Niko, kada upali sveću, ne pokriva je posudom niti je stavlja pod krevet, već je stavlja na svećnjak, kako bi ulaznici videli svetlost.

I evo dileme: rodila se ideja, a nju treba protumačiti onima koji nisu u tome upućeni. Ali ne žurim da „otvaram dlanove“: ko zna, možda još ne će razumeti. Kada se teorija objavi, ona će živeti svoj život i sama se proširiti svetom. Treba brinuti o njenom autoru. Hoće li mu oprostiti takvu drskost — korak izvan uobičajenog, utemeljenog znanja?

«Budi, ali saslušaj me!» — rekao je jednom čovek koji je spasao Atinu i Grčku. Tokom vatrene rasprave, nad njim su zamahali štapom, ali on nije ućutao. Slično se često dešavalo u antičko vreme. Prateći primer Temistokla, reći ću: «Pročitajte do kraja, a onda, ako želite — bacajte kamenje».

U stvari je, ne očekujem to. Slučaj sa Temistoklom dogodio se pre 24 veka, a čovečanstvo je u tom periodu prešlo ogroman put. Danas svako može slobodno da govori šta želi. Samo da te ne os怀疑uju kao agitatora ili utopistu. Ohrabren ovim zaključcima, preći ću na suštinu.

II

Ja sam na svetu, gospodo, sa svim što je na zemlji

Moje divljenje političkom ekonomiji je beskrajno — nadam se da će se jednog dana čitavo čovečanstvo složiti sa mnom. Ova mlada nauka, koja je već pokazala svoj značaj, još uvek treba da se razvija i razvija. Pre ili kasnije (bolje bi bilo pre) svi instituti, zakoni i ostalo bi bili potčinjeni političkoj ekonomiji. Nema sumnje: jer princip opisan u nastavku, koji sam izvukao iz radova političkih ekonomista, nije samo revolucionaran, već i dosledan.

Za početak ću navesti pet aforizama koji će pomoći poštovanom čitaocu da lakše razume dalje zaključke.

«Sloboda i vlasništvo su direktno povezani — prvo podstiče distribuciju dobara, drugo uslovljava proizvodnju».

«Vrednost materijalnog bogatstva određuje se time u šta je ono uloženo».

«Cena usluga je proporcionalna potražnji, a obrnuto — ponudi».

«Podela rada umnožava bogatstvo».

«Sloboda je pokretač konkurencije, a konkurencija je pokretač napretka».

(Charles de Brouwer, „Osnovni principi političke ekonomije“)

Zato je toliko neophodna slobodna konkurencija između ljudi i između zemalja — u obliku slobode rada, razmene, kupovine-prodaje, procene robe. A država neka se pasu u kavezu koji joj je namenjen. Drugim rečima: Laissez-faire, laissez-passer (Dozvolite da se radi, dozvolite da se trguje).

U ovih nekoliko redova leži suština političke ekonomije — nauke bez koje svako upravljanje postaje pogrešno, a država osuđujuća. Može se ići dalje i definisati ovo veliko učenje jednom jedinom frazom: Laissez-faire, laissez-passer.

Imajući ovu misao na umu, mogu sa sigurnošću tvrditi da u nauci ne postoji „polupravda“. Nije moguće da je istina istinita samo sa jedne strane. Sama neuhvatljiva Svemir nam pokazuje svoju nepogrešivu logiku. Sve je krajnje jednostavno: okolnosti se menjaju, zakon ostaje zakon. Sva živa bića, od najjednostavnijih do složenih, razvijaju se manje ili više slično i imaju u velikoj meri sličnu strukturu.

Duhovni i materijalni svetovi su svojim sličnostima kao da su povezani. Život i materija su jedno — sve ima svoje otelovljenje; razlikuju se samo njihovi fizički manifesti. Brojne su kombinacije, neizmerne specifičnosti, ali su svi i sve potčinjeni generalnom planu. Samo ograničenost razuma i naša u osnovi obmanjujuća priroda treba da budu krivi za to što ljudi mešaju sisteme, a njihove predstave nisu usklađene. Između dva međusobno protivrečna pogleda samo je jedan istinit (ako oba nisu pogrešna); istinitost oba istovremeno nije moguća. Naučno utemeljena istina ne može se primenjivati u političkoj ekonomiji, a da ne bude neupotrebljiva u politici: istina je upravo zato naučno utemeljena što mora biti univerzalna. To je ono što žudno želim da dokažem.

Da li se veliki zakon političke ekonomije — zakon slobodne konkurencije — može primeniti samo u sferi industrije i trgovine, odnosno u proizvodnji i distribuciji dobara, izražavajući se naučno? Setimo se kakvu je ekonomsku pometnju ovaj zakon rešio: sukob suprotstavljenih, konfliktnih interesa.

Zar politika nije oslobođena istih tih okolnosti? Zar sličnost ekonomije i politike ne navodi na pomisao da će u oba slučaja ista sredstva biti dobra? Laissez-faire, laissez-passer.

Priznajmo da su postojeće vlade liberalne onoliko koliko im to dozvoljava ljudska slabost. Čak ni u najboljim republikama nije sve tako dobro kao što se čini na prvi pogled. Jedni u takvom stanju krive višak slobode, drugi — njen nedostatak.

A istina je u tome da „ispravne“ slobode nema: kao da čovek uvek bira samo između slobode i ropstva. Svako je u tome stvar sudeći sam sebi, i odlučuje na osnovu ličnih preferencija. Pošto „koliko glava, toliko umova“ (tot homines, tot sensus), tada postaje jasno kakav nered političari izazivaju. Sloboda jednih ograničava slobodu drugih, i obrnuto. Koliko god mudra i dobra bila vlada, ona nikada neće dobiti istinski opšte, potpuno odobravanje. Partije pobeđuju i gube; većina i manjine se sleću u beskrajnoj borbi. A što je cilj konfuzniji i neodređeniji, to se, po pravilu, žuštije brani. Neko opravdava svoje postupke pravdom; protiv njih se zatim ustaje pod zastavom slobode. Niko se neće naročito iznenaditi ako borci za slobodu kasnije sami postanu tiranini.

Pa razumljivo! — reći će čitalac. — Autor je, očigledno, još jedan utopista koji iz delova gradi mali svet u koji će društvo ili biti naterano, ili će u njega ući na slobodnim osnovama. Jer pravi svet je krenuo pogrešnim putem, a spasiti ga može samo panaceja gospodina Pjuja! Magično rešenje svih problema!

Nije istina! Nemam ja takvo rešenje, osim onih koje nude ostali. Od drugih se razlikujem samo u jednoj stvari — u svom priznanju apsolutno svih uverenja. Drugim rečima, dopuštam postojanje bilo koje vlade, samo da ona ima pristalice.

Čitalac: Ne razumem vas.

Onda mi dozvolite da nastavim.

«Sa teorijama se u naše vreme ide previše daleko; ali da li to znači da su elementi takvih teorija pogrešni? Kažu da je čoveku u svojim razmatranjima svojstveno da izlazi iz okvira razumnog; ali ako se otvoreno izjavi nestrpljenje prema različitim teorijama i drugim promišljanjima — da li to nije ekvivalent odbacivanju naše sposobnosti da razmišljamo?»

Ove reči ne pripadaju meni, već Jeremiji Bentamu — jednom od najvećih mislilaca mog vremena.

Veoma sažeto je istu ovu misao izrazio Royer-Collard:

«Odbaciti teoriju i smatrati iskustvo jedinim učiteljem — znači baciti se u posao, ne razumevši ga unapred, ili voditi razgovor, ne razumevajući zapravo njegovu temu».

Iako je savršenstvo nedostižno ljudskim trudom, mi mu neumoljivo prilazimo: takav je zakon progresa. Zakoni prirode su nepromenljivi; na njima mora da se zasniva svako zakonodavstvo, jer samo tim silama nije dato da održavaju uređenje društva. Ali podizanje tog društva je delo ljudskih ruku. Svaka generacija je kao novi stanar koji pre useljenja menja sve oko sebe: obnavlja fasadu, gradi ili ruši nadogradnje. Postoje i generacije čija odlučnost i kratkovidnost primoravaju ih da sruše celu zgradu. Tada oni spavaju na otvorenom nebu dok se kuća ne izgradi ponovo. Nakon niza oskudica i ogromnih napora, oni konačno podižu novu kuću prema novom planu, ali tada, sa teškim srcem, priznaju da ona nije mnogo bolja od stare. Obično oni koji su razvijali plan izgradnje žive u dobrim i udobnim stanovima. Drugima ne ostaje drugi izbor nego da se guraju u podrumima i na tavanima. Tako da neslaganjačima i uzbudljivcima uvek ima dovoljno: neki čeznu za starom kućom, drugi, preduzimljiviji, već sanjaju da nešto sruše. Na gomilu onih koji su zadovoljni svime dolazi nebrojena masa onih kojima nešto ne odgovara.

Nećemo zaboraviti na one kojima su promene po volji. Zaista, nova građevina nije bez nedostataka, ali ima i vrline. Zašto onda rušiti zgradu sutra ili bilo kada drugo, dok ona pruža krov nad glavom? Priznajem da preziram razarače ne manje od tiranina. Ako nekome ne odgovara sopstveni stan u pogledu veličine ili stanja — molim vas, preselite se, samo to. Pronađite drugo mesto i odlazite tamo. Ali, radi svega svetog, ne treba da prilikom odlaska spalite svoje staro utočište. Vama ono možda ne prija, ali vašem komšiji bi, možda, sasvim odgovaralo. Nadam se da je čitalac razumeo smisao metafore.

Čitalac: Postalo je jasnije, ali na šta Vi, zapravo, računate? Neka nema revolucija, hvala Bogu! Čini mi se da u 90% slučajeva igra ne vredi truda. Sačuvati staru kuću je dobro, ali gde smestiti one koji se izmještaju?

Da, u suštini, gde god im se padne na pamet; ne ja upravljam tim poslom. Mislim da će u tom pogledu svako moći slobodno da odlučuje šta mu padne na pamet. U tome je suština mog principa: Laissez-faire, laissez-passer.

Čitalac: Čini se da sam razumeo. Neraspoloženi sa vladom neka traže drugu. Kako bilo čudno, takvo pravo izbora je gotovo uvek postojalo. Od Marokanskog carstva do Republike San Marino; od Londona do južnoameričkih Pampa — biraj koliko hoćeš. U tome se sastoji vaša teorija? Pa, ništa novo pod mesecom, šta reći.

Nije stvar u emigraciji. Otadžbinu ne nose se na đonovima čizama. Osim toga, emigracija u takvim razmerama je uvek bila i ostaće neostvariva; njene troškove ne može pokriti ni celo zlato sveta. Ne nameravam da preseljavam ljude prema njihovim ubeđenjima: bilo bi nerazumno, na primer, slati katolike u Flandriju ili razdvajati liberale i konzervativce granicom od Monsa do Liježa. Voleo bih da se nadam da ćemo svi moći mirno da koegzistencimo, gde god se nalazili, ne ograničavajući pritom druge u pravu na kretanje. Nadam se da će ljudi živeti poput braće: bez razlika, svaki sa svojim mišljenjem i podčinjavajući se samo onoj vlasti za koju smatraju da je potrebna.

Čitalac: Sada sam u potpunoj zbunjenosti.

To se i moglo očekivati. Moj utopijski plan, po svemu sudeći, uopšte nije ona vekovna bajka kao što vam se u početku činilo. Međutim, on je prirodan u svojoj jednostavnosti. Ali ipak, poznato je da se u poslovima upravljanja državom, kao i u mehanici, jednostavno rešenje pronalazi poslednje.

Dolazimo do odlučujućeg zaključka: sve što je dugovečno u ovom svetu počiva na slobodi. Ništa ne može održavati sebe ili raditi u punom kapacitetu bez slobodne interakcije sopstvenih delova. U suprotnom, energija se troši uzalud, sastavni delovi se brzo troše, dolazi do kvarova i ozbiljnih nezgoda. Zato zahtevam, radi dobra svakog čoveka, slobodu udruživanja prema preferencijama i slobodu delovanja prema sposobnostima. To jest, potpunu slobodu izbora u kakvim političkim uslovima živeti i ništa više. Uzgred, da je uvaženi čitalac bio pristalica republikanskog oblika vladavine…

Čitalac: Ja? Ma, Bože sačuvao!

Jednostavno zamislimo. Monarhija nije za vas: težak, ustajao vazduh otežava disanje, a telu nema nikakvog slobode — ne možete se ni pravilno protegnuti. Smatrate da bi zgradu već trebalo srušiti i na njenom mestu izgraditi sopstvenu. Ali tada ćete se suočiti sa monarhistima i njihovim ne manje oštricom nastrojenim stavom. Kao i sa svima kojima se vaša ideja ne dopada. Evo vam nezlog plana akcije: organizujte se, predstavite program, definišite budžet, objavite slobodnu prijavu članova, a takođe sve pažljivo promišljajte. Ako skupite dovoljno pristalica da pokrijete troškove, možete slobodno proglasiti sopstvenu republiku.

Čitalac: I gde je onda proglasiti? Ne u pampasima, zar ne?

Naravno da ne. Upravo tamo gde se nalazite. Naravno, mišljenje monarhista takođe je potrebno uzeti u obzir, inače će poboljšanje stanja biti znatno teže. Ja samo izražavam svoje mišljenje i ne nameravam nikome da ga namećem; samoj realizaciji ovog zamišljaja može smetati samo postojeći poredak stvari.

Zar nije očigledno pogubno uticanje na porodicu koje vrše vlada i njoj potčinjeni? U okviru građanskog prava, odvajanje i razvod pomažu da se „reše“ neadekvatne „ćelije društva“. U politici je ovakva šema sasvim moguća. Pri tome, nema potrebe uvoditi formalizovana ograničenja niti širiti protekcionizam, jer politika ne rađa žive decu i ne bije žene. Metod koji predlažem nije tiranija prošlosti, koja se zasnivala na pravu na nasilje. Nikako, od toga se ja odlučno odričem. Ko bi se uopšte odlučio na politički raskol? To će biti moguće samo u okviru sopstvene grupe, dok će tuđa uverenja ostati na miru. Da bih postigao svoj cilj, nije neophodno od teritorije države praviti krpice sa različitim oblicima vladavine. Prema mom zamišljaju, sve će ostati na svojim mestima. Ljudima će morati samo malo da se „pomere“ kako bi nesaglasni mogli da grade hramove za onu svemoguću Silu koju svaki u ovom svetu slavi na svoj način.

Čitalac: A kako će se to, dozvolite da pitam, primenjivati u praksi?

U tome leži snaga mog argumenta. Zamislite kako radi odeljenje za registraciju građanskih stanja? Potrebno je samo dodeliti tome drugu dužnost i dati mu naziv, recimo, „Biro političkih saveza“. Ova organizacija će svakom svesnom građaninu slati deklaraciju na popunjavanje. Upravo kao što se popunjavaju poreska dokumenta.

U njoj će biti takva pitanja:

Koji oblik vladavine vam je preferiran?
Izbor je neograničen: monarhija, demokratija ili nešto drugo.

Ako je monarhija, onda apsolutna ili ograničena? A ako je ograničena, koliko?
Mislim da ćete preferirati ustavnu.

Vaš odgovor, kakav god on bio, biće unet u posebnu knjigu namenjenu za tu svrhu. Nakon unosa zapisa, vaš status će se promeniti u kraljevskog podanika ili građanina republike. Naravno, ako odjednom ne budete želeli da povučete svoju deklaraciju prema propisanom redosledu.
Dalje ćete se pokoravati samo svojoj vladi — baš kao što belgijskim vlastima nije stalo do pruskog podanika. Svako će biti pod nadzorom sopstvene vlade i podložan njenim zakonima. Cenu koju ćete platiti neće biti ni manja ni veća, ali će se situacija korenito promeniti. Na kraju će svakome biti određen život u odvojenom političkom prostoru. I koliko god takvih prostora bilo, postojaće jedno pored drugog.

Razmimoštanja između podanika različitih vlada ili sukob države sa stranim podanikom biće rešavani na isti način na koji se trenutno rešavaju sporovi između zemalja koje nisu u ratu. Ako se pak otkriju ozbiljna odstupanja između strana, taj jaz će se lako popuniti prirodnim ljudskim pravima. Sva ostala pitanja biće u nadležnosti svetskih sudova.

Čitalac: Vaši argumenti su zlatni rudnik za pravnike, koji će lako stati na vašu stranu.

Veoma se u to nadam. Bez obzira na politička uverenja, stanovnici istog okruga imaće zajedničke interese. U tom slučaju, svaka vlada će upravljati opštedržavnim poslovima, kao što to čine švajcarski kantoni ili američke države. Za ove fundamentalne i, naizgled, složene probleme već postoje jednostavna rešenja; biće lako utvrditi granice jurisdikcija po većini pitanja.

Naravno, naći će se nemirne glave koje večno lebde u oblacima, kao i ljudi lošeg karaktera koji neće moći da se uklope ni u jednu od dostupnih država. Isto tako će postojati i grupe nesposobne da stvore sopstvenu idealnu Državu. Njima je čak i teže.
Uostalom, niko im nije zabranio da promovišu svoje ideje i okupljaju učesnike kako bi pokrili troškove. Na kraju će se sve svesti na finansijsko pitanje. Dok se ono još nije ispred njih pojavilo u punom obimu, ostaje samo da biraju između postojećih država. Takve grupe ne bi trebalo da prave velike neprijatnosti.

Teškoće se ovde ne završavaju. Između dve krajnosti sukobi se dešavaju retko — u večitom suprotstavljanju, čudno je, postoje nijanse iste boje. U Belgiji, prema mojim zapažanjima, većina će se zalagati za stabilnost političkih institucija, čije se nedostatke pritom neće uzimati u obzir. Ali po konkretnim pitanjima takvog jedinstva neće biti. U zemlji postoje dva do tri miliona katolika, vatrenih sledbenika grofa de Te, i isto toliko liberala koji ne priznaju takve autoritete. Njih, naravno, nije moguće pomiriti, ali to čak i nije poželjno. Neka žive sami za sebe i vladaju sami nad sobom, dopunjujući sopstveni budžet iz sopstvenog džepa. Žele li da postanu teokrate? Pa neka, to nije naša briga. Prava sloboda podrazumeva izbor između slobode i zavisnosti.

Uostalom, sitna neslaganja ne bi trebalo da utiču na državni mehanizam; njega treba korak po korak pojednostavljivati. Pritom se može postići dvostruki ili čak trostruki efekat.

Dozvolite mi da razjasnim svoju misao: kompetentna ustavna monarhija odgovarala bi i katolicima i liberalima, pri čemu bi se povećao samo broj visokih zvaničnika: nekome će grof de Te biti autoritet, nekome gospodin Frer-Orban, ali Kralj je iznad svih. Možda će nekim gospodima — izostavićemo imena — odjednom pasti na pamet da proglase politički apsolutizam. Šta bi mudrom monarhu sprečilo da ove gospodare oslobodi tu tužnu neophodnost da se mešaju u državne poslove? Zaista, nije teško razumeti da bi takav kralj — naročito zahvaljujući svojoj mudrosti — uspešno obavio ulogu predsednika poštene i umerene republike. Nema razloga da se zabranjuje različitost vlasti.

III

«Iako sloboda ima svoje mane i zamke, ona na kraju uvek vodi ka oslobađanju».

Jedna od prednosti mog sistema je mogućnost da se pojednostave i legalizuju razilaženja u stavovima koja su podstakla toliko svesnih građana na društvo osuđivan put bunta. Ova žudnja za promenama za čitava država, po mišljenju nekih, nezdrava je i i dalje je uobičajena pojava. Ona ih uranja u ponor nereda. Ali šta je to, ako nije prikrivena želja za napretkom?

Štaviše, nipošto ne bi trebalo da deluje čudno što se ljudi koji su navodno nestabilni i promenljivi ispostave veoma dosledni prema sebi. Vera u saborce, zastavu i kralja moguća je samo pod uslovom da su taj kralj i ti saborci nepokolebljivi u sprovođenju svoje politike: zar oni mogu popustiti protivniku i izdati svoje ideale?

Zamislite da sam izabrao za svog vođu i gospodara najboljeg kralja kojeg je svet video, i potpuno se uzdigao njegovoj moćnoj i stvaralačkoj volji. Od toga sam se odrekao sopstvenog inicijativnog delovanja kako bih se u potpunosti prepustio njegovom geniju. Nakon njegove smrti, ovom čoveku može naslediti neki subjekt koji, rekimo ljubazno, ne poseduje takvu širinu uma. Naslednik će svojim neograničenim i kratkovidnim odlukama razbacati sva očeva dostignuća. I šta sada, da ostanem podanik takvog monarha samo zato što je on direktan i zakoniti naslednik? Direktno, s tim se ne može raspravljati, ali zakonito…

Ipak, situaciju ću ostaviti kakva jeste, jer revolucije nisu po mom ukusu. Ali to ne znači da mi stanje odgovara: ono treba promeniti po isteku ugovora. Madame de Staël je jednom izjavila Aleksandru I:

„Gospodine, vaš karakter je vašim podanicima kao ustav, a vaša savest — njegov garant“.

„U tom slučaju,“ odgovorio je ruski car, „ja sam sam samo jedna srećna slučajnost“.

Ove reči svojom istinitošću i jasnoćom savršeno odražavaju suštinu mojih ideja.

Moja panaceja (da mi poštovani čitaocke oprosti ovu oštru reč) sastoji se u slobodnoj konkurenciji u poslovima upravljanja državom. Svako ima pravo da brine o sopstvenoj blagostanju po sopstvenom nahođenju i da se obezbedi na bilo koji način. Takvi postupci će biti plodonosni, jer će vlade morati da se takmiče za pristalice. Najistinskiju opštu ljudsku slobodu nikome se ne nameće, svako je koristi na svoj način. Ona ne potiskuje, ne vara i uvek je otvorena za žalbu. Da bi se takva sloboda sprovela u život, ne treba odricati se ni od porodice, ni od nacionalnih tradicija; neće biti potrebno učiti nove jezike, preplavljati reke i mora, noseći sa sobom urnu sa pepelom pokojne bake svuda po sebi. Potrebno je samo deklarisati svoju želju pred lokalnom političkom komisijom: želju da se pređe sa republike na monarhiju, sa predstavničke vlade na autokratiju, sa oligarhije na demokratiju ili čak na anarhiju gospodina Prudona. Čak ni donji veš neće biti potrebno menjati.

Možda ste umorni od dušnog pometnji na forumu, od nepristojne pedantnosti na parlamentarnim tribinama ili od iznenadnih poljubaca Boginje Slobode? Možda vam više ne prijaju liberalizam sa klerikalizmom? Da li vam je dosadno da se разбираate u svim tim gospodima, poput Djumertija i de Fre, Rožea i de Dekera? Možda vam se dopada stabilnost i udobnost neopravdanog despotizma? Želite da vlada misli i radi sve umesto vas: da broji novac u vašem džepu i da vas neprestano posmatra. Zar to nije neka birokratska Providnost? Ne morate odleteti na jug, poput lastavica ili gusaka: sve je moguće u ovom trenutku i upravo na licu mesta! Prijavite se i zauzmite mesta!

U ovoj novini postoji jedna izvanredna osobina — sa revolucijama, pobunama, bunjevima i barikadama je gotovo jednom zauvek, pa čak i sa političkim trenjima. Niste zadovoljni svojom vladom? Pa izvolite — biraj koliko hoćeš! Obično ovakva odluka prati krv i neverovatni užas; svaki sud će je jednoglasno priznati pozivom na pobunu. Ali sada će ona postati svakodnevna kao kupovina voća na pijaci ili odlazak kod lekara, kog se gospodin de Pursonjak toliko plašio.

«Biram neću» propisuje: obratite se Biroju političkih saveza kako bi vaše prezime bilo upisano u bilo koji drugi spisak. Komisar će staviti naočare, otvoriti knjigu evidencije i upisati vaše rešenje. Zatim će izdati potvrdu da onaj i onaj od sada pripada takvom i takvom upravljanju. Izaći ćete iz zgrade, izvršivši revoluciju, a ako bilo šta i prospe tokom toga, onda će to biti samo mastilo. Neću moći da prigovaram vašu odluku, jer ona se odnosi isključivo na vas jednog. U tome je sva njena lepota: nema ni trijumfalne većine, ni poraženog manjinstva. Ali to neće zaustaviti bilo koga od 4 500 000 Belgijanaca da sledi vaš primer. Biro saveza će objaviti konkurs za zaposlene.

U čemu je glavna funkcija bilo koje vlade, ako ne uzimamo u obzir predrasude? Kao što sam ranije naveo, u obezbeđivanju bezbednosti sopstvenih građana u optimalnim uslovima. Naravno, po ovoj tački stavovi današnjeg društva nipošto nisu jedinstveni. Za neke čak i cela armija nije dovoljna protiv neprijatelja-stranaca; drugima za unutrašnji red, poštovanje prava i zaštitu privatne imovine neće biti dovoljni ni žandarmerija, kraljevski tužilac i svi poštovani sudije. Neki teško mogu da zamisle vladu bez profitabilnih funkcija, uzvišenih titula, raskošnog ukrasa, graničnih carina za zaštitu industrije od potrošača, legija državnih službenika za pitanja kulture i umetnosti. Bez sumnje, sve to zbog praznih slogana koje vole da proglašavaju vladari sišli sa neba. Ali dok primenjena sloboda ne postavi sve na svoje mesto, priznajmo njihovo pravo na postojanje (na savest pristalica). Molim samo jedno: slobodu izbora.

Ukratko: Sloboda izbora i konkurencija. «Laissez faire, laissez passer!» Ovaj veličanstveni moto, koji krase zastavu ekonomske nauke, jednog dana će postati princip iz sveta politike. Sama reč „politička ekonomija“ nam nagoveštava budući poredak stvari. Šta je smešno, bilo je pokušaja da se ova reč zameni sa „socijalna ekonomija“, ali zdrav razum nije popustio. Ekonomija je oduvek bila i biće vrhunac političke nauke. Odakle onda drugde vuče korene savremeni princip nemešanja?

U državnim poslovima i drugim, prevladava konkurencija. Samo zamislite državu sa trkom vlada — to jest, državu koja poseduje sve moguće oblike vladavine!

Čitalac: To će tek biti haos! Kako, po vašem mišljenju, razjasniti takav nered?

To je stvar navike. Sećate li se vremena kada su ljudi proglašavali svog Boga čak i glasnije nego što danas zastupaju politička uverenja? Kada je Stvoritelj postao Gospod Sabaot — osvetoljubivi i nemilosrdni Bog, čije je ime izlivalo reke krvi? Ljudi su oduvek opravdavali ratove i zlodela Božjim imenom, čineći Ga svojim saučesnikom u zločinima:

«Ubijajte sve redom — Bog na nebu će prepoznati Svoje!»

Šta se desilo sa tom nemilosrdnom mržnjom? Duhovni razvoj čoveka ju je potpuno zbrisao, kao što vetar odnosi jesenje lišće. Religije, zbog kojih su se palili lomači i vršile mučenja, sada mirno koegzistiraju pod senkom istih zakona i hraneći se iz iste riznice. I mada svaka vera, nesumnjivo, stavlja sebe iznad ostalih, druge retko osuđuje.

To je postalo moguće za dobru polovinu sveta bez ikakvih nemira i nasilja. Čak i uprkos tome što mračni uglovi ljudske svesti nisu nigde nestali: jedni su nepokolebljivi, drugi netolerantni, a mase fanatične i neuki. Naprotiv, tamo gde zakonito koegzistira mnoštvo vera, ljudi su, po pravilu, visoki svojom moralnošću. Može li se tako nešto dogoditi i u svetu politike — potpuno svetovne oblasti, čija se suština može izraziti u četiri reči?

U današnje vreme može postojati samo jedna vlada. Partija se rešava protivnika i dolazi na vlast; manjina sa svojom željom za moći uvek napada većinu. U takvom položaju politička nestrpljivost je neizbežna, kada frakcije žive, ako ne u stanju rata, onda u naoružanom miru. Nije čudno što ove manjine pletu intrige i aktivno propagiraju svoje ideje, dok aktuelna vlada svim silama pokušava da ugasi revolucionarne impulse. Na kraju, društvo se puni onima nezadovoljnim vlasti, koji čekaju odmazdu, i onima prezasitima vlašću, koji sede na samom ivici litice. Pokvarene poruke nikada neće dovesti do pravde; prisilom se ne mogu postići istina i pravosuđe.

A sada zamislite da nasilje utihne. Svaki punoletni građanin moći će da bira vladu prema svojoj želji i potrebi. Ne onu koja je uspostavljena krvavim prevratom, već bilo koju. Njegovo pravo izbora je urođeno, i ne smeta ostalim ljudima. Tada će nered nestati, a plodonosna borba će izgubiti smisao.

Kada oblici vladavine uđu u polje eksperimenata i slobodne konkurencije, počeće da se razvijaju i da teže savršenstvu. To je zakon prirode.

Napolje licemerje i neizmerna praznina nadmenosti; napolje machinations pod plemenitim izgledom diplomatije; napolje kukavice i inferiornost koje se prikrivaju maskom Države; napolje sudske i vojne intrige u navodno državnom interesu. Dosta je svake laži koja prekriva postupke Države.

Građani kao kupci na tržištu: posmatraju i porede. Ništa neće umeti da se sakrije od njihovog radoznalog pogleda. I vladari će konačno shvatiti da se dugotrajnog uspeha može postići samo na ovaj način: vladati bolje i korisnije nego drugi. Tada će uslediti opšte slaganje. Sile, koje su ranije bile usmerene na Sizifov trud trenja i suprotstavljanja, ujediniće se radi nezapamćenog i zadivljujućeg napretka za dobrobit i sreću čitavog čovečanstva.

Čitalac: Amin! Ali dozvolite malo protivljenje: kada se sve moguće forme vladavine isprobaju u takmičenju, šta će to rezultirati? Jedna forma će biti priznata kao najbolja i svi ljudi će joj se pridružiti. Tu ćemo se vratiti na ono od čega smo počeli: na jedinstvenu vladu za sve.

Oprezno na krivinama, moj poštovani čitaoče. Mirno priznajete da će doći do opšte harmonije. Ali to nazivate korakom unazad? Vaš prigovor samo dokazuje moje osnovne postavke. On podrazumeva da će princip laissez-faire dovesti do opšteg sporazuma. Ovde bih mogao da vas proglasim svojim srodnikom po mišljenju, ali me ne zanima takva polovična posvećenost. I ne žurim da pridobijem svakoga redom. Nipošto, nećemo se vratiti jedinstvenoj vladi. Osim ako se to ne desi u dalekoj budućnosti, kada će se sve državne stvari svesti na najjednostavnije. Ali pred nama je još dug put.

