Umesto da ih ponavljam svaki put kada iznesem argument, želeo sam da unapred izložim nekoliko principa, pre nego što počnemo.

Pre svega, iako sam anarhist, nisam utopista. Ne postoji društveni sistem koji će u potpunosti eliminisati zlo. U društvu bez države, i dalje će biti silovanja, krađa, ubistava i zloupotreba. Da bismo bili pošteni, pravedni i razumni, društvo bez države ne smemo porediti sa nekim standardom izvanzemaljskog savršenstva, već sa svetom kakav već jeste. Moralni argument za društvo bez države uključuje realnost da će ono eliminisati veliku količinu institucionalizovanog nasilja i zloupotreba, a ne da će rezultirati savršeno mirnim svetom, što je, naravno, nemoguće. Anarhija se može posmatrati kao lek za rak i bolesti srca, a ne kao recept za beskrajno savršeno zdravlje.

Bilo bi nerazumno protiviti se leku za rak zato što taj lek nije eliminisao sve druge moguće bolesti – na isti način, ne možemo razumno protiviti društvu bez države zato što su neki ljudi loši, a slobodno društvo ih neće učiniti dobrima.

Drugo, u ovoj knjizi ne predlažem nikakav manikejski pogled na ljudsku prirodu. Ne verujem da su ljudska bića ili urođeno dobra ili urođeno zla. Zastupam veoma konzervativan i većinski stav, a to je da ljudska bića reaguju na podsticaje, što je takođe osnova discipline ekonomije. Ljudi nisu urođeno korumpirani, ali će neizbežno biti korumpirani moći. Većina ljudi će reagovati na situacije i okolnosti na način koji maksimizuje njihovu prednost, ne nužno direktno na štetu drugih, mada se to, naravno, može desiti, ali mi smo i biološka i moralna bića, i veoma malo ljudi će žrtvovati bezbednost i sigurnost svoje porodice kako bi sledili neki apstraktni moralni princip.

Kada su ljudi primorani da biraju između vrlina i neophodnosti, oni će generalno izabrati neophodnost, a zatim će preformulisati svoju definiciju vrline kako bi opravdali sopstvene postupke.

Uzimajući to u obzir, čini se veoma jasnim da su ljudska bića vođena vrlinom u veoma velikoj i dubokoj meri. Čoveka gotovo nikada nije moguće ubediti da uradi ono što on definiše kao zlo – ali ako se to zlo može redefinisati kao dobro, ljudi će skoro neizbežno to hvaliti ili sprovoditi. Veoma malo ljudi bi pristalo na ubistvo za novac – ali veoma malo ljudi će osuditi vojnike kao ubice.

Veoma malo ljudi bi otvoreno reklo da se protivi silovanju, ali podržava silovce – međutim, kada se ista moralna jednačina redefiniše kao dobro, skoro svi kažu da se protive ratu, ali podržavaju trupe.

Ovo je jedna od lekcija koje izričito izvlačim iz naše postojeće vladajuće klase, a to je da je moć propagande da redefiniše zlo kao dobro fundamentalni mehanizam za kontrolu ljudi i primoravanje ih da rade ono što želite. Pre nego što bilo koja vlada zaista može da se proširi, ona prvo mora preuzeti kontrolu nad novčanom masom, kako bi podmitila građane, i nad obrazovnim sistemom, kako bi indoktrinirala decu. Veliki procenat budžeta za komunikacije vojske posvećen je propagandi, i pretpostavljam da ti ljudi znaju više nego malo o tome kako najbolje potrošiti novac da bi kontrolisali umove drugih.

Stoga, razumem da je razlog zašto je debata o društvu bez države tako nestabilna i agresivna to što anarhisti suštinski pokušavaju da povrate definiciju vrline u društvu – a pošto je društvo kao kolektiv u velikoj meri definisano opšteprihvaćenim definicijama vrline, anarhistički pristup etici je pokušaj da se suštinski prepiše društvo u celini.

Prethodni pokušaji da se to učini gotovo su uvek rezultirali katastrofom, jer su se uvek oslanjali na sticanje kontrole nad vladom i korišćenje njene moći da se nametne neka nova verzija etike naoružanom građanstvu. Anarhistički pristup je posebno uznemirujući jer kažemo da je pokretanje nasilja radi rešavanja društvenih problema veliko zlo – možda najveće zlo – i stoga odlučno odbacujemo i odbijamo politička rešenja.

U današnjem svetu vlada, ne samo da se političko nasilje koristi za rešavanje etičkih problema, već se i sama upotreba takvog nasilja smatra vrlinom i mudrošću. Stoga su anarhisti potpuno iznad postojeće debate, jer mi ne pokušavamo da zgrabimo oružje i usmerimo ga u smeru koji odobravamo, već ukazujemo na to da se nasilje ne može koristiti za postizanje pozitivnog dobra unutar društva. Dakle, ne samo da su postojeća rešenja nemoralna, već je i čitava metodologija za rešavanje problema zasnovana na moralnom zlu – pokretanju upotrebe sile.

Ovo je temeljno prepisivanje društva, i ljudi imaju pravo da budu zabrinuti i skeptični prema anarhističkom pristupu. To je najfundamentalnija tranzicija koja se može zamisliti – to je razlika između pitanja kako robovi mogu biti bolje tretirani i tvrdnje da je ropstvo nepopravljivo moralno zlo. To je razlika između pitanja za koje prekršaje decu treba tukati i tvrdnje da je tučenje dece uvek i zauvek nemoralno.

KORIŠĆENJE PROŠLOSTI ZA PRAVDANJE BUDUĆNOSTI…

Prigovor anarhizmu koji prilično često čujem jeste da ljudska bića nisu konstituisana tako da mogu produktivno i inteligentno da upravljaju sobom.

Ovaj prigovor počiva na tako fundamentalnoj grešci da je vredno pozabaviti se njome unapred, jer će se iznova i iznova pojavljivati u predstojećim argumentima za anarhizam.

Svi možemo razumeti da bi bilo potpuno iracionalno reći da robovi ne mogu biti oslobođeni jer im nedostaje inicijativa i obrazovanje. Svi savršeno razumemo da su robovima zabranjeno obrazovanje i da su kažnjeni zbog preuzimanja inicijative. To je kao da kažete da totalitarna ekonomija ne može biti privatizovana jer su svi radnici lenji – jasno je da ta „lenjost“ zapravo proizilazi iz totalitarne ekonomije, a ne iz bilo kakvih urođenih navika radnika. Nutricionisti bi isto tako mogli reći da ljudi koji su gojazni ne mogu smršati jer su debeli. Cela svrha stručnjaka je da pomogne u uklanjanju navika koje su uzgajale neznanje i nedostatak prilika, i da na njihovo mesto uvede racionalnija i pozitivnija ponašanja.

Istina je da ljudi koji dolaze iz statističkog obrazovnog sistema teže da budu funkcionalno intelektualno usporeni na mnogo načina – oni ne razumeju zakon, ne razumeju politiku, ne razumeju ekonomiju, ne razumeju filozofiju, vrlo je verovatno da nikada nisu prošli kurs logike – ili im čak nije ponuđen – ne razumeju naučni metod i fundamentalno ne znaju kako da razmišljaju ili vode debate zasnovane na prvobitnim principima.

Ovo su samo prirodni i odvratni rezultati postojećeg sistema – reći da ljudi ne mogu biti slobodni jer im nedostaju navike koje bi sloboda ugradila je potpuno kružni argument – to je kao reći da novorođenčad gusaka kojima su isečeni krila nikada neće moći da lete, ili da će ćerka kineske žene koja je pretrpela proces vezivanja stopala biti rođena sa vezanim stopalima.

Odbacivanje vrlina budućnosti radi zla prošlosti stvara sistem zatvorenog kruga iz kojeg nikada ne možemo pobeći. Kada anarhizam postane stvarnost, nesumnjivo će biti izazovnih i bolnih tranzicija za mnoge ljude – ali šta onda? Ovo je zapravo argument za anarhizam, a ne protiv njega. Što je teže izaći iz nasilnog statističkog društva, to je neophodnije to učiniti i sprečiti da se ono ikada ponovo pojavi. Ne kažemo da je heroin manje opasan zato što je tako teško prestati sa njim ili što izaziva takvu zavisnost – to je glavni razlog zašto heroin uopšte ne bi trebalo uzimati! Stalno povećavanje naše doze heroina zato što je teško prestati ne bi bilo racionalan odgovor na problem smrtonosne zavisnosti. Što je teže prestati, više treba da pokušamo da prestanemo i što više treba da težimo da izbegnemo ponovnu zavisnost.

NISTE JEDINA LJUBAZNA OSOBA NA PLANETI…

Druga stvar koju bih želeo da iznesem unapred jeste to da uvek kao da postoji čudna nesklad ili izolacija u brigama ljudi o bespomoćnim i zavisnim jedinicama u društvu.

Na primer, kad godinama govorim o ukidanju javnih škola, odgovor neizbežno dolazi – automatski, činilo se, baš kao i svaka druga dobra propaganda – da bi to bilo užasno, jer siromašna deca neće biti obrazovana.

U tom odgovoru postoji neka čudna vrsta nepromišljenog narcizma, koja me uvek iritira, koliko god je razumem. Pre svega, prilično je uvredljivo kada vam kažu da pokušavate da dizajnirate sistem koji bi uskraćivao obrazovanje siromašnoj deci. Biti stavljen u opštu kategoriju „jupija kapitalističkog šljama“ nikada nije posebno plemenito.

Osoba će izneti ovaj prigovor sa potpuno ozbiljnim licem, kao da je ona jedina osoba na svetu kojoj je stalo do obrazovanja siromašne dece. Znam da je to rezultat čiste indoktrinacije, jer je toliko nelogično.

Ako prihvatimo premisu da vrlo malo ljudi brine o obrazovanju siromašnih, onda bismo trebali biti apsolutno protiv demokratije zasnovane na pravu većine, iz očiglednog razloga da, ako se samo mala manjina ljudi brine o obrazovanju siromašnih, nikada ih neće biti dovoljno da utiču na demokratiju, i tako siromašni nikada neće biti obrazovani.

Međutim, oni koji odobravaju demokratiju i prihvataju da će demokratija obezbediti obrazovanje siromašnima, neizbežno prihvataju da značajna većina ljudi dovoljno brine o siromašnima da bi se zalaženje za političko rešenje i plaćanje poreza koji finansiraju javno obrazovanje činilo opravdanim.

Dakle, svaki demokrata kome je stalo do siromašnih automatski prihvata realnost da je značajna većina ljudi i voljna i sposobna da pomogne i finansira obrazovanje siromašnih.

Ako su ljudi voljni da se zalažu i da plaćaju poreze kako bi podržali državno rešenje za problem obrazovanja, onda je državno rešenje samo odraz njihovih želja i volje da žrtvuju sopstveni interes radi obrazovanja siromašnih.

Ako plaćam lek za bolest koju imam, i saznam da me taj lek zapravo čini gorim, da li odustajem od pokušaja da pronađem lek? Naravno ne. Moja želja da pronađem lek je to što me je prvo navelo na pogrešno rešenje – kada prihvatim da je to rešenje pogrešno, tada sam slobodan da tražim drugo rešenje. (Zapravo, dok ne prihvatim da moj prvi „lek“ zapravo čini da mi bude gore, nastaviću da trošim svoje vreme i resurse.)

Demokratsko „rešenje“ za problem obrazovanja siromašnih je postojanje javnih škola – ako se rešimo tog rešenja, želja većine da pomogne u obrazovanju siromašnih će jednostavno poprimiti drugi oblik – i daleko efikasniji oblik, to je zagarantovano.

