Još jedno centralno opravdanje za postojanje države je potreba za stabilnim i univerzalnim monetarnim sistemom. U odsustvu bilo kog opšteg sistema za određivanje cene i vrednosti, tvrdi se, ekonomska aktivnost se zaustavlja, jer je sve što preostaje u odsustvu gotovine i cena samoodrživost, barter i/ili neka vrsta neefikasne komandne ekonomije.
If the government stops defining and promulgating the money supply, the argument goes, money would cease to exist, and the economy would collapse. Every group would come up with their own definition of money, and at the mall, you would have to try to negotiate with people who were using diamonds, gold, shark teeth, salt, spices, DVDs and goodness knows what else as cash.
Naš ekonomski život bi tako postao beskrajno vrtloženje u pokušaju da se razne valute usklade sa raznim proizvodima; vrednost naših plata bi bila smanjena – ili možda potpuno uklonjena – količinom rada koja bi bila potrebna da pronađemo nekoga ko bi prihvatio našu „valutu“. Štaviše, s obzirom na ogromnu raznolikost „valuta“ u društvu bez države, nikada ne bismo bili sigurni da li nas neko na neki način vara, dok bi nas neko pokušavao ubediti da je 12 ajkovih zuba zapravo jednako našoj vreći cimeta – i užas užasa, mogli bismo se vratiti kući i otkriti da ti ajkovi zubi zapravo nisu bili pravi!
(I hope that we are far enough along in our understanding to recognize an “Argument from Apocalypse” when we see it!)
Kao i mnogi argumenti protiv društva bez države, gore navedeni pristup može se definisati kao argument „idiotskog vrtića“. Prema ovom viđenju, društvo čine uglavnom intelektualno rezavirani odrasli ljudi koji ne mogu da sarađuju radi uzajamne koristi, već se umesto toga razbacuju poput kokoški bez glave, hvatajući i otimajući bilo kakvu vrednost koju mogu, posmatrajući jedni druge sa sumnjom i neprijateljstvom, i verovatno jedu lepak i guraju plastelin u nos.
Suština koju treba razumeti o novcu je da je gotovina samo još jedan proizvod, baš kao iPod, automobil ili telefonska linija.
Telefonska linija je dizajnirana da olakša komunikaciju u scenariju „mnogo prema mnogo“ – svako ko plati pristup može razgovarati sa bilo kim drugim ko je platio pristup. Sa tačke gledišta potrošača, telefonska linija je „nevidljivo“ sredstvo za razmenu razgovora, od bilo koga i sa bilo kim.
Na isti način, novac je „nevidljivo“ sredstvo za razmenu vrednosti u tržišnom sistemu.
Novac je potreban samo zato što ljudi žele da trguju – ja generalno ne određujem „tržišnu cenu“ za povrće koje uzgajam za sopstvenu potrošnju u svom dvorištu. (Iako moje vreme, naravno, svakako ima neku vrstu „cene“…)
Money reflects the degree of actionable demand for goods and services – actionable because we all may want a Lamborghini, but very few of us actually have the money to purchase one.
Doslovno rečeno, novac je način merenja jabuka u odnosu na narandže. Koliko je moj ekonomski produktivnog vremena vredno duvan narandži? Koliko je narandži vredna tucet jabuka? U odsustvu novca, jedina alternativa je direktna trgovina, koja je užasno neefikasna, iz očiglednog razloga što, ako želim da zamenim jabuke za narandže, moram da pronađem nekoga ko želi da zameni narandže za jabuke.
Kao i svaka roba, novac ima cenu – a ta cena se zove „kamata“. Ako želim da iznajmim automobil, umesto da ga kupim, onda ne moram da izložim ceo kapitalni trošak automobila, već mogu da pozajmim automobil (što zapravo znači pozajmljivanje kapitalnog troška automobila, pošto je neko drugi već morao da ga plati) i platim naknadu za iznajmljivanje.
Na isti način, ako želim da pozajmim novac, onda moram da platim „naknadu za iznajmljivanje“, a to su kamate, što je iznos koji sam voljan da platim kako bih nešto dobio ranije nego kasnije. „Kamata“ postoji zato što je vreme najvrednija roba koju imamo, jer se ono nikada ne može zameniti, a bez njega nismo ništa.
Mogu štedeti 20 godina kako bih kupio kuću odjednom, ali u tome nema posebne vrednosti; istina je da ako primenim ovaj pristup, uštedeo sