Moderna korporativna univerzitetska ustanova, bilo javna ili privatna, sadrži implicitnu kontradikciju: ona ne može zauzimati stavove, ali mora zauzimati stavove. Drugo čini zahtev za odgovornim univerzitetom privlačnim, kako intelektualno, tako i emocionalno. Prvo čini ne samo prihvatanje tog zahteva, već i samo njegovo razmatranje nečim što je fundamentalno subverzivno za prave ciljeve univerziteta.

Ona ne može zauzimati stavove jer, ako to učini, napori njenih članova bi bili skrenuti sa traganja za istinom na pokušaj kontrole procesa donošenja odluka. Ako zauzme javni stav o važnoj kontroverznoj temi, oni koji se nalaze na svakoj strani kontroverze biće u iskušenju da pokušaju da spreče nove članove fakulteta koji zastupaju suprotan stav, kako bi bili sigurni da će univerzitet doneti ono što oni smatraju ispravnom odlukom. Angažovanje nekompetentnog pristalice druge strane bilo bi nepoželjno; angažovanje kompetentne osobe, koja bi mogla ubediti dovoljno članova fakulteta da preokrenu stav univerziteta, bilo bi katastrofalno. Odseci na univerzitetu koji donosi korporativne odluke o važnim pitanjima težiće tome da postanu grupe istinskih vernika, zatvorene za sve koji ne dele odgovarajuću ortodoksiju. Time gube jedan od glavnih alata u potrazi za istinom — intelektualni konflikt.

Univerzitet mora zauzimati stavove. To je velika korporacija sa troškovima od desetina miliona dolara i fondovima od stotina miliona. Mora delovati, a da bi delovala, mora odlučiti šta je istina. Šta uzrokuje visoke stope kriminala? Treba li da štiti svoje članove angažovanjem univerzitetske policije ili trošenjem novca na odnose sa susedstvom ili organizaciju zajednice? Kakav će uticaj određene fiskalne politike imati na berzu i samim tim na fondove univerziteta? Treba li univerzitet da se zalaže za njih? Ovo su pitanja profesionalnih kontroverzi unutar akademske zajednice.

Univerzitet može proglasiti svoju neutralnost, ali neutralnost je, kako leva strana sasvim opravdano tvrdi, takođe stav. Ako neko veruje da bi izbor Ronalda Reagana ili Tedija Kendija bio nacionalna tragedija, posebno tragedija za univerzitet, kako se može opravdati dopuštanje da univerzitet, sa svojim ogromnim resursima bogatstva i uticaja, ostane neutralan?

Najbolje moguće rešenje unutar trenutne univerzitetske strukture nije bila neutralnost, već neznanje ili nemoć univerzitetske zajednice. Sve dok studenti i profesori ne znaju da univerzitet podmićuje političare, investira u zemlje sa diktatorskim režimima ili bilo šta drugo, i sve dok nemaju način da utiču na postupke univerziteta, ti postupci neće ometati univerzitet u njegovoj pravoj funkciji traganja za istinom, bez obzira na to koliko dobra ili šteta mogli da nanese u spoljnom svetu. Čim univerzitetska zajednica shvati da univerzitet preduzima, ili može preduzimati, akcije koje značajno utiču na spoljni svet i da studenti i profesori mogu uticati na te akcije, igra je gotova.

Ne postoji zadovoljavajuće rešenje za ovu dilemu unutar strukture današnje korporativne univerzitetske ustanove. Na većini boljih univerziteta, fakultet ima vrhovnu kontrolu. Univerzitet kojim upravlja spolja državna vlast ili samoupravni odbor poverenika ima sopstvene probleme. Univerzitet može neko vreme pretvarati da ne donosi odluke ili može pretvarati da fakultet nema kontrolu nad njima. Na kraju će neko tačno ukazati na to šta car nosi.

Rešenje je da se korporativni univerzitet zameni institucijama sa ekonomskom, a ne političkom strukturom, tržištem umesto hijerarhije. Takva struktura je opisana u sledećem poglavlju. U univerzitetu slobodnog tržišta, problem nestaje. Tržišta ne zauzimaju stavove.