„Ah“, kažu demokrate, „ali bez prisile da se plaćaju javne škole, niko neće dobrovoljno dati novac za finansiranje obrazovanja siromašne dece.“

Pa, ovo je samo priznanje da je demokratija potpuna i totalna laž – da javne škole ne predstavljaju volju većine, već kaprice nasilne manjine. Dakle, glasovi uopšte nisu bitni, nisu izbrojani i najmanje ne utiču na javnu politiku, i stoga bi trebalo da se rešimo ovog smešnog troška demokratije i vratimo se pravo na onaj stari dobri Platonov sistem diktature manjine.

Ovaj predlog je, naravno, dočekan sa čistim užasom i protestima da se demokratija mora zadržati jer je to najbolji sistem, jer javna politika zaista odražava volju većine.

U tom slučaju, nemamo razloga za strah da siromašni neće biti obrazovani u slobodnom društvu, pošto većina ljudi ionako veoma želi da se to dogodi.

Isti taj argument se može primeniti na veliki broj drugih državničkih „rešenja“ za postojeće probleme, kao što su:

• Pensi得 za starost;

• Osiguranje u slučaju nezaposlenosti;

• Zdravstvena zaštita za siromašne;

• Socijalna pomoć, itd.

Ako ovi državni programi predstavljaju želje i volju većine, onda uklanjanje vlade neće ukloniti realnost ove vrste dobrotivosti, pošto državne politike odražavaju postojeću želju većine da pomogne tim ljudima.

Ako ovi programi ne predstavljaju želje i volju većine, onda je demokratija potpuna laž, i trebalo bi da prestanemo da ometamo univerzalnu dobrotu našeg vođe našim ometajućim i uzaludnim „glasanjem.“

Detaljnije ćemo o ovome govoriti kako будем napredovali, ali želeo sam da unapred iznesem argument, samo da bih se osvrnuo na smešan prigovor da uklanjanje demokratske države takođe uklanja dobrotu koja pokreće njene politike.

Fundamentalni anarhistički argument je da demokratska država koristi iskrenu dobrotu većine da bi proširila sopstvenu moć, i pogoršava siromaštvo, neznanje i bolesti kako bi opravdala i nastavila širenje te moći.

Ovo nije prvi put da se dobrota dobrih ljudi koristi za njihovu kontrolu.

Potrebno je samo da razmislimo o primeru organizovane religije da bismo razumeli da…

Još jedna poslednja tačka, a zatim ćemo početi pravo da podvrčemo rukave i zabavimo se otkrivajući kako slobodno društvo zaista može funkcionisati.

Iako ideje anarhije mogu biti uznemirujuće, važno je zapamtiti da anarhija nije neisprobani i neprovereni sistem. Kao što sam govorio u svojoj poslednjoj knjizi, anarhija je temelj načina na koji organizujemo naše sopstvene lične živote, i ona je takođe koren načina na koji vlada uspeva da preživi, barem onoliko dugo koliko to i čini, uprkos svojoj korumpiranoj i zloj prirodi.

Prethodni pristupi ponovnom pisanju društvene etike su propali jer nisu proizašli iz onoga što funkcioniše u našim ličnim životima. Potpuno prihvatamo da teorije fizike ne mogu protivrečiti onome što je direktno uočljivo u našim sopstvenim životima; ono što opisuje pad planete ne može protivrečiti našem direktnom opažanju pada cigle.

Zapravo, pošto bismo se tako snažno protivili upadanju državne moći u našu sopstvenu ličnu i praktičnu „anarhiju“, može biti lakše razumeti kako je statizam nasilno i veštačko rešenje, a ne anarhija.

Ako pogledamo nešto poput komunizma, možemo videti da je ono predstavljalo radikalno okretanje onoga što zapravo funkcioniše u našim sopstvenim ličnim životima. Mi neprestano zadržavamo i razmenjujemo imovinu u svojim životima.

Izdvajanje prava na posedovanje i trgovinu imovinom je potpuno veštačko „opoziciono rešenje“, zbog čega je moralo biti nametnuto kroz beskrajno nasilje, ubistva i zatvorenike.

