Idealno bi bilo da se invazije spreče, pre nego da se odbiju, baš kao što bolesti treba sprečiti, a ne lečiti.

Najjači zamislivi argument za anarhizam je taj da bi društvo bez države po svojoj prirodi sprečilo invaziju, umesto da samo poseduje sposobnost da je nasilno odbije.

Dakle, prvo, pre nego što otkrijemo kako da odbijemo invaziju, pogledajmo šta je invazija zapravo dizajnirana da postigne.

ZAŠTO INVAZIJA?

Zamislimo zemlju u kojoj postoje dve farme, u vlasništvu Boba i Džima, redom. Bob je pohlepna i gadna osoba koja želi da proširi svoju farmu i zaradi više novca.

Na istoku od Boba nalazi se Džimova farma, koja je uredna, efikasna i produktivna, sa velikim izborom krava i kokoški i uredno posadjenim poljima.

Na zapadu od Boba nalazi se neukroćena divljina puna medveda, vukova, kojata, komaraca, močvara i svih ostalih vrsta neprijatnih i opasnih stvari.

Sa stanovišta čisto praktičnih razmatranja, kako Bob može najefikasnije da proširi svoju farmu i poveća svoje prihode?

Svakako bi to bilo da uloži u nekoliko pušaka, krene na istok i preuzme Džimovu farmu. Uz vrlo malu investiciju, Bob završava sa funkcionalnom i produktivnom farmom, spremnom da mu obezbedi mleko, jaja i useve.

S druge strane, Bob bi mogao da izabere da krene na zapad, u neukroćenu divljinu, i pokuša da iskoreni određeni broj opasnih predatora, osuši močvare, poseče i isruti sva ugrađena stabla i žbunje. Nakon godinu ili dve iscrpljujućeg rada, možda će uspeti da izdolje nekoliko dodatnih akara za sebe – što je investicija koja se jedva čini vrednom truda.

Ako Bob želi da se proširi, a malo mu je stalo do etike, on će „invazijom“ preuzeti Džimovu farmu, jer će preuzeti komandu nad već postojećim sistemom eksploatacije i proizvodnje.

Tako možemo videti da je čin invazije na susednu teritoriju prvenstveno motivisan željom da se preuzme postojeći produktivni sistem. Ako taj produktivni sistem ne postoji, motivacija za invaziju isparava. Lopov automobila nikada neće „ukrasti“ zarđalu staru krapušu koja stoji na ciglama na napuštenom placu, već će pokušati da ukrade automobil koji je u dobrom stanju.

Ova analiza troškova i koristi invazije je od suštinske važnosti za razumevanje kako društvo bez države zapravo radi na tome da spreči invaziju, umesto da je samo odbije.

Kada jedna država izvrši invaziju na drugu državu, primarni cilj je preuzimanje postojećeg sistema vlasti, i time prikupljanje poreza od postojećih građana. Na isti način kao što će Bob izvršiti invaziju na Džimovu farmu samo da bi preuzeo njegovu domaću životinju, jedna vlada će izvršiti invaziju na drugu državu samo da bi preuzela vlast te države i tako postala novi poreski naplatnik. Ako ne postoji sistem prikupljanja poreza, onda ne postoji ni produktivni resurs koji invazorska država može da preuzme.

Štaviše, uz jedan glup primer, možemo lako razumeti da će Bob izvršiti invaziju na Džimovu farmu samo ako zna da Džimove krave i kokoške nisu naoružane i opasne. Da malo prilagodimo metaforu stvarnosti, zamislite da Džim na svojoj farmi ima brojne radnike koji su svi bivši vojnici, dobro naoružani i koji će se boriti do smrti da zaštite tu farmu. Disincentiv za invaziju tako postaje znatno jači.

Na isti način, domaće vlade generalno drže svoje građane relativno nenaoružanim, kako bi ih efikasnije oporezivale, baš kao što farmeri skraćuju krila svojim gusarima i kokoškama kako bi efikasnije sakupljali njihova jaja i meso.

Dakle, analiza troškova i koristi invazije isplati se samo ako su koristi jasne i lako dostižne – postojeći sistem prikupljanja poreza – i ako su troškovi invazije relativno mali – uglavnom nenaoružano stanovništvo.

U veoma stvarnom smislu, stoga, društvo bez države ne može biti invazirano, jer zapravo nema šta da se invazira. Ne postoje vladine zgrade koje bi se zauzele, nema postojeće vlade koja bi se pomerila, nema sistema prikupljanja poreza koji bi se preuzeo i od kojeg bi se profitovalo – a, pored toga, nema jasne sigurnosti u stepen naoružanosti koji svaki građanin poseduje (ne brinite, o kontroli oružja ćemo kasnije…).

Zalivnačka zemlja može biti veoma sigurna u to da će, ako probije vojne odbrane druge vlade, potom ne suočiti se sa bilo kakvim značajnim otporom od strane postojećeg stanovništva. Statičko društvo može se smatrati sličnim jajetu – ako probijete ljusku, unutra nema druge linije odbrane. Invazivne vlade su dobro svesne postojećih zakona protiv širenja oružja u zemlji koju napadaju – tako da im je zagarantovano da će se suočiti sa praktično naoružanim stanovništvom, sve dok mogu da probiju vojne odbrane.

INVADIRANJE ANARHIJE

Zamislimo da Francuska postane društvo bez države, ali da Nemačka i Poljska ne postanu. Idemo sa klišeom i zamislimo da Nemačka ima snažnu želju za vojnom ekspanzijom. Nemački lider tada gleda u mapu i pokušava da odredi da li treba da ide na istok u Poljsku ili na zapad u Francusku.

Ako ide na istok u Poljsku, onda će, ako uspe da probije poljske vojne odbrane, moći da uživa u postojećoj poreskoj bazi i suoči se sa gotovo potpuno naoružanim stanovništvom. Moći će da koristi postojeće poljske poreske uposlenike i sistem naplate poreza kako bi obogatio sopstvenu vladu, jer su Poljaci već kontrolisani i „domaćinski“ nastrojeni, takoreći.

Drugim rečima, on ima samo jednog neprijatelja kojeg treba da savlada i uništi, a to je vojska polske vlade. Ako može da savlada tu jedinu liniju odbrane, on dobija kontrolu nad milijardama dolara postojećih poreskih prihoda svake godine – kao i spremnu vojsku i njenu opremu.

S druge strane, ako razmišlja o odlasku na zapad u Francusku, suočava se sa zaista zastrašujućim preprekama.

Ne postoje posebni zakoni o domaćem vlasništvu nad oružjem u društvu bez države, tako da on nema apsolutno nikakvu predstavu koji građani imaju koje oružje, i svakako ne može računati na to da će imati pravno naoružano stanovništvo koje može da pleni nakon što porazi jednu armiju.

Drugo, recimo da njegova vojska pređe granicu u Francusku – šta je njihov cilj? Ako bi Francuska i dalje imala vladu, onda bi njegov cilj očigledno bio da zauzme Pariz, ukloni postojeću vladu i preuzme postojeći sistem naplate poreza.

Međutim, gde njegova vojska treba da ide kada pređe granicu? U društvu bez države ne postoji prestonica, nema sedišta vlade, nema postojećeg sistema naplate poreza i kontrole građana, nema centralizovanog autoriteta koji se može zauzeti i preuzeti. U gore navedenom primeru sa dve farme i divljinom, ovo nije ekvivalent tome da Bob preuzme Jimovu farmu, već da Bob krene u divljinu i suoči se sa kojoti, medvedima, močvarama i komarcima – nema jednog neprijatelja, nema postojećih resursa koje treba preuzeti, i nema ničeg posebnog što bi se moglo „zauzeti”.

Ali recimo da je nemačko rukovodstvo potpuno nesposobno i odluči da ipak krene na zapad u Francusku – i pretpostavimo takođe, da bismo slučaj učinili što jačim, da su svi u Francuskoj odlučili da se odustanu od bilo kakve vrste kolektivne samoodbrane.

Šta će nemačka vojska raditi u Francuskoj? Hoće li ići od vrata do vrata, kucati na kuće ljudi i zahtevati njihov srebrni pribor? Čak i kada bi to bilo moguće i zaista postignuto, sve što bi se desilo je da bi srebrni pribor bio poslat nazad u Nemačku, čime bi nemački proizvođači srebrnog pribora propali. Kada nemački proizvođači propadnu, oni otpuštaju ljude, čime uništavaju poreski prihod za nemačku vladu.

Nemačka vojska ne može razumno da transportuje francuske kuće u Nemačku – možda će zapleniti francuske automobile i francusku elektroniku i poslati ih umesto toga u Nemačku.

I šta bi nemačka vlada trebalo da radi sa hiljadama francuskih automobila i iPod-ova? Da li treba da prodaje te predmete sopstvenim građanima po znatno nižim cenama? Pretpostavljam da bi određeni nemački građani bili relativno srećni zbog toga, ali ponovo, sve što bi se desilo je da bi nemački proizvođači automobila i elektronike propali, čime bi se ponovo naglo smanjio poreski prihod nemačke vlade, što bi rezultiralo neto gubitkom.

Štaviše, uništavanjem domaćih industrija radi jednokratnog transfera francijske robe, nemačka vlada bi sama sebi onesposobila buduće prihode, pošto domaća proizvodnja predstavlja trajni izvor poreskih prihoda – to bi bio savršen primer ubijanja guske koja nosi zlatna jaja.

Pa, možda bi ono što nemačka vlada može da uradi bilo da zaposede francijske građane i pošalju ih u Nemačku kao robotački rad. Kakav bi bio rezultat toga?

Nažalost, ni ovo ne bi funkcionisalo, bar ne dugo, jer se robotački rad ne može oporezivati, a robotački rad bi istisnuo postojeću nemačku radnu snagu, koja je oporeziva. Dakle, nemačka vlada bi ponovo trajno smanjila sopstvene prihode, što ona ne bi učinila.

Još jedan razlog zbog kojeg bi Nemačka mogla da izvrši invaziju na drugu zemlju bio bi preuzimanje kontrole nad bogatstvom vlade – sposobnost štampanja novca i vlasništvo nad velikom količinom fizičke imovine, kao što su zgrade, automobili, zlato, proizvodni pogoni i slično.

Međutim, u društvu bez države ništa ne ostaje neposedovano, osim onoga što nema vrednost ili se ne može posedovati, kao što je vazduh. Ne postoje „javna imovina“ koju bi se moglo zaposedati, niti postoje državne štamparije koje se mogu koristiti za kreiranje valute, i time transfer kapitala u Nemačku. Ne postoje beskrajni sefovi sa državnim zlatom koje bi se mogli opljačkati, niti jedna unificirana agregacija vojnih sredstava koja bi se mogla zaposedati.

Štaviše, ako priđemo lopovu i kažemo mu: „Želiš li da opljačkaš kuću?“, šta će verovatno biti njegovo prvo pitanje?

„U ime svega, ne znam – šta je unutra?“

Lopov će uvek želeti da zna koristi od pljačke kuće – on je, naravno, potpuno svestan rizika i troškova, i mora ih vagati u odnosu na nagradu. On nikada neće pop climbsuti spoljnu stranu nekog socijalnog stambenog zdanja samo da bi zgrabio stari televizor i kasetofon. Što je on informisaniji o vrednosti sadržaja kuće, to će bolje biti u stanju da proceni vrednost provale u nju.

