Autor: Anne Goldgar. Prevod: Ankap-tjan. Originalna objava: 12.02.2018

Sada je u centru pažnje bitcoin. Ali u prošlosti se govorilo o akcijama dot-com kompanija, berzi koja je propala 1929. godine, železnicama XIX veka i balonu kompanije South Sea iz 1720. godine. Savršeno su sve to savremenici upoređivali sa „tulipmanijom“ — opsesijom holandskih finansijskih krugova lukovicama tulipana 1630-ih godina. Bitcoin je, prema mišljenju nekih skeptika, „tulipmanija 2.0”.

Odakle tako dugo fokusiranje na tulipmaniju? To je, nesumnjivo, uzbudljiva priča koja je postala sinonim za ludilo na tržištima. Isti aspekti te priče se stalno ponavljaju, kako od strane nasumičnih korisnika tvitera, tako i od strane autora popularnih udžbenika iz ekonomije, poput autoriteta kao što je John Kenneth Galbraith.

Istorija kaže da je tulipmanija bila iracionalna. Tulipmanija je bilo pravo ludilo. U nju su bili uključeni svi stanovnici Holandije, od dimničara do aristokrata. Istu lukovicu tulipana, ili češće, fjučers na tulipan, ponekad je prodavalo deset puta dnevno. Nikome same lukovice nisu bile potrebne, bio je potreban samo profit – to je bila čista pohlepa. Tulipani su se prodavali po ludim cenama – po ceni kuća – na njima su zarađivana i gubljena čitava bogatstva. Upravo je glupost početnika koji su preplavili tržište dovela do sloma u februaru 1637. godine. Ogorčeni bankroti bacali su se u kanale. Vlada je na kraju intervenisala i zaustavila trgovinu, ali ne pre nego što je ekonomija Holandije bila uništena.

Da, to je uzbudljiva priča. Problem je u tome što je veći deo nje netačan.

Godine istraživanja u holandskim arhivima tokom rada na knjizi „Tulipmanija: novac, čast i znanje u zlatnom dobu Holandije” otkrile su mi drugačiju priču. Bila je podjednako poučna, ali ipak drugačija.

Tulipomanija nije bila iracionalna. Lale su postale relativno nov luksuzni predmet u zemlji koja je brzo rasla po pitanju svog bogatstva i trgovačkih veza. Mnogo više ljudi je sada moglo da priušti luksuz, a lale su se smatrale lepim, egzotičnim i kao dokaz dobrog ukusa i obrazovanja, što je pristojalo obrazovanim predstavnicima trgovcaštva. Mnogi od onih koji su kupovali lale su takođe kupovali slike ili sakupljali retkosti, kao što su školjke.

Cene su rasle jer je bilo teško uzgojiti lale tako da se dobiju popularne prugaste ili tačkaste latice, i ostale su velika retkost. Ali plaćati visoku cenu za nešto što se smatra opšteprihvaćenom vrednošću, i za šta bi druga osoba mogla platiti još više – sasvim je racionalno.

Takođe, tulipomanija nije bila ni ludilo. Štaviše, tokom većeg dela ovog perioda trgovina lukovicama bila je relativno mirna i odvijala se u tavernama i stambenim četvrtima, a ne na berzi. Takođe je postajala sve organizovanija: u različitim gradovima su se osnivale kompanije koje su se bavile uzgojem, kupovinom i prodajom cveća, kao i stručni odbori za nadzor trgovine. Lukovice nisu preprodavane stotinama puta, nigde mi nije naišao lanac kupaca duži od pet, a većina njih je bila mnogo kraća.

A šta je sa onim ozloglašenim uticajem kugom na tulipanomaniju, koja je navodno naterala ljude koji nisu imali šta da izgube da ulože sve? Ponovo, čini se da to nije bilo slučaj. Iako je epidemija počela 1636. godine, najveći rast cena dogodio se u januaru 1637. godine, kada je kuga (budući da je bila pretežno letnja bolest) već počela da opada. Možda je neki naslednici jednostavno imali više novca koji su mogli da potroše na lukovice.

Cene su zaista mogle biti visoke, ali uglavnom nije bilo tako. Iako su najskuplji tulipani zaista koštali oko 5000 guldena (cena dobro opremljene kuće), uspeo sam da identifikujem samo 37 osoba koje su potrošile više od 300 guldena na lukovice, što je otprilike jednako godišnjoj plati majstora zanatlije. Mnogi tulipani su bili znatno jeftiniji. Uz jedno ili dva izuzetka, ovi glavni kupci pripadali su bogatom trgovinskom sloju i mogli su sebi da priušte takve lukovice. Nisu svi dimničari ili tkaci bili uključeni u trgovinu; broj kupaca je bio relativno mali, uglavnom iz trgovinskog sloja i kvalifikovanih zanatlija, a mnogi kupci i prodavci bili su povezani porodicom, religijom ili komšilukom. Prodaja se uglavnom odvijala preko poznanstva.

Slom nije nastupio zbog naivnosti i neinformisanosti kupaca, već verovatno zbog straha od viška ponude i nestabilnosti naglog rasta cena u prvih pet nedelja 1637. godine. Zapravo, lukovica nije bilo na raspolaganju – sve su bile posađene u zemlju – i nisu mogle biti kupljene sve dok nije počela berba u maju ili junu. Stoga su oni koji su izgubili novac tokom februarskog sloma, izgubili samo hipotetički, jer im kasnije možda nisu isplatili. Svi koji su kupovali i prodavali tulipane na papiru od leta 1636. godine, nisu izgubili ništa. Problemi su imali samo oni koji su čekali isplatu, ali to su bili ljudi sposobni da podnesu gubitke.

Niko se nije utopio u kanalima. Tokom ovih godina nisam uspeo da pronađem nijednog bankrota kojeg bi se moglo identifikovati kao osobu koja je zadobila fatalni finansijski udarac od tulipanomanije. Ako se kupci i prodavci tulipana uopšte pojavljuju u registrima bankrota, to je samo zato što su kupovali kuće i robu drugih ljudi koji su bankrotirali iz nekog drugog razloga – dok su oni sami još uvek imali dovoljno novca. Ekonomija Holandije je ostala potpuno netaknuta. „Vlada“ (što se, u kontekstu federalne Holandske Republike nije baš korektan termin) nije prekinula trgovinu i, štaviše, veoma sporo i neodlučno je reagovala na zahteve nekih trgovaca i gradskih veća da reše sporove. Sudovi provincija Holandije preporučivali su ljudima da sve diskutuju međusobno i pokušaju da se ne obraćaju sudovima, pošto problem nije bio predmet državne regulacije.

Zašto su onda ovi mitovi tako dugovečni? Možemo kriviti nekoliko autora i činjenicu da su njihova dela postala bestseleri. Godine 1637, nakon sloma, oživela je holandska tradicija satiričnih pesama i pojavili su se pamfleti koji su ismevali trgovce. Kasnije, u XVII veku, preuzeli su ih pisci, a potom i jedan nemački pisac iz kraja XVIII veka, autor knjige o istoriji izuma, koja je imala ogroman uspeh i bila je prevedena na engleski jezik. Iz ove knjige je, sa svoje strane, mnogo toga pokupio Čarls Makej, čije je delo „Izvanredni popularni заблуждения i ludost gomile“ iz 1841. godine imalo ogroman i nezaslužen uspeh. Mnogo toga što Makej govori o tulipanomaniji uzeto je direktno iz satiričnih pesama iz 1637. godine — i to se beskrajno ponavlja na finansijskim sajtovima, blogovima, Tviteru i popularnim finansijskim knjigama kao što je „Nasumična šetnja Wall Streetom“. Ali ono što čujemo su samo strahovi ljudi iz XVII veka o situaciji u XVII veku.

Zapravo, kolaps nisu izazvali ni početnici na tržištu, niti glupost ili pohlepa trgovaca tulipanima. Ali to, kao i moguće društvene i kulturne promene uzrokovane masovnim pomeranjima u raspodeli bogatstva, izazivalo je strahove tada i nastavlja da izaziva sada. Tulipomanija se stalno priseća kao upozorenje investitorima da budu oprezniji i da se drže dalje od onoga što može izgledati previše dobro. Ali tulipomanija je istorijski događaj u istorijskom kontekstu, i kako god bilo, Bitcoin nije tulipomanija 2.0.