Na isti način, kada pogledamo nešto poput religije, možemo videti da ona predstavlja radikalno okretanje onome u šta zapravo verujemo da je istina u našim sopstvenim ličnim životima. Deca ne trebaju pretnje, mito i propagandu da bi verovala da će sunce sutra izaći, da gravitacija radi i da je beton tvrd na kolenima. Ne trebaju im maltretiranja da bi naučila jezik, ili fizički i mentalno rasla, ili postavljala beskrajna pitanja i istraživala svoje okruženje.

Međutim, da veruju da je neki drevni i fantastični jevrejski zombi umro za njihove „grehe“, i da ih prati i osuđuje sveprisutni i nevidljivi duh, i da moraju jesti i piti simbolično meso i krv kako bi komunicirali sa nekim univerzalnim i beztelesnim umom – pa, to zahteva ogromnu količinu propagande, mita i maltretiranja. Religija je potpuno veštačko „opoziciono rešenje“ za pitanje postojanja i etike. Ona se mora repetitivno i agresivno nametati deci, jer joj gotovo uopšte ne dolazi prirodno.

Anarhija, međutim, ne spada u ovu kategoriju.

Na primer, kada se suočite sa problemom na poslu, ne mogu zamisliti da ćete ikada pozvati svoj tim i reći:

„Smislio sam savršeno rešenje za naš problem – ono što ćemo uraditi, vidite, jeste da izaberemo dvoje od nas, damo im oružje, i onda će ta dvojica primorati ostatak nas da rade šta god žele narednih nekoliko godina, a zatim ćemo možda izabrati još dvoje ljudi koji će dobiti to oružje, i tada će oni moći da nas primoraju da radimo šta god žele narednih nekoliko godina, a onda ćemo sve početi iznova…“

Još uvek nisam video poslovnu knjigu sa naslovom koji bi bio bilo šta slično: „Kreiranje nasilnog unutrašnjeg monopola za rešavanje vaših problema u korisničkoj službi!“

Na isti način, ako imate problema u svojoj vezi, možete otići kod bračnog terapeuta, ali nikada nisam čuo za bilo koji par koji ide kod Mafije i kaže: „Ne možemo se baš složiti oko toga kako bismo trebali trošiti naš novac, pa ćemo vam kupiti gomilu oružja i bombi, i želimo da nam kažete šta da radimo, a ako nećemo poslušavati vaše naredbe, želimo da nas kidnapujete i bacate u neku vlažnu i užasnu ćeliju, gde možemo samo da se nadamo da će nas drugi ljudi silovati!“

Ako tražite posao, ne mogu zamisliti da ćete nekoga kidnapovati i primorati ga da vas zaposli.

Ako želite devojku ili dečka, ne mogu da verujem da ćete nekoga koga privlačite uspavaltici i kidnapovati, kao protagonista u „Kolekcionaru“ Džona Fovlsa.

Ako imate problema sa roditeljstvom, ne čini se nimalo verovatno da ćete unajmiti nekoga da vas kidnapuje ako se rodite na način sa kojim se on iz nekog razloga ne slaže.

Ova lista se, naravno, može produžavati u nedogled, ali osnovna realnost je da nikada ne tražimo statistička rešenja za probleme sa kojima se suočavamo u sopstvenim životima. Nikada ne kreiramo lokalizovani monopol, naoružamo ga i damo mu pravo da nam uzme polovinu prihoda pod pritiskom oružja, a zatim nas primorava da pokorimo njegove kaprice.

STATIZAM I IZOLACIJA

Postoji nešto u statizmu, neki njegov aspekt, što nas duboko izoluje od naših sugrađana. Pretvaramo se iz živahnih rešavača problema u besmislene branitelje statusa quo. Kao primer, nudim neizbežan odgovor koji dobijam kada ponudim anarhističko rešenje za postojeću funkciju Države. Kada kažem da bi teorijska entiteta koja se nazivaju Organizacije za rešavanje sporova (DRO) mogla da sprovodi ugovore i štiti imovinu, trenutni odgovor je da će ove DRO neizbežno evoluirati u jedinstveni monopol koji će na kraju ponovo stvoriti Državu koju je trebalo da zameni.