Nemačko rukovodstvo, kada bude odlučivalo koju zemlju da napadne, znaće skoro do poslednjeg dolara poreske prihode koje prikuplja poljska vlada, kao i vrednost javne imovine koju će zaposedati ako izvrše invaziju. „Isplativost“ se može veoma lako proceniti.

S druge strane, ako pogledaju na zapad, u francusko društvo bez države, kako će znati šta će zapravo dobiti? Ne postoje objavljeni podaci o neto bogatstvu društva kao celine, nema poreskih prihoda koje treba prikupiti, niti postoje javna imovina koja se može lako unapred proceniti. Ne postoji način da se proceni isplativost invazije.

Invazija na statističko društvo je kao hvatanje kaveza velikog broja zarobljenih kokošaka – dobijate sva jaja zauvek. Invazija na društvo bez države je kao trčanje ka jata galebova – sve što oni urade jeste da se razbeže, a vi ne dobijate ništa, osim možda nekog izmeta po čelu.

Dakle, potpuno je nemoguće da bi nemačko rukovodstvo smatralo dobrom idejom da krene na zapad u Francusku umesto na istok u Poljsku.

Mogli bismo ovde da završimo slučaj i da budemo potpuno zadovoljni našim odgovorima, ali sam uvek spreman da odem korak dalje i prihvatim najgori mogući scenario.

Recimo da neki lud nemački čovek, kojeg su kao dete udarao vrećama francuskih udžbenika, na kraju upravlja vladom i uopšte ne brine o troškovima i koristima invazije na Francusku, već samo želi da je preuzme kako bi – ne znam – spalio sve udžbenike ili nešto slično.

Detaljnije ćemo se baviti prirodom i sadržajem privatnih agencija u sledećem poglavlju, ali recimo samo da postoji niz ovih privatnih odbrambenih agencija kojima se plaća da brane Francusku od upravo takvog napadačkog ludaka.

Pa, kada bih ja osnivao neku vrstu privatne vojne odbrambene agencije, prva stvar koju bih uradio bilo bi da pokušam da shvatim kako bih najefikasnije zaštitio svoje pretplatnike, uz što manje mogućih troškova.

Prva stvar koju bih primetio jeste da su nuklearno oružje bile najefikasnije sredstvo odvraćanja od invazije ikada izmišljeno. Nijedna nuklearna sila nikada nije bila invazija, niti joj je pretiyla invazija – i stoga, u veoma stvarnom smislu, ne postoji veći „dobitak za uloženi novac“ u smislu odbrane od nekoliko dobro postavljenog nuklearnog oružja.

Ako pretpostavimo da je milion pretplatnika voljno da plati za nekoliko nuklearnog oružja kao odvraćanje od invazije, i da koštaju oko 30 miliona dolara za kupovinu i održavanje svake godine, tada govorimo o 30 dolara godišnje po pretplatniku – ili manje od deset centi dnevno.

Agencije za odbranu zarađuju novac samo ako se invazija ne dogodi, baš kao što osiguravajuće kuće za zdravlje zarađuju novac samo kada niste bolesni, već kada ste dobro.

Tako da je pitanje na koje bih najviše želeo da odgovorim, da vodim agenciju za odbranu, glasi: „Kako mogu najbolje da sprečim invaziju?”

Pretpostavimo da je francusko društvo bez države svetionik oslobođenja u moru agresivnih i statističkih nacija. Francuske odbrambene agencije bi radile dan i noć kako bi osigurale da troškovi invazije budu što veći, a koristi što manje. Da ja vodim jednu od tih agencija, razmišljao bih o rešenjima u sledećim pravcima…