Teško je pomiriti ljude različitih uverenja. Zato pravilo slobodne konkurencije ostaje jedini mogući izbor. Neko je uzbuđen vatrom borbe i istrunuo bi u močvari mira. A sanjivi filozof posmatra društvo izdaleka i za duboka razmišljanja mu je neophodan mir. Da bi stvarao besmrtna dela, nepoznatom i siromašnom umetniku stalno su potrebni podrška i podsticaj. Njemu je potrebna probna radionica i komad mermera za vajarjenje anđela. Ali postoji drugi genije: neobuzdan i spontan po prirodi. On neće tolerisati nikakve okove, a pokazujući prst će u besu polomiti. Nekome je po duši nesebična republika, nekome — raskošni apsolutizam. Govorniku je potreban parlament. Drugi ne može da poveže ni deset reči — ne dopada mu se takvo brbljanje. U svetu postoje jaki duhom i slabi umom. Rame uz rame žive nenasitni ambiciozni ljudi i smireni pravednici, koji su zadovoljni onim što im je Gospod poslao.

Svako ima svoje potrebe. Kako jedna vlada može da zadovolji želje svih? Njome će biti zadovoljni samo delimično: nekome će se dopadati, drugome će biti svejedno, treći će naći hiljadu mana, četvrti će biti razočaran, a peti će pokrenuti pobunu. Ljudska priroda je takva da će nezadovoljnih uvek biti više nego zadovoljnih. Koliko god vlada bila savršena, uvek će naći svoje protivnike. Jer ljudi sami nisu idealni, i nekima je savršenstvo kontraindikovano. Kod panarhije takvo nezadovoljstvo podsećaće na porodični spor, koji će se na kraju rešiti razvodom.

Ali koja vlada će dozvoliti drugima da je nadmaše u trci progresa? Gledajući srećnog komšiju, ko ne bi želeo da usvoji njegovu novinu? Večna konkurencija je sposobna da stvara čuda.

I ljudi će početi da se menjaju na bolje. Čim svako dobije puno pravo govora, glasa, kretanja i delovanja, odgovornost za sopstvenu sreću paliće na njega samog. Od tada će, umesto pokaznog neslaganja, ljudi sebi i drugima uveravati superiornost svoje vlade. I tako će između vodećih i vođenih nastati prijateljsko razumevanje i poverenje.

Čitalac: Kako! Vi još uvek gradite vazdušne dvorce u kojima različite partije i pokreti žive u harmoniji? Ozbiljno očekujete od njih mirno suživot, gde jaki neće potiskivati slabe? Kao da će taj dvorac postati Vavilonska kula koja će okupiti rasejane narode.

Da, usudim se da verujem u zajednički jezik, kao što verujem da će sloboda dovesti do mira u celom svetu. Ipak, vreme takvog slaganja je nemoguće predvideti. Moja zamisao je samo seme. A na koje će tlo ono pasti, zavisi od vetra. Potrebno je samo imati strpljenja. Ko je pre sto godina verovao u slobodu veroispovesti? A ko će je u naše vreme odbacivati? Ko je mogao pomisliti da će novine postati toliko uticajne? Pa, čak i državni ljudi se danas klanjaju Štampi. Ne manje teško bilo je predvideti ulogu javnog mnjenja. Ono se rodilo sasvim nedavno, ali već pokorava svojom voljom cele imperije, pa čak i despoti ga uzimaju u obzir. U to vreme, sami biste se podsmejali proroku koji je predviđao takvu budućnost.

Čitalac: Pošto ne govorite ništa novo, ja ću prodiskutovati. Recite mi, kako čovek može prepoznati svoje srodne mislioce među tom celom gomilom? I ako je svako slobodno da se u bilo kom trenutku upiše ili izađe iz saveza, kome poveriti funkciju blagajnika?

Po mom mišljenju, ne bi trebalo da postoji pravo da se savezi menjaju po bilo kojoj kaprici. Za takav ugovor potrebno je odrediti rok, čiji je donji prag jedna godina. Imajući na umu sisteme Francuske i drugih evropskih zemalja, verujem da se vlada može trpeti bar godinu dana. Redovno odobren i stručno raspoređen budžet države obavezuje građane samo u onoj meri u kojoj im to dozvoljava slobodna konkurencija. Razrešavati nastale nesuglasice će pravosudni sistem. Što se tiče evidencije građana: zar državi neće biti teže da je vodi nego crkvi — svoje stada, ili kompaniji — svojih akcionara?

Čitalac: Umesto jedne vlade dobićete desetak-dve, što će umnožiti broj različitih budžeta i civilnih listova. Opšti troškovi će se višestruko povećati!

To je tačno. Ali primetite da će, prema zakonu konkurencije, svaka vlada morati da se pojednostavi, uključujući i ekonomski plan. Danas se nevoljno trzne od troškova nekih državnih organa. Ali ubuduće će se država služiti samo najneophodnijim, a višak službenika će napustiti svoje funkcije i pronaći posao na korist društva. Ali to je samo polovina pitanja, a ja ne priznajem polovična rešenja. Višak vlada je zlo sa neprocenjivim troškovima. Ali čim se primeti taj nedostatak, rešenje će postati jasno. Zdrav razum će odseći sve nepotrebno. Ostaće samo efikasne vlade, sve ostale će izbledeti. Tako na taj način sloboda rešava sva pitanja.

Čitaoc: Možda! A šta je sa postojećim dinastijama, overwhelming većinom, ukorenjenim institucijama i proverenim teorijama? Zar će one, po vašem mišljenju, tiho ustupiti mesto i staviti se pod zastavu laissez-faire? Veoma je zgodno ne iznositi značajne predloge, ali se od debata ove vrste ne može pobegati.

Recite, zašto bi dinastije zauvek odbijale ustupke? Sam sam više puta ponavljao da nikoga ne nameravam da srušim sa prestola. Sadašnje vlade postoje zahvaljujući određenim unutrašnjim silama koje koriste kako bi ostale na okupu. Od sada im je u mom sistemu predviđeno mesto. Priznajem, na početku će izgubiti značajan deo svojih ne baš vernih pristalica. Ali ne može se a ne diviti blagodatima koje donosi stabilna i snažna vlast!

Manje podanika znači manje poreskih obveznika. Za revanche, preostali će se pokoravati bez pogovora. Po sopstvenoj želji, naravno, i na period trajanja ugovora. Nasilje će se smanjiti, žandari će biti smanjeni, a vojska će ostati samo za održavanje parada. Troškovi će se smanjivati brže od prihoda, što znači da neće biti potrebe za zajmovima. Ono što je do sada bilo moguće samo u zemljama Novog sveta, postaće opšte pravilo: ekonomski sistemi koji ljudima donose sreću. Koja dinastija ne bi želela da ostavi svoje ime vekovima? Koja većina se neće složiti sa masovnim pridruživanjem manjina?

Konačno vidite kako sistem zasnovan na principu laissez-faire može da se nosi sa poteškoćama. Istina nije poluvistina, već cela istina, ništa više i ništa manje. U naše vreme postoje dinastije kako one koje vladaju, tako i one koje su sišle sa prestola. Vidimo monarhe sa krunom na čelu i one koji ne bi imali ništa protiv da je sami stave na glavu. Svako ima svoju partiju, zainteresovanu samo za jedno: da stavlja šipke u točkove Države, sve dok sami ne uspeju da se u nju popnu. A onda će ih pogoditi ista sudbina. Kao što je rekao Pol-Lui Kuri, to je očaravajuća klackalica za koju ljudi nikada ne prestaju da plaćaju!

U našem sistemu neće biti ni skupih kompromisa, ni dramatičnih neuspeha. Kao ni zavera ili uzurpacija. Istovremeno su svi legalni i niko. Vlada je legitimna sve dok ima pristalica i sve dok ih oni priznaju. Nestat će sva božanska i svetovna prava: ostaće samo pravo da se menja i poboljšava sopstveni program.

Otkazi, izgnanstva, oduzimanja i progoni ostaće u prošlosti! Vlada kojoj kreditori više ne veruju napustiće palatu sa podignutom glavom. Naravno, ako joj reputacija nije uprljana, knjigovodstveni izvodi su u redu, a svi statuti su striktno poštovani. Vladari će moći da se presele u seosko ambijent kako bi pisali memoare, opravdavajući svoje prošle političke postupke.

A ako se odjednom promene ideje, u ugovorima se nađu rupe, pojavi se neiskorišćen kapital, a razočarani akcionari budu tražili novo mesto za investicije… Tek tada će doći vreme za novi program i potragu za pristalicama. A ako se prikupilo dovoljno snage, ne će se ići na barikade, već pravo u Biro političkih saveza. Tamo se deklarišu osnovne odredbe programa i lista članova: i eto, rađa se novi savez. Sve ostale probleme smatraju isključivo unutrašnjim, a briga o njima je obaveza članova saveza.

Za registraciju i prelaze iz saveza u savez predlažem naplaćivanje minimalne takse, koja će se trošiti na usavršavanje Biroa. Određena suma će ići na obrazovanje vlade. Sasvim malo će biti potrebno za prelazak iz jednog saveza u drugi. Druge uplate službenici Biroa neće primati, ali će njihova plata biti pristojna — srazmerna obimu obavljenog posla.

Zar vas ne iznenađuje jednostavnost ove moćne mašine? Nju može savladati i dete, ali pritom ona zadovoljava potrebe svakoga. Možete je testirati kako god želite, čak je i rastaviti i ponovo sastaviti — uveren sam da u njoj nećete naći ni jednu manu.

Reći ću više: niko ovo neće želeti da radi. Takva je ljudska priroda. Upravo je to uverenje inspirisalo mene da objavim svoj rad. Čak i ako ne uspem da nađem pristalice, to će i dalje ostati svojevrsni spekulativni zadatak. I nijedna sila, nijedna organizacija — u suštini, niko — neće imati pravo da tvrdi da sam na bilo koji način povredio njihova osećanja.

Čitalac: A šta ako ja nastupim kao vaš pristalica?

Tiše, tiše… Ne tako glasno. Inače će čuti!

Jul 1860. godine.

Niko, kada upali sveću, ne pokriva je posudom niti je stavlja pod krevet, već je stavlja na svećnjak, kako bi ulaznici videli svetlost.

I evo dileme: rodila se ideja, a nju treba protumačiti onima koji nisu u tome upućeni. Ali ne žurim da „otvaram dlanove“: ko zna, možda još ne će razumeti. Kada se teorija objavi, ona će živeti svoj život i sama se proširiti svetom. Treba brinuti o njenom autoru. Hoće li mu oprostiti takvu drskost — korak izvan uobičajenog, utemeljenog znanja?

«Budi, ali saslušaj me!» — rekao je jednom čovek koji je spasao Atinu i Grčku. Tokom vatrene rasprave, nad njim su zamahali štapom, ali on nije ućutao. Slično se često dešavalo u antičko vreme. Prateći primer Temistokla, reći ću: «Pročitajte do kraja, a onda, ako želite — bacajte kamenje».

U stvari je, ne očekujem to. Slučaj sa Temistoklom dogodio se pre 24 veka, a čovečanstvo je u tom periodu prešlo ogroman put. Danas svako može slobodno da govori šta želi. Samo da te ne os怀疑uju kao agitatora ili utopistu. Ohrabren ovim zaključcima, preći ću na suštinu.

II

Ja sam na svetu, gospodo, sa svim što je na zemlji

Moje divljenje političkom ekonomiji je beskrajno — nadam se da će se jednog dana čitavo čovečanstvo složiti sa mnom. Ova mlada nauka, koja je već pokazala svoj značaj, još uvek treba da se razvija i razvija. Pre ili kasnije (bolje bi bilo pre) svi instituti, zakoni i ostalo bi bili potčinjeni političkoj ekonomiji. Nema sumnje: jer princip opisan u nastavku, koji sam izvukao iz radova političkih ekonomista, nije samo revolucionaran, već i dosledan.

Za početak ću navesti pet aforizama koji će pomoći poštovanom čitaocu da lakše razume dalje zaključke.

«Sloboda i vlasništvo su direktno povezani — prvo podstiče distribuciju dobara, drugo uslovljava proizvodnju».

«Vrednost materijalnog bogatstva određuje se time u šta je ono uloženo».

«Cena usluga je proporcionalna potražnji, a obrnuto — ponudi».

«Podela rada umnožava bogatstvo».

«Sloboda je pokretač konkurencije, a konkurencija je pokretač napretka».

(Charles de Brouwer, „Osnovni principi političke ekonomije“)

Zato je toliko neophodna slobodna konkurencija između ljudi i između zemalja — u obliku slobode rada, razmene, kupovine-prodaje, procene robe. A država neka se pasu u kavezu koji joj je namenjen. Drugim rečima: Laissez-faire, laissez-passer (Dozvolite da se radi, dozvolite da se trguje).

U ovih nekoliko redova leži suština političke ekonomije — nauke bez koje svako upravljanje postaje pogrešno, a država osuđujuća. Može se ići dalje i definisati ovo veliko učenje jednom jedinom frazom: Laissez-faire, laissez-passer.

Imajući ovu misao na umu, mogu sa sigurnošću tvrditi da u nauci ne postoji „polupravda“. Nije moguće da je istina istinita samo sa jedne strane. Sama neuhvatljiva Svemir nam pokazuje svoju nepogrešivu logiku. Sve je krajnje jednostavno: okolnosti se menjaju, zakon ostaje zakon. Sva živa bića, od najjednostavnijih do složenih, razvijaju se manje ili više slično i imaju u velikoj meri sličnu strukturu.

Duhovni i materijalni svetovi su svojim sličnostima kao da su povezani. Život i materija su jedno — sve ima svoje otelovljenje; razlikuju se samo njihovi fizički manifesti. Brojne su kombinacije, neizmerne specifičnosti, ali su svi i sve potčinjeni generalnom planu. Samo ograničenost razuma i naša u osnovi obmanjujuća priroda treba da budu krivi za to što ljudi mešaju sisteme, a njihove predstave nisu usklađene. Između dva međusobno protivrečna pogleda samo je jedan istinit (ako oba nisu pogrešna); istinitost oba istovremeno nije moguća. Naučno utemeljena istina ne može se primenjivati u političkoj ekonomiji, a da ne bude neupotrebljiva u politici: istina je upravo zato naučno utemeljena što mora biti univerzalna. To je ono što žudno želim da dokažem.

Da li se veliki zakon političke ekonomije — zakon slobodne konkurencije — može primeniti samo u sferi industrije i trgovine, odnosno u proizvodnji i distribuciji dobara, izražavajući se naučno? Setimo se kakvu je ekonomsku pometnju ovaj zakon rešio: sukob suprotstavljenih, konfliktnih interesa.

Zar politika nije oslobođena istih tih okolnosti? Zar sličnost ekonomije i politike ne navodi na pomisao da će u oba slučaja ista sredstva biti dobra? Laissez-faire, laissez-passer.

Priznajmo da su postojeće vlade liberalne onoliko koliko im to dozvoljava ljudska slabost. Čak ni u najboljim republikama nije sve tako dobro kao što se čini na prvi pogled. Jedni u takvom stanju krive višak slobode, drugi — njen nedostatak.

A istina je u tome da „ispravne“ slobode nema: kao da čovek uvek bira samo između slobode i ropstva. Svako je u tome stvar sudeći sam sebi, i odlučuje na osnovu ličnih preferencija. Pošto „koliko glava, toliko umova“ (tot homines, tot sensus), tada postaje jasno kakav nered političari izazivaju. Sloboda jednih ograničava slobodu drugih, i obrnuto. Koliko god mudra i dobra bila vlada, ona nikada neće dobiti istinski opšte, potpuno odobravanje. Partije pobeđuju i gube; većina i manjine se sleću u beskrajnoj borbi. A što je cilj konfuzniji i neodređeniji, to se, po pravilu, žuštije brani. Neko opravdava svoje postupke pravdom; protiv njih se zatim ustaje pod zastavom slobode. Niko se neće naročito iznenaditi ako borci za slobodu kasnije sami postanu tiranini.

Pa razumljivo! — reći će čitalac. — Autor je, očigledno, još jedan utopista koji iz delova gradi mali svet u koji će društvo ili biti naterano, ili će u njega ući na slobodnim osnovama. Jer pravi svet je krenuo pogrešnim putem, a spasiti ga može samo panaceja gospodina Pjuja! Magično rešenje svih problema!

Nije istina! Nemam ja takvo rešenje, osim onih koje nude ostali. Od drugih se razlikujem samo u jednoj stvari — u svom priznanju apsolutno svih uverenja. Drugim rečima, dopuštam postojanje bilo koje vlade, samo da ona ima pristalice.

Čitalac: Ne razumem vas.

Onda mi dozvolite da nastavim.

«Sa teorijama se u naše vreme ide previše daleko; ali da li to znači da su elementi takvih teorija pogrešni? Kažu da je čoveku u svojim razmatranjima svojstveno da izlazi iz okvira razumnog; ali ako se otvoreno izjavi nestrpljenje prema različitim teorijama i drugim promišljanjima — da li to nije ekvivalent odbacivanju naše sposobnosti da razmišljamo?»

Ove reči ne pripadaju meni, već Jeremiji Bentamu — jednom od najvećih mislilaca mog vremena.

Veoma sažeto je istu ovu misao izrazio Royer-Collard:

«Odbaciti teoriju i smatrati iskustvo jedinim učiteljem — znači baciti se u posao, ne razumevši ga unapred, ili voditi razgovor, ne razumevajući zapravo njegovu temu».

Iako je savršenstvo nedostižno ljudskim trudom, mi mu neumoljivo prilazimo: takav je zakon progresa. Zakoni prirode su nepromenljivi; na njima mora da se zasniva svako zakonodavstvo, jer samo tim silama nije dato da održavaju uređenje društva. Ali podizanje tog društva je delo ljudskih ruku. Svaka generacija je kao novi stanar koji pre useljenja menja sve oko sebe: obnavlja fasadu, gradi ili ruši nadogradnje. Postoje i generacije čija odlučnost i kratkovidnost primoravaju ih da sruše celu zgradu. Tada oni spavaju na otvorenom nebu dok se kuća ne izgradi ponovo. Nakon niza oskudica i ogromnih napora, oni konačno podižu novu kuću prema novom planu, ali tada, sa teškim srcem, priznaju da ona nije mnogo bolja od stare. Obično oni koji su razvijali plan izgradnje žive u dobrim i udobnim stanovima. Drugima ne ostaje drugi izbor nego da se guraju u podrumima i na tavanima. Tako da neslaganjačima i uzbudljivcima uvek ima dovoljno: neki čeznu za starom kućom, drugi, preduzimljiviji, već sanjaju da nešto sruše. Na gomilu onih koji su zadovoljni svime dolazi nebrojena masa onih kojima nešto ne odgovara.

Nećemo zaboraviti na one kojima su promene po volji. Zaista, nova građevina nije bez nedostataka, ali ima i vrline. Zašto onda rušiti zgradu sutra ili bilo kada drugo, dok ona pruža krov nad glavom? Priznajem da preziram razarače ne manje od tiranina. Ako nekome ne odgovara sopstveni stan u pogledu veličine ili stanja — molim vas, preselite se, samo to. Pronađite drugo mesto i odlazite tamo. Ali, radi svega svetog, ne treba da prilikom odlaska spalite svoje staro utočište. Vama ono možda ne prija, ali vašem komšiji bi, možda, sasvim odgovaralo. Nadam se da je čitalac razumeo smisao metafore.

Čitalac: Postalo je jasnije, ali na šta Vi, zapravo, računate? Neka nema revolucija, hvala Bogu! Čini mi se da u 90% slučajeva igra ne vredi truda. Sačuvati staru kuću je dobro, ali gde smestiti one koji se izmještaju?

Da, u suštini, gde god im se padne na pamet; ne ja upravljam tim poslom. Mislim da će u tom pogledu svako moći slobodno da odlučuje šta mu padne na pamet. U tome je suština mog principa: Laissez-faire, laissez-passer.

Čitalac: Čini se da sam razumeo. Neraspoloženi sa vladom neka traže drugu. Kako bilo čudno, takvo pravo izbora je gotovo uvek postojalo. Od Marokanskog carstva do Republike San Marino; od Londona do južnoameričkih Pampa — biraj koliko hoćeš. U tome se sastoji vaša teorija? Pa, ništa novo pod mesecom, šta reći.

Nije stvar u emigraciji. Otadžbinu ne nose se na đonovima čizama. Osim toga, emigracija u takvim razmerama je uvek bila i ostaće neostvariva; njene troškove ne može pokriti ni celo zlato sveta. Ne nameravam da preseljavam ljude prema njihovim ubeđenjima: bilo bi nerazumno, na primer, slati katolike u Flandriju ili razdvajati liberale i konzervativce granicom od Monsa do Liježa. Voleo bih da se nadam da ćemo svi moći mirno da koegzistencimo, gde god se nalazili, ne ograničavajući pritom druge u pravu na kretanje. Nadam se da će ljudi živeti poput braće: bez razlika, svaki sa svojim mišljenjem i podčinjavajući se samo onoj vlasti za koju smatraju da je potrebna.

Čitalac: Sada sam u potpunoj zbunjenosti.

To se i moglo očekivati. Moj utopijski plan, po svemu sudeći, uopšte nije ona vekovna bajka kao što vam se u početku činilo. Međutim, on je prirodan u svojoj jednostavnosti. Ali ipak, poznato je da se u poslovima upravljanja državom, kao i u mehanici, jednostavno rešenje pronalazi poslednje.

Dolazimo do odlučujućeg zaključka: sve što je dugovečno u ovom svetu počiva na slobodi. Ništa ne može održavati sebe ili raditi u punom kapacitetu bez slobodne interakcije sopstvenih delova. U suprotnom, energija se troši uzalud, sastavni delovi se brzo troše, dolazi do kvarova i ozbiljnih nezgoda. Zato zahtevam, radi dobra svakog čoveka, slobodu udruživanja prema preferencijama i slobodu delovanja prema sposobnostima. To jest, potpunu slobodu izbora u kakvim političkim uslovima živeti i ništa više. Uzgred, da je uvaženi čitalac bio pristalica republikanskog oblika vladavine…

Čitalac: Ja? Ma, Bože sačuvao!

Jednostavno zamislimo. Monarhija nije za vas: težak, ustajao vazduh otežava disanje, a telu nema nikakvog slobode — ne možete se ni pravilno protegnuti. Smatrate da bi zgradu već trebalo srušiti i na njenom mestu izgraditi sopstvenu. Ali tada ćete se suočiti sa monarhistima i njihovim ne manje oštricom nastrojenim stavom. Kao i sa svima kojima se vaša ideja ne dopada. Evo vam nezlog plana akcije: organizujte se, predstavite program, definišite budžet, objavite slobodnu prijavu članova, a takođe sve pažljivo promišljajte. Ako skupite dovoljno pristalica da pokrijete troškove, možete slobodno proglasiti sopstvenu republiku.

Čitalac: I gde je onda proglasiti? Ne u pampasima, zar ne?

Naravno da ne. Upravo tamo gde se nalazite. Naravno, mišljenje monarhista takođe je potrebno uzeti u obzir, inače će poboljšanje stanja biti znatno teže. Ja samo izražavam svoje mišljenje i ne nameravam nikome da ga namećem; samoj realizaciji ovog zamišljaja može smetati samo postojeći poredak stvari.

Zar nije očigledno pogubno uticanje na porodicu koje vrše vlada i njoj potčinjeni? U okviru građanskog prava, odvajanje i razvod pomažu da se „reše“ neadekvatne „ćelije društva“. U politici je ovakva šema sasvim moguća. Pri tome, nema potrebe uvoditi formalizovana ograničenja niti širiti protekcionizam, jer politika ne rađa žive decu i ne bije žene. Metod koji predlažem nije tiranija prošlosti, koja se zasnivala na pravu na nasilje. Nikako, od toga se ja odlučno odričem. Ko bi se uopšte odlučio na politički raskol? To će biti moguće samo u okviru sopstvene grupe, dok će tuđa uverenja ostati na miru. Da bih postigao svoj cilj, nije neophodno od teritorije države praviti krpice sa različitim oblicima vladavine. Prema mom zamišljaju, sve će ostati na svojim mestima. Ljudima će morati samo malo da se „pomere“ kako bi nesaglasni mogli da grade hramove za onu svemoguću Silu koju svaki u ovom svetu slavi na svoj način.

Čitalac: A kako će se to, dozvolite da pitam, primenjivati u praksi?

U tome leži snaga mog argumenta. Zamislite kako radi odeljenje za registraciju građanskih stanja? Potrebno je samo dodeliti tome drugu dužnost i dati mu naziv, recimo, „Biro političkih saveza“. Ova organizacija će svakom svesnom građaninu slati deklaraciju na popunjavanje. Upravo kao što se popunjavaju poreska dokumenta.

U njoj će biti takva pitanja:

Koji oblik vladavine vam je preferiran?
Izbor je neograničen: monarhija, demokratija ili nešto drugo.

Ako je monarhija, onda apsolutna ili ograničena? A ako je ograničena, koliko?
Mislim da ćete preferirati ustavnu.

Vaš odgovor, kakav god on bio, biće unet u posebnu knjigu namenjenu za tu svrhu. Nakon unosa zapisa, vaš status će se promeniti u kraljevskog podanika ili građanina republike. Naravno, ako odjednom ne budete želeli da povučete svoju deklaraciju prema propisanom redosledu.
Dalje ćete se pokoravati samo svojoj vladi — baš kao što belgijskim vlastima nije stalo do pruskog podanika. Svako će biti pod nadzorom sopstvene vlade i podložan njenim zakonima. Cenu koju ćete platiti neće biti ni manja ni veća, ali će se situacija korenito promeniti. Na kraju će svakome biti određen život u odvojenom političkom prostoru. I koliko god takvih prostora bilo, postojaće jedno pored drugog.

Razmimoštanja između podanika različitih vlada ili sukob države sa stranim podanikom biće rešavani na isti način na koji se trenutno rešavaju sporovi između zemalja koje nisu u ratu. Ako se pak otkriju ozbiljna odstupanja između strana, taj jaz će se lako popuniti prirodnim ljudskim pravima. Sva ostala pitanja biće u nadležnosti svetskih sudova.

Čitalac: Vaši argumenti su zlatni rudnik za pravnike, koji će lako stati na vašu stranu.

Veoma se u to nadam. Bez obzira na politička uverenja, stanovnici istog okruga imaće zajedničke interese. U tom slučaju, svaka vlada će upravljati opštedržavnim poslovima, kao što to čine švajcarski kantoni ili američke države. Za ove fundamentalne i, naizgled, složene probleme već postoje jednostavna rešenja; biće lako utvrditi granice jurisdikcija po većini pitanja.

Naravno, naći će se nemirne glave koje večno lebde u oblacima, kao i ljudi lošeg karaktera koji neće moći da se uklope ni u jednu od dostupnih država. Isto tako će postojati i grupe nesposobne da stvore sopstvenu idealnu Državu. Njima je čak i teže.
Uostalom, niko im nije zabranio da promovišu svoje ideje i okupljaju učesnike kako bi pokrili troškove. Na kraju će se sve svesti na finansijsko pitanje. Dok se ono još nije ispred njih pojavilo u punom obimu, ostaje samo da biraju između postojećih država. Takve grupe ne bi trebalo da prave velike neprijatnosti.

Teškoće se ovde ne završavaju. Između dve krajnosti sukobi se dešavaju retko — u večitom suprotstavljanju, čudno je, postoje nijanse iste boje. U Belgiji, prema mojim zapažanjima, većina će se zalagati za stabilnost političkih institucija, čije se nedostatke pritom neće uzimati u obzir. Ali po konkretnim pitanjima takvog jedinstva neće biti. U zemlji postoje dva do tri miliona katolika, vatrenih sledbenika grofa de Te, i isto toliko liberala koji ne priznaju takve autoritete. Njih, naravno, nije moguće pomiriti, ali to čak i nije poželjno. Neka žive sami za sebe i vladaju sami nad sobom, dopunjujući sopstveni budžet iz sopstvenog džepa. Žele li da postanu teokrate? Pa neka, to nije naša briga. Prava sloboda podrazumeva izbor između slobode i zavisnosti.

Uostalom, sitna neslaganja ne bi trebalo da utiču na državni mehanizam; njega treba korak po korak pojednostavljivati. Pritom se može postići dvostruki ili čak trostruki efekat.

Dozvolite mi da razjasnim svoju misao: kompetentna ustavna monarhija odgovarala bi i katolicima i liberalima, pri čemu bi se povećao samo broj visokih zvaničnika: nekome će grof de Te biti autoritet, nekome gospodin Frer-Orban, ali Kralj je iznad svih. Možda će nekim gospodima — izostavićemo imena — odjednom pasti na pamet da proglase politički apsolutizam. Šta bi mudrom monarhu sprečilo da ove gospodare oslobodi tu tužnu neophodnost da se mešaju u državne poslove? Zaista, nije teško razumeti da bi takav kralj — naročito zahvaljujući svojoj mudrosti — uspešno obavio ulogu predsednika poštene i umerene republike. Nema razloga da se zabranjuje različitost vlasti.

III

«Iako sloboda ima svoje mane i zamke, ona na kraju uvek vodi ka oslobađanju».

Jedna od prednosti mog sistema je mogućnost da se pojednostave i legalizuju razilaženja u stavovima koja su podstakla toliko svesnih građana na društvo osuđivan put bunta. Ova žudnja za promenama za čitava država, po mišljenju nekih, nezdrava je i i dalje je uobičajena pojava. Ona ih uranja u ponor nereda. Ali šta je to, ako nije prikrivena želja za napretkom?

Štaviše, nipošto ne bi trebalo da deluje čudno što se ljudi koji su navodno nestabilni i promenljivi ispostave veoma dosledni prema sebi. Vera u saborce, zastavu i kralja moguća je samo pod uslovom da su taj kralj i ti saborci nepokolebljivi u sprovođenju svoje politike: zar oni mogu popustiti protivniku i izdati svoje ideale?