Ili, kada govorim o privatnim putevima, neizbežno čujem argument da bi neko mogao jednostavno izgraditi put u krug oko vaše zemlje i naplaćivati vam milion dolara svaki put kada poželite da ga pređete.

Ili, kada govorim o privatnim agencijama za odbranu koje se mogu koristiti za zaštitu geografskog regiona od invazije, odmah me obaveštavaju da će te privatne agencije jednostavno okrenuti svoje oružje protiv svojih pretplatnika, preuzeti ih i stvoriti novu Državu.

Ili, kada diskutujem o moći ekonomskog ostracizma kao alata za održavanje reda i usklađenosti sa osnovnim društvenim i ekonomskim pravilima, odmah mi je rečeno da će ljudi biti „označeni za isključenje“ osim ako ne plate ogromno mito bilo kojim agencijama koje kontrolišu takve informacije.

Ista je priča, iznova i iznova – pruži se anarhističko rešenje, i odmah se iznosi „scenario katastrofe“ bez razmišljanja, bez refleksije i bez radoznalosti.

Naravno, ne smeta mi činjenica da su ljudi kritični prema novoj i nestabilnoj teoriji – mislim da je to suštinski proces za svaku novu ideju.

Ono što me brine je fundamentalni nedostatak reciprociteta u umovima ljudi koji bezrazložno odbacuju kreativna rešenja za oštre probleme.

Ne mislim na reciprocitet u odnosu na mene – mada i to sigurno nedostaje – već na bilo koji oblik autoriteta ili uticaja uopšte.

Na primer, ako ljudi u nekom geografskom regionu žele da uplate ugovor sa agencijom ili grupom agencija radi kolektivne odbrane, koji je najveći strah koji će im biti na prvom mestu u mislima?

Prirodno, to će biti da će neka odbrambena agencija uzeti njihov novac, kupiti gomilu oružja i odmah ih porobiti.

Kako slobodno društvo rešava ovaj problem? Pa, ako postoji tržišna potreba ili potražnja za kolektivnom odbranom, više firmi će se boriti za poslovanje, pošto će ono dugoročno biti veoma unosno. Ekonomska efikasnost posedovanja većine pretplatnika spustila bi cenu takve odbrane – međutim, što više ljudi uključite u takav ugovor, to će strah svakoga biti veći da će ova odbrambena agencija pokušati da postane neka vrsta vlade.

Tako niko preduzetnik neće moći da proda ovu uslugu na najekonomski efikasniji način ako ne adresira direktno i uverljivo strah da će pokušati da stvori novu vladu.

Tako smo navikli da budemo na jednoj strani, onoj koja samo prima diktatorske edikte onih koji imaju moć – bilo da su to roditelji, učitelji ili državni službenici – da je sama ideja da će neko morati da osvoji naše poverenje gotovo neshvatljiva. „Ako se plašim nečega što neko želi da mi proda, onda je na toj osobi da umiri moje strahove ako želi moju kupovinu“ – ovo je toliko daleko od naših postojećih načina bavljenja statističkim autoritetom da bismo mogli i da izmišljamo novu planetu.

Veoma je važno razumeti da kada govorimo o slobodnom društvu – a reći ću vam kasnije kako je ova navika tako suštinska za vašu sreću čak i ako anarhizam nikada ne ostvari – mi u suštini govorimo o dve strane pregovaračkog stola.

Kada je reč o državi kakva jeste – i svemu što bi država ikada mogla biti – mi zapravo nikada ne govorimo o dve strane stola. Dobijete pismo u poštanskom sandučetu koje vas obaveštava da će vaši porezi na imovinu porasti za 5% – nema pregovora; niko vam ne nudi alternativu; vaše mišljenje se ne konsultuje unapred, a vaše odobrenje nije potrebno naknadno, jer ako ne platite povećani porez, nakon prilično dugog niza pisama i telefonskih poziva, završićete bez kuće.