DEAKTIVIRAN NOVAC

Ako bih bio zabrinut da bi moje pretplatnike mogla da opljačka invazijska vojska, ponudio bih niže stope onima koji su voljni da dozvole da njihov elektronski novac bude osiguran tako da ne može biti potrošen bez njihovog otiska palca, ili nešto slično. (Naravno, bilo koji sistem se može hakovati, a ljudi mogu biti kidnapovani zajedno sa svojim novcem, ali svrha ovde nije da se spreče sve moguće zaobilaznice, već jednostavno da se smanje materijalne koristi od invazije Francuske.) Slično tome, mogao bih ponuditi niže odbrambene stope proizvođačima koji bi bili voljni da dozvole instalaciju malog GPS uređaja u unutrašnjosti svoje mašinerije, tako da, ako se on prenese u drugu zemlju, više ne bi radio. Ovaj uređaj bi takođe mogao biti uključen u automobile i druge dragocenosti, tako da bi se oni morali koristiti u Francuskoj, ili se uopšte ne bi mogli koristiti.

S obzirom na to da je kontrola mostova primarni vojni cilj, kako bi se olakšao pokret trupa i vozila, takođe bih podsticao instalaciju posebnih uređaja u domaćim automobilima i kamionima, koji bi automatski održavali pristup mostovima otvorenim. Tako bi invazijske vojske imale mnogo teži pristup ovim mostovima, što bi ponovo usporilo brzinu njihove invazije.

Štaviše, ako bi invazija delovala neizbežno, naoružao bih i obučio što više građana. Svaka invazijska vojska bi se suočila sa sasvim drugačijim izazovom u društvu bez države. Ako Nemačka izvrši invaziju na Poljsku, koliko bi građana rizikovalo svoje živote boreći se protiv samo još jedne vlade?

Da li vas oporezuje poljski lider ili nemački, čini relativno malo razlike – što je razlog zašto prosečnom građaninu nije toliko stalo do toga ko upravlja lokalnom mafijom. Građani društva bez države, međutim, pružali bi otpor pokušaju nametanja oporezivanja i vlade, i stoga bi bili daleko voljniji da se bore u onim beskrajno iscrpljujućim pobunama koje toliko često viđamo u annalsima okupacije.

Ovo su samo nekoliko, priznajem, improvizovanih ideja, ali relativno je lako videti kako bi se koristi od invazije Francuske mogle značajno umanjiti ili čak eliminisati, dok bi se troškovi invazije Francuske mogli značajno povećati ili učiniti neizvodljivim.

Mogao bi se izneti prigovor da bi neka lučka grupa mogla jednostavno detonirati nuklearnu bombu negde unutar Francuske, iz nekog ludog ili zlonamernog motiva – ali to nije argument protiv privatnih odbrambenih agencija, niti protiv statističkog društva, već upravo suprotno.

Argument „nuklearnog ludaka“ ne rešava postojanje vlade, pošto nijedna vlada ne može zaštititi od ove mogućnosti – međutim, slobodno društvo bi bilo daleko manje verovatna meta takvog napada, pošto bi imala samo odbrambenu vojnu politiku, a ne agresivnu i intervencionističku spoljnu politiku, i stoga bi bilo beskrajno manje verovatno da izazove takvu ludu i genocidnu odmazdu. Švajcarska, na primer, nema stvarnu opasnost da avioni budu ubačeni u zgrade.

Verujem da bi vremenom potreba za ovim proaktivnim i odbrambenim strategijama opadala, pošto bi jedino što bi zaista bilo potrebno bilo nekoliko nuklearnog oružja kao odvraćanja – a čak bi bi i potreba za njima vremenom opadala, jer bi ili sam svet postao bezdržavni, čime bi se eliminisala opasnost od rata, ili bi statistička društva nastavila da napadaju samo jedna druga, iz gore pomenutih razloga, pa bi potreba za stalnom odbranom bezdržavnog društva opadala.

Na kraju, pogledajmo neke od iluzija koje imamo o statističkoj „zaštiti“ u istoriji, kao demonstraciju toga kako možemo kritički oceniti primer statističke funkcije.