Zamislite da sam izabrao za svog vođu i gospodara najboljeg kralja kojeg je svet video, i potpuno se uzdigao njegovoj moćnoj i stvaralačkoj volji. Od toga sam se odrekao sopstvenog inicijativnog delovanja kako bih se u potpunosti prepustio njegovom geniju. Nakon njegove smrti, ovom čoveku može naslediti neki subjekt koji, rekimo ljubazno, ne poseduje takvu širinu uma. Naslednik će svojim neograničenim i kratkovidnim odlukama razbacati sva očeva dostignuća. I šta sada, da ostanem podanik takvog monarha samo zato što je on direktan i zakoniti naslednik? Direktno, s tim se ne može raspravljati, ali zakonito…

Ipak, situaciju ću ostaviti kakva jeste, jer revolucije nisu po mom ukusu. Ali to ne znači da mi stanje odgovara: ono treba promeniti po isteku ugovora. Madame de Staël je jednom izjavila Aleksandru I:

„Gospodine, vaš karakter je vašim podanicima kao ustav, a vaša savest — njegov garant“.

„U tom slučaju,“ odgovorio je ruski car, „ja sam sam samo jedna srećna slučajnost“.

Ove reči svojom istinitošću i jasnoćom savršeno odražavaju suštinu mojih ideja.

Moja panaceja (da mi poštovani čitaocke oprosti ovu oštru reč) sastoji se u slobodnoj konkurenciji u poslovima upravljanja državom. Svako ima pravo da brine o sopstvenoj blagostanju po sopstvenom nahođenju i da se obezbedi na bilo koji način. Takvi postupci će biti plodonosni, jer će vlade morati da se takmiče za pristalice. Najistinskiju opštu ljudsku slobodu nikome se ne nameće, svako je koristi na svoj način. Ona ne potiskuje, ne vara i uvek je otvorena za žalbu. Da bi se takva sloboda sprovela u život, ne treba odricati se ni od porodice, ni od nacionalnih tradicija; neće biti potrebno učiti nove jezike, preplavljati reke i mora, noseći sa sobom urnu sa pepelom pokojne bake svuda po sebi. Potrebno je samo deklarisati svoju želju pred lokalnom političkom komisijom: želju da se pređe sa republike na monarhiju, sa predstavničke vlade na autokratiju, sa oligarhije na demokratiju ili čak na anarhiju gospodina Prudona. Čak ni donji veš neće biti potrebno menjati.

Možda ste umorni od dušnog pometnji na forumu, od nepristojne pedantnosti na parlamentarnim tribinama ili od iznenadnih poljubaca Boginje Slobode? Možda vam više ne prijaju liberalizam sa klerikalizmom? Da li vam je dosadno da se разбираate u svim tim gospodima, poput Djumertija i de Fre, Rožea i de Dekera? Možda vam se dopada stabilnost i udobnost neopravdanog despotizma? Želite da vlada misli i radi sve umesto vas: da broji novac u vašem džepu i da vas neprestano posmatra. Zar to nije neka birokratska Providnost? Ne morate odleteti na jug, poput lastavica ili gusaka: sve je moguće u ovom trenutku i upravo na licu mesta! Prijavite se i zauzmite mesta!

U ovoj novini postoji jedna izvanredna osobina — sa revolucijama, pobunama, bunjevima i barikadama je gotovo jednom zauvek, pa čak i sa političkim trenjima. Niste zadovoljni svojom vladom? Pa izvolite — biraj koliko hoćeš! Obično ovakva odluka prati krv i neverovatni užas; svaki sud će je jednoglasno priznati pozivom na pobunu. Ali sada će ona postati svakodnevna kao kupovina voća na pijaci ili odlazak kod lekara, kog se gospodin de Pursonjak toliko plašio.

«Biram neću» propisuje: obratite se Biroju političkih saveza kako bi vaše prezime bilo upisano u bilo koji drugi spisak. Komisar će staviti naočare, otvoriti knjigu evidencije i upisati vaše rešenje. Zatim će izdati potvrdu da onaj i onaj od sada pripada takvom i takvom upravljanju. Izaći ćete iz zgrade, izvršivši revoluciju, a ako bilo šta i prospe tokom toga, onda će to biti samo mastilo. Neću moći da prigovaram vašu odluku, jer ona se odnosi isključivo na vas jednog. U tome je sva njena lepota: nema ni trijumfalne većine, ni poraženog manjinstva. Ali to neće zaustaviti bilo koga od 4 500 000 Belgijanaca da sledi vaš primer. Biro saveza će objaviti konkurs za zaposlene.

U čemu je glavna funkcija bilo koje vlade, ako ne uzimamo u obzir predrasude? Kao što sam ranije naveo, u obezbeđivanju bezbednosti sopstvenih građana u optimalnim uslovima. Naravno, po ovoj tački stavovi današnjeg društva nipošto nisu jedinstveni. Za neke čak i cela armija nije dovoljna protiv neprijatelja-stranaca; drugima za unutrašnji red, poštovanje prava i zaštitu privatne imovine neće biti dovoljni ni žandarmerija, kraljevski tužilac i svi poštovani sudije. Neki teško mogu da zamisle vladu bez profitabilnih funkcija, uzvišenih titula, raskošnog ukrasa, graničnih carina za zaštitu industrije od potrošača, legija državnih službenika za pitanja kulture i umetnosti. Bez sumnje, sve to zbog praznih slogana koje vole da proglašavaju vladari sišli sa neba. Ali dok primenjena sloboda ne postavi sve na svoje mesto, priznajmo njihovo pravo na postojanje (na savest pristalica). Molim samo jedno: slobodu izbora.

Ukratko: Sloboda izbora i konkurencija. «Laissez faire, laissez passer!» Ovaj veličanstveni moto, koji krase zastavu ekonomske nauke, jednog dana će postati princip iz sveta politike. Sama reč „politička ekonomija“ nam nagoveštava budući poredak stvari. Šta je smešno, bilo je pokušaja da se ova reč zameni sa „socijalna ekonomija“, ali zdrav razum nije popustio. Ekonomija je oduvek bila i biće vrhunac političke nauke. Odakle onda drugde vuče korene savremeni princip nemešanja?

U državnim poslovima i drugim, prevladava konkurencija. Samo zamislite državu sa trkom vlada — to jest, državu koja poseduje sve moguće oblike vladavine!

Čitalac: To će tek biti haos! Kako, po vašem mišljenju, razjasniti takav nered?

To je stvar navike. Sećate li se vremena kada su ljudi proglašavali svog Boga čak i glasnije nego što danas zastupaju politička uverenja? Kada je Stvoritelj postao Gospod Sabaot — osvetoljubivi i nemilosrdni Bog, čije je ime izlivalo reke krvi? Ljudi su oduvek opravdavali ratove i zlodela Božjim imenom, čineći Ga svojim saučesnikom u zločinima:

«Ubijajte sve redom — Bog na nebu će prepoznati Svoje!»

Šta se desilo sa tom nemilosrdnom mržnjom? Duhovni razvoj čoveka ju je potpuno zbrisao, kao što vetar odnosi jesenje lišće. Religije, zbog kojih su se palili lomači i vršile mučenja, sada mirno koegzistiraju pod senkom istih zakona i hraneći se iz iste riznice. I mada svaka vera, nesumnjivo, stavlja sebe iznad ostalih, druge retko osuđuje.

To je postalo moguće za dobru polovinu sveta bez ikakvih nemira i nasilja. Čak i uprkos tome što mračni uglovi ljudske svesti nisu nigde nestali: jedni su nepokolebljivi, drugi netolerantni, a mase fanatične i neuki. Naprotiv, tamo gde zakonito koegzistira mnoštvo vera, ljudi su, po pravilu, visoki svojom moralnošću. Može li se tako nešto dogoditi i u svetu politike — potpuno svetovne oblasti, čija se suština može izraziti u četiri reči?

U današnje vreme može postojati samo jedna vlada. Partija se rešava protivnika i dolazi na vlast; manjina sa svojom željom za moći uvek napada većinu. U takvom položaju politička nestrpljivost je neizbežna, kada frakcije žive, ako ne u stanju rata, onda u naoružanom miru. Nije čudno što ove manjine pletu intrige i aktivno propagiraju svoje ideje, dok aktuelna vlada svim silama pokušava da ugasi revolucionarne impulse. Na kraju, društvo se puni onima nezadovoljnim vlasti, koji čekaju odmazdu, i onima prezasitima vlašću, koji sede na samom ivici litice. Pokvarene poruke nikada neće dovesti do pravde; prisilom se ne mogu postići istina i pravosuđe.

A sada zamislite da nasilje utihne. Svaki punoletni građanin moći će da bira vladu prema svojoj želji i potrebi. Ne onu koja je uspostavljena krvavim prevratom, već bilo koju. Njegovo pravo izbora je urođeno, i ne smeta ostalim ljudima. Tada će nered nestati, a plodonosna borba će izgubiti smisao.

Kada oblici vladavine uđu u polje eksperimenata i slobodne konkurencije, počeće da se razvijaju i da teže savršenstvu. To je zakon prirode.

Napolje licemerje i neizmerna praznina nadmenosti; napolje machinations pod plemenitim izgledom diplomatije; napolje kukavice i inferiornost koje se prikrivaju maskom Države; napolje sudske i vojne intrige u navodno državnom interesu. Dosta je svake laži koja prekriva postupke Države.

Građani kao kupci na tržištu: posmatraju i porede. Ništa neće umeti da se sakrije od njihovog radoznalog pogleda. I vladari će konačno shvatiti da se dugotrajnog uspeha može postići samo na ovaj način: vladati bolje i korisnije nego drugi. Tada će uslediti opšte slaganje. Sile, koje su ranije bile usmerene na Sizifov trud trenja i suprotstavljanja, ujediniće se radi nezapamćenog i zadivljujućeg napretka za dobrobit i sreću čitavog čovečanstva.

Čitalac: Amin! Ali dozvolite malo protivljenje: kada se sve moguće forme vladavine isprobaju u takmičenju, šta će to rezultirati? Jedna forma će biti priznata kao najbolja i svi ljudi će joj se pridružiti. Tu ćemo se vratiti na ono od čega smo počeli: na jedinstvenu vladu za sve.

Oprezno na krivinama, moj poštovani čitaoče. Mirno priznajete da će doći do opšte harmonije. Ali to nazivate korakom unazad? Vaš prigovor samo dokazuje moje osnovne postavke. On podrazumeva da će princip laissez-faire dovesti do opšteg sporazuma. Ovde bih mogao da vas proglasim svojim srodnikom po mišljenju, ali me ne zanima takva polovična posvećenost. I ne žurim da pridobijem svakoga redom. Nipošto, nećemo se vratiti jedinstvenoj vladi. Osim ako se to ne desi u dalekoj budućnosti, kada će se sve državne stvari svesti na najjednostavnije. Ali pred nama je još dug put.

Teško je pomiriti ljude različitih uverenja. Zato pravilo slobodne konkurencije ostaje jedini mogući izbor. Neko je uzbuđen vatrom borbe i istrunuo bi u močvari mira. A sanjivi filozof posmatra društvo izdaleka i za duboka razmišljanja mu je neophodan mir. Da bi stvarao besmrtna dela, nepoznatom i siromašnom umetniku stalno su potrebni podrška i podsticaj. Njemu je potrebna probna radionica i komad mermera za vajarjenje anđela. Ali postoji drugi genije: neobuzdan i spontan po prirodi. On neće tolerisati nikakve okove, a pokazujući prst će u besu polomiti. Nekome je po duši nesebična republika, nekome — raskošni apsolutizam. Govorniku je potreban parlament. Drugi ne može da poveže ni deset reči — ne dopada mu se takvo brbljanje. U svetu postoje jaki duhom i slabi umom. Rame uz rame žive nenasitni ambiciozni ljudi i smireni pravednici, koji su zadovoljni onim što im je Gospod poslao.

Svako ima svoje potrebe. Kako jedna vlada može da zadovolji želje svih? Njome će biti zadovoljni samo delimično: nekome će se dopadati, drugome će biti svejedno, treći će naći hiljadu mana, četvrti će biti razočaran, a peti će pokrenuti pobunu. Ljudska priroda je takva da će nezadovoljnih uvek biti više nego zadovoljnih. Koliko god vlada bila savršena, uvek će naći svoje protivnike. Jer ljudi sami nisu idealni, i nekima je savršenstvo kontraindikovano. Kod panarhije takvo nezadovoljstvo podsećaće na porodični spor, koji će se na kraju rešiti razvodom.

Ali koja vlada će dozvoliti drugima da je nadmaše u trci progresa? Gledajući srećnog komšiju, ko ne bi želeo da usvoji njegovu novinu? Večna konkurencija je sposobna da stvara čuda.

I ljudi će početi da se menjaju na bolje. Čim svako dobije puno pravo govora, glasa, kretanja i delovanja, odgovornost za sopstvenu sreću paliće na njega samog. Od tada će, umesto pokaznog neslaganja, ljudi sebi i drugima uveravati superiornost svoje vlade. I tako će između vodećih i vođenih nastati prijateljsko razumevanje i poverenje.

Čitalac: Kako! Vi još uvek gradite vazdušne dvorce u kojima različite partije i pokreti žive u harmoniji? Ozbiljno očekujete od njih mirno suživot, gde jaki neće potiskivati slabe? Kao da će taj dvorac postati Vavilonska kula koja će okupiti rasejane narode.

Da, usudim se da verujem u zajednički jezik, kao što verujem da će sloboda dovesti do mira u celom svetu. Ipak, vreme takvog slaganja je nemoguće predvideti. Moja zamisao je samo seme. A na koje će tlo ono pasti, zavisi od vetra. Potrebno je samo imati strpljenja. Ko je pre sto godina verovao u slobodu veroispovesti? A ko će je u naše vreme odbacivati? Ko je mogao pomisliti da će novine postati toliko uticajne? Pa, čak i državni ljudi se danas klanjaju Štampi. Ne manje teško bilo je predvideti ulogu javnog mnjenja. Ono se rodilo sasvim nedavno, ali već pokorava svojom voljom cele imperije, pa čak i despoti ga uzimaju u obzir. U to vreme, sami biste se podsmejali proroku koji je predviđao takvu budućnost.

Čitalac: Pošto ne govorite ništa novo, ja ću prodiskutovati. Recite mi, kako čovek može prepoznati svoje srodne mislioce među tom celom gomilom? I ako je svako slobodno da se u bilo kom trenutku upiše ili izađe iz saveza, kome poveriti funkciju blagajnika?

Po mom mišljenju, ne bi trebalo da postoji pravo da se savezi menjaju po bilo kojoj kaprici. Za takav ugovor potrebno je odrediti rok, čiji je donji prag jedna godina. Imajući na umu sisteme Francuske i drugih evropskih zemalja, verujem da se vlada može trpeti bar godinu dana. Redovno odobren i stručno raspoređen budžet države obavezuje građane samo u onoj meri u kojoj im to dozvoljava slobodna konkurencija. Razrešavati nastale nesuglasice će pravosudni sistem. Što se tiče evidencije građana: zar državi neće biti teže da je vodi nego crkvi — svoje stada, ili kompaniji — svojih akcionara?

Čitalac: Umesto jedne vlade dobićete desetak-dve, što će umnožiti broj različitih budžeta i civilnih listova. Opšti troškovi će se višestruko povećati!

To je tačno. Ali primetite da će, prema zakonu konkurencije, svaka vlada morati da se pojednostavi, uključujući i ekonomski plan. Danas se nevoljno trzne od troškova nekih državnih organa. Ali ubuduće će se država služiti samo najneophodnijim, a višak službenika će napustiti svoje funkcije i pronaći posao na korist društva. Ali to je samo polovina pitanja, a ja ne priznajem polovična rešenja. Višak vlada je zlo sa neprocenjivim troškovima. Ali čim se primeti taj nedostatak, rešenje će postati jasno. Zdrav razum će odseći sve nepotrebno. Ostaće samo efikasne vlade, sve ostale će izbledeti. Tako na taj način sloboda rešava sva pitanja.

Čitaoc: Možda! A šta je sa postojećim dinastijama, overwhelming većinom, ukorenjenim institucijama i proverenim teorijama? Zar će one, po vašem mišljenju, tiho ustupiti mesto i staviti se pod zastavu laissez-faire? Veoma je zgodno ne iznositi značajne predloge, ali se od debata ove vrste ne može pobegati.

Recite, zašto bi dinastije zauvek odbijale ustupke? Sam sam više puta ponavljao da nikoga ne nameravam da srušim sa prestola. Sadašnje vlade postoje zahvaljujući određenim unutrašnjim silama koje koriste kako bi ostale na okupu. Od sada im je u mom sistemu predviđeno mesto. Priznajem, na početku će izgubiti značajan deo svojih ne baš vernih pristalica. Ali ne može se a ne diviti blagodatima koje donosi stabilna i snažna vlast!

Manje podanika znači manje poreskih obveznika. Za revanche, preostali će se pokoravati bez pogovora. Po sopstvenoj želji, naravno, i na period trajanja ugovora. Nasilje će se smanjiti, žandari će biti smanjeni, a vojska će ostati samo za održavanje parada. Troškovi će se smanjivati brže od prihoda, što znači da neće biti potrebe za zajmovima. Ono što je do sada bilo moguće samo u zemljama Novog sveta, postaće opšte pravilo: ekonomski sistemi koji ljudima donose sreću. Koja dinastija ne bi želela da ostavi svoje ime vekovima? Koja većina se neće složiti sa masovnim pridruživanjem manjina?

Konačno vidite kako sistem zasnovan na principu laissez-faire može da se nosi sa poteškoćama. Istina nije poluvistina, već cela istina, ništa više i ništa manje. U naše vreme postoje dinastije kako one koje vladaju, tako i one koje su sišle sa prestola. Vidimo monarhe sa krunom na čelu i one koji ne bi imali ništa protiv da je sami stave na glavu. Svako ima svoju partiju, zainteresovanu samo za jedno: da stavlja šipke u točkove Države, sve dok sami ne uspeju da se u nju popnu. A onda će ih pogoditi ista sudbina. Kao što je rekao Pol-Lui Kuri, to je očaravajuća klackalica za koju ljudi nikada ne prestaju da plaćaju!

U našem sistemu neće biti ni skupih kompromisa, ni dramatičnih neuspeha. Kao ni zavera ili uzurpacija. Istovremeno su svi legalni i niko. Vlada je legitimna sve dok ima pristalica i sve dok ih oni priznaju. Nestat će sva božanska i svetovna prava: ostaće samo pravo da se menja i poboljšava sopstveni program.

Otkazi, izgnanstva, oduzimanja i progoni ostaće u prošlosti! Vlada kojoj kreditori više ne veruju napustiće palatu sa podignutom glavom. Naravno, ako joj reputacija nije uprljana, knjigovodstveni izvodi su u redu, a svi statuti su striktno poštovani. Vladari će moći da se presele u seosko ambijent kako bi pisali memoare, opravdavajući svoje prošle političke postupke.

A ako se odjednom promene ideje, u ugovorima se nađu rupe, pojavi se neiskorišćen kapital, a razočarani akcionari budu tražili novo mesto za investicije… Tek tada će doći vreme za novi program i potragu za pristalicama. A ako se prikupilo dovoljno snage, ne će se ići na barikade, već pravo u Biro političkih saveza. Tamo se deklarišu osnovne odredbe programa i lista članova: i eto, rađa se novi savez. Sve ostale probleme smatraju isključivo unutrašnjim, a briga o njima je obaveza članova saveza.

Za registraciju i prelaze iz saveza u savez predlažem naplaćivanje minimalne takse, koja će se trošiti na usavršavanje Biroa. Određena suma će ići na obrazovanje vlade. Sasvim malo će biti potrebno za prelazak iz jednog saveza u drugi. Druge uplate službenici Biroa neće primati, ali će njihova plata biti pristojna — srazmerna obimu obavljenog posla.

Zar vas ne iznenađuje jednostavnost ove moćne mašine? Nju može savladati i dete, ali pritom ona zadovoljava potrebe svakoga. Možete je testirati kako god želite, čak je i rastaviti i ponovo sastaviti — uveren sam da u njoj nećete naći ni jednu manu.

Reći ću više: niko ovo neće želeti da radi. Takva je ljudska priroda. Upravo je to uverenje inspirisalo mene da objavim svoj rad. Čak i ako ne uspem da nađem pristalice, to će i dalje ostati svojevrsni spekulativni zadatak. I nijedna sila, nijedna organizacija — u suštini, niko — neće imati pravo da tvrdi da sam na bilo koji način povredio njihova osećanja.

Čitalac: A šta ako ja nastupim kao vaš pristalica?

Tiše, tiše… Ne tako glasno. Inače će čuti!

Jul 1860. godine.

Ruski prevod je objavljen na sajtu panarchy.ru, ali je nakon nekog vremena sajt ili nestao ili nije dostupan svuda, pa sam tekst izvukla iz veb-arhiva i postavljam ga kod sebe.

I. Predgovor

«Da je istina u mojim rukama, stisnuo bih dlanove» — reč čoveka koji je, ako ne naučnik, onda sigurno egoista. Obratićemo se drugom savremeniku: «Gorku istinu ne može se skrivati».

Druga od ovih suprotstavljenih misli mi je bliža, iako nije najzemljopisnija. Mudraci ponavljaju da „ne svakoj istini je dato da vidi svet“. Ali ako ne svakoj — onda kojoj? Pismo se s tim ne slaže.

Niko, kada upali sveću, ne pokriva je posudom niti je stavlja pod krevet, već je stavlja na svećnjak, kako bi ulaznici videli svetlost.

I evo dileme: rodila se ideja, a nju treba protumačiti onima koji nisu u tome upućeni. Ali ne žurim da „otvaram dlanove“: ko zna, možda još ne će razumeti. Kada se teorija objavi, ona će živeti svoj život i sama se proširiti svetom. Treba brinuti o njenom autoru. Hoće li mu oprostiti takvu drskost — korak izvan uobičajenog, utemeljenog znanja?

«Budi, ali saslušaj me!» — rekao je jednom čovek koji je spasao Atinu i Grčku. Tokom vatrene rasprave, nad njim su zamahali štapom, ali on nije ućutao. Slično se često dešavalo u antičko vreme. Prateći primer Temistokla, reći ću: «Pročitajte do kraja, a onda, ako želite — bacajte kamenje».

U stvari je, ne očekujem to. Slučaj sa Temistoklom dogodio se pre 24 veka, a čovečanstvo je u tom periodu prešlo ogroman put. Danas svako može slobodno da govori šta želi. Samo da te ne os怀疑uju kao agitatora ili utopistu. Ohrabren ovim zaključcima, preći ću na suštinu.

II

Ja sam na svetu, gospodo, sa svim što je na zemlji

Moje divljenje političkom ekonomiji je beskrajno — nadam se da će se jednog dana čitavo čovečanstvo složiti sa mnom. Ova mlada nauka, koja je već pokazala svoj značaj, još uvek treba da se razvija i razvija. Pre ili kasnije (bolje bi bilo pre) svi instituti, zakoni i ostalo bi bili potčinjeni političkoj ekonomiji. Nema sumnje: jer princip opisan u nastavku, koji sam izvukao iz radova političkih ekonomista, nije samo revolucionaran, već i dosledan.

Za početak ću navesti pet aforizama koji će pomoći poštovanom čitaocu da lakše razume dalje zaključke.

«Sloboda i vlasništvo su direktno povezani — prvo podstiče distribuciju dobara, drugo uslovljava proizvodnju».

«Vrednost materijalnog bogatstva određuje se time u šta je ono uloženo».

«Cena usluga je proporcionalna potražnji, a obrnuto — ponudi».

«Podela rada umnožava bogatstvo».

«Sloboda je pokretač konkurencije, a konkurencija je pokretač napretka».

(Charles de Brouwer, „Osnovni principi političke ekonomije“)

Zato je toliko neophodna slobodna konkurencija između ljudi i između zemalja — u obliku slobode rada, razmene, kupovine-prodaje, procene robe. A država neka se pasu u kavezu koji joj je namenjen. Drugim rečima: Laissez-faire, laissez-passer (Dozvolite da se radi, dozvolite da se trguje).

U ovih nekoliko redova leži suština političke ekonomije — nauke bez koje svako upravljanje postaje pogrešno, a država osuđujuća. Može se ići dalje i definisati ovo veliko učenje jednom jedinom frazom: Laissez-faire, laissez-passer.

Imajući ovu misao na umu, mogu sa sigurnošću tvrditi da u nauci ne postoji „polupravda“. Nije moguće da je istina istinita samo sa jedne strane. Sama neuhvatljiva Svemir nam pokazuje svoju nepogrešivu logiku. Sve je krajnje jednostavno: okolnosti se menjaju, zakon ostaje zakon. Sva živa bića, od najjednostavnijih do složenih, razvijaju se manje ili više slično i imaju u velikoj meri sličnu strukturu.

Duhovni i materijalni svetovi su svojim sličnostima kao da su povezani. Život i materija su jedno — sve ima svoje otelovljenje; razlikuju se samo njihovi fizički manifesti. Brojne su kombinacije, neizmerne specifičnosti, ali su svi i sve potčinjeni generalnom planu. Samo ograničenost razuma i naša u osnovi obmanjujuća priroda treba da budu krivi za to što ljudi mešaju sisteme, a njihove predstave nisu usklađene. Između dva međusobno protivrečna pogleda samo je jedan istinit (ako oba nisu pogrešna); istinitost oba istovremeno nije moguća. Naučno utemeljena istina ne može se primenjivati u političkoj ekonomiji, a da ne bude neupotrebljiva u politici: istina je upravo zato naučno utemeljena što mora biti univerzalna. To je ono što žudno želim da dokažem.

Da li se veliki zakon političke ekonomije — zakon slobodne konkurencije — može primeniti samo u sferi industrije i trgovine, odnosno u proizvodnji i distribuciji dobara, izražavajući se naučno? Setimo se kakvu je ekonomsku pometnju ovaj zakon rešio: sukob suprotstavljenih, konfliktnih interesa.

Zar politika nije oslobođena istih tih okolnosti? Zar sličnost ekonomije i politike ne navodi na pomisao da će u oba slučaja ista sredstva biti dobra? Laissez-faire, laissez-passer.

Priznajmo da su postojeće vlade liberalne onoliko koliko im to dozvoljava ljudska slabost. Čak ni u najboljim republikama nije sve tako dobro kao što se čini na prvi pogled. Jedni u takvom stanju krive višak slobode, drugi — njen nedostatak.

A istina je u tome da „ispravne“ slobode nema: kao da čovek uvek bira samo između slobode i ropstva. Svako je u tome stvar sudeći sam sebi, i odlučuje na osnovu ličnih preferencija. Pošto „koliko glava, toliko umova“ (tot homines, tot sensus), tada postaje jasno kakav nered političari izazivaju. Sloboda jednih ograničava slobodu drugih, i obrnuto. Koliko god mudra i dobra bila vlada, ona nikada neće dobiti istinski opšte, potpuno odobravanje. Partije pobeđuju i gube; većina i manjine se sleću u beskrajnoj borbi. A što je cilj konfuzniji i neodređeniji, to se, po pravilu, žuštije brani. Neko opravdava svoje postupke pravdom; protiv njih se zatim ustaje pod zastavom slobode. Niko se neće naročito iznenaditi ako borci za slobodu kasnije sami postanu tiranini.

Pa razumljivo! — reći će čitalac. — Autor je, očigledno, još jedan utopista koji iz delova gradi mali svet u koji će društvo ili biti naterano, ili će u njega ući na slobodnim osnovama. Jer pravi svet je krenuo pogrešnim putem, a spasiti ga može samo panaceja gospodina Pjuja! Magično rešenje svih problema!

Nije istina! Nemam ja takvo rešenje, osim onih koje nude ostali. Od drugih se razlikujem samo u jednoj stvari — u svom priznanju apsolutno svih uverenja. Drugim rečima, dopuštam postojanje bilo koje vlade, samo da ona ima pristalice.

Čitalac: Ne razumem vas.

Onda mi dozvolite da nastavim.

«Sa teorijama se u naše vreme ide previše daleko; ali da li to znači da su elementi takvih teorija pogrešni? Kažu da je čoveku u svojim razmatranjima svojstveno da izlazi iz okvira razumnog; ali ako se otvoreno izjavi nestrpljenje prema različitim teorijama i drugim promišljanjima — da li to nije ekvivalent odbacivanju naše sposobnosti da razmišljamo?»

Ove reči ne pripadaju meni, već Jeremiji Bentamu — jednom od najvećih mislilaca mog vremena.

Veoma sažeto je istu ovu misao izrazio Royer-Collard:

«Odbaciti teoriju i smatrati iskustvo jedinim učiteljem — znači baciti se u posao, ne razumevši ga unapred, ili voditi razgovor, ne razumevajući zapravo njegovu temu».

Iako je savršenstvo nedostižno ljudskim trudom, mi mu neumoljivo prilazimo: takav je zakon progresa. Zakoni prirode su nepromenljivi; na njima mora da se zasniva svako zakonodavstvo, jer samo tim silama nije dato da održavaju uređenje društva. Ali podizanje tog društva je delo ljudskih ruku. Svaka generacija je kao novi stanar koji pre useljenja menja sve oko sebe: obnavlja fasadu, gradi ili ruši nadogradnje. Postoje i generacije čija odlučnost i kratkovidnost primoravaju ih da sruše celu zgradu. Tada oni spavaju na otvorenom nebu dok se kuća ne izgradi ponovo. Nakon niza oskudica i ogromnih napora, oni konačno podižu novu kuću prema novom planu, ali tada, sa teškim srcem, priznaju da ona nije mnogo bolja od stare. Obično oni koji su razvijali plan izgradnje žive u dobrim i udobnim stanovima. Drugima ne ostaje drugi izbor nego da se guraju u podrumima i na tavanima. Tako da neslaganjačima i uzbudljivcima uvek ima dovoljno: neki čeznu za starom kućom, drugi, preduzimljiviji, već sanjaju da nešto sruše. Na gomilu onih koji su zadovoljni svime dolazi nebrojena masa onih kojima nešto ne odgovara.

Nećemo zaboraviti na one kojima su promene po volji. Zaista, nova građevina nije bez nedostataka, ali ima i vrline. Zašto onda rušiti zgradu sutra ili bilo kada drugo, dok ona pruža krov nad glavom? Priznajem da preziram razarače ne manje od tiranina. Ako nekome ne odgovara sopstveni stan u pogledu veličine ili stanja — molim vas, preselite se, samo to. Pronađite drugo mesto i odlazite tamo. Ali, radi svega svetog, ne treba da prilikom odlaska spalite svoje staro utočište. Vama ono možda ne prija, ali vašem komšiji bi, možda, sasvim odgovaralo. Nadam se da je čitalac razumeo smisao metafore.