Sigurno je istina da vam vaša lokalna kablovska kompanija takođe može poslati obaveštenje da će povećati svoje naknade za 5%, ali to je i dalje pregovaranje! Možete preći na satelit, ili odustati od kabla i iznajmljivati DVD filmove ili televizijske emisije, ili smanjiti neke od dodatnih funkcija koje imate, ili jednostavno odlučiti da se rešite televizora i umesto toga čitate i razgovarate.

Nijedna od ovih opcija nije dostupna sa državom – sa državom ili im plaćate, ili gubite kuću, ili odlazite u zatvor, ili se selite u neku drugu zemlju, gde će se potpuno isti proces ponovo započeti od početka.

Možete li zamisliti da dobijete ovakvo pismo od svoje kablovske kompanije?

Poštovani kupče:

Vaš račun za kablovsku televiziju sada se povećava za 5% mesečno. Ne možete otkazati svoj kabl. Nikada. Ne možete smanjiti svoj račun na bilo koji način. Ako isključite svoj kabl, vaš račun će ostati potpuno isti. Ako iščupate kabl iz zida, vaš račun će ostati potpuno isti, uz izuzetak da ćemo vas naplatiti štetu. Vaša deca neće moći da otkaže vaš ugovor o kablovskoj televiziji.

Takođe, imajte na umu da ćemo smanjivati našu isporuku kanala za približno jedan mesečno. Kako isporučujemo manje kanala, možete očekivati da će vaš račun naglo porasti.

Ako ne platite svoj račun na vreme, vlasništvo nad vašom kućom će preći na nas, i zaključat ćemo vas na nepoznatoj lokaciji, gde ćete biti primorani da radite tehničku podršku, i gde nećemo moći da vas zaštitimo od napada i silovanja.

Ako pokušate da se odbranite kada dođemo da vam uzmemo kuću, potpuno smo ovlašćeni da vas ubijemo.

S poštovanjem,

Statistička kablovska kompanija

Ovakvo pismo bismo smatrali apsolutno kriminalnim – i bili bismo ogorčeni diktatorskom jednostranošću pisma, kao i pretnjama nasiljem koje je sadržalo.

Nažalost, to je upravo vrsta komunikacije koju stalno dobijamo od naših vlada – i na mnogo načina, to nije nepovezano sa vrstom nepregovarajućih diktata koje smo primali od naših učitelja kada smo bili deca.

Stoga, kada filozof anarhije predloži privatna rešenja za javne usluge, mi automatski i gotovo nesvesno osećamo da smo se vratili na stranu koja prima jednostrane i diktatorske zapovesti, i plašimo se ove mnoštva malih „kvazi-vlada“, i zamišljamo da ćemo, umesto da godišnje dobijemo nekoliko takvih ružnih pisama, možda dobijati desetine mesečno.

Međutim, ako ne razumete da je anarhizam uvek i zauvek dvostrani pregovor, onda ćete zauvek ostati neiskrašeni njegovim racionalnim i empirijskim zadovoljstvima, i nastavićete da mešate prisilu sa voluntarizmom, što je nešto najfundamentalnije što se može učiniti u moralnom razumevanju.

Ako osećate potrebu za kolektivnom odbranom, ali se plašite da će onaj sa kim sklopite ugovor o takvoj odbrani na kraju vladati vama, možete jednostavno da sednete, podignete noge na sto, prekrstite ruke iza glave i samo vidite ko će vam se pojaviti sa ponudom koja vas zadovoljava.

Kada shvatite ovu fundamentalnu promenu u razmišljanju – u razumevanju – tada možete da se „preokrenete“ na drugu stranu stola i upotrebite svoj pravi kreativni moć da počnete da rešavate problem.

Na taj način, možete se zapitati: „Ako zaista želim da prodam usluge kolektivne odbrane određenoj grupi, kako bih najbolje mogao da se osvrnem na njihove strahove i ublažim ih, a da se ne pretvorim u neku vrstu lokalnog diktatora?“

Šta vi mislite? Ako biste lično mogli da zaradite 10 miliona dolara godišnje rešavajući ovaj problem, šta biste smislili? Kako biste se osvrnuli na strahove ljudi da ćete im uzeti novac, otići i kupiti vojsku, te vladati njima?

