Intelektualna istorija je praksa koja je, u onom ili ovom obliku, inherentna evropskoj civilizaciji praktično tokom celog njenog postojanja. Tamo gde se suočavamo sa refleksijom o sadržaju individualnog mišljenja ili kolektivnih predstava o čoveku i društvu, imamo posla sa intelektualnom istorijom. Mogućnost distanciranja od sveta i njegovih aktuelnih smislova, otelovljenih u svakodnevnoj praksi okoline, i kritička ocena tih smislova čine svojevrsno mišljenje o mišljenju, čiju dubinu istorijske dimenzije određuje samo horizont interesovanja posmatrača. Civilizacija nikada nema posla sa nultom tačkom polaska — uvek je reč o mišljenju u već postojećem intelektualnom kontekstu: „Svaka ideja koju zabelježimo na papiru ili izgovorimo naglas, izražava se putem jezika koji je društvena konvencija i koji po samom svom postojanju ima prostirenost u vremenu. Zbog toga, razmatrajući bilo koju savremenu doktrinu, imamo pravo verovati da ona, kao i sve druge reči, ima prošlost, ima istoriju“. U tom smislu, mišljenje je uvek delom i mišljenje o istoriji.

Potreba za intelektualnom istorijom u savremenom smislu ovog pojma javlja se usled rastućeg razmaka između svetskog osećaja generacija i sve jasnije svesti o tom razmaku. Međutim, funkcije intelektualne istorije kao prakse očuvanja ideja od zaborava mogu biti dijametralno suprotne po svojoj suštini. Jedan pristup podrazumeva težnju ka doslednom oslobađanju od istorije. On zahteva proučavanje ideja radi određivanja njihovog mesta u nizu stepenova intelektualne evolucije kroz koju prolazi čovečanstvo, gde sadašnji trenutak nastupa kao tačka najpotpunije realizacije potencijala razuma. Drugi pristup razmatra istoriju ideja kao mogućnost da se voljnim naporom smanji razmak sa prošlošću, vraćajući starim idejama praktični značaj instrumenata društvene transformacije. Ovaj pristup se sada može smatrati arhaičnim — upravo se njime vodili, između ostalih, srednjovekovni autori koji su proučavali nasleđe antike.

Međutim, upravo u takvoj aktualizaciji ideja autor vidi vrednost intelektualne istorije uopšte i ovog rada posebno. Može se činiti čudnim proširenje sličnih zadataka na predmet istraživanja čiji su vremenski okviri unapred ograničeni hronološki i pogledom na svet bliskim nama Novim vremenom. Zaista, reč je o društvu koje je već u dovoljnoj meri opremljeno instrumentima očuvanja i prenosa ideja, čije je proučavanje praktično lišeno problema prevoda — čak su i američki autori XVII veka koristili već sasvim savremeni engleski jezik. Drugim rečima, šta novo može otkriti istraživač u doktrinama koje su tehnički dostupne čitaocu, a čiji se autori sigurno u znatno manjoj meri razlikuju od nas nego što se stanovnici polisa razlikuju od srednjovekovnih intelektualaca? Da li ove doktrine zahtevaju dodatna objašnjenja?