Čitalac: Postalo je jasnije, ali na šta Vi, zapravo, računate? Neka nema revolucija, hvala Bogu! Čini mi se da u 90% slučajeva igra ne vredi truda. Sačuvati staru kuću je dobro, ali gde smestiti one koji se izmještaju?

Da, u suštini, gde god im se padne na pamet; ne ja upravljam tim poslom. Mislim da će u tom pogledu svako moći slobodno da odlučuje šta mu padne na pamet. U tome je suština mog principa: Laissez-faire, laissez-passer.

Čitalac: Čini se da sam razumeo. Neraspoloženi sa vladom neka traže drugu. Kako bilo čudno, takvo pravo izbora je gotovo uvek postojalo. Od Marokanskog carstva do Republike San Marino; od Londona do južnoameričkih Pampa — biraj koliko hoćeš. U tome se sastoji vaša teorija? Pa, ništa novo pod mesecom, šta reći.

Nije stvar u emigraciji. Otadžbinu ne nose se na đonovima čizama. Osim toga, emigracija u takvim razmerama je uvek bila i ostaće neostvariva; njene troškove ne može pokriti ni celo zlato sveta. Ne nameravam da preseljavam ljude prema njihovim ubeđenjima: bilo bi nerazumno, na primer, slati katolike u Flandriju ili razdvajati liberale i konzervativce granicom od Monsa do Liježa. Voleo bih da se nadam da ćemo svi moći mirno da koegzistencimo, gde god se nalazili, ne ograničavajući pritom druge u pravu na kretanje. Nadam se da će ljudi živeti poput braće: bez razlika, svaki sa svojim mišljenjem i podčinjavajući se samo onoj vlasti za koju smatraju da je potrebna.

Čitalac: Sada sam u potpunoj zbunjenosti.

To se i moglo očekivati. Moj utopijski plan, po svemu sudeći, uopšte nije ona vekovna bajka kao što vam se u početku činilo. Međutim, on je prirodan u svojoj jednostavnosti. Ali ipak, poznato je da se u poslovima upravljanja državom, kao i u mehanici, jednostavno rešenje pronalazi poslednje.

Dolazimo do odlučujućeg zaključka: sve što je dugovečno u ovom svetu počiva na slobodi. Ništa ne može održavati sebe ili raditi u punom kapacitetu bez slobodne interakcije sopstvenih delova. U suprotnom, energija se troši uzalud, sastavni delovi se brzo troše, dolazi do kvarova i ozbiljnih nezgoda. Zato zahtevam, radi dobra svakog čoveka, slobodu udruživanja prema preferencijama i slobodu delovanja prema sposobnostima. To jest, potpunu slobodu izbora u kakvim političkim uslovima živeti i ništa više. Uzgred, da je uvaženi čitalac bio pristalica republikanskog oblika vladavine…

Čitalac: Ja? Ma, Bože sačuvao!

Jednostavno zamislimo. Monarhija nije za vas: težak, ustajao vazduh otežava disanje, a telu nema nikakvog slobode — ne možete se ni pravilno protegnuti. Smatrate da bi zgradu već trebalo srušiti i na njenom mestu izgraditi sopstvenu. Ali tada ćete se suočiti sa monarhistima i njihovim ne manje oštricom nastrojenim stavom. Kao i sa svima kojima se vaša ideja ne dopada. Evo vam nezlog plana akcije: organizujte se, predstavite program, definišite budžet, objavite slobodnu prijavu članova, a takođe sve pažljivo promišljajte. Ako skupite dovoljno pristalica da pokrijete troškove, možete slobodno proglasiti sopstvenu republiku.

Čitalac: I gde je onda proglasiti? Ne u pampasima, zar ne?

Naravno da ne. Upravo tamo gde se nalazite. Naravno, mišljenje monarhista takođe je potrebno uzeti u obzir, inače će poboljšanje stanja biti znatno teže. Ja samo izražavam svoje mišljenje i ne nameravam nikome da ga namećem; samoj realizaciji ovog zamišljaja može smetati samo postojeći poredak stvari.

Zar nije očigledno pogubno uticanje na porodicu koje vrše vlada i njoj potčinjeni? U okviru građanskog prava, odvajanje i razvod pomažu da se „reše“ neadekvatne „ćelije društva“. U politici je ovakva šema sasvim moguća. Pri tome, nema potrebe uvoditi formalizovana ograničenja niti širiti protekcionizam, jer politika ne rađa žive decu i ne bije žene. Metod koji predlažem nije tiranija prošlosti, koja se zasnivala na pravu na nasilje. Nikako, od toga se ja odlučno odričem. Ko bi se uopšte odlučio na politički raskol? To će biti moguće samo u okviru sopstvene grupe, dok će tuđa uverenja ostati na miru. Da bih postigao svoj cilj, nije neophodno od teritorije države praviti krpice sa različitim oblicima vladavine. Prema mom zamišljaju, sve će ostati na svojim mestima. Ljudima će morati samo malo da se „pomere“ kako bi nesaglasni mogli da grade hramove za onu svemoguću Silu koju svaki u ovom svetu slavi na svoj način.

Čitalac: A kako će se to, dozvolite da pitam, primenjivati u praksi?

U tome leži snaga mog argumenta. Zamislite kako radi odeljenje za registraciju građanskih stanja? Potrebno je samo dodeliti tome drugu dužnost i dati mu naziv, recimo, „Biro političkih saveza“. Ova organizacija će svakom svesnom građaninu slati deklaraciju na popunjavanje. Upravo kao što se popunjavaju poreska dokumenta.

U njoj će biti takva pitanja:

Koji oblik vladavine vam je preferiran?
Izbor je neograničen: monarhija, demokratija ili nešto drugo.

Ako je monarhija, onda apsolutna ili ograničena? A ako je ograničena, koliko?
Mislim da ćete preferirati ustavnu.

Vaš odgovor, kakav god on bio, biće unet u posebnu knjigu namenjenu za tu svrhu. Nakon unosa zapisa, vaš status će se promeniti u kraljevskog podanika ili građanina republike. Naravno, ako odjednom ne budete želeli da povučete svoju deklaraciju prema propisanom redosledu.
Dalje ćete se pokoravati samo svojoj vladi — baš kao što belgijskim vlastima nije stalo do pruskog podanika. Svako će biti pod nadzorom sopstvene vlade i podložan njenim zakonima. Cenu koju ćete platiti neće biti ni manja ni veća, ali će se situacija korenito promeniti. Na kraju će svakome biti određen život u odvojenom političkom prostoru. I koliko god takvih prostora bilo, postojaće jedno pored drugog.

Razmimoštanja između podanika različitih vlada ili sukob države sa stranim podanikom biće rešavani na isti način na koji se trenutno rešavaju sporovi između zemalja koje nisu u ratu. Ako se pak otkriju ozbiljna odstupanja između strana, taj jaz će se lako popuniti prirodnim ljudskim pravima. Sva ostala pitanja biće u nadležnosti svetskih sudova.

Čitalac: Vaši argumenti su zlatni rudnik za pravnike, koji će lako stati na vašu stranu.

Veoma se u to nadam. Bez obzira na politička uverenja, stanovnici istog okruga imaće zajedničke interese. U tom slučaju, svaka vlada će upravljati opštedržavnim poslovima, kao što to čine švajcarski kantoni ili američke države. Za ove fundamentalne i, naizgled, složene probleme već postoje jednostavna rešenja; biće lako utvrditi granice jurisdikcija po većini pitanja.

Naravno, naći će se nemirne glave koje večno lebde u oblacima, kao i ljudi lošeg karaktera koji neće moći da se uklope ni u jednu od dostupnih država. Isto tako će postojati i grupe nesposobne da stvore sopstvenu idealnu Državu. Njima je čak i teže.
Uostalom, niko im nije zabranio da promovišu svoje ideje i okupljaju učesnike kako bi pokrili troškove. Na kraju će se sve svesti na finansijsko pitanje. Dok se ono još nije ispred njih pojavilo u punom obimu, ostaje samo da biraju između postojećih država. Takve grupe ne bi trebalo da prave velike neprijatnosti.

Teškoće se ovde ne završavaju. Između dve krajnosti sukobi se dešavaju retko — u večitom suprotstavljanju, čudno je, postoje nijanse iste boje. U Belgiji, prema mojim zapažanjima, većina će se zalagati za stabilnost političkih institucija, čije se nedostatke pritom neće uzimati u obzir. Ali po konkretnim pitanjima takvog jedinstva neće biti. U zemlji postoje dva do tri miliona katolika, vatrenih sledbenika grofa de Te, i isto toliko liberala koji ne priznaju takve autoritete. Njih, naravno, nije moguće pomiriti, ali to čak i nije poželjno. Neka žive sami za sebe i vladaju sami nad sobom, dopunjujući sopstveni budžet iz sopstvenog džepa. Žele li da postanu teokrate? Pa neka, to nije naša briga. Prava sloboda podrazumeva izbor između slobode i zavisnosti.

Uostalom, sitna neslaganja ne bi trebalo da utiču na državni mehanizam; njega treba korak po korak pojednostavljivati. Pritom se može postići dvostruki ili čak trostruki efekat.

Dozvolite mi da razjasnim svoju misao: kompetentna ustavna monarhija odgovarala bi i katolicima i liberalima, pri čemu bi se povećao samo broj visokih zvaničnika: nekome će grof de Te biti autoritet, nekome gospodin Frer-Orban, ali Kralj je iznad svih. Možda će nekim gospodima — izostavićemo imena — odjednom pasti na pamet da proglase politički apsolutizam. Šta bi mudrom monarhu sprečilo da ove gospodare oslobodi tu tužnu neophodnost da se mešaju u državne poslove? Zaista, nije teško razumeti da bi takav kralj — naročito zahvaljujući svojoj mudrosti — uspešno obavio ulogu predsednika poštene i umerene republike. Nema razloga da se zabranjuje različitost vlasti.

III

«Iako sloboda ima svoje mane i zamke, ona na kraju uvek vodi ka oslobađanju».

Jedna od prednosti mog sistema je mogućnost da se pojednostave i legalizuju razilaženja u stavovima koja su podstakla toliko svesnih građana na društvo osuđivan put bunta. Ova žudnja za promenama za čitava država, po mišljenju nekih, nezdrava je i i dalje je uobičajena pojava. Ona ih uranja u ponor nereda. Ali šta je to, ako nije prikrivena želja za napretkom?

Štaviše, nipošto ne bi trebalo da deluje čudno što se ljudi koji su navodno nestabilni i promenljivi ispostave veoma dosledni prema sebi. Vera u saborce, zastavu i kralja moguća je samo pod uslovom da su taj kralj i ti saborci nepokolebljivi u sprovođenju svoje politike: zar oni mogu popustiti protivniku i izdati svoje ideale?

Zamislite da sam izabrao za svog vođu i gospodara najboljeg kralja kojeg je svet video, i potpuno se uzdigao njegovoj moćnoj i stvaralačkoj volji. Od toga sam se odrekao sopstvenog inicijativnog delovanja kako bih se u potpunosti prepustio njegovom geniju. Nakon njegove smrti, ovom čoveku može naslediti neki subjekt koji, rekimo ljubazno, ne poseduje takvu širinu uma. Naslednik će svojim neograničenim i kratkovidnim odlukama razbacati sva očeva dostignuća. I šta sada, da ostanem podanik takvog monarha samo zato što je on direktan i zakoniti naslednik? Direktno, s tim se ne može raspravljati, ali zakonito…

Ipak, situaciju ću ostaviti kakva jeste, jer revolucije nisu po mom ukusu. Ali to ne znači da mi stanje odgovara: ono treba promeniti po isteku ugovora. Madame de Staël je jednom izjavila Aleksandru I:

„Gospodine, vaš karakter je vašim podanicima kao ustav, a vaša savest — njegov garant“.

„U tom slučaju,“ odgovorio je ruski car, „ja sam sam samo jedna srećna slučajnost“.

Ove reči svojom istinitošću i jasnoćom savršeno odražavaju suštinu mojih ideja.

Moja panaceja (da mi poštovani čitaocke oprosti ovu oštru reč) sastoji se u slobodnoj konkurenciji u poslovima upravljanja državom. Svako ima pravo da brine o sopstvenoj blagostanju po sopstvenom nahođenju i da se obezbedi na bilo koji način. Takvi postupci će biti plodonosni, jer će vlade morati da se takmiče za pristalice. Najistinskiju opštu ljudsku slobodu nikome se ne nameće, svako je koristi na svoj način. Ona ne potiskuje, ne vara i uvek je otvorena za žalbu. Da bi se takva sloboda sprovela u život, ne treba odricati se ni od porodice, ni od nacionalnih tradicija; neće biti potrebno učiti nove jezike, preplavljati reke i mora, noseći sa sobom urnu sa pepelom pokojne bake svuda po sebi. Potrebno je samo deklarisati svoju želju pred lokalnom političkom komisijom: želju da se pređe sa republike na monarhiju, sa predstavničke vlade na autokratiju, sa oligarhije na demokratiju ili čak na anarhiju gospodina Prudona. Čak ni donji veš neće biti potrebno menjati.

Možda ste umorni od dušnog pometnji na forumu, od nepristojne pedantnosti na parlamentarnim tribinama ili od iznenadnih poljubaca Boginje Slobode? Možda vam više ne prijaju liberalizam sa klerikalizmom? Da li vam je dosadno da se разбираate u svim tim gospodima, poput Djumertija i de Fre, Rožea i de Dekera? Možda vam se dopada stabilnost i udobnost neopravdanog despotizma? Želite da vlada misli i radi sve umesto vas: da broji novac u vašem džepu i da vas neprestano posmatra. Zar to nije neka birokratska Providnost? Ne morate odleteti na jug, poput lastavica ili gusaka: sve je moguće u ovom trenutku i upravo na licu mesta! Prijavite se i zauzmite mesta!

U ovoj novini postoji jedna izvanredna osobina — sa revolucijama, pobunama, bunjevima i barikadama je gotovo jednom zauvek, pa čak i sa političkim trenjima. Niste zadovoljni svojom vladom? Pa izvolite — biraj koliko hoćeš! Obično ovakva odluka prati krv i neverovatni užas; svaki sud će je jednoglasno priznati pozivom na pobunu. Ali sada će ona postati svakodnevna kao kupovina voća na pijaci ili odlazak kod lekara, kog se gospodin de Pursonjak toliko plašio.

«Biram neću» propisuje: obratite se Biroju političkih saveza kako bi vaše prezime bilo upisano u bilo koji drugi spisak. Komisar će staviti naočare, otvoriti knjigu evidencije i upisati vaše rešenje. Zatim će izdati potvrdu da onaj i onaj od sada pripada takvom i takvom upravljanju. Izaći ćete iz zgrade, izvršivši revoluciju, a ako bilo šta i prospe tokom toga, onda će to biti samo mastilo. Neću moći da prigovaram vašu odluku, jer ona se odnosi isključivo na vas jednog. U tome je sva njena lepota: nema ni trijumfalne većine, ni poraženog manjinstva. Ali to neće zaustaviti bilo koga od 4 500 000 Belgijanaca da sledi vaš primer. Biro saveza će objaviti konkurs za zaposlene.

U čemu je glavna funkcija bilo koje vlade, ako ne uzimamo u obzir predrasude? Kao što sam ranije naveo, u obezbeđivanju bezbednosti sopstvenih građana u optimalnim uslovima. Naravno, po ovoj tački stavovi današnjeg društva nipošto nisu jedinstveni. Za neke čak i cela armija nije dovoljna protiv neprijatelja-stranaca; drugima za unutrašnji red, poštovanje prava i zaštitu privatne imovine neće biti dovoljni ni žandarmerija, kraljevski tužilac i svi poštovani sudije. Neki teško mogu da zamisle vladu bez profitabilnih funkcija, uzvišenih titula, raskošnog ukrasa, graničnih carina za zaštitu industrije od potrošača, legija državnih službenika za pitanja kulture i umetnosti. Bez sumnje, sve to zbog praznih slogana koje vole da proglašavaju vladari sišli sa neba. Ali dok primenjena sloboda ne postavi sve na svoje mesto, priznajmo njihovo pravo na postojanje (na savest pristalica). Molim samo jedno: slobodu izbora.

Ukratko: Sloboda izbora i konkurencija. «Laissez faire, laissez passer!» Ovaj veličanstveni moto, koji krase zastavu ekonomske nauke, jednog dana će postati princip iz sveta politike. Sama reč „politička ekonomija“ nam nagoveštava budući poredak stvari. Šta je smešno, bilo je pokušaja da se ova reč zameni sa „socijalna ekonomija“, ali zdrav razum nije popustio. Ekonomija je oduvek bila i biće vrhunac političke nauke. Odakle onda drugde vuče korene savremeni princip nemešanja?

U državnim poslovima i drugim, prevladava konkurencija. Samo zamislite državu sa trkom vlada — to jest, državu koja poseduje sve moguće oblike vladavine!

Čitalac: To će tek biti haos! Kako, po vašem mišljenju, razjasniti takav nered?

To je stvar navike. Sećate li se vremena kada su ljudi proglašavali svog Boga čak i glasnije nego što danas zastupaju politička uverenja? Kada je Stvoritelj postao Gospod Sabaot — osvetoljubivi i nemilosrdni Bog, čije je ime izlivalo reke krvi? Ljudi su oduvek opravdavali ratove i zlodela Božjim imenom, čineći Ga svojim saučesnikom u zločinima:

«Ubijajte sve redom — Bog na nebu će prepoznati Svoje!»

Šta se desilo sa tom nemilosrdnom mržnjom? Duhovni razvoj čoveka ju je potpuno zbrisao, kao što vetar odnosi jesenje lišće. Religije, zbog kojih su se palili lomači i vršile mučenja, sada mirno koegzistiraju pod senkom istih zakona i hraneći se iz iste riznice. I mada svaka vera, nesumnjivo, stavlja sebe iznad ostalih, druge retko osuđuje.

To je postalo moguće za dobru polovinu sveta bez ikakvih nemira i nasilja. Čak i uprkos tome što mračni uglovi ljudske svesti nisu nigde nestali: jedni su nepokolebljivi, drugi netolerantni, a mase fanatične i neuki. Naprotiv, tamo gde zakonito koegzistira mnoštvo vera, ljudi su, po pravilu, visoki svojom moralnošću. Može li se tako nešto dogoditi i u svetu politike — potpuno svetovne oblasti, čija se suština može izraziti u četiri reči?

U današnje vreme može postojati samo jedna vlada. Partija se rešava protivnika i dolazi na vlast; manjina sa svojom željom za moći uvek napada većinu. U takvom položaju politička nestrpljivost je neizbežna, kada frakcije žive, ako ne u stanju rata, onda u naoružanom miru. Nije čudno što ove manjine pletu intrige i aktivno propagiraju svoje ideje, dok aktuelna vlada svim silama pokušava da ugasi revolucionarne impulse. Na kraju, društvo se puni onima nezadovoljnim vlasti, koji čekaju odmazdu, i onima prezasitima vlašću, koji sede na samom ivici litice. Pokvarene poruke nikada neće dovesti do pravde; prisilom se ne mogu postići istina i pravosuđe.

A sada zamislite da nasilje utihne. Svaki punoletni građanin moći će da bira vladu prema svojoj želji i potrebi. Ne onu koja je uspostavljena krvavim prevratom, već bilo koju. Njegovo pravo izbora je urođeno, i ne smeta ostalim ljudima. Tada će nered nestati, a plodonosna borba će izgubiti smisao.

Kada oblici vladavine uđu u polje eksperimenata i slobodne konkurencije, počeće da se razvijaju i da teže savršenstvu. To je zakon prirode.

Napolje licemerje i neizmerna praznina nadmenosti; napolje machinations pod plemenitim izgledom diplomatije; napolje kukavice i inferiornost koje se prikrivaju maskom Države; napolje sudske i vojne intrige u navodno državnom interesu. Dosta je svake laži koja prekriva postupke Države.

Građani kao kupci na tržištu: posmatraju i porede. Ništa neće umeti da se sakrije od njihovog radoznalog pogleda. I vladari će konačno shvatiti da se dugotrajnog uspeha može postići samo na ovaj način: vladati bolje i korisnije nego drugi. Tada će uslediti opšte slaganje. Sile, koje su ranije bile usmerene na Sizifov trud trenja i suprotstavljanja, ujediniće se radi nezapamćenog i zadivljujućeg napretka za dobrobit i sreću čitavog čovečanstva.

Čitalac: Amin! Ali dozvolite malo protivljenje: kada se sve moguće forme vladavine isprobaju u takmičenju, šta će to rezultirati? Jedna forma će biti priznata kao najbolja i svi ljudi će joj se pridružiti. Tu ćemo se vratiti na ono od čega smo počeli: na jedinstvenu vladu za sve.

Oprezno na krivinama, moj poštovani čitaoče. Mirno priznajete da će doći do opšte harmonije. Ali to nazivate korakom unazad? Vaš prigovor samo dokazuje moje osnovne postavke. On podrazumeva da će princip laissez-faire dovesti do opšteg sporazuma. Ovde bih mogao da vas proglasim svojim srodnikom po mišljenju, ali me ne zanima takva polovična posvećenost. I ne žurim da pridobijem svakoga redom. Nipošto, nećemo se vratiti jedinstvenoj vladi. Osim ako se to ne desi u dalekoj budućnosti, kada će se sve državne stvari svesti na najjednostavnije. Ali pred nama je još dug put.

Teško je pomiriti ljude različitih uverenja. Zato pravilo slobodne konkurencije ostaje jedini mogući izbor. Neko je uzbuđen vatrom borbe i istrunuo bi u močvari mira. A sanjivi filozof posmatra društvo izdaleka i za duboka razmišljanja mu je neophodan mir. Da bi stvarao besmrtna dela, nepoznatom i siromašnom umetniku stalno su potrebni podrška i podsticaj. Njemu je potrebna probna radionica i komad mermera za vajarjenje anđela. Ali postoji drugi genije: neobuzdan i spontan po prirodi. On neće tolerisati nikakve okove, a pokazujući prst će u besu polomiti. Nekome je po duši nesebična republika, nekome — raskošni apsolutizam. Govorniku je potreban parlament. Drugi ne može da poveže ni deset reči — ne dopada mu se takvo brbljanje. U svetu postoje jaki duhom i slabi umom. Rame uz rame žive nenasitni ambiciozni ljudi i smireni pravednici, koji su zadovoljni onim što im je Gospod poslao.

Svako ima svoje potrebe. Kako jedna vlada može da zadovolji želje svih? Njome će biti zadovoljni samo delimično: nekome će se dopadati, drugome će biti svejedno, treći će naći hiljadu mana, četvrti će biti razočaran, a peti će pokrenuti pobunu. Ljudska priroda je takva da će nezadovoljnih uvek biti više nego zadovoljnih. Koliko god vlada bila savršena, uvek će naći svoje protivnike. Jer ljudi sami nisu idealni, i nekima je savršenstvo kontraindikovano. Kod panarhije takvo nezadovoljstvo podsećaće na porodični spor, koji će se na kraju rešiti razvodom.

Ali koja vlada će dozvoliti drugima da je nadmaše u trci progresa? Gledajući srećnog komšiju, ko ne bi želeo da usvoji njegovu novinu? Večna konkurencija je sposobna da stvara čuda.

I ljudi će početi da se menjaju na bolje. Čim svako dobije puno pravo govora, glasa, kretanja i delovanja, odgovornost za sopstvenu sreću paliće na njega samog. Od tada će, umesto pokaznog neslaganja, ljudi sebi i drugima uveravati superiornost svoje vlade. I tako će između vodećih i vođenih nastati prijateljsko razumevanje i poverenje.

Čitalac: Kako! Vi još uvek gradite vazdušne dvorce u kojima različite partije i pokreti žive u harmoniji? Ozbiljno očekujete od njih mirno suživot, gde jaki neće potiskivati slabe? Kao da će taj dvorac postati Vavilonska kula koja će okupiti rasejane narode.

Da, usudim se da verujem u zajednički jezik, kao što verujem da će sloboda dovesti do mira u celom svetu. Ipak, vreme takvog slaganja je nemoguće predvideti. Moja zamisao je samo seme. A na koje će tlo ono pasti, zavisi od vetra. Potrebno je samo imati strpljenja. Ko je pre sto godina verovao u slobodu veroispovesti? A ko će je u naše vreme odbacivati? Ko je mogao pomisliti da će novine postati toliko uticajne? Pa, čak i državni ljudi se danas klanjaju Štampi. Ne manje teško bilo je predvideti ulogu javnog mnjenja. Ono se rodilo sasvim nedavno, ali već pokorava svojom voljom cele imperije, pa čak i despoti ga uzimaju u obzir. U to vreme, sami biste se podsmejali proroku koji je predviđao takvu budućnost.

Čitalac: Pošto ne govorite ništa novo, ja ću prodiskutovati. Recite mi, kako čovek može prepoznati svoje srodne mislioce među tom celom gomilom? I ako je svako slobodno da se u bilo kom trenutku upiše ili izađe iz saveza, kome poveriti funkciju blagajnika?

Po mom mišljenju, ne bi trebalo da postoji pravo da se savezi menjaju po bilo kojoj kaprici. Za takav ugovor potrebno je odrediti rok, čiji je donji prag jedna godina. Imajući na umu sisteme Francuske i drugih evropskih zemalja, verujem da se vlada može trpeti bar godinu dana. Redovno odobren i stručno raspoređen budžet države obavezuje građane samo u onoj meri u kojoj im to dozvoljava slobodna konkurencija. Razrešavati nastale nesuglasice će pravosudni sistem. Što se tiče evidencije građana: zar državi neće biti teže da je vodi nego crkvi — svoje stada, ili kompaniji — svojih akcionara?

Čitalac: Umesto jedne vlade dobićete desetak-dve, što će umnožiti broj različitih budžeta i civilnih listova. Opšti troškovi će se višestruko povećati!

To je tačno. Ali primetite da će, prema zakonu konkurencije, svaka vlada morati da se pojednostavi, uključujući i ekonomski plan. Danas se nevoljno trzne od troškova nekih državnih organa. Ali ubuduće će se država služiti samo najneophodnijim, a višak službenika će napustiti svoje funkcije i pronaći posao na korist društva. Ali to je samo polovina pitanja, a ja ne priznajem polovična rešenja. Višak vlada je zlo sa neprocenjivim troškovima. Ali čim se primeti taj nedostatak, rešenje će postati jasno. Zdrav razum će odseći sve nepotrebno. Ostaće samo efikasne vlade, sve ostale će izbledeti. Tako na taj način sloboda rešava sva pitanja.

Čitaoc: Možda! A šta je sa postojećim dinastijama, overwhelming većinom, ukorenjenim institucijama i proverenim teorijama? Zar će one, po vašem mišljenju, tiho ustupiti mesto i staviti se pod zastavu laissez-faire? Veoma je zgodno ne iznositi značajne predloge, ali se od debata ove vrste ne može pobegati.

Recite, zašto bi dinastije zauvek odbijale ustupke? Sam sam više puta ponavljao da nikoga ne nameravam da srušim sa prestola. Sadašnje vlade postoje zahvaljujući određenim unutrašnjim silama koje koriste kako bi ostale na okupu. Od sada im je u mom sistemu predviđeno mesto. Priznajem, na početku će izgubiti značajan deo svojih ne baš vernih pristalica. Ali ne može se a ne diviti blagodatima koje donosi stabilna i snažna vlast!

Manje podanika znači manje poreskih obveznika. Za revanche, preostali će se pokoravati bez pogovora. Po sopstvenoj želji, naravno, i na period trajanja ugovora. Nasilje će se smanjiti, žandari će biti smanjeni, a vojska će ostati samo za održavanje parada. Troškovi će se smanjivati brže od prihoda, što znači da neće biti potrebe za zajmovima. Ono što je do sada bilo moguće samo u zemljama Novog sveta, postaće opšte pravilo: ekonomski sistemi koji ljudima donose sreću. Koja dinastija ne bi želela da ostavi svoje ime vekovima? Koja većina se neće složiti sa masovnim pridruživanjem manjina?

Konačno vidite kako sistem zasnovan na principu laissez-faire može da se nosi sa poteškoćama. Istina nije poluvistina, već cela istina, ništa više i ništa manje. U naše vreme postoje dinastije kako one koje vladaju, tako i one koje su sišle sa prestola. Vidimo monarhe sa krunom na čelu i one koji ne bi imali ništa protiv da je sami stave na glavu. Svako ima svoju partiju, zainteresovanu samo za jedno: da stavlja šipke u točkove Države, sve dok sami ne uspeju da se u nju popnu. A onda će ih pogoditi ista sudbina. Kao što je rekao Pol-Lui Kuri, to je očaravajuća klackalica za koju ljudi nikada ne prestaju da plaćaju!

U našem sistemu neće biti ni skupih kompromisa, ni dramatičnih neuspeha. Kao ni zavera ili uzurpacija. Istovremeno su svi legalni i niko. Vlada je legitimna sve dok ima pristalica i sve dok ih oni priznaju. Nestat će sva božanska i svetovna prava: ostaće samo pravo da se menja i poboljšava sopstveni program.

Otkazi, izgnanstva, oduzimanja i progoni ostaće u prošlosti! Vlada kojoj kreditori više ne veruju napustiće palatu sa podignutom glavom. Naravno, ako joj reputacija nije uprljana, knjigovodstveni izvodi su u redu, a svi statuti su striktno poštovani. Vladari će moći da se presele u seosko ambijent kako bi pisali memoare, opravdavajući svoje prošle političke postupke.

A ako se odjednom promene ideje, u ugovorima se nađu rupe, pojavi se neiskorišćen kapital, a razočarani akcionari budu tražili novo mesto za investicije… Tek tada će doći vreme za novi program i potragu za pristalicama. A ako se prikupilo dovoljno snage, ne će se ići na barikade, već pravo u Biro političkih saveza. Tamo se deklarišu osnovne odredbe programa i lista članova: i eto, rađa se novi savez. Sve ostale probleme smatraju isključivo unutrašnjim, a briga o njima je obaveza članova saveza.

Za registraciju i prelaze iz saveza u savez predlažem naplaćivanje minimalne takse, koja će se trošiti na usavršavanje Biroa. Određena suma će ići na obrazovanje vlade. Sasvim malo će biti potrebno za prelazak iz jednog saveza u drugi. Druge uplate službenici Biroa neće primati, ali će njihova plata biti pristojna — srazmerna obimu obavljenog posla.

Zar vas ne iznenađuje jednostavnost ove moćne mašine? Nju može savladati i dete, ali pritom ona zadovoljava potrebe svakoga. Možete je testirati kako god želite, čak je i rastaviti i ponovo sastaviti — uveren sam da u njoj nećete naći ni jednu manu.