Postoji onoliko kreativnih i produktivnih odgovora koliko ima ljudi zainteresovanih za ovaj problem – evo jednog koji mi je pao na pamet, tek tako…

Uplatio bih 5 miliona dolara na bankovni račun treće strane i ponudio bih ih kao besplatnu isplatu bilo kome ko može da dokaže da ne ispunjavam svoj ugovor sa svojim klijentima u potpunosti. Objavio bih svoje račune i inventar što je šire moguće i omogućio bih besplatan pristup svakome ko želi da svrati i pregleda moje poslovanje i njegovu imovinu.

Na taj način, ljudi bi mogli biti sigurni da ne skupljam neku tajnu vojsku crnih helikoptera i ljudi u robotskim odilima.

„Ah“, mogli biste reći, „ali šta ako niko ne bude želeo da se javi i obavi ovakve inspekcije?“

Opet, to je lako rešiti. Samo bih plaćao jednoj organizaciji 1 milion dolara godišnje da vrši reviziju mog poslovanja – i obećao im da ću im, ako ikada pronađu da akumuliram bilo kakvu tajnu vojsku ili oružje, isplatiti tih 5 miliona dolara sa bankovnog računa treće strane. Na taj način bi eksterne revizije sigurno bile izvršene, a ti revizori bi imali svaki podsticaj da pretraže svaki fiokni ormar u potrazi za minijaturnom robotskom armijom.

„Ah“, mogli biste reći, „ali šta ako biste tajoj organizaciji za reviziju tajno plaćali 2 miliona dolara godišnje samo da se pretvaraju da vrše reviziju vašeg poslovanja?“

Pa, ovde počinjemo da ulazimo u veoma čudno ekonomsko područje, koje bi bilo potpuno neodrživo na slobodnom tržištu, jer bi moja kompanija tada bila u minusu od 5 miliona dolara unapred, plaćala bi 1 milion dolara za kompaniju za reviziju, a zatim još 2 miliona dolara za proizvodnju lažnih revizija – takva kompanija nikada ne bi mogla da ponudi konkurentne cene u poređenju sa kompanijom koja posluje pošteno.

Ali čak i ako bi to bilo moguće, to bi i dalje bio lako rešiv problem, jednostavnim plaćanjem pet kompanija da izvrše revizije ako bude potrebno – plaćanje od 5 miliona dolara godišnje iz profita od 10 miliona dolara godišnje i dalje vam ostavlja 5 miliona dolara viška!

„Ah, ali šta ako..?“

Svi znamo da ova igra može trajati večno – međutim, način razmišljanja u koji vas snažno podstičem da se postavite jeste taj da ne morate sklopiti ugovor sa bilo kim ko nije voljan da zadovolji vaše želje!

RELATIVNI RIZIK

Šta se dešava ako nijedan preduzetnik nije u stanju da vam ponudi dogovor koji uspešno smiruje vaše strahove?

Pa, tada ne morate da prihvatite nikakav dogovor.

„Ah“, mogli biste tada reći, „ali tada ostavljam sebe otvorenim za rizik od strane invazije!“

Pa, to je vrlo istinito, ali očigledno, ako odbijate sve ponude preduzetnika koji žele da vas zaštite, jer osećate da njihova zaštita nosi preveliki rizik, onda očigledno više volite rizik od invazije nego rizik od zaštite.

Imajući to u vidu, možete izabrati plan jednog preduzetnika – ne zato što je bez rizika, već zato što je manje rizičan od rizika invazije.

Ako želite da vam bude ponuđen izbor bez rizika, onda nažalost želite da vam bude ponuđen drugačiji tip univerzuma od onog u kojem živimo, pošto je rizik neizbežan i prirodan deo života.

Imajući to u vidu, okrenimo se jednom od prvih velikih prigovora protiv ideje bezdržavnog društva, a to je kolektivna odbrana, kako bismo pružili primer metodologija koje ćemo koristiti u ovoj knjizi.