dvadeset dolara da ukrade plen vredan dvadeset pet dolara. Pored toga, kao i kod privatne krađe, više resursa se troši na troškove zaštite od države: poreski advokati, neefikasna alokacija rada i kapitala u planiranju preduzeća kako bi se minimizirali poreski troškovi umesto da se maksimizuje stvarna proizvodnja, i tako dalje. Dugoročno gledano, društvo je verovatno siromašnije za više od ukupnog iznosa ukradenog.
Ba kao što privatni lopovi mogu biti povređeni krađom, moguće je da oni koji rade u vladi ili putem vlade mogu biti povređeni samim postojanjem vlade. Zapravo, to je verovatno, jer je broj lopova ogroman. Praktično celokupno stanovništvo, u određenoj meri, koristi vladu da bi nešto ukrali od nekoga, a ukupna količina ukradenog predstavlja značajan udeo u nacionalnom prihodu.
Može se tvrditi da glavni korisnici vlasti, naročito političari, nemaju nikakav talenat osim za krađu i da je povećanje njihovih prihoda koje proizilazi iz zahteva vlasti za tim talentom stoga značajno. Ovaj argument je retorički zadovoljavajući, ali verovatno netačan. Postoji žestoka konkurencija za visoke funkcije i ljudi koji pobede obično poseduju značajne sposobnosti. Verujem da su ljudske sposobnosti prilično univerzalne; čovek koji je dobar u jednoj stvari obično može biti dobar i u drugim. Kada bi se vlast drastično smanjila ili eliminisala, političari bi mogli da se bave legitimnim aktivnostima, možda kao zabavljači, možda kao izvršni direktori. Većina političara, da se nisu bavili politikom, verovatno bi zarađivala skoro isto koliko i sada, a da nema politike, svi bi imali mnogo veće prihode. Ukidanje vlasti, iako bi moglo smanjiti relativni prihod onih koji su sada, ili bi postali, političari, sumnjam da bi povećalo njihov apsolutni prihod.
Ova čitava analiza, kao što naslov poglavlja sugeriše, ima za cilj da odgovori na argument da se vlada ne može legalno ukinuti, pošto ljudi koji njome upravljaju od nje profitiraju i, pošto njome upravljaju, neće dozvoliti da bude uništena radnjama unutar samog sistema. Takva analiza vladajuće klase ne uspeva da objasni vladine aktivnosti kao što je regulacija avio-prevoza, koje se uglavnom sastoje u uništavanju bogatstva, i to bogatstva bogatih. Namećivanjem visokih avionskih karata, CAB je nametnuo trošak od oko 2 milijarde dolara godišnje putnicima. Mnogi od njih su sigurno bili članovi vladajuće klase, ako je ona i postojala. Avio-kompanije su imale koristi u malom delu tog iznosa; njihov ukupni neto prihod iznosio je samo oko pola milijarde dolara. Ako pretpostavimo da je 40 procenata tog prihoda bio rezultat aktivnosti CAB-a, da sve to ide članovima vladajuće klase i da se tačno polovina novca potrošenog na avionske karte troši od strane studenata, parova sa niskim primanjima na medenim mesecima i sličnih nečlanova vladajuće klase, i dalje imamo čudan spektakl vladajuće klase koja krade milijardu dolara od samog sebe i plaća osamsto miliona za tu privilegiju. Čini se razumnijim pretpostaviti da vladajuća klasa ne postoji, već da njime upravlja mnoštvo svađalica koje su neprestano uključene u krađu jedne od druge, što dovodi do velikog osiromašivanja njihovih sopstvenih članova, kao i ostatka nas.
Čak i ako je ovo tačno, i dalje postoje ljudi koji su uložili novac u postojeći sistem, potrošili vreme i energiju radeći na svom putu do profitabilnog posla, i stoga imaju kratkoročni interes za održavanje tog sistema. To bi trebalo da bude samo prelazni problem. Ti ljudi će se žestoko boriti protiv svakog pokušaja ukidanja njihovih poslova dok su u njima, ali nemaju interes da ih očuvaju za svoje naslednike. Ukidanje vlade će trajati duže od karijere jedne generacije birokrata i političara.
To ne znači da možemo postići anarhiju samo postavljanjem nekoliko fotokopija ovog poglavlja po Kapitolu i čekanjem da kongresmeni prepoznaju svoje dugoročne interese. U naredna dva poglavlja predlažem praktičnije — i duže — puteve do slobode od toga. Ali barem možemo ukloniti sa naše mape jednu prepreku — satansku vladajuću klasu, koja desnom rukom skuplja novac, a levom puni glasačku kutiju.
[Ideja skicirana u ovom poglavlju nazvana je „rent seeking“ u kasnijem članku Ane Kruger. Njen prvi pojavak, koliko ja znam, bio je u članku Gordona Tuloka, „Welfare Cost of Tariffs, Monopoly and Theft“, objavljenom nekoliko godina pre nego što sam ja objavio svoju verziju.]