Reći ću više: niko ovo neće želeti da radi. Takva je ljudska priroda. Upravo je to uverenje inspirisalo mene da objavim svoj rad. Čak i ako ne uspem da nađem pristalice, to će i dalje ostati svojevrsni spekulativni zadatak. I nijedna sila, nijedna organizacija — u suštini, niko — neće imati pravo da tvrdi da sam na bilo koji način povredio njihova osećanja.

Čitalac: A šta ako ja nastupim kao vaš pristalica?

Tiše, tiše… Ne tako glasno. Inače će čuti!

Jul 1860. godine.

Ja sam na svetu, gospodo, sa svim što je na zemlji

Moje divljenje političkom ekonomiji je beskrajno — nadam se da će se jednog dana čitavo čovečanstvo složiti sa mnom. Ova mlada nauka, koja je već pokazala svoj značaj, još uvek treba da se razvija i razvija. Pre ili kasnije (bolje bi bilo pre) svi instituti, zakoni i ostalo bi bili potčinjeni političkoj ekonomiji. Nema sumnje: jer princip opisan u nastavku, koji sam izvukao iz radova političkih ekonomista, nije samo revolucionaran, već i dosledan.

Za početak ću navesti pet aforizama koji će pomoći poštovanom čitaocu da lakše razume dalje zaključke.

«Sloboda i vlasništvo su direktno povezani — prvo podstiče distribuciju dobara, drugo uslovljava proizvodnju».

«Vrednost materijalnog bogatstva određuje se time u šta je ono uloženo».

«Cena usluga je proporcionalna potražnji, a obrnuto — ponudi».

«Podela rada umnožava bogatstvo».

«Sloboda je pokretač konkurencije, a konkurencija je pokretač napretka».

(Charles de Brouwer, „Osnovni principi političke ekonomije“)

Zato je toliko neophodna slobodna konkurencija između ljudi i između zemalja — u obliku slobode rada, razmene, kupovine-prodaje, procene robe. A država neka se pasu u kavezu koji joj je namenjen. Drugim rečima: Laissez-faire, laissez-passer (Dozvolite da se radi, dozvolite da se trguje).

U ovih nekoliko redova leži suština političke ekonomije — nauke bez koje svako upravljanje postaje pogrešno, a država osuđujuća. Može se ići dalje i definisati ovo veliko učenje jednom jedinom frazom: Laissez-faire, laissez-passer.

Imajući ovu misao na umu, mogu sa sigurnošću tvrditi da u nauci ne postoji „polupravda“. Nije moguće da je istina istinita samo sa jedne strane. Sama neuhvatljiva Svemir nam pokazuje svoju nepogrešivu logiku. Sve je krajnje jednostavno: okolnosti se menjaju, zakon ostaje zakon. Sva živa bića, od najjednostavnijih do složenih, razvijaju se manje ili više slično i imaju u velikoj meri sličnu strukturu.

Duhovni i materijalni svetovi su svojim sličnostima kao da su povezani. Život i materija su jedno — sve ima svoje otelovljenje; razlikuju se samo njihovi fizički manifesti. Brojne su kombinacije, neizmerne specifičnosti, ali su svi i sve potčinjeni generalnom planu. Samo ograničenost razuma i naša u osnovi obmanjujuća priroda treba da budu krivi za to što ljudi mešaju sisteme, a njihove predstave nisu usklađene. Između dva međusobno protivrečna pogleda samo je jedan istinit (ako oba nisu pogrešna); istinitost oba istovremeno nije moguća. Naučno utemeljena istina ne može se primenjivati u političkoj ekonomiji, a da ne bude neupotrebljiva u politici: istina je upravo zato naučno utemeljena što mora biti univerzalna. To je ono što žudno želim da dokažem.

Da li se veliki zakon političke ekonomije — zakon slobodne konkurencije — može primeniti samo u sferi industrije i trgovine, odnosno u proizvodnji i distribuciji dobara, izražavajući se naučno? Setimo se kakvu je ekonomsku pometnju ovaj zakon rešio: sukob suprotstavljenih, konfliktnih interesa.

Zar politika nije oslobođena istih tih okolnosti? Zar sličnost ekonomije i politike ne navodi na pomisao da će u oba slučaja ista sredstva biti dobra? Laissez-faire, laissez-passer.

Priznajmo da su postojeće vlade liberalne onoliko koliko im to dozvoljava ljudska slabost. Čak ni u najboljim republikama nije sve tako dobro kao što se čini na prvi pogled. Jedni u takvom stanju krive višak slobode, drugi — njen nedostatak.

A istina je u tome da „ispravne“ slobode nema: kao da čovek uvek bira samo između slobode i ropstva. Svako je u tome stvar sudeći sam sebi, i odlučuje na osnovu ličnih preferencija. Pošto „koliko glava, toliko umova“ (tot homines, tot sensus), tada postaje jasno kakav nered političari izazivaju. Sloboda jednih ograničava slobodu drugih, i obrnuto. Koliko god mudra i dobra bila vlada, ona nikada neće dobiti istinski opšte, potpuno odobravanje. Partije pobeđuju i gube; većina i manjine se sleću u beskrajnoj borbi. A što je cilj konfuzniji i neodređeniji, to se, po pravilu, žuštije brani. Neko opravdava svoje postupke pravdom; protiv njih se zatim ustaje pod zastavom slobode. Niko se neće naročito iznenaditi ako borci za slobodu kasnije sami postanu tiranini.

Pa razumljivo! — reći će čitalac. — Autor je, očigledno, još jedan utopista koji iz delova gradi mali svet u koji će društvo ili biti naterano, ili će u njega ući na slobodnim osnovama. Jer pravi svet je krenuo pogrešnim putem, a spasiti ga može samo panaceja gospodina Pjuja! Magično rešenje svih problema!

Nije istina! Nemam ja takvo rešenje, osim onih koje nude ostali. Od drugih se razlikujem samo u jednoj stvari — u svom priznanju apsolutno svih uverenja. Drugim rečima, dopuštam postojanje bilo koje vlade, samo da ona ima pristalice.

Čitalac: Ne razumem vas.

Onda mi dozvolite da nastavim.

«Sa teorijama se u naše vreme ide previše daleko; ali da li to znači da su elementi takvih teorija pogrešni? Kažu da je čoveku u svojim razmatranjima svojstveno da izlazi iz okvira razumnog; ali ako se otvoreno izjavi nestrpljenje prema različitim teorijama i drugim promišljanjima — da li to nije ekvivalent odbacivanju naše sposobnosti da razmišljamo?»

Ove reči ne pripadaju meni, već Jeremiji Bentamu — jednom od najvećih mislilaca mog vremena.

Veoma sažeto je istu ovu misao izrazio Royer-Collard:

«Odbaciti teoriju i smatrati iskustvo jedinim učiteljem — znači baciti se u posao, ne razumevši ga unapred, ili voditi razgovor, ne razumevajući zapravo njegovu temu».

Iako je savršenstvo nedostižno ljudskim trudom, mi mu neumoljivo prilazimo: takav je zakon progresa. Zakoni prirode su nepromenljivi; na njima mora da se zasniva svako zakonodavstvo, jer samo tim silama nije dato da održavaju uređenje društva. Ali podizanje tog društva je delo ljudskih ruku. Svaka generacija je kao novi stanar koji pre useljenja menja sve oko sebe: obnavlja fasadu, gradi ili ruši nadogradnje. Postoje i generacije čija odlučnost i kratkovidnost primoravaju ih da sruše celu zgradu. Tada oni spavaju na otvorenom nebu dok se kuća ne izgradi ponovo. Nakon niza oskudica i ogromnih napora, oni konačno podižu novu kuću prema novom planu, ali tada, sa teškim srcem, priznaju da ona nije mnogo bolja od stare. Obično oni koji su razvijali plan izgradnje žive u dobrim i udobnim stanovima. Drugima ne ostaje drugi izbor nego da se guraju u podrumima i na tavanima. Tako da neslaganjačima i uzbudljivcima uvek ima dovoljno: neki čeznu za starom kućom, drugi, preduzimljiviji, već sanjaju da nešto sruše. Na gomilu onih koji su zadovoljni svime dolazi nebrojena masa onih kojima nešto ne odgovara.

Nećemo zaboraviti na one kojima su promene po volji. Zaista, nova građevina nije bez nedostataka, ali ima i vrline. Zašto onda rušiti zgradu sutra ili bilo kada drugo, dok ona pruža krov nad glavom? Priznajem da preziram razarače ne manje od tiranina. Ako nekome ne odgovara sopstveni stan u pogledu veličine ili stanja — molim vas, preselite se, samo to. Pronađite drugo mesto i odlazite tamo. Ali, radi svega svetog, ne treba da prilikom odlaska spalite svoje staro utočište. Vama ono možda ne prija, ali vašem komšiji bi, možda, sasvim odgovaralo. Nadam se da je čitalac razumeo smisao metafore.

Čitalac: Postalo je jasnije, ali na šta Vi, zapravo, računate? Neka nema revolucija, hvala Bogu! Čini mi se da u 90% slučajeva igra ne vredi truda. Sačuvati staru kuću je dobro, ali gde smestiti one koji se izmještaju?

Da, u suštini, gde god im se padne na pamet; ne ja upravljam tim poslom. Mislim da će u tom pogledu svako moći slobodno da odlučuje šta mu padne na pamet. U tome je suština mog principa: Laissez-faire, laissez-passer.

Čitalac: Čini se da sam razumeo. Neraspoloženi sa vladom neka traže drugu. Kako bilo čudno, takvo pravo izbora je gotovo uvek postojalo. Od Marokanskog carstva do Republike San Marino; od Londona do južnoameričkih Pampa — biraj koliko hoćeš. U tome se sastoji vaša teorija? Pa, ništa novo pod mesecom, šta reći.

Nije stvar u emigraciji. Otadžbinu ne nose se na đonovima čizama. Osim toga, emigracija u takvim razmerama je uvek bila i ostaće neostvariva; njene troškove ne može pokriti ni celo zlato sveta. Ne nameravam da preseljavam ljude prema njihovim ubeđenjima: bilo bi nerazumno, na primer, slati katolike u Flandriju ili razdvajati liberale i konzervativce granicom od Monsa do Liježa. Voleo bih da se nadam da ćemo svi moći mirno da koegzistencimo, gde god se nalazili, ne ograničavajući pritom druge u pravu na kretanje. Nadam se da će ljudi živeti poput braće: bez razlika, svaki sa svojim mišljenjem i podčinjavajući se samo onoj vlasti za koju smatraju da je potrebna.

Čitalac: Sada sam u potpunoj zbunjenosti.

To se i moglo očekivati. Moj utopijski plan, po svemu sudeći, uopšte nije ona vekovna bajka kao što vam se u početku činilo. Međutim, on je prirodan u svojoj jednostavnosti. Ali ipak, poznato je da se u poslovima upravljanja državom, kao i u mehanici, jednostavno rešenje pronalazi poslednje.

Dolazimo do odlučujućeg zaključka: sve što je dugovečno u ovom svetu počiva na slobodi. Ništa ne može održavati sebe ili raditi u punom kapacitetu bez slobodne interakcije sopstvenih delova. U suprotnom, energija se troši uzalud, sastavni delovi se brzo troše, dolazi do kvarova i ozbiljnih nezgoda. Zato zahtevam, radi dobra svakog čoveka, slobodu udruživanja prema preferencijama i slobodu delovanja prema sposobnostima. To jest, potpunu slobodu izbora u kakvim političkim uslovima živeti i ništa više. Uzgred, da je uvaženi čitalac bio pristalica republikanskog oblika vladavine…

Čitalac: Ja? Ma, Bože sačuvao!

Jednostavno zamislimo. Monarhija nije za vas: težak, ustajao vazduh otežava disanje, a telu nema nikakvog slobode — ne možete se ni pravilno protegnuti. Smatrate da bi zgradu već trebalo srušiti i na njenom mestu izgraditi sopstvenu. Ali tada ćete se suočiti sa monarhistima i njihovim ne manje oštricom nastrojenim stavom. Kao i sa svima kojima se vaša ideja ne dopada. Evo vam nezlog plana akcije: organizujte se, predstavite program, definišite budžet, objavite slobodnu prijavu članova, a takođe sve pažljivo promišljajte. Ako skupite dovoljno pristalica da pokrijete troškove, možete slobodno proglasiti sopstvenu republiku.

Čitalac: I gde je onda proglasiti? Ne u pampasima, zar ne?

Naravno da ne. Upravo tamo gde se nalazite. Naravno, mišljenje monarhista takođe je potrebno uzeti u obzir, inače će poboljšanje stanja biti znatno teže. Ja samo izražavam svoje mišljenje i ne nameravam nikome da ga namećem; samoj realizaciji ovog zamišljaja može smetati samo postojeći poredak stvari.

Zar nije očigledno pogubno uticanje na porodicu koje vrše vlada i njoj potčinjeni? U okviru građanskog prava, odvajanje i razvod pomažu da se „reše“ neadekvatne „ćelije društva“. U politici je ovakva šema sasvim moguća. Pri tome, nema potrebe uvoditi formalizovana ograničenja niti širiti protekcionizam, jer politika ne rađa žive decu i ne bije žene. Metod koji predlažem nije tiranija prošlosti, koja se zasnivala na pravu na nasilje. Nikako, od toga se ja odlučno odričem. Ko bi se uopšte odlučio na politički raskol? To će biti moguće samo u okviru sopstvene grupe, dok će tuđa uverenja ostati na miru. Da bih postigao svoj cilj, nije neophodno od teritorije države praviti krpice sa različitim oblicima vladavine. Prema mom zamišljaju, sve će ostati na svojim mestima. Ljudima će morati samo malo da se „pomere“ kako bi nesaglasni mogli da grade hramove za onu svemoguću Silu koju svaki u ovom svetu slavi na svoj način.

Čitalac: A kako će se to, dozvolite da pitam, primenjivati u praksi?

U tome leži snaga mog argumenta. Zamislite kako radi odeljenje za registraciju građanskih stanja? Potrebno je samo dodeliti tome drugu dužnost i dati mu naziv, recimo, „Biro političkih saveza“. Ova organizacija će svakom svesnom građaninu slati deklaraciju na popunjavanje. Upravo kao što se popunjavaju poreska dokumenta.

U njoj će biti takva pitanja:

Koji oblik vladavine vam je preferiran?
Izbor je neograničen: monarhija, demokratija ili nešto drugo.

Ako je monarhija, onda apsolutna ili ograničena? A ako je ograničena, koliko?
Mislim da ćete preferirati ustavnu.

Vaš odgovor, kakav god on bio, biće unet u posebnu knjigu namenjenu za tu svrhu. Nakon unosa zapisa, vaš status će se promeniti u kraljevskog podanika ili građanina republike. Naravno, ako odjednom ne budete želeli da povučete svoju deklaraciju prema propisanom redosledu.
Dalje ćete se pokoravati samo svojoj vladi — baš kao što belgijskim vlastima nije stalo do pruskog podanika. Svako će biti pod nadzorom sopstvene vlade i podložan njenim zakonima. Cenu koju ćete platiti neće biti ni manja ni veća, ali će se situacija korenito promeniti. Na kraju će svakome biti određen život u odvojenom političkom prostoru. I koliko god takvih prostora bilo, postojaće jedno pored drugog.

Razmimoštanja između podanika različitih vlada ili sukob države sa stranim podanikom biće rešavani na isti način na koji se trenutno rešavaju sporovi između zemalja koje nisu u ratu. Ako se pak otkriju ozbiljna odstupanja između strana, taj jaz će se lako popuniti prirodnim ljudskim pravima. Sva ostala pitanja biće u nadležnosti svetskih sudova.

Čitalac: Vaši argumenti su zlatni rudnik za pravnike, koji će lako stati na vašu stranu.

Veoma se u to nadam. Bez obzira na politička uverenja, stanovnici istog okruga imaće zajedničke interese. U tom slučaju, svaka vlada će upravljati opštedržavnim poslovima, kao što to čine švajcarski kantoni ili američke države. Za ove fundamentalne i, naizgled, složene probleme već postoje jednostavna rešenja; biće lako utvrditi granice jurisdikcija po većini pitanja.

Naravno, naći će se nemirne glave koje večno lebde u oblacima, kao i ljudi lošeg karaktera koji neće moći da se uklope ni u jednu od dostupnih država. Isto tako će postojati i grupe nesposobne da stvore sopstvenu idealnu Državu. Njima je čak i teže.
Uostalom, niko im nije zabranio da promovišu svoje ideje i okupljaju učesnike kako bi pokrili troškove. Na kraju će se sve svesti na finansijsko pitanje. Dok se ono još nije ispred njih pojavilo u punom obimu, ostaje samo da biraju između postojećih država. Takve grupe ne bi trebalo da prave velike neprijatnosti.

Teškoće se ovde ne završavaju. Između dve krajnosti sukobi se dešavaju retko — u večitom suprotstavljanju, čudno je, postoje nijanse iste boje. U Belgiji, prema mojim zapažanjima, većina će se zalagati za stabilnost političkih institucija, čije se nedostatke pritom neće uzimati u obzir. Ali po konkretnim pitanjima takvog jedinstva neće biti. U zemlji postoje dva do tri miliona katolika, vatrenih sledbenika grofa de Te, i isto toliko liberala koji ne priznaju takve autoritete. Njih, naravno, nije moguće pomiriti, ali to čak i nije poželjno. Neka žive sami za sebe i vladaju sami nad sobom, dopunjujući sopstveni budžet iz sopstvenog džepa. Žele li da postanu teokrate? Pa neka, to nije naša briga. Prava sloboda podrazumeva izbor između slobode i zavisnosti.

Uostalom, sitna neslaganja ne bi trebalo da utiču na državni mehanizam; njega treba korak po korak pojednostavljivati. Pritom se može postići dvostruki ili čak trostruki efekat.

Dozvolite mi da razjasnim svoju misao: kompetentna ustavna monarhija odgovarala bi i katolicima i liberalima, pri čemu bi se povećao samo broj visokih zvaničnika: nekome će grof de Te biti autoritet, nekome gospodin Frer-Orban, ali Kralj je iznad svih. Možda će nekim gospodima — izostavićemo imena — odjednom pasti na pamet da proglase politički apsolutizam. Šta bi mudrom monarhu sprečilo da ove gospodare oslobodi tu tužnu neophodnost da se mešaju u državne poslove? Zaista, nije teško razumeti da bi takav kralj — naročito zahvaljujući svojoj mudrosti — uspešno obavio ulogu predsednika poštene i umerene republike. Nema razloga da se zabranjuje različitost vlasti.

III

«Iako sloboda ima svoje mane i zamke, ona na kraju uvek vodi ka oslobađanju».

Jedna od prednosti mog sistema je mogućnost da se pojednostave i legalizuju razilaženja u stavovima koja su podstakla toliko svesnih građana na društvo osuđivan put bunta. Ova žudnja za promenama za čitava država, po mišljenju nekih, nezdrava je i i dalje je uobičajena pojava. Ona ih uranja u ponor nereda. Ali šta je to, ako nije prikrivena želja za napretkom?

Štaviše, nipošto ne bi trebalo da deluje čudno što se ljudi koji su navodno nestabilni i promenljivi ispostave veoma dosledni prema sebi. Vera u saborce, zastavu i kralja moguća je samo pod uslovom da su taj kralj i ti saborci nepokolebljivi u sprovođenju svoje politike: zar oni mogu popustiti protivniku i izdati svoje ideale?

Zamislite da sam izabrao za svog vođu i gospodara najboljeg kralja kojeg je svet video, i potpuno se uzdigao njegovoj moćnoj i stvaralačkoj volji. Od toga sam se odrekao sopstvenog inicijativnog delovanja kako bih se u potpunosti prepustio njegovom geniju. Nakon njegove smrti, ovom čoveku može naslediti neki subjekt koji, rekimo ljubazno, ne poseduje takvu širinu uma. Naslednik će svojim neograničenim i kratkovidnim odlukama razbacati sva očeva dostignuća. I šta sada, da ostanem podanik takvog monarha samo zato što je on direktan i zakoniti naslednik? Direktno, s tim se ne može raspravljati, ali zakonito…

Ipak, situaciju ću ostaviti kakva jeste, jer revolucije nisu po mom ukusu. Ali to ne znači da mi stanje odgovara: ono treba promeniti po isteku ugovora. Madame de Staël je jednom izjavila Aleksandru I:

„Gospodine, vaš karakter je vašim podanicima kao ustav, a vaša savest — njegov garant“.

„U tom slučaju,“ odgovorio je ruski car, „ja sam sam samo jedna srećna slučajnost“.

Ove reči svojom istinitošću i jasnoćom savršeno odražavaju suštinu mojih ideja.

Moja panaceja (da mi poštovani čitaocke oprosti ovu oštru reč) sastoji se u slobodnoj konkurenciji u poslovima upravljanja državom. Svako ima pravo da brine o sopstvenoj blagostanju po sopstvenom nahođenju i da se obezbedi na bilo koji način. Takvi postupci će biti plodonosni, jer će vlade morati da se takmiče za pristalice. Najistinskiju opštu ljudsku slobodu nikome se ne nameće, svako je koristi na svoj način. Ona ne potiskuje, ne vara i uvek je otvorena za žalbu. Da bi se takva sloboda sprovela u život, ne treba odricati se ni od porodice, ni od nacionalnih tradicija; neće biti potrebno učiti nove jezike, preplavljati reke i mora, noseći sa sobom urnu sa pepelom pokojne bake svuda po sebi. Potrebno je samo deklarisati svoju želju pred lokalnom političkom komisijom: želju da se pređe sa republike na monarhiju, sa predstavničke vlade na autokratiju, sa oligarhije na demokratiju ili čak na anarhiju gospodina Prudona. Čak ni donji veš neće biti potrebno menjati.

Možda ste umorni od dušnog pometnji na forumu, od nepristojne pedantnosti na parlamentarnim tribinama ili od iznenadnih poljubaca Boginje Slobode? Možda vam više ne prijaju liberalizam sa klerikalizmom? Da li vam je dosadno da se разбираate u svim tim gospodima, poput Djumertija i de Fre, Rožea i de Dekera? Možda vam se dopada stabilnost i udobnost neopravdanog despotizma? Želite da vlada misli i radi sve umesto vas: da broji novac u vašem džepu i da vas neprestano posmatra. Zar to nije neka birokratska Providnost? Ne morate odleteti na jug, poput lastavica ili gusaka: sve je moguće u ovom trenutku i upravo na licu mesta! Prijavite se i zauzmite mesta!

U ovoj novini postoji jedna izvanredna osobina — sa revolucijama, pobunama, bunjevima i barikadama je gotovo jednom zauvek, pa čak i sa političkim trenjima. Niste zadovoljni svojom vladom? Pa izvolite — biraj koliko hoćeš! Obično ovakva odluka prati krv i neverovatni užas; svaki sud će je jednoglasno priznati pozivom na pobunu. Ali sada će ona postati svakodnevna kao kupovina voća na pijaci ili odlazak kod lekara, kog se gospodin de Pursonjak toliko plašio.

«Biram neću» propisuje: obratite se Biroju političkih saveza kako bi vaše prezime bilo upisano u bilo koji drugi spisak. Komisar će staviti naočare, otvoriti knjigu evidencije i upisati vaše rešenje. Zatim će izdati potvrdu da onaj i onaj od sada pripada takvom i takvom upravljanju. Izaći ćete iz zgrade, izvršivši revoluciju, a ako bilo šta i prospe tokom toga, onda će to biti samo mastilo. Neću moći da prigovaram vašu odluku, jer ona se odnosi isključivo na vas jednog. U tome je sva njena lepota: nema ni trijumfalne većine, ni poraženog manjinstva. Ali to neće zaustaviti bilo koga od 4 500 000 Belgijanaca da sledi vaš primer. Biro saveza će objaviti konkurs za zaposlene.

U čemu je glavna funkcija bilo koje vlade, ako ne uzimamo u obzir predrasude? Kao što sam ranije naveo, u obezbeđivanju bezbednosti sopstvenih građana u optimalnim uslovima. Naravno, po ovoj tački stavovi današnjeg društva nipošto nisu jedinstveni. Za neke čak i cela armija nije dovoljna protiv neprijatelja-stranaca; drugima za unutrašnji red, poštovanje prava i zaštitu privatne imovine neće biti dovoljni ni žandarmerija, kraljevski tužilac i svi poštovani sudije. Neki teško mogu da zamisle vladu bez profitabilnih funkcija, uzvišenih titula, raskošnog ukrasa, graničnih carina za zaštitu industrije od potrošača, legija državnih službenika za pitanja kulture i umetnosti. Bez sumnje, sve to zbog praznih slogana koje vole da proglašavaju vladari sišli sa neba. Ali dok primenjena sloboda ne postavi sve na svoje mesto, priznajmo njihovo pravo na postojanje (na savest pristalica). Molim samo jedno: slobodu izbora.

Ukratko: Sloboda izbora i konkurencija. «Laissez faire, laissez passer!» Ovaj veličanstveni moto, koji krase zastavu ekonomske nauke, jednog dana će postati princip iz sveta politike. Sama reč „politička ekonomija“ nam nagoveštava budući poredak stvari. Šta je smešno, bilo je pokušaja da se ova reč zameni sa „socijalna ekonomija“, ali zdrav razum nije popustio. Ekonomija je oduvek bila i biće vrhunac političke nauke. Odakle onda drugde vuče korene savremeni princip nemešanja?

U državnim poslovima i drugim, prevladava konkurencija. Samo zamislite državu sa trkom vlada — to jest, državu koja poseduje sve moguće oblike vladavine!

Čitalac: To će tek biti haos! Kako, po vašem mišljenju, razjasniti takav nered?

To je stvar navike. Sećate li se vremena kada su ljudi proglašavali svog Boga čak i glasnije nego što danas zastupaju politička uverenja? Kada je Stvoritelj postao Gospod Sabaot — osvetoljubivi i nemilosrdni Bog, čije je ime izlivalo reke krvi? Ljudi su oduvek opravdavali ratove i zlodela Božjim imenom, čineći Ga svojim saučesnikom u zločinima:

«Ubijajte sve redom — Bog na nebu će prepoznati Svoje!»

Šta se desilo sa tom nemilosrdnom mržnjom? Duhovni razvoj čoveka ju je potpuno zbrisao, kao što vetar odnosi jesenje lišće. Religije, zbog kojih su se palili lomači i vršile mučenja, sada mirno koegzistiraju pod senkom istih zakona i hraneći se iz iste riznice. I mada svaka vera, nesumnjivo, stavlja sebe iznad ostalih, druge retko osuđuje.

To je postalo moguće za dobru polovinu sveta bez ikakvih nemira i nasilja. Čak i uprkos tome što mračni uglovi ljudske svesti nisu nigde nestali: jedni su nepokolebljivi, drugi netolerantni, a mase fanatične i neuki. Naprotiv, tamo gde zakonito koegzistira mnoštvo vera, ljudi su, po pravilu, visoki svojom moralnošću. Može li se tako nešto dogoditi i u svetu politike — potpuno svetovne oblasti, čija se suština može izraziti u četiri reči?

U današnje vreme može postojati samo jedna vlada. Partija se rešava protivnika i dolazi na vlast; manjina sa svojom željom za moći uvek napada većinu. U takvom položaju politička nestrpljivost je neizbežna, kada frakcije žive, ako ne u stanju rata, onda u naoružanom miru. Nije čudno što ove manjine pletu intrige i aktivno propagiraju svoje ideje, dok aktuelna vlada svim silama pokušava da ugasi revolucionarne impulse. Na kraju, društvo se puni onima nezadovoljnim vlasti, koji čekaju odmazdu, i onima prezasitima vlašću, koji sede na samom ivici litice. Pokvarene poruke nikada neće dovesti do pravde; prisilom se ne mogu postići istina i pravosuđe.

A sada zamislite da nasilje utihne. Svaki punoletni građanin moći će da bira vladu prema svojoj želji i potrebi. Ne onu koja je uspostavljena krvavim prevratom, već bilo koju. Njegovo pravo izbora je urođeno, i ne smeta ostalim ljudima. Tada će nered nestati, a plodonosna borba će izgubiti smisao.

Kada oblici vladavine uđu u polje eksperimenata i slobodne konkurencije, počeće da se razvijaju i da teže savršenstvu. To je zakon prirode.

Napolje licemerje i neizmerna praznina nadmenosti; napolje machinations pod plemenitim izgledom diplomatije; napolje kukavice i inferiornost koje se prikrivaju maskom Države; napolje sudske i vojne intrige u navodno državnom interesu. Dosta je svake laži koja prekriva postupke Države.

Građani kao kupci na tržištu: posmatraju i porede. Ništa neće umeti da se sakrije od njihovog radoznalog pogleda. I vladari će konačno shvatiti da se dugotrajnog uspeha može postići samo na ovaj način: vladati bolje i korisnije nego drugi. Tada će uslediti opšte slaganje. Sile, koje su ranije bile usmerene na Sizifov trud trenja i suprotstavljanja, ujediniće se radi nezapamćenog i zadivljujućeg napretka za dobrobit i sreću čitavog čovečanstva.

Čitalac: Amin! Ali dozvolite malo protivljenje: kada se sve moguće forme vladavine isprobaju u takmičenju, šta će to rezultirati? Jedna forma će biti priznata kao najbolja i svi ljudi će joj se pridružiti. Tu ćemo se vratiti na ono od čega smo počeli: na jedinstvenu vladu za sve.

Oprezno na krivinama, moj poštovani čitaoče. Mirno priznajete da će doći do opšte harmonije. Ali to nazivate korakom unazad? Vaš prigovor samo dokazuje moje osnovne postavke. On podrazumeva da će princip laissez-faire dovesti do opšteg sporazuma. Ovde bih mogao da vas proglasim svojim srodnikom po mišljenju, ali me ne zanima takva polovična posvećenost. I ne žurim da pridobijem svakoga redom. Nipošto, nećemo se vratiti jedinstvenoj vladi. Osim ako se to ne desi u dalekoj budućnosti, kada će se sve državne stvari svesti na najjednostavnije. Ali pred nama je još dug put.

Teško je pomiriti ljude različitih uverenja. Zato pravilo slobodne konkurencije ostaje jedini mogući izbor. Neko je uzbuđen vatrom borbe i istrunuo bi u močvari mira. A sanjivi filozof posmatra društvo izdaleka i za duboka razmišljanja mu je neophodan mir. Da bi stvarao besmrtna dela, nepoznatom i siromašnom umetniku stalno su potrebni podrška i podsticaj. Njemu je potrebna probna radionica i komad mermera za vajarjenje anđela. Ali postoji drugi genije: neobuzdan i spontan po prirodi. On neće tolerisati nikakve okove, a pokazujući prst će u besu polomiti. Nekome je po duši nesebična republika, nekome — raskošni apsolutizam. Govorniku je potreban parlament. Drugi ne može da poveže ni deset reči — ne dopada mu se takvo brbljanje. U svetu postoje jaki duhom i slabi umom. Rame uz rame žive nenasitni ambiciozni ljudi i smireni pravednici, koji su zadovoljni onim što im je Gospod poslao.

Svako ima svoje potrebe. Kako jedna vlada može da zadovolji želje svih? Njome će biti zadovoljni samo delimično: nekome će se dopadati, drugome će biti svejedno, treći će naći hiljadu mana, četvrti će biti razočaran, a peti će pokrenuti pobunu. Ljudska priroda je takva da će nezadovoljnih uvek biti više nego zadovoljnih. Koliko god vlada bila savršena, uvek će naći svoje protivnike. Jer ljudi sami nisu idealni, i nekima je savršenstvo kontraindikovano. Kod panarhije takvo nezadovoljstvo podsećaće na porodični spor, koji će se na kraju rešiti razvodom.

Ali koja vlada će dozvoliti drugima da je nadmaše u trci progresa? Gledajući srećnog komšiju, ko ne bi želeo da usvoji njegovu novinu? Večna konkurencija je sposobna da stvara čuda.

I ljudi će početi da se menjaju na bolje. Čim svako dobije puno pravo govora, glasa, kretanja i delovanja, odgovornost za sopstvenu sreću paliće na njega samog. Od tada će, umesto pokaznog neslaganja, ljudi sebi i drugima uveravati superiornost svoje vlade. I tako će između vodećih i vođenih nastati prijateljsko razumevanje i poverenje.

Čitalac: Kako! Vi još uvek gradite vazdušne dvorce u kojima različite partije i pokreti žive u harmoniji? Ozbiljno očekujete od njih mirno suživot, gde jaki neće potiskivati slabe? Kao da će taj dvorac postati Vavilonska kula koja će okupiti rasejane narode.

Da, usudim se da verujem u zajednički jezik, kao što verujem da će sloboda dovesti do mira u celom svetu. Ipak, vreme takvog slaganja je nemoguće predvideti. Moja zamisao je samo seme. A na koje će tlo ono pasti, zavisi od vetra. Potrebno je samo imati strpljenja. Ko je pre sto godina verovao u slobodu veroispovesti? A ko će je u naše vreme odbacivati? Ko je mogao pomisliti da će novine postati toliko uticajne? Pa, čak i državni ljudi se danas klanjaju Štampi. Ne manje teško bilo je predvideti ulogu javnog mnjenja. Ono se rodilo sasvim nedavno, ali već pokorava svojom voljom cele imperije, pa čak i despoti ga uzimaju u obzir. U to vreme, sami biste se podsmejali proroku koji je predviđao takvu budućnost.

Čitalac: Pošto ne govorite ništa novo, ja ću prodiskutovati. Recite mi, kako čovek može prepoznati svoje srodne mislioce među tom celom gomilom? I ako je svako slobodno da se u bilo kom trenutku upiše ili izađe iz saveza, kome poveriti funkciju blagajnika?

Po mom mišljenju, ne bi trebalo da postoji pravo da se savezi menjaju po bilo kojoj kaprici. Za takav ugovor potrebno je odrediti rok, čiji je donji prag jedna godina. Imajući na umu sisteme Francuske i drugih evropskih zemalja, verujem da se vlada može trpeti bar godinu dana. Redovno odobren i stručno raspoređen budžet države obavezuje građane samo u onoj meri u kojoj im to dozvoljava slobodna konkurencija. Razrešavati nastale nesuglasice će pravosudni sistem. Što se tiče evidencije građana: zar državi neće biti teže da je vodi nego crkvi — svoje stada, ili kompaniji — svojih akcionara?

Čitalac: Umesto jedne vlade dobićete desetak-dve, što će umnožiti broj različitih budžeta i civilnih listova. Opšti troškovi će se višestruko povećati!

To je tačno. Ali primetite da će, prema zakonu konkurencije, svaka vlada morati da se pojednostavi, uključujući i ekonomski plan. Danas se nevoljno trzne od troškova nekih državnih organa. Ali ubuduće će se država služiti samo najneophodnijim, a višak službenika će napustiti svoje funkcije i pronaći posao na korist društva. Ali to je samo polovina pitanja, a ja ne priznajem polovična rešenja. Višak vlada je zlo sa neprocenjivim troškovima. Ali čim se primeti taj nedostatak, rešenje će postati jasno. Zdrav razum će odseći sve nepotrebno. Ostaće samo efikasne vlade, sve ostale će izbledeti. Tako na taj način sloboda rešava sva pitanja.

Čitaoc: Možda! A šta je sa postojećim dinastijama, overwhelming većinom, ukorenjenim institucijama i proverenim teorijama? Zar će one, po vašem mišljenju, tiho ustupiti mesto i staviti se pod zastavu laissez-faire? Veoma je zgodno ne iznositi značajne predloge, ali se od debata ove vrste ne može pobegati.

Recite, zašto bi dinastije zauvek odbijale ustupke? Sam sam više puta ponavljao da nikoga ne nameravam da srušim sa prestola. Sadašnje vlade postoje zahvaljujući određenim unutrašnjim silama koje koriste kako bi ostale na okupu. Od sada im je u mom sistemu predviđeno mesto. Priznajem, na početku će izgubiti značajan deo svojih ne baš vernih pristalica. Ali ne može se a ne diviti blagodatima koje donosi stabilna i snažna vlast!

Manje podanika znači manje poreskih obveznika. Za revanche, preostali će se pokoravati bez pogovora. Po sopstvenoj želji, naravno, i na period trajanja ugovora. Nasilje će se smanjiti, žandari će biti smanjeni, a vojska će ostati samo za održavanje parada. Troškovi će se smanjivati brže od prihoda, što znači da neće biti potrebe za zajmovima. Ono što je do sada bilo moguće samo u zemljama Novog sveta, postaće opšte pravilo: ekonomski sistemi koji ljudima donose sreću. Koja dinastija ne bi želela da ostavi svoje ime vekovima? Koja većina se neće složiti sa masovnim pridruživanjem manjina?

Konačno vidite kako sistem zasnovan na principu laissez-faire može da se nosi sa poteškoćama. Istina nije poluvistina, već cela istina, ništa više i ništa manje. U naše vreme postoje dinastije kako one koje vladaju, tako i one koje su sišle sa prestola. Vidimo monarhe sa krunom na čelu i one koji ne bi imali ništa protiv da je sami stave na glavu. Svako ima svoju partiju, zainteresovanu samo za jedno: da stavlja šipke u točkove Države, sve dok sami ne uspeju da se u nju popnu. A onda će ih pogoditi ista sudbina. Kao što je rekao Pol-Lui Kuri, to je očaravajuća klackalica za koju ljudi nikada ne prestaju da plaćaju!

U našem sistemu neće biti ni skupih kompromisa, ni dramatičnih neuspeha. Kao ni zavera ili uzurpacija. Istovremeno su svi legalni i niko. Vlada je legitimna sve dok ima pristalica i sve dok ih oni priznaju. Nestat će sva božanska i svetovna prava: ostaće samo pravo da se menja i poboljšava sopstveni program.

Otkazi, izgnanstva, oduzimanja i progoni ostaće u prošlosti! Vlada kojoj kreditori više ne veruju napustiće palatu sa podignutom glavom. Naravno, ako joj reputacija nije uprljana, knjigovodstveni izvodi su u redu, a svi statuti su striktno poštovani. Vladari će moći da se presele u seosko ambijent kako bi pisali memoare, opravdavajući svoje prošle političke postupke.

A ako se odjednom promene ideje, u ugovorima se nađu rupe, pojavi se neiskorišćen kapital, a razočarani akcionari budu tražili novo mesto za investicije… Tek tada će doći vreme za novi program i potragu za pristalicama. A ako se prikupilo dovoljno snage, ne će se ići na barikade, već pravo u Biro političkih saveza. Tamo se deklarišu osnovne odredbe programa i lista članova: i eto, rađa se novi savez. Sve ostale probleme smatraju isključivo unutrašnjim, a briga o njima je obaveza članova saveza.

Za registraciju i prelaze iz saveza u savez predlažem naplaćivanje minimalne takse, koja će se trošiti na usavršavanje Biroa. Određena suma će ići na obrazovanje vlade. Sasvim malo će biti potrebno za prelazak iz jednog saveza u drugi. Druge uplate službenici Biroa neće primati, ali će njihova plata biti pristojna — srazmerna obimu obavljenog posla.

Zar vas ne iznenađuje jednostavnost ove moćne mašine? Nju može savladati i dete, ali pritom ona zadovoljava potrebe svakoga. Možete je testirati kako god želite, čak je i rastaviti i ponovo sastaviti — uveren sam da u njoj nećete naći ni jednu manu.

Reći ću više: niko ovo neće želeti da radi. Takva je ljudska priroda. Upravo je to uverenje inspirisalo mene da objavim svoj rad. Čak i ako ne uspem da nađem pristalice, to će i dalje ostati svojevrsni spekulativni zadatak. I nijedna sila, nijedna organizacija — u suštini, niko — neće imati pravo da tvrdi da sam na bilo koji način povredio njihova osećanja.

Čitalac: A šta ako ja nastupim kao vaš pristalica?

Tiše, tiše… Ne tako glasno. Inače će čuti!

Jul 1860. godine.

Niko, kada upali sveću, ne pokriva je posudom niti je stavlja pod krevet, već je stavlja na svećnjak, kako bi ulaznici videli svetlost.

I evo dileme: rodila se ideja, a nju treba protumačiti onima koji nisu u tome upućeni. Ali ne žurim da „otvaram dlanove“: ko zna, možda još ne će razumeti. Kada se teorija objavi, ona će živeti svoj život i sama se proširiti svetom. Treba brinuti o njenom autoru. Hoće li mu oprostiti takvu drskost — korak izvan uobičajenog, utemeljenog znanja?

«Budi, ali saslušaj me!» — rekao je jednom čovek koji je spasao Atinu i Grčku. Tokom vatrene rasprave, nad njim su zamahali štapom, ali on nije ućutao. Slično se često dešavalo u antičko vreme. Prateći primer Temistokla, reći ću: «Pročitajte do kraja, a onda, ako želite — bacajte kamenje».

U stvari je, ne očekujem to. Slučaj sa Temistoklom dogodio se pre 24 veka, a čovečanstvo je u tom periodu prešlo ogroman put. Danas svako može slobodno da govori šta želi. Samo da te ne os怀疑uju kao agitatora ili utopistu. Ohrabren ovim zaključcima, preći ću na suštinu.

II

Ja sam na svetu, gospodo, sa svim što je na zemlji

Moje divljenje političkom ekonomiji je beskrajno — nadam se da će se jednog dana čitavo čovečanstvo složiti sa mnom. Ova mlada nauka, koja je već pokazala svoj značaj, još uvek treba da se razvija i razvija. Pre ili kasnije (bolje bi bilo pre) svi instituti, zakoni i ostalo bi bili potčinjeni političkoj ekonomiji. Nema sumnje: jer princip opisan u nastavku, koji sam izvukao iz radova političkih ekonomista, nije samo revolucionaran, već i dosledan.

Za početak ću navesti pet aforizama koji će pomoći poštovanom čitaocu da lakše razume dalje zaključke.

«Sloboda i vlasništvo su direktno povezani — prvo podstiče distribuciju dobara, drugo uslovljava proizvodnju».

«Vrednost materijalnog bogatstva određuje se time u šta je ono uloženo».

«Cena usluga je proporcionalna potražnji, a obrnuto — ponudi».

«Podela rada umnožava bogatstvo».

«Sloboda je pokretač konkurencije, a konkurencija je pokretač napretka».

(Charles de Brouwer, „Osnovni principi političke ekonomije“)

Zato je toliko neophodna slobodna konkurencija između ljudi i između zemalja — u obliku slobode rada, razmene, kupovine-prodaje, procene robe. A država neka se pasu u kavezu koji joj je namenjen. Drugim rečima: Laissez-faire, laissez-passer (Dozvolite da se radi, dozvolite da se trguje).

U ovih nekoliko redova leži suština političke ekonomije — nauke bez koje svako upravljanje postaje pogrešno, a država osuđujuća. Može se ići dalje i definisati ovo veliko učenje jednom jedinom frazom: Laissez-faire, laissez-passer.

Imajući ovu misao na umu, mogu sa sigurnošću tvrditi da u nauci ne postoji „polupravda“. Nije moguće da je istina istinita samo sa jedne strane. Sama neuhvatljiva Svemir nam pokazuje svoju nepogrešivu logiku. Sve je krajnje jednostavno: okolnosti se menjaju, zakon ostaje zakon. Sva živa bića, od najjednostavnijih do složenih, razvijaju se manje ili više slično i imaju u velikoj meri sličnu strukturu.

Duhovni i materijalni svetovi su svojim sličnostima kao da su povezani. Život i materija su jedno — sve ima svoje otelovljenje; razlikuju se samo njihovi fizički manifesti. Brojne su kombinacije, neizmerne specifičnosti, ali su svi i sve potčinjeni generalnom planu. Samo ograničenost razuma i naša u osnovi obmanjujuća priroda treba da budu krivi za to što ljudi mešaju sisteme, a njihove predstave nisu usklađene. Između dva međusobno protivrečna pogleda samo je jedan istinit (ako oba nisu pogrešna); istinitost oba istovremeno nije moguća. Naučno utemeljena istina ne može se primenjivati u političkoj ekonomiji, a da ne bude neupotrebljiva u politici: istina je upravo zato naučno utemeljena što mora biti univerzalna. To je ono što žudno želim da dokažem.

Da li se veliki zakon političke ekonomije — zakon slobodne konkurencije — može primeniti samo u sferi industrije i trgovine, odnosno u proizvodnji i distribuciji dobara, izražavajući se naučno? Setimo se kakvu je ekonomsku pometnju ovaj zakon rešio: sukob suprotstavljenih, konfliktnih interesa.

Zar politika nije oslobođena istih tih okolnosti? Zar sličnost ekonomije i politike ne navodi na pomisao da će u oba slučaja ista sredstva biti dobra? Laissez-faire, laissez-passer.

Priznajmo da su postojeće vlade liberalne onoliko koliko im to dozvoljava ljudska slabost. Čak ni u najboljim republikama nije sve tako dobro kao što se čini na prvi pogled. Jedni u takvom stanju krive višak slobode, drugi — njen nedostatak.

A istina je u tome da „ispravne“ slobode nema: kao da čovek uvek bira samo između slobode i ropstva. Svako je u tome stvar sudeći sam sebi, i odlučuje na osnovu ličnih preferencija. Pošto „koliko glava, toliko umova“ (tot homines, tot sensus), tada postaje jasno kakav nered političari izazivaju. Sloboda jednih ograničava slobodu drugih, i obrnuto. Koliko god mudra i dobra bila vlada, ona nikada neće dobiti istinski opšte, potpuno odobravanje. Partije pobeđuju i gube; većina i manjine se sleću u beskrajnoj borbi. A što je cilj konfuzniji i neodređeniji, to se, po pravilu, žuštije brani. Neko opravdava svoje postupke pravdom; protiv njih se zatim ustaje pod zastavom slobode. Niko se neće naročito iznenaditi ako borci za slobodu kasnije sami postanu tiranini.

Pa razumljivo! — reći će čitalac. — Autor je, očigledno, još jedan utopista koji iz delova gradi mali svet u koji će društvo ili biti naterano, ili će u njega ući na slobodnim osnovama. Jer pravi svet je krenuo pogrešnim putem, a spasiti ga može samo panaceja gospodina Pjuja! Magično rešenje svih problema!

Nije istina! Nemam ja takvo rešenje, osim onih koje nude ostali. Od drugih se razlikujem samo u jednoj stvari — u svom priznanju apsolutno svih uverenja. Drugim rečima, dopuštam postojanje bilo koje vlade, samo da ona ima pristalice.

Čitalac: Ne razumem vas.

Onda mi dozvolite da nastavim.

«Sa teorijama se u naše vreme ide previše daleko; ali da li to znači da su elementi takvih teorija pogrešni? Kažu da je čoveku u svojim razmatranjima svojstveno da izlazi iz okvira razumnog; ali ako se otvoreno izjavi nestrpljenje prema različitim teorijama i drugim promišljanjima — da li to nije ekvivalent odbacivanju naše sposobnosti da razmišljamo?»

Ove reči ne pripadaju meni, već Jeremiji Bentamu — jednom od najvećih mislilaca mog vremena.

Veoma sažeto je istu ovu misao izrazio Royer-Collard:

«Odbaciti teoriju i smatrati iskustvo jedinim učiteljem — znači baciti se u posao, ne razumevši ga unapred, ili voditi razgovor, ne razumevajući zapravo njegovu temu».

Iako je savršenstvo nedostižno ljudskim trudom, mi mu neumoljivo prilazimo: takav je zakon progresa. Zakoni prirode su nepromenljivi; na njima mora da se zasniva svako zakonodavstvo, jer samo tim silama nije dato da održavaju uređenje društva. Ali podizanje tog društva je delo ljudskih ruku. Svaka generacija je kao novi stanar koji pre useljenja menja sve oko sebe: obnavlja fasadu, gradi ili ruši nadogradnje. Postoje i generacije čija odlučnost i kratkovidnost primoravaju ih da sruše celu zgradu. Tada oni spavaju na otvorenom nebu dok se kuća ne izgradi ponovo. Nakon niza oskudica i ogromnih napora, oni konačno podižu novu kuću prema novom planu, ali tada, sa teškim srcem, priznaju da ona nije mnogo bolja od stare. Obično oni koji su razvijali plan izgradnje žive u dobrim i udobnim stanovima. Drugima ne ostaje drugi izbor nego da se guraju u podrumima i na tavanima. Tako da neslaganjačima i uzbudljivcima uvek ima dovoljno: neki čeznu za starom kućom, drugi, preduzimljiviji, već sanjaju da nešto sruše. Na gomilu onih koji su zadovoljni svime dolazi nebrojena masa onih kojima nešto ne odgovara.

Nećemo zaboraviti na one kojima su promene po volji. Zaista, nova građevina nije bez nedostataka, ali ima i vrline. Zašto onda rušiti zgradu sutra ili bilo kada drugo, dok ona pruža krov nad glavom? Priznajem da preziram razarače ne manje od tiranina. Ako nekome ne odgovara sopstveni stan u pogledu veličine ili stanja — molim vas, preselite se, samo to. Pronađite drugo mesto i odlazite tamo. Ali, radi svega svetog, ne treba da prilikom odlaska spalite svoje staro utočište. Vama ono možda ne prija, ali vašem komšiji bi, možda, sasvim odgovaralo. Nadam se da je čitalac razumeo smisao metafore.

Čitalac: Postalo je jasnije, ali na šta Vi, zapravo, računate? Neka nema revolucija, hvala Bogu! Čini mi se da u 90% slučajeva igra ne vredi truda. Sačuvati staru kuću je dobro, ali gde smestiti one koji se izmještaju?

Da, u suštini, gde god im se padne na pamet; ne ja upravljam tim poslom. Mislim da će u tom pogledu svako moći slobodno da odlučuje šta mu padne na pamet. U tome je suština mog principa: Laissez-faire, laissez-passer.

Čitalac: Čini se da sam razumeo. Neraspoloženi sa vladom neka traže drugu. Kako bilo čudno, takvo pravo izbora je gotovo uvek postojalo. Od Marokanskog carstva do Republike San Marino; od Londona do južnoameričkih Pampa — biraj koliko hoćeš. U tome se sastoji vaša teorija? Pa, ništa novo pod mesecom, šta reći.

Nije stvar u emigraciji. Otadžbinu ne nose se na đonovima čizama. Osim toga, emigracija u takvim razmerama je uvek bila i ostaće neostvariva; njene troškove ne može pokriti ni celo zlato sveta. Ne nameravam da preseljavam ljude prema njihovim ubeđenjima: bilo bi nerazumno, na primer, slati katolike u Flandriju ili razdvajati liberale i konzervativce granicom od Monsa do Liježa. Voleo bih da se nadam da ćemo svi moći mirno da koegzistencimo, gde god se nalazili, ne ograničavajući pritom druge u pravu na kretanje. Nadam se da će ljudi živeti poput braće: bez razlika, svaki sa svojim mišljenjem i podčinjavajući se samo onoj vlasti za koju smatraju da je potrebna.

Čitalac: Sada sam u potpunoj zbunjenosti.

To se i moglo očekivati. Moj utopijski plan, po svemu sudeći, uopšte nije ona vekovna bajka kao što vam se u početku činilo. Međutim, on je prirodan u svojoj jednostavnosti. Ali ipak, poznato je da se u poslovima upravljanja državom, kao i u mehanici, jednostavno rešenje pronalazi poslednje.

Dolazimo do odlučujućeg zaključka: sve što je dugovečno u ovom svetu počiva na slobodi. Ništa ne može održavati sebe ili raditi u punom kapacitetu bez slobodne interakcije sopstvenih delova. U suprotnom, energija se troši uzalud, sastavni delovi se brzo troše, dolazi do kvarova i ozbiljnih nezgoda. Zato zahtevam, radi dobra svakog čoveka, slobodu udruživanja prema preferencijama i slobodu delovanja prema sposobnostima. To jest, potpunu slobodu izbora u kakvim političkim uslovima živeti i ništa više. Uzgred, da je uvaženi čitalac bio pristalica republikanskog oblika vladavine…

Čitalac: Ja? Ma, Bože sačuvao!

Jednostavno zamislimo. Monarhija nije za vas: težak, ustajao vazduh otežava disanje, a telu nema nikakvog slobode — ne možete se ni pravilno protegnuti. Smatrate da bi zgradu već trebalo srušiti i na njenom mestu izgraditi sopstvenu. Ali tada ćete se suočiti sa monarhistima i njihovim ne manje oštricom nastrojenim stavom. Kao i sa svima kojima se vaša ideja ne dopada. Evo vam nezlog plana akcije: organizujte se, predstavite program, definišite budžet, objavite slobodnu prijavu članova, a takođe sve pažljivo promišljajte. Ako skupite dovoljno pristalica da pokrijete troškove, možete slobodno proglasiti sopstvenu republiku.

Čitalac: I gde je onda proglasiti? Ne u pampasima, zar ne?

Naravno da ne. Upravo tamo gde se nalazite. Naravno, mišljenje monarhista takođe je potrebno uzeti u obzir, inače će poboljšanje stanja biti znatno teže. Ja samo izražavam svoje mišljenje i ne nameravam nikome da ga namećem; samoj realizaciji ovog zamišljaja može smetati samo postojeći poredak stvari.

Zar nije očigledno pogubno uticanje na porodicu koje vrše vlada i njoj potčinjeni? U okviru građanskog prava, odvajanje i razvod pomažu da se „reše“ neadekvatne „ćelije društva“. U politici je ovakva šema sasvim moguća. Pri tome, nema potrebe uvoditi formalizovana ograničenja niti širiti protekcionizam, jer politika ne rađa žive decu i ne bije žene. Metod koji predlažem nije tiranija prošlosti, koja se zasnivala na pravu na nasilje. Nikako, od toga se ja odlučno odričem. Ko bi se uopšte odlučio na politički raskol? To će biti moguće samo u okviru sopstvene grupe, dok će tuđa uverenja ostati na miru. Da bih postigao svoj cilj, nije neophodno od teritorije države praviti krpice sa različitim oblicima vladavine. Prema mom zamišljaju, sve će ostati na svojim mestima. Ljudima će morati samo malo da se „pomere“ kako bi nesaglasni mogli da grade hramove za onu svemoguću Silu koju svaki u ovom svetu slavi na svoj način.

Čitalac: A kako će se to, dozvolite da pitam, primenjivati u praksi?

U tome leži snaga mog argumenta. Zamislite kako radi odeljenje za registraciju građanskih stanja? Potrebno je samo dodeliti tome drugu dužnost i dati mu naziv, recimo, „Biro političkih saveza“. Ova organizacija će svakom svesnom građaninu slati deklaraciju na popunjavanje. Upravo kao što se popunjavaju poreska dokumenta.

U njoj će biti takva pitanja:

Koji oblik vladavine vam je preferiran?
Izbor je neograničen: monarhija, demokratija ili nešto drugo.

Ako je monarhija, onda apsolutna ili ograničena? A ako je ograničena, koliko?
Mislim da ćete preferirati ustavnu.

Vaš odgovor, kakav god on bio, biće unet u posebnu knjigu namenjenu za tu svrhu. Nakon unosa zapisa, vaš status će se promeniti u kraljevskog podanika ili građanina republike. Naravno, ako odjednom ne budete želeli da povučete svoju deklaraciju prema propisanom redosledu.
Dalje ćete se pokoravati samo svojoj vladi — baš kao što belgijskim vlastima nije stalo do pruskog podanika. Svako će biti pod nadzorom sopstvene vlade i podložan njenim zakonima. Cenu koju ćete platiti neće biti ni manja ni veća, ali će se situacija korenito promeniti. Na kraju će svakome biti određen život u odvojenom političkom prostoru. I koliko god takvih prostora bilo, postojaće jedno pored drugog.

Razmimoštanja između podanika različitih vlada ili sukob države sa stranim podanikom biće rešavani na isti način na koji se trenutno rešavaju sporovi između zemalja koje nisu u ratu. Ako se pak otkriju ozbiljna odstupanja između strana, taj jaz će se lako popuniti prirodnim ljudskim pravima. Sva ostala pitanja biće u nadležnosti svetskih sudova.

Čitalac: Vaši argumenti su zlatni rudnik za pravnike, koji će lako stati na vašu stranu.

Veoma se u to nadam. Bez obzira na politička uverenja, stanovnici istog okruga imaće zajedničke interese. U tom slučaju, svaka vlada će upravljati opštedržavnim poslovima, kao što to čine švajcarski kantoni ili američke države. Za ove fundamentalne i, naizgled, složene probleme već postoje jednostavna rešenja; biće lako utvrditi granice jurisdikcija po većini pitanja.

Naravno, naći će se nemirne glave koje večno lebde u oblacima, kao i ljudi lošeg karaktera koji neće moći da se uklope ni u jednu od dostupnih država. Isto tako će postojati i grupe nesposobne da stvore sopstvenu idealnu Državu. Njima je čak i teže.
Uostalom, niko im nije zabranio da promovišu svoje ideje i okupljaju učesnike kako bi pokrili troškove. Na kraju će se sve svesti na finansijsko pitanje. Dok se ono još nije ispred njih pojavilo u punom obimu, ostaje samo da biraju između postojećih država. Takve grupe ne bi trebalo da prave velike neprijatnosti.

Teškoće se ovde ne završavaju. Između dve krajnosti sukobi se dešavaju retko — u večitom suprotstavljanju, čudno je, postoje nijanse iste boje. U Belgiji, prema mojim zapažanjima, većina će se zalagati za stabilnost političkih institucija, čije se nedostatke pritom neće uzimati u obzir. Ali po konkretnim pitanjima takvog jedinstva neće biti. U zemlji postoje dva do tri miliona katolika, vatrenih sledbenika grofa de Te, i isto toliko liberala koji ne priznaju takve autoritete. Njih, naravno, nije moguće pomiriti, ali to čak i nije poželjno. Neka žive sami za sebe i vladaju sami nad sobom, dopunjujući sopstveni budžet iz sopstvenog džepa. Žele li da postanu teokrate? Pa neka, to nije naša briga. Prava sloboda podrazumeva izbor između slobode i zavisnosti.

Uostalom, sitna neslaganja ne bi trebalo da utiču na državni mehanizam; njega treba korak po korak pojednostavljivati. Pritom se može postići dvostruki ili čak trostruki efekat.

Dozvolite mi da razjasnim svoju misao: kompetentna ustavna monarhija odgovarala bi i katolicima i liberalima, pri čemu bi se povećao samo broj visokih zvaničnika: nekome će grof de Te biti autoritet, nekome gospodin Frer-Orban, ali Kralj je iznad svih. Možda će nekim gospodima — izostavićemo imena — odjednom pasti na pamet da proglase politički apsolutizam. Šta bi mudrom monarhu sprečilo da ove gospodare oslobodi tu tužnu neophodnost da se mešaju u državne poslove? Zaista, nije teško razumeti da bi takav kralj — naročito zahvaljujući svojoj mudrosti — uspešno obavio ulogu predsednika poštene i umerene republike. Nema razloga da se zabranjuje različitost vlasti.

III

«Iako sloboda ima svoje mane i zamke, ona na kraju uvek vodi ka oslobađanju».

Jedna od prednosti mog sistema je mogućnost da se pojednostave i legalizuju razilaženja u stavovima koja su podstakla toliko svesnih građana na društvo osuđivan put bunta. Ova žudnja za promenama za čitava država, po mišljenju nekih, nezdrava je i i dalje je uobičajena pojava. Ona ih uranja u ponor nereda. Ali šta je to, ako nije prikrivena želja za napretkom?

Štaviše, nipošto ne bi trebalo da deluje čudno što se ljudi koji su navodno nestabilni i promenljivi ispostave veoma dosledni prema sebi. Vera u saborce, zastavu i kralja moguća je samo pod uslovom da su taj kralj i ti saborci nepokolebljivi u sprovođenju svoje politike: zar oni mogu popustiti protivniku i izdati svoje ideale?

Zamislite da sam izabrao za svog vođu i gospodara najboljeg kralja kojeg je svet video, i potpuno se uzdigao njegovoj moćnoj i stvaralačkoj volji. Od toga sam se odrekao sopstvenog inicijativnog delovanja kako bih se u potpunosti prepustio njegovom geniju. Nakon njegove smrti, ovom čoveku može naslediti neki subjekt koji, rekimo ljubazno, ne poseduje takvu širinu uma. Naslednik će svojim neograničenim i kratkovidnim odlukama razbacati sva očeva dostignuća. I šta sada, da ostanem podanik takvog monarha samo zato što je on direktan i zakoniti naslednik? Direktno, s tim se ne može raspravljati, ali zakonito…

Ipak, situaciju ću ostaviti kakva jeste, jer revolucije nisu po mom ukusu. Ali to ne znači da mi stanje odgovara: ono treba promeniti po isteku ugovora. Madame de Staël je jednom izjavila Aleksandru I:

„Gospodine, vaš karakter je vašim podanicima kao ustav, a vaša savest — njegov garant“.

„U tom slučaju,“ odgovorio je ruski car, „ja sam sam samo jedna srećna slučajnost“.

Ove reči svojom istinitošću i jasnoćom savršeno odražavaju suštinu mojih ideja.

Moja panaceja (da mi poštovani čitaocke oprosti ovu oštru reč) sastoji se u slobodnoj konkurenciji u poslovima upravljanja državom. Svako ima pravo da brine o sopstvenoj blagostanju po sopstvenom nahođenju i da se obezbedi na bilo koji način. Takvi postupci će biti plodonosni, jer će vlade morati da se takmiče za pristalice. Najistinskiju opštu ljudsku slobodu nikome se ne nameće, svako je koristi na svoj način. Ona ne potiskuje, ne vara i uvek je otvorena za žalbu. Da bi se takva sloboda sprovela u život, ne treba odricati se ni od porodice, ni od nacionalnih tradicija; neće biti potrebno učiti nove jezike, preplavljati reke i mora, noseći sa sobom urnu sa pepelom pokojne bake svuda po sebi. Potrebno je samo deklarisati svoju želju pred lokalnom političkom komisijom: želju da se pređe sa republike na monarhiju, sa predstavničke vlade na autokratiju, sa oligarhije na demokratiju ili čak na anarhiju gospodina Prudona. Čak ni donji veš neće biti potrebno menjati.

Možda ste umorni od dušnog pometnji na forumu, od nepristojne pedantnosti na parlamentarnim tribinama ili od iznenadnih poljubaca Boginje Slobode? Možda vam više ne prijaju liberalizam sa klerikalizmom? Da li vam je dosadno da se разбираate u svim tim gospodima, poput Djumertija i de Fre, Rožea i de Dekera? Možda vam se dopada stabilnost i udobnost neopravdanog despotizma? Želite da vlada misli i radi sve umesto vas: da broji novac u vašem džepu i da vas neprestano posmatra. Zar to nije neka birokratska Providnost? Ne morate odleteti na jug, poput lastavica ili gusaka: sve je moguće u ovom trenutku i upravo na licu mesta! Prijavite se i zauzmite mesta!

U ovoj novini postoji jedna izvanredna osobina — sa revolucijama, pobunama, bunjevima i barikadama je gotovo jednom zauvek, pa čak i sa političkim trenjima. Niste zadovoljni svojom vladom? Pa izvolite — biraj koliko hoćeš! Obično ovakva odluka prati krv i neverovatni užas; svaki sud će je jednoglasno priznati pozivom na pobunu. Ali sada će ona postati svakodnevna kao kupovina voća na pijaci ili odlazak kod lekara, kog se gospodin de Pursonjak toliko plašio.

«Biram neću» propisuje: obratite se Biroju političkih saveza kako bi vaše prezime bilo upisano u bilo koji drugi spisak. Komisar će staviti naočare, otvoriti knjigu evidencije i upisati vaše rešenje. Zatim će izdati potvrdu da onaj i onaj od sada pripada takvom i takvom upravljanju. Izaći ćete iz zgrade, izvršivši revoluciju, a ako bilo šta i prospe tokom toga, onda će to biti samo mastilo. Neću moći da prigovaram vašu odluku, jer ona se odnosi isključivo na vas jednog. U tome je sva njena lepota: nema ni trijumfalne većine, ni poraženog manjinstva. Ali to neće zaustaviti bilo koga od 4 500 000 Belgijanaca da sledi vaš primer. Biro saveza će objaviti konkurs za zaposlene.

U čemu je glavna funkcija bilo koje vlade, ako ne uzimamo u obzir predrasude? Kao što sam ranije naveo, u obezbeđivanju bezbednosti sopstvenih građana u optimalnim uslovima. Naravno, po ovoj tački stavovi današnjeg društva nipošto nisu jedinstveni. Za neke čak i cela armija nije dovoljna protiv neprijatelja-stranaca; drugima za unutrašnji red, poštovanje prava i zaštitu privatne imovine neće biti dovoljni ni žandarmerija, kraljevski tužilac i svi poštovani sudije. Neki teško mogu da zamisle vladu bez profitabilnih funkcija, uzvišenih titula, raskošnog ukrasa, graničnih carina za zaštitu industrije od potrošača, legija državnih službenika za pitanja kulture i umetnosti. Bez sumnje, sve to zbog praznih slogana koje vole da proglašavaju vladari sišli sa neba. Ali dok primenjena sloboda ne postavi sve na svoje mesto, priznajmo njihovo pravo na postojanje (na savest pristalica). Molim samo jedno: slobodu izbora.

Ukratko: Sloboda izbora i konkurencija. «Laissez faire, laissez passer!» Ovaj veličanstveni moto, koji krase zastavu ekonomske nauke, jednog dana će postati princip iz sveta politike. Sama reč „politička ekonomija“ nam nagoveštava budući poredak stvari. Šta je smešno, bilo je pokušaja da se ova reč zameni sa „socijalna ekonomija“, ali zdrav razum nije popustio. Ekonomija je oduvek bila i biće vrhunac političke nauke. Odakle onda drugde vuče korene savremeni princip nemešanja?

U državnim poslovima i drugim, prevladava konkurencija. Samo zamislite državu sa trkom vlada — to jest, državu koja poseduje sve moguće oblike vladavine!

Čitalac: To će tek biti haos! Kako, po vašem mišljenju, razjasniti takav nered?

To je stvar navike. Sećate li se vremena kada su ljudi proglašavali svog Boga čak i glasnije nego što danas zastupaju politička uverenja? Kada je Stvoritelj postao Gospod Sabaot — osvetoljubivi i nemilosrdni Bog, čije je ime izlivalo reke krvi? Ljudi su oduvek opravdavali ratove i zlodela Božjim imenom, čineći Ga svojim saučesnikom u zločinima:

«Ubijajte sve redom — Bog na nebu će prepoznati Svoje!»

Šta se desilo sa tom nemilosrdnom mržnjom? Duhovni razvoj čoveka ju je potpuno zbrisao, kao što vetar odnosi jesenje lišće. Religije, zbog kojih su se palili lomači i vršile mučenja, sada mirno koegzistiraju pod senkom istih zakona i hraneći se iz iste riznice. I mada svaka vera, nesumnjivo, stavlja sebe iznad ostalih, druge retko osuđuje.

To je postalo moguće za dobru polovinu sveta bez ikakvih nemira i nasilja. Čak i uprkos tome što mračni uglovi ljudske svesti nisu nigde nestali: jedni su nepokolebljivi, drugi netolerantni, a mase fanatične i neuki. Naprotiv, tamo gde zakonito koegzistira mnoštvo vera, ljudi su, po pravilu, visoki svojom moralnošću. Može li se tako nešto dogoditi i u svetu politike — potpuno svetovne oblasti, čija se suština može izraziti u četiri reči?

U današnje vreme može postojati samo jedna vlada. Partija se rešava protivnika i dolazi na vlast; manjina sa svojom željom za moći uvek napada većinu. U takvom položaju politička nestrpljivost je neizbežna, kada frakcije žive, ako ne u stanju rata, onda u naoružanom miru. Nije čudno što ove manjine pletu intrige i aktivno propagiraju svoje ideje, dok aktuelna vlada svim silama pokušava da ugasi revolucionarne impulse. Na kraju, društvo se puni onima nezadovoljnim vlasti, koji čekaju odmazdu, i onima prezasitima vlašću, koji sede na samom ivici litice. Pokvarene poruke nikada neće dovesti do pravde; prisilom se ne mogu postići istina i pravosuđe.

A sada zamislite da nasilje utihne. Svaki punoletni građanin moći će da bira vladu prema svojoj želji i potrebi. Ne onu koja je uspostavljena krvavim prevratom, već bilo koju. Njegovo pravo izbora je urođeno, i ne smeta ostalim ljudima. Tada će nered nestati, a plodonosna borba će izgubiti smisao.

Kada oblici vladavine uđu u polje eksperimenata i slobodne konkurencije, počeće da se razvijaju i da teže savršenstvu. To je zakon prirode.

Napolje licemerje i neizmerna praznina nadmenosti; napolje machinations pod plemenitim izgledom diplomatije; napolje kukavice i inferiornost koje se prikrivaju maskom Države; napolje sudske i vojne intrige u navodno državnom interesu. Dosta je svake laži koja prekriva postupke Države.

Građani kao kupci na tržištu: posmatraju i porede. Ništa neće umeti da se sakrije od njihovog radoznalog pogleda. I vladari će konačno shvatiti da se dugotrajnog uspeha može postići samo na ovaj način: vladati bolje i korisnije nego drugi. Tada će uslediti opšte slaganje. Sile, koje su ranije bile usmerene na Sizifov trud trenja i suprotstavljanja, ujediniće se radi nezapamćenog i zadivljujućeg napretka za dobrobit i sreću čitavog čovečanstva.

Čitalac: Amin! Ali dozvolite malo protivljenje: kada se sve moguće forme vladavine isprobaju u takmičenju, šta će to rezultirati? Jedna forma će biti priznata kao najbolja i svi ljudi će joj se pridružiti. Tu ćemo se vratiti na ono od čega smo počeli: na jedinstvenu vladu za sve.

Oprezno na krivinama, moj poštovani čitaoče. Mirno priznajete da će doći do opšte harmonije. Ali to nazivate korakom unazad? Vaš prigovor samo dokazuje moje osnovne postavke. On podrazumeva da će princip laissez-faire dovesti do opšteg sporazuma. Ovde bih mogao da vas proglasim svojim srodnikom po mišljenju, ali me ne zanima takva polovična posvećenost. I ne žurim da pridobijem svakoga redom. Nipošto, nećemo se vratiti jedinstvenoj vladi. Osim ako se to ne desi u dalekoj budućnosti, kada će se sve državne stvari svesti na najjednostavnije. Ali pred nama je još dug put.

Teško je pomiriti ljude različitih uverenja. Zato pravilo slobodne konkurencije ostaje jedini mogući izbor. Neko je uzbuđen vatrom borbe i istrunuo bi u močvari mira. A sanjivi filozof posmatra društvo izdaleka i za duboka razmišljanja mu je neophodan mir. Da bi stvarao besmrtna dela, nepoznatom i siromašnom umetniku stalno su potrebni podrška i podsticaj. Njemu je potrebna probna radionica i komad mermera za vajarjenje anđela. Ali postoji drugi genije: neobuzdan i spontan po prirodi. On neće tolerisati nikakve okove, a pokazujući prst će u besu polomiti. Nekome je po duši nesebična republika, nekome — raskošni apsolutizam. Govorniku je potreban parlament. Drugi ne može da poveže ni deset reči — ne dopada mu se takvo brbljanje. U svetu postoje jaki duhom i slabi umom. Rame uz rame žive nenasitni ambiciozni ljudi i smireni pravednici, koji su zadovoljni onim što im je Gospod poslao.

Svako ima svoje potrebe. Kako jedna vlada može da zadovolji želje svih? Njome će biti zadovoljni samo delimično: nekome će se dopadati, drugome će biti svejedno, treći će naći hiljadu mana, četvrti će biti razočaran, a peti će pokrenuti pobunu. Ljudska priroda je takva da će nezadovoljnih uvek biti više nego zadovoljnih. Koliko god vlada bila savršena, uvek će naći svoje protivnike. Jer ljudi sami nisu idealni, i nekima je savršenstvo kontraindikovano. Kod panarhije takvo nezadovoljstvo podsećaće na porodični spor, koji će se na kraju rešiti razvodom.

Ali koja vlada će dozvoliti drugima da je nadmaše u trci progresa? Gledajući srećnog komšiju, ko ne bi želeo da usvoji njegovu novinu? Večna konkurencija je sposobna da stvara čuda.

I ljudi će početi da se menjaju na bolje. Čim svako dobije puno pravo govora, glasa, kretanja i delovanja, odgovornost za sopstvenu sreću paliće na njega samog. Od tada će, umesto pokaznog neslaganja, ljudi sebi i drugima uveravati superiornost svoje vlade. I tako će između vodećih i vođenih nastati prijateljsko razumevanje i poverenje.

Čitalac: Kako! Vi još uvek gradite vazdušne dvorce u kojima različite partije i pokreti žive u harmoniji? Ozbiljno očekujete od njih mirno suživot, gde jaki neće potiskivati slabe? Kao da će taj dvorac postati Vavilonska kula koja će okupiti rasejane narode.

Da, usudim se da verujem u zajednički jezik, kao što verujem da će sloboda dovesti do mira u celom svetu. Ipak, vreme takvog slaganja je nemoguće predvideti. Moja zamisao je samo seme. A na koje će tlo ono pasti, zavisi od vetra. Potrebno je samo imati strpljenja. Ko je pre sto godina verovao u slobodu veroispovesti? A ko će je u naše vreme odbacivati? Ko je mogao pomisliti da će novine postati toliko uticajne? Pa, čak i državni ljudi se danas klanjaju Štampi. Ne manje teško bilo je predvideti ulogu javnog mnjenja. Ono se rodilo sasvim nedavno, ali već pokorava svojom voljom cele imperije, pa čak i despoti ga uzimaju u obzir. U to vreme, sami biste se podsmejali proroku koji je predviđao takvu budućnost.

Čitalac: Pošto ne govorite ništa novo, ja ću prodiskutovati. Recite mi, kako čovek može prepoznati svoje srodne mislioce među tom celom gomilom? I ako je svako slobodno da se u bilo kom trenutku upiše ili izađe iz saveza, kome poveriti funkciju blagajnika?

Po mom mišljenju, ne bi trebalo da postoji pravo da se savezi menjaju po bilo kojoj kaprici. Za takav ugovor potrebno je odrediti rok, čiji je donji prag jedna godina. Imajući na umu sisteme Francuske i drugih evropskih zemalja, verujem da se vlada može trpeti bar godinu dana. Redovno odobren i stručno raspoređen budžet države obavezuje građane samo u onoj meri u kojoj im to dozvoljava slobodna konkurencija. Razrešavati nastale nesuglasice će pravosudni sistem. Što se tiče evidencije građana: zar državi neće biti teže da je vodi nego crkvi — svoje stada, ili kompaniji — svojih akcionara?

Čitalac: Umesto jedne vlade dobićete desetak-dve, što će umnožiti broj različitih budžeta i civilnih listova. Opšti troškovi će se višestruko povećati!

To je tačno. Ali primetite da će, prema zakonu konkurencije, svaka vlada morati da se pojednostavi, uključujući i ekonomski plan. Danas se nevoljno trzne od troškova nekih državnih organa. Ali ubuduće će se država služiti samo najneophodnijim, a višak službenika će napustiti svoje funkcije i pronaći posao na korist društva. Ali to je samo polovina pitanja, a ja ne priznajem polovična rešenja. Višak vlada je zlo sa neprocenjivim troškovima. Ali čim se primeti taj nedostatak, rešenje će postati jasno. Zdrav razum će odseći sve nepotrebno. Ostaće samo efikasne vlade, sve ostale će izbledeti. Tako na taj način sloboda rešava sva pitanja.

Čitaoc: Možda! A šta je sa postojećim dinastijama, overwhelming većinom, ukorenjenim institucijama i proverenim teorijama? Zar će one, po vašem mišljenju, tiho ustupiti mesto i staviti se pod zastavu laissez-faire? Veoma je zgodno ne iznositi značajne predloge, ali se od debata ove vrste ne može pobegati.

Recite, zašto bi dinastije zauvek odbijale ustupke? Sam sam više puta ponavljao da nikoga ne nameravam da srušim sa prestola. Sadašnje vlade postoje zahvaljujući određenim unutrašnjim silama koje koriste kako bi ostale na okupu. Od sada im je u mom sistemu predviđeno mesto. Priznajem, na početku će izgubiti značajan deo svojih ne baš vernih pristalica. Ali ne može se a ne diviti blagodatima koje donosi stabilna i snažna vlast!

Manje podanika znači manje poreskih obveznika. Za revanche, preostali će se pokoravati bez pogovora. Po sopstvenoj želji, naravno, i na period trajanja ugovora. Nasilje će se smanjiti, žandari će biti smanjeni, a vojska će ostati samo za održavanje parada. Troškovi će se smanjivati brže od prihoda, što znači da neće biti potrebe za zajmovima. Ono što je do sada bilo moguće samo u zemljama Novog sveta, postaće opšte pravilo: ekonomski sistemi koji ljudima donose sreću. Koja dinastija ne bi želela da ostavi svoje ime vekovima? Koja većina se neće složiti sa masovnim pridruživanjem manjina?

Konačno vidite kako sistem zasnovan na principu laissez-faire može da se nosi sa poteškoćama. Istina nije poluvistina, već cela istina, ništa više i ništa manje. U naše vreme postoje dinastije kako one koje vladaju, tako i one koje su sišle sa prestola. Vidimo monarhe sa krunom na čelu i one koji ne bi imali ništa protiv da je sami stave na glavu. Svako ima svoju partiju, zainteresovanu samo za jedno: da stavlja šipke u točkove Države, sve dok sami ne uspeju da se u nju popnu. A onda će ih pogoditi ista sudbina. Kao što je rekao Pol-Lui Kuri, to je očaravajuća klackalica za koju ljudi nikada ne prestaju da plaćaju!

U našem sistemu neće biti ni skupih kompromisa, ni dramatičnih neuspeha. Kao ni zavera ili uzurpacija. Istovremeno su svi legalni i niko. Vlada je legitimna sve dok ima pristalica i sve dok ih oni priznaju. Nestat će sva božanska i svetovna prava: ostaće samo pravo da se menja i poboljšava sopstveni program.

Otkazi, izgnanstva, oduzimanja i progoni ostaće u prošlosti! Vlada kojoj kreditori više ne veruju napustiće palatu sa podignutom glavom. Naravno, ako joj reputacija nije uprljana, knjigovodstveni izvodi su u redu, a svi statuti su striktno poštovani. Vladari će moći da se presele u seosko ambijent kako bi pisali memoare, opravdavajući svoje prošle političke postupke.

A ako se odjednom promene ideje, u ugovorima se nađu rupe, pojavi se neiskorišćen kapital, a razočarani akcionari budu tražili novo mesto za investicije… Tek tada će doći vreme za novi program i potragu za pristalicama. A ako se prikupilo dovoljno snage, ne će se ići na barikade, već pravo u Biro političkih saveza. Tamo se deklarišu osnovne odredbe programa i lista članova: i eto, rađa se novi savez. Sve ostale probleme smatraju isključivo unutrašnjim, a briga o njima je obaveza članova saveza.

Za registraciju i prelaze iz saveza u savez predlažem naplaćivanje minimalne takse, koja će se trošiti na usavršavanje Biroa. Određena suma će ići na obrazovanje vlade. Sasvim malo će biti potrebno za prelazak iz jednog saveza u drugi. Druge uplate službenici Biroa neće primati, ali će njihova plata biti pristojna — srazmerna obimu obavljenog posla.

Zar vas ne iznenađuje jednostavnost ove moćne mašine? Nju može savladati i dete, ali pritom ona zadovoljava potrebe svakoga. Možete je testirati kako god želite, čak je i rastaviti i ponovo sastaviti — uveren sam da u njoj nećete naći ni jednu manu.

Reći ću više: niko ovo neće želeti da radi. Takva je ljudska priroda. Upravo je to uverenje inspirisalo mene da objavim svoj rad. Čak i ako ne uspem da nađem pristalice, to će i dalje ostati svojevrsni spekulativni zadatak. I nijedna sila, nijedna organizacija — u suštini, niko — neće imati pravo da tvrdi da sam na bilo koji način povredio njihova osećanja.

Čitalac: A šta ako ja nastupim kao vaš pristalica?

Tiše, tiše… Ne tako glasno. Inače će čuti!

Jul 1860. godine.

Ruski prevod je objavljen na sajtu panarchy.ru, ali je nakon nekog vremena sajt ili nestao ili nije dostupan svuda, pa sam tekst izvukla iz veb-arhiva i postavljam ga kod sebe.

I. Predgovor

«Da je istina u mojim rukama, stisnuo bih dlanove» — reč čoveka koji je, ako ne naučnik, onda sigurno egoista. Obratićemo se drugom savremeniku: «Gorku istinu ne može se skrivati».

Druga od ovih suprotstavljenih misli mi je bliža, iako nije najzemljopisnija. Mudraci ponavljaju da „ne svakoj istini je dato da vidi svet“. Ali ako ne svakoj — onda kojoj? Pismo se s tim ne slaže.

Niko, kada upali sveću, ne pokriva je posudom niti je stavlja pod krevet, već je stavlja na svećnjak, kako bi ulaznici videli svetlost.

I evo dileme: rodila se ideja, a nju treba protumačiti onima koji nisu u tome upućeni. Ali ne žurim da „otvaram dlanove“: ko zna, možda još ne će razumeti. Kada se teorija objavi, ona će živeti svoj život i sama se proširiti svetom. Treba brinuti o njenom autoru. Hoće li mu oprostiti takvu drskost — korak izvan uobičajenog, utemeljenog znanja?

«Budi, ali saslušaj me!» — rekao je jednom čovek koji je spasao Atinu i Grčku. Tokom vatrene rasprave, nad njim su zamahali štapom, ali on nije ućutao. Slično se često dešavalo u antičko vreme. Prateći primer Temistokla, reći ću: «Pročitajte do kraja, a onda, ako želite — bacajte kamenje».

U stvari je, ne očekujem to. Slučaj sa Temistoklom dogodio se pre 24 veka, a čovečanstvo je u tom periodu prešlo ogroman put. Danas svako može slobodno da govori šta želi. Samo da te ne os怀疑uju kao agitatora ili utopistu. Ohrabren ovim zaključcima, preći ću na suštinu.

II

Ja sam na svetu, gospodo, sa svim što je na zemlji

Moje divljenje političkom ekonomiji je beskrajno — nadam se da će se jednog dana čitavo čovečanstvo složiti sa mnom. Ova mlada nauka, koja je već pokazala svoj značaj, još uvek treba da se razvija i razvija. Pre ili kasnije (bolje bi bilo pre) svi instituti, zakoni i ostalo bi bili potčinjeni političkoj ekonomiji. Nema sumnje: jer princip opisan u nastavku, koji sam izvukao iz radova političkih ekonomista, nije samo revolucionaran, već i dosledan.

Za početak ću navesti pet aforizama koji će pomoći poštovanom čitaocu da lakše razume dalje zaključke.

«Sloboda i vlasništvo su direktno povezani — prvo podstiče distribuciju dobara, drugo uslovljava proizvodnju».

«Vrednost materijalnog bogatstva određuje se time u šta je ono uloženo».

«Cena usluga je proporcionalna potražnji, a obrnuto — ponudi».

«Podela rada umnožava bogatstvo».

«Sloboda je pokretač konkurencije, a konkurencija je pokretač napretka».

(Charles de Brouwer, „Osnovni principi političke ekonomije“)

Zato je toliko neophodna slobodna konkurencija između ljudi i između zemalja — u obliku slobode rada, razmene, kupovine-prodaje, procene robe. A država neka se pasu u kavezu koji joj je namenjen. Drugim rečima: Laissez-faire, laissez-passer (Dozvolite da se radi, dozvolite da se trguje).

U ovih nekoliko redova leži suština političke ekonomije — nauke bez koje svako upravljanje postaje pogrešno, a država osuđujuća. Može se ići dalje i definisati ovo veliko učenje jednom jedinom frazom: Laissez-faire, laissez-passer.

Imajući ovu misao na umu, mogu sa sigurnošću tvrditi da u nauci ne postoji „polupravda“. Nije moguće da je istina istinita samo sa jedne strane. Sama neuhvatljiva Svemir nam pokazuje svoju nepogrešivu logiku. Sve je krajnje jednostavno: okolnosti se menjaju, zakon ostaje zakon. Sva živa bića, od najjednostavnijih do složenih, razvijaju se manje ili više slično i imaju u velikoj meri sličnu strukturu.

Duhovni i materijalni svetovi su svojim sličnostima kao da su povezani. Život i materija su jedno — sve ima svoje otelovljenje; razlikuju se samo njihovi fizički manifesti. Brojne su kombinacije, neizmerne specifičnosti, ali su svi i sve potčinjeni generalnom planu. Samo ograničenost razuma i naša u osnovi obmanjujuća priroda treba da budu krivi za to što ljudi mešaju sisteme, a njihove predstave nisu usklađene. Između dva međusobno protivrečna pogleda samo je jedan istinit (ako oba nisu pogrešna); istinitost oba istovremeno nije moguća. Naučno utemeljena istina ne može se primenjivati u političkoj ekonomiji, a da ne bude neupotrebljiva u politici: istina je upravo zato naučno utemeljena što mora biti univerzalna. To je ono što žudno želim da dokažem.

Da li se veliki zakon političke ekonomije — zakon slobodne konkurencije — može primeniti samo u sferi industrije i trgovine, odnosno u proizvodnji i distribuciji dobara, izražavajući se naučno? Setimo se kakvu je ekonomsku pometnju ovaj zakon rešio: sukob suprotstavljenih, konfliktnih interesa.

Zar politika nije oslobođena istih tih okolnosti? Zar sličnost ekonomije i politike ne navodi na pomisao da će u oba slučaja ista sredstva biti dobra? Laissez-faire, laissez-passer.

Priznajmo da su postojeće vlade liberalne onoliko koliko im to dozvoljava ljudska slabost. Čak ni u najboljim republikama nije sve tako dobro kao što se čini na prvi pogled. Jedni u takvom stanju krive višak slobode, drugi — njen nedostatak.

A istina je u tome da „ispravne“ slobode nema: kao da čovek uvek bira samo između slobode i ropstva. Svako je u tome stvar sudeći sam sebi, i odlučuje na osnovu ličnih preferencija. Pošto „koliko glava, toliko umova“ (tot homines, tot sensus), tada postaje jasno kakav nered političari izazivaju. Sloboda jednih ograničava slobodu drugih, i obrnuto. Koliko god mudra i dobra bila vlada, ona nikada neće dobiti istinski opšte, potpuno odobravanje. Partije pobeđuju i gube; većina i manjine se sleću u beskrajnoj borbi. A što je cilj konfuzniji i neodređeniji, to se, po pravilu, žuštije brani. Neko opravdava svoje postupke pravdom; protiv njih se zatim ustaje pod zastavom slobode. Niko se neće naročito iznenaditi ako borci za slobodu kasnije sami postanu tiranini.

Pa razumljivo! — reći će čitalac. — Autor je, očigledno, još jedan utopista koji iz delova gradi mali svet u koji će društvo ili biti naterano, ili će u njega ući na slobodnim osnovama. Jer pravi svet je krenuo pogrešnim putem, a spasiti ga može samo panaceja gospodina Pjuja! Magično rešenje svih problema!

Nije istina! Nemam ja takvo rešenje, osim onih koje nude ostali. Od drugih se razlikujem samo u jednoj stvari — u svom priznanju apsolutno svih uverenja. Drugim rečima, dopuštam postojanje bilo koje vlade, samo da ona ima pristalice.

Čitalac: Ne razumem vas.

Onda mi dozvolite da nastavim.

«Sa teorijama se u naše vreme ide previše daleko; ali da li to znači da su elementi takvih teorija pogrešni? Kažu da je čoveku u svojim razmatranjima svojstveno da izlazi iz okvira razumnog; ali ako se otvoreno izjavi nestrpljenje prema različitim teorijama i drugim promišljanjima — da li to nije ekvivalent odbacivanju naše sposobnosti da razmišljamo?»

Ove reči ne pripadaju meni, već Jeremiji Bentamu — jednom od najvećih mislilaca mog vremena.

Veoma sažeto je istu ovu misao izrazio Royer-Collard:

«Odbaciti teoriju i smatrati iskustvo jedinim učiteljem — znači baciti se u posao, ne razumevši ga unapred, ili voditi razgovor, ne razumevajući zapravo njegovu temu».

Iako je savršenstvo nedostižno ljudskim trudom, mi mu neumoljivo prilazimo: takav je zakon progresa. Zakoni prirode su nepromenljivi; na njima mora da se zasniva svako zakonodavstvo, jer samo tim silama nije dato da održavaju uređenje društva. Ali podizanje tog društva je delo ljudskih ruku. Svaka generacija je kao novi stanar koji pre useljenja menja sve oko sebe: obnavlja fasadu, gradi ili ruši nadogradnje. Postoje i generacije čija odlučnost i kratkovidnost primoravaju ih da sruše celu zgradu. Tada oni spavaju na otvorenom nebu dok se kuća ne izgradi ponovo. Nakon niza oskudica i ogromnih napora, oni konačno podižu novu kuću prema novom planu, ali tada, sa teškim srcem, priznaju da ona nije mnogo bolja od stare. Obično oni koji su razvijali plan izgradnje žive u dobrim i udobnim stanovima. Drugima ne ostaje drugi izbor nego da se guraju u podrumima i na tavanima. Tako da neslaganjačima i uzbudljivcima uvek ima dovoljno: neki čeznu za starom kućom, drugi, preduzimljiviji, već sanjaju da nešto sruše. Na gomilu onih koji su zadovoljni svime dolazi nebrojena masa onih kojima nešto ne odgovara.

Nećemo zaboraviti na one kojima su promene po volji. Zaista, nova građevina nije bez nedostataka, ali ima i vrline. Zašto onda rušiti zgradu sutra ili bilo kada drugo, dok ona pruža krov nad glavom? Priznajem da preziram razarače ne manje od tiranina. Ako nekome ne odgovara sopstveni stan u pogledu veličine ili stanja — molim vas, preselite se, samo to. Pronađite drugo mesto i odlazite tamo. Ali, radi svega svetog, ne treba da prilikom odlaska spalite svoje staro utočište. Vama ono možda ne prija, ali vašem komšiji bi, možda, sasvim odgovaralo. Nadam se da je čitalac razumeo smisao metafore.

Čitalac: Postalo je jasnije, ali na šta Vi, zapravo, računate? Neka nema revolucija, hvala Bogu! Čini mi se da u 90% slučajeva igra ne vredi truda. Sačuvati staru kuću je dobro, ali gde smestiti one koji se izmještaju?

Da, u suštini, gde god im se padne na pamet; ne ja upravljam tim poslom. Mislim da će u tom pogledu svako moći slobodno da odlučuje šta mu padne na pamet. U tome je suština mog principa: Laissez-faire, laissez-passer.

Čitalac: Čini se da sam razumeo. Neraspoloženi sa vladom neka traže drugu. Kako bilo čudno, takvo pravo izbora je gotovo uvek postojalo. Od Marokanskog carstva do Republike San Marino; od Londona do južnoameričkih Pampa — biraj koliko hoćeš. U tome se sastoji vaša teorija? Pa, ništa novo pod mesecom, šta reći.

Nije stvar u emigraciji. Otadžbinu ne nose se na đonovima čizama. Osim toga, emigracija u takvim razmerama je uvek bila i ostaće neostvariva; njene troškove ne može pokriti ni celo zlato sveta. Ne nameravam da preseljavam ljude prema njihovim ubeđenjima: bilo bi nerazumno, na primer, slati katolike u Flandriju ili razdvajati liberale i konzervativce granicom od Monsa do Liježa. Voleo bih da se nadam da ćemo svi moći mirno da koegzistencimo, gde god se nalazili, ne ograničavajući pritom druge u pravu na kretanje. Nadam se da će ljudi živeti poput braće: bez razlika, svaki sa svojim mišljenjem i podčinjavajući se samo onoj vlasti za koju smatraju da je potrebna.

Čitalac: Sada sam u potpunoj zbunjenosti.

To se i moglo očekivati. Moj utopijski plan, po svemu sudeći, uopšte nije ona vekovna bajka kao što vam se u početku činilo. Međutim, on je prirodan u svojoj jednostavnosti. Ali ipak, poznato je da se u poslovima upravljanja državom, kao i u mehanici, jednostavno rešenje pronalazi poslednje.

Dolazimo do odlučujućeg zaključka: sve što je dugovečno u ovom svetu počiva na slobodi. Ništa ne može održavati sebe ili raditi u punom kapacitetu bez slobodne interakcije sopstvenih delova. U suprotnom, energija se troši uzalud, sastavni delovi se brzo troše, dolazi do kvarova i ozbiljnih nezgoda. Zato zahtevam, radi dobra svakog čoveka, slobodu udruživanja prema preferencijama i slobodu delovanja prema sposobnostima. To jest, potpunu slobodu izbora u kakvim političkim uslovima živeti i ništa više. Uzgred, da je uvaženi čitalac bio pristalica republikanskog oblika vladavine…

Čitalac: Ja? Ma, Bože sačuvao!

Jednostavno zamislimo. Monarhija nije za vas: težak, ustajao vazduh otežava disanje, a telu nema nikakvog slobode — ne možete se ni pravilno protegnuti. Smatrate da bi zgradu već trebalo srušiti i na njenom mestu izgraditi sopstvenu. Ali tada ćete se suočiti sa monarhistima i njihovim ne manje oštricom nastrojenim stavom. Kao i sa svima kojima se vaša ideja ne dopada. Evo vam nezlog plana akcije: organizujte se, predstavite program, definišite budžet, objavite slobodnu prijavu članova, a takođe sve pažljivo promišljajte. Ako skupite dovoljno pristalica da pokrijete troškove, možete slobodno proglasiti sopstvenu republiku.

Čitalac: I gde je onda proglasiti? Ne u pampasima, zar ne?

Naravno da ne. Upravo tamo gde se nalazite. Naravno, mišljenje monarhista takođe je potrebno uzeti u obzir, inače će poboljšanje stanja biti znatno teže. Ja samo izražavam svoje mišljenje i ne nameravam nikome da ga namećem; samoj realizaciji ovog zamišljaja može smetati samo postojeći poredak stvari.

Zar nije očigledno pogubno uticanje na porodicu koje vrše vlada i njoj potčinjeni? U okviru građanskog prava, odvajanje i razvod pomažu da se „reše“ neadekvatne „ćelije društva“. U politici je ovakva šema sasvim moguća. Pri tome, nema potrebe uvoditi formalizovana ograničenja niti širiti protekcionizam, jer politika ne rađa žive decu i ne bije žene. Metod koji predlažem nije tiranija prošlosti, koja se zasnivala na pravu na nasilje. Nikako, od toga se ja odlučno odričem. Ko bi se uopšte odlučio na politički raskol? To će biti moguće samo u okviru sopstvene grupe, dok će tuđa uverenja ostati na miru. Da bih postigao svoj cilj, nije neophodno od teritorije države praviti krpice sa različitim oblicima vladavine. Prema mom zamišljaju, sve će ostati na svojim mestima. Ljudima će morati samo malo da se „pomere“ kako bi nesaglasni mogli da grade hramove za onu svemoguću Silu koju svaki u ovom svetu slavi na svoj način.

Čitalac: A kako će se to, dozvolite da pitam, primenjivati u praksi?

U tome leži snaga mog argumenta. Zamislite kako radi odeljenje za registraciju građanskih stanja? Potrebno je samo dodeliti tome drugu dužnost i dati mu naziv, recimo, „Biro političkih saveza“. Ova organizacija će svakom svesnom građaninu slati deklaraciju na popunjavanje. Upravo kao što se popunjavaju poreska dokumenta.

U njoj će biti takva pitanja:

Koji oblik vladavine vam je preferiran?
Izbor je neograničen: monarhija, demokratija ili nešto drugo.

Ako je monarhija, onda apsolutna ili ograničena? A ako je ograničena, koliko?
Mislim da ćete preferirati ustavnu.

Vaš odgovor, kakav god on bio, biće unet u posebnu knjigu namenjenu za tu svrhu. Nakon unosa zapisa, vaš status će se promeniti u kraljevskog podanika ili građanina republike. Naravno, ako odjednom ne budete želeli da povučete svoju deklaraciju prema propisanom redosledu.
Dalje ćete se pokoravati samo svojoj vladi — baš kao što belgijskim vlastima nije stalo do pruskog podanika. Svako će biti pod nadzorom sopstvene vlade i podložan njenim zakonima. Cenu koju ćete platiti neće biti ni manja ni veća, ali će se situacija korenito promeniti. Na kraju će svakome biti određen život u odvojenom političkom prostoru. I koliko god takvih prostora bilo, postojaće jedno pored drugog.

Razmimoštanja između podanika različitih vlada ili sukob države sa stranim podanikom biće rešavani na isti način na koji se trenutno rešavaju sporovi između zemalja koje nisu u ratu. Ako se pak otkriju ozbiljna odstupanja između strana, taj jaz će se lako popuniti prirodnim ljudskim pravima. Sva ostala pitanja biće u nadležnosti svetskih sudova.

Čitalac: Vaši argumenti su zlatni rudnik za pravnike, koji će lako stati na vašu stranu.

Veoma se u to nadam. Bez obzira na politička uverenja, stanovnici istog okruga imaće zajedničke interese. U tom slučaju, svaka vlada će upravljati opštedržavnim poslovima, kao što to čine švajcarski kantoni ili američke države. Za ove fundamentalne i, naizgled, složene probleme već postoje jednostavna rešenja; biće lako utvrditi granice jurisdikcija po većini pitanja.

Naravno, naći će se nemirne glave koje večno lebde u oblacima, kao i ljudi lošeg karaktera koji neće moći da se uklope ni u jednu od dostupnih država. Isto tako će postojati i grupe nesposobne da stvore sopstvenu idealnu Državu. Njima je čak i teže.
Uostalom, niko im nije zabranio da promovišu svoje ideje i okupljaju učesnike kako bi pokrili troškove. Na kraju će se sve svesti na finansijsko pitanje. Dok se ono još nije ispred njih pojavilo u punom obimu, ostaje samo da biraju između postojećih država. Takve grupe ne bi trebalo da prave velike neprijatnosti.

Teškoće se ovde ne završavaju. Između dve krajnosti sukobi se dešavaju retko — u večitom suprotstavljanju, čudno je, postoje nijanse iste boje. U Belgiji, prema mojim zapažanjima, većina će se zalagati za stabilnost političkih institucija, čije se nedostatke pritom neće uzimati u obzir. Ali po konkretnim pitanjima takvog jedinstva neće biti. U zemlji postoje dva do tri miliona katolika, vatrenih sledbenika grofa de Te, i isto toliko liberala koji ne priznaju takve autoritete. Njih, naravno, nije moguće pomiriti, ali to čak i nije poželjno. Neka žive sami za sebe i vladaju sami nad sobom, dopunjujući sopstveni budžet iz sopstvenog džepa. Žele li da postanu teokrate? Pa neka, to nije naša briga. Prava sloboda podrazumeva izbor između slobode i zavisnosti.

Uostalom, sitna neslaganja ne bi trebalo da utiču na državni mehanizam; njega treba korak po korak pojednostavljivati. Pritom se može postići dvostruki ili čak trostruki efekat.

Dozvolite mi da razjasnim svoju misao: kompetentna ustavna monarhija odgovarala bi i katolicima i liberalima, pri čemu bi se povećao samo broj visokih zvaničnika: nekome će grof de Te biti autoritet, nekome gospodin Frer-Orban, ali Kralj je iznad svih. Možda će nekim gospodima — izostavićemo imena — odjednom pasti na pamet da proglase politički apsolutizam. Šta bi mudrom monarhu sprečilo da ove gospodare oslobodi tu tužnu neophodnost da se mešaju u državne poslove? Zaista, nije teško razumeti da bi takav kralj — naročito zahvaljujući svojoj mudrosti — uspešno obavio ulogu predsednika poštene i umerene republike. Nema razloga da se zabranjuje različitost vlasti.

III

«Iako sloboda ima svoje mane i zamke, ona na kraju uvek vodi ka oslobađanju».

Jedna od prednosti mog sistema je mogućnost da se pojednostave i legalizuju razilaženja u stavovima koja su podstakla toliko svesnih građana na društvo osuđivan put bunta. Ova žudnja za promenama za čitava država, po mišljenju nekih, nezdrava je i i dalje je uobičajena pojava. Ona ih uranja u ponor nereda. Ali šta je to, ako nije prikrivena želja za napretkom?

Štaviše, nipošto ne bi trebalo da deluje čudno što se ljudi koji su navodno nestabilni i promenljivi ispostave veoma dosledni prema sebi. Vera u saborce, zastavu i kralja moguća je samo pod uslovom da su taj kralj i ti saborci nepokolebljivi u sprovođenju svoje politike: zar oni mogu popustiti protivniku i izdati svoje ideale?

Zamislite da sam izabrao za svog vođu i gospodara najboljeg kralja kojeg je svet video, i potpuno se uzdigao njegovoj moćnoj i stvaralačkoj volji. Od toga sam se odrekao sopstvenog inicijativnog delovanja kako bih se u potpunosti prepustio njegovom geniju. Nakon njegove smrti, ovom čoveku može naslediti neki subjekt koji, rekimo ljubazno, ne poseduje takvu širinu uma. Naslednik će svojim neograničenim i kratkovidnim odlukama razbacati sva očeva dostignuća. I šta sada, da ostanem podanik takvog monarha samo zato što je on direktan i zakoniti naslednik? Direktno, s tim se ne može raspravljati, ali zakonito…

Ipak, situaciju ću ostaviti kakva jeste, jer revolucije nisu po mom ukusu. Ali to ne znači da mi stanje odgovara: ono treba promeniti po isteku ugovora. Madame de Staël je jednom izjavila Aleksandru I:

„Gospodine, vaš karakter je vašim podanicima kao ustav, a vaša savest — njegov garant“.

„U tom slučaju,“ odgovorio je ruski car, „ja sam sam samo jedna srećna slučajnost“.

Ove reči svojom istinitošću i jasnoćom savršeno odražavaju suštinu mojih ideja.

Moja panaceja (da mi poštovani čitaocke oprosti ovu oštru reč) sastoji se u slobodnoj konkurenciji u poslovima upravljanja državom. Svako ima pravo da brine o sopstvenoj blagostanju po sopstvenom nahođenju i da se obezbedi na bilo koji način. Takvi postupci će biti plodonosni, jer će vlade morati da se takmiče za pristalice. Najistinskiju opštu ljudsku slobodu nikome se ne nameće, svako je koristi na svoj način. Ona ne potiskuje, ne vara i uvek je otvorena za žalbu. Da bi se takva sloboda sprovela u život, ne treba odricati se ni od porodice, ni od nacionalnih tradicija; neće biti potrebno učiti nove jezike, preplavljati reke i mora, noseći sa sobom urnu sa pepelom pokojne bake svuda po sebi. Potrebno je samo deklarisati svoju želju pred lokalnom političkom komisijom: želju da se pređe sa republike na monarhiju, sa predstavničke vlade na autokratiju, sa oligarhije na demokratiju ili čak na anarhiju gospodina Prudona. Čak ni donji veš neće biti potrebno menjati.

Možda ste umorni od dušnog pometnji na forumu, od nepristojne pedantnosti na parlamentarnim tribinama ili od iznenadnih poljubaca Boginje Slobode? Možda vam više ne prijaju liberalizam sa klerikalizmom? Da li vam je dosadno da se разбираate u svim tim gospodima, poput Djumertija i de Fre, Rožea i de Dekera? Možda vam se dopada stabilnost i udobnost neopravdanog despotizma? Želite da vlada misli i radi sve umesto vas: da broji novac u vašem džepu i da vas neprestano posmatra. Zar to nije neka birokratska Providnost? Ne morate odleteti na jug, poput lastavica ili gusaka: sve je moguće u ovom trenutku i upravo na licu mesta! Prijavite se i zauzmite mesta!

U ovoj novini postoji jedna izvanredna osobina — sa revolucijama, pobunama, bunjevima i barikadama je gotovo jednom zauvek, pa čak i sa političkim trenjima. Niste zadovoljni svojom vladom? Pa izvolite — biraj koliko hoćeš! Obično ovakva odluka prati krv i neverovatni užas; svaki sud će je jednoglasno priznati pozivom na pobunu. Ali sada će ona postati svakodnevna kao kupovina voća na pijaci ili odlazak kod lekara, kog se gospodin de Pursonjak toliko plašio.

«Biram neću» propisuje: obratite se Biroju političkih saveza kako bi vaše prezime bilo upisano u bilo koji drugi spisak. Komisar će staviti naočare, otvoriti knjigu evidencije i upisati vaše rešenje. Zatim će izdati potvrdu da onaj i onaj od sada pripada takvom i takvom upravljanju. Izaći ćete iz zgrade, izvršivši revoluciju, a ako bilo šta i prospe tokom toga, onda će to biti samo mastilo. Neću moći da prigovaram vašu odluku, jer ona se odnosi isključivo na vas jednog. U tome je sva njena lepota: nema ni trijumfalne većine, ni poraženog manjinstva. Ali to neće zaustaviti bilo koga od 4 500 000 Belgijanaca da sledi vaš primer. Biro saveza će objaviti konkurs za zaposlene.

U čemu je glavna funkcija bilo koje vlade, ako ne uzimamo u obzir predrasude? Kao što sam ranije naveo, u obezbeđivanju bezbednosti sopstvenih građana u optimalnim uslovima. Naravno, po ovoj tački stavovi današnjeg društva nipošto nisu jedinstveni. Za neke čak i cela armija nije dovoljna protiv neprijatelja-stranaca; drugima za unutrašnji red, poštovanje prava i zaštitu privatne imovine neće biti dovoljni ni žandarmerija, kraljevski tužilac i svi poštovani sudije. Neki teško mogu da zamisle vladu bez profitabilnih funkcija, uzvišenih titula, raskošnog ukrasa, graničnih carina za zaštitu industrije od potrošača, legija državnih službenika za pitanja kulture i umetnosti. Bez sumnje, sve to zbog praznih slogana koje vole da proglašavaju vladari sišli sa neba. Ali dok primenjena sloboda ne postavi sve na svoje mesto, priznajmo njihovo pravo na postojanje (na savest pristalica). Molim samo jedno: slobodu izbora.

Ukratko: Sloboda izbora i konkurencija. «Laissez faire, laissez passer!» Ovaj veličanstveni moto, koji krase zastavu ekonomske nauke, jednog dana će postati princip iz sveta politike. Sama reč „politička ekonomija“ nam nagoveštava budući poredak stvari. Šta je smešno, bilo je pokušaja da se ova reč zameni sa „socijalna ekonomija“, ali zdrav razum nije popustio. Ekonomija je oduvek bila i biće vrhunac političke nauke. Odakle onda drugde vuče korene savremeni princip nemešanja?

U državnim poslovima i drugim, prevladava konkurencija. Samo zamislite državu sa trkom vlada — to jest, državu koja poseduje sve moguće oblike vladavine!

Čitalac: To će tek biti haos! Kako, po vašem mišljenju, razjasniti takav nered?

To je stvar navike. Sećate li se vremena kada su ljudi proglašavali svog Boga čak i glasnije nego što danas zastupaju politička uverenja? Kada je Stvoritelj postao Gospod Sabaot — osvetoljubivi i nemilosrdni Bog, čije je ime izlivalo reke krvi? Ljudi su oduvek opravdavali ratove i zlodela Božjim imenom, čineći Ga svojim saučesnikom u zločinima:

«Ubijajte sve redom — Bog na nebu će prepoznati Svoje!»

Šta se desilo sa tom nemilosrdnom mržnjom? Duhovni razvoj čoveka ju je potpuno zbrisao, kao što vetar odnosi jesenje lišće. Religije, zbog kojih su se palili lomači i vršile mučenja, sada mirno koegzistiraju pod senkom istih zakona i hraneći se iz iste riznice. I mada svaka vera, nesumnjivo, stavlja sebe iznad ostalih, druge retko osuđuje.

To je postalo moguće za dobru polovinu sveta bez ikakvih nemira i nasilja. Čak i uprkos tome što mračni uglovi ljudske svesti nisu nigde nestali: jedni su nepokolebljivi, drugi netolerantni, a mase fanatične i neuki. Naprotiv, tamo gde zakonito koegzistira mnoštvo vera, ljudi su, po pravilu, visoki svojom moralnošću. Može li se tako nešto dogoditi i u svetu politike — potpuno svetovne oblasti, čija se suština može izraziti u četiri reči?

U današnje vreme može postojati samo jedna vlada. Partija se rešava protivnika i dolazi na vlast; manjina sa svojom željom za moći uvek napada većinu. U takvom položaju politička nestrpljivost je neizbežna, kada frakcije žive, ako ne u stanju rata, onda u naoružanom miru. Nije čudno što ove manjine pletu intrige i aktivno propagiraju svoje ideje, dok aktuelna vlada svim silama pokušava da ugasi revolucionarne impulse. Na kraju, društvo se puni onima nezadovoljnim vlasti, koji čekaju odmazdu, i onima prezasitima vlašću, koji sede na samom ivici litice. Pokvarene poruke nikada neće dovesti do pravde; prisilom se ne mogu postići istina i pravosuđe.

A sada zamislite da nasilje utihne. Svaki punoletni građanin moći će da bira vladu prema svojoj želji i potrebi. Ne onu koja je uspostavljena krvavim prevratom, već bilo koju. Njegovo pravo izbora je urođeno, i ne smeta ostalim ljudima. Tada će nered nestati, a plodonosna borba će izgubiti smisao.

Kada oblici vladavine uđu u polje eksperimenata i slobodne konkurencije, počeće da se razvijaju i da teže savršenstvu. To je zakon prirode.

Napolje licemerje i neizmerna praznina nadmenosti; napolje machinations pod plemenitim izgledom diplomatije; napolje kukavice i inferiornost koje se prikrivaju maskom Države; napolje sudske i vojne intrige u navodno državnom interesu. Dosta je svake laži koja prekriva postupke Države.

Građani kao kupci na tržištu: posmatraju i porede. Ništa neće umeti da se sakrije od njihovog radoznalog pogleda. I vladari će konačno shvatiti da se dugotrajnog uspeha može postići samo na ovaj način: vladati bolje i korisnije nego drugi. Tada će uslediti opšte slaganje. Sile, koje su ranije bile usmerene na Sizifov trud trenja i suprotstavljanja, ujediniće se radi nezapamćenog i zadivljujućeg napretka za dobrobit i sreću čitavog čovečanstva.

Čitalac: Amin! Ali dozvolite malo protivljenje: kada se sve moguće forme vladavine isprobaju u takmičenju, šta će to rezultirati? Jedna forma će biti priznata kao najbolja i svi ljudi će joj se pridružiti. Tu ćemo se vratiti na ono od čega smo počeli: na jedinstvenu vladu za sve.

Oprezno na krivinama, moj poštovani čitaoče. Mirno priznajete da će doći do opšte harmonije. Ali to nazivate korakom unazad? Vaš prigovor samo dokazuje moje osnovne postavke. On podrazumeva da će princip laissez-faire dovesti do opšteg sporazuma. Ovde bih mogao da vas proglasim svojim srodnikom po mišljenju, ali me ne zanima takva polovična posvećenost. I ne žurim da pridobijem svakoga redom. Nipošto, nećemo se vratiti jedinstvenoj vladi. Osim ako se to ne desi u dalekoj budućnosti, kada će se sve državne stvari svesti na najjednostavnije. Ali pred nama je još dug put.

Teško je pomiriti ljude različitih uverenja. Zato pravilo slobodne konkurencije ostaje jedini mogući izbor. Neko je uzbuđen vatrom borbe i istrunuo bi u močvari mira. A sanjivi filozof posmatra društvo izdaleka i za duboka razmišljanja mu je neophodan mir. Da bi stvarao besmrtna dela, nepoznatom i siromašnom umetniku stalno su potrebni podrška i podsticaj. Njemu je potrebna probna radionica i komad mermera za vajarjenje anđela. Ali postoji drugi genije: neobuzdan i spontan po prirodi. On neće tolerisati nikakve okove, a pokazujući prst će u besu polomiti. Nekome je po duši nesebična republika, nekome — raskošni apsolutizam. Govorniku je potreban parlament. Drugi ne može da poveže ni deset reči — ne dopada mu se takvo brbljanje. U svetu postoje jaki duhom i slabi umom. Rame uz rame žive nenasitni ambiciozni ljudi i smireni pravednici, koji su zadovoljni onim što im je Gospod poslao.

Svako ima svoje potrebe. Kako jedna vlada može da zadovolji želje svih? Njome će biti zadovoljni samo delimično: nekome će se dopadati, drugome će biti svejedno, treći će naći hiljadu mana, četvrti će biti razočaran, a peti će pokrenuti pobunu. Ljudska priroda je takva da će nezadovoljnih uvek biti više nego zadovoljnih. Koliko god vlada bila savršena, uvek će naći svoje protivnike. Jer ljudi sami nisu idealni, i nekima je savršenstvo kontraindikovano. Kod panarhije takvo nezadovoljstvo podsećaće na porodični spor, koji će se na kraju rešiti razvodom.

Ali koja vlada će dozvoliti drugima da je nadmaše u trci progresa? Gledajući srećnog komšiju, ko ne bi želeo da usvoji njegovu novinu? Večna konkurencija je sposobna da stvara čuda.

I ljudi će početi da se menjaju na bolje. Čim svako dobije puno pravo govora, glasa, kretanja i delovanja, odgovornost za sopstvenu sreću paliće na njega samog. Od tada će, umesto pokaznog neslaganja, ljudi sebi i drugima uveravati superiornost svoje vlade. I tako će između vodećih i vođenih nastati prijateljsko razumevanje i poverenje.

Čitalac: Kako! Vi još uvek gradite vazdušne dvorce u kojima različite partije i pokreti žive u harmoniji? Ozbiljno očekujete od njih mirno suživot, gde jaki neće potiskivati slabe? Kao da će taj dvorac postati Vavilonska kula koja će okupiti rasejane narode.

Da, usudim se da verujem u zajednički jezik, kao što verujem da će sloboda dovesti do mira u celom svetu. Ipak, vreme takvog slaganja je nemoguće predvideti. Moja zamisao je samo seme. A na koje će tlo ono pasti, zavisi od vetra. Potrebno je samo imati strpljenja. Ko je pre sto godina verovao u slobodu veroispovesti? A ko će je u naše vreme odbacivati? Ko je mogao pomisliti da će novine postati toliko uticajne? Pa, čak i državni ljudi se danas klanjaju Štampi. Ne manje teško bilo je predvideti ulogu javnog mnjenja. Ono se rodilo sasvim nedavno, ali već pokorava svojom voljom cele imperije, pa čak i despoti ga uzimaju u obzir. U to vreme, sami biste se podsmejali proroku koji je predviđao takvu budućnost.

Čitalac: Pošto ne govorite ništa novo, ja ću prodiskutovati. Recite mi, kako čovek može prepoznati svoje srodne mislioce među tom celom gomilom? I ako je svako slobodno da se u bilo kom trenutku upiše ili izađe iz saveza, kome poveriti funkciju blagajnika?

Po mom mišljenju, ne bi trebalo da postoji pravo da se savezi menjaju po bilo kojoj kaprici. Za takav ugovor potrebno je odrediti rok, čiji je donji prag jedna godina. Imajući na umu sisteme Francuske i drugih evropskih zemalja, verujem da se vlada može trpeti bar godinu dana. Redovno odobren i stručno raspoređen budžet države obavezuje građane samo u onoj meri u kojoj im to dozvoljava slobodna konkurencija. Razrešavati nastale nesuglasice će pravosudni sistem. Što se tiče evidencije građana: zar državi neće biti teže da je vodi nego crkvi — svoje stada, ili kompaniji — svojih akcionara?

Čitalac: Umesto jedne vlade dobićete desetak-dve, što će umnožiti broj različitih budžeta i civilnih listova. Opšti troškovi će se višestruko povećati!

To je tačno. Ali primetite da će, prema zakonu konkurencije, svaka vlada morati da se pojednostavi, uključujući i ekonomski plan. Danas se nevoljno trzne od troškova nekih državnih organa. Ali ubuduće će se država služiti samo najneophodnijim, a višak službenika će napustiti svoje funkcije i pronaći posao na korist društva. Ali to je samo polovina pitanja, a ja ne priznajem polovična rešenja. Višak vlada je zlo sa neprocenjivim troškovima. Ali čim se primeti taj nedostatak, rešenje će postati jasno. Zdrav razum će odseći sve nepotrebno. Ostaće samo efikasne vlade, sve ostale će izbledeti. Tako na taj način sloboda rešava sva pitanja.

Čitaoc: Možda! A šta je sa postojećim dinastijama, overwhelming većinom, ukorenjenim institucijama i proverenim teorijama? Zar će one, po vašem mišljenju, tiho ustupiti mesto i staviti se pod zastavu laissez-faire? Veoma je zgodno ne iznositi značajne predloge, ali se od debata ove vrste ne može pobegati.

Recite, zašto bi dinastije zauvek odbijale ustupke? Sam sam više puta ponavljao da nikoga ne nameravam da srušim sa prestola. Sadašnje vlade postoje zahvaljujući određenim unutrašnjim silama koje koriste kako bi ostale na okupu. Od sada im je u mom sistemu predviđeno mesto. Priznajem, na početku će izgubiti značajan deo svojih ne baš vernih pristalica. Ali ne može se a ne diviti blagodatima koje donosi stabilna i snažna vlast!

Manje podanika znači manje poreskih obveznika. Za revanche, preostali će se pokoravati bez pogovora. Po sopstvenoj želji, naravno, i na period trajanja ugovora. Nasilje će se smanjiti, žandari će biti smanjeni, a vojska će ostati samo za održavanje parada. Troškovi će se smanjivati brže od prihoda, što znači da neće biti potrebe za zajmovima. Ono što je do sada bilo moguće samo u zemljama Novog sveta, postaće opšte pravilo: ekonomski sistemi koji ljudima donose sreću. Koja dinastija ne bi želela da ostavi svoje ime vekovima? Koja većina se neće složiti sa masovnim pridruživanjem manjina?

Konačno vidite kako sistem zasnovan na principu laissez-faire može da se nosi sa poteškoćama. Istina nije poluvistina, već cela istina, ništa više i ništa manje. U naše vreme postoje dinastije kako one koje vladaju, tako i one koje su sišle sa prestola. Vidimo monarhe sa krunom na čelu i one koji ne bi imali ništa protiv da je sami stave na glavu. Svako ima svoju partiju, zainteresovanu samo za jedno: da stavlja šipke u točkove Države, sve dok sami ne uspeju da se u nju popnu. A onda će ih pogoditi ista sudbina. Kao što je rekao Pol-Lui Kuri, to je očaravajuća klackalica za koju ljudi nikada ne prestaju da plaćaju!

U našem sistemu neće biti ni skupih kompromisa, ni dramatičnih neuspeha. Kao ni zavera ili uzurpacija. Istovremeno su svi legalni i niko. Vlada je legitimna sve dok ima pristalica i sve dok ih oni priznaju. Nestat će sva božanska i svetovna prava: ostaće samo pravo da se menja i poboljšava sopstveni program.

Otkazi, izgnanstva, oduzimanja i progoni ostaće u prošlosti! Vlada kojoj kreditori više ne veruju napustiće palatu sa podignutom glavom. Naravno, ako joj reputacija nije uprljana, knjigovodstveni izvodi su u redu, a svi statuti su striktno poštovani. Vladari će moći da se presele u seosko ambijent kako bi pisali memoare, opravdavajući svoje prošle političke postupke.

A ako se odjednom promene ideje, u ugovorima se nađu rupe, pojavi se neiskorišćen kapital, a razočarani akcionari budu tražili novo mesto za investicije… Tek tada će doći vreme za novi program i potragu za pristalicama. A ako se prikupilo dovoljno snage, ne će se ići na barikade, već pravo u Biro političkih saveza. Tamo se deklarišu osnovne odredbe programa i lista članova: i eto, rađa se novi savez. Sve ostale probleme smatraju isključivo unutrašnjim, a briga o njima je obaveza članova saveza.

Za registraciju i prelaze iz saveza u savez predlažem naplaćivanje minimalne takse, koja će se trošiti na usavršavanje Biroa. Određena suma će ići na obrazovanje vlade. Sasvim malo će biti potrebno za prelazak iz jednog saveza u drugi. Druge uplate službenici Biroa neće primati, ali će njihova plata biti pristojna — srazmerna obimu obavljenog posla.

Zar vas ne iznenađuje jednostavnost ove moćne mašine? Nju može savladati i dete, ali pritom ona zadovoljava potrebe svakoga. Možete je testirati kako god želite, čak je i rastaviti i ponovo sastaviti — uveren sam da u njoj nećete naći ni jednu manu.

Reći ću više: niko ovo neće želeti da radi. Takva je ljudska priroda. Upravo je to uverenje inspirisalo mene da objavim svoj rad. Čak i ako ne uspem da nađem pristalice, to će i dalje ostati svojevrsni spekulativni zadatak. I nijedna sila, nijedna organizacija — u suštini, niko — neće imati pravo da tvrdi da sam na bilo koji način povredio njihova osećanja.

Čitalac: A šta ako ja nastupim kao vaš pristalica?

Tiše, tiše… Ne tako glasno. Inače će čuti!

Jul 1860. godine.

Подели ово:

• Tweet
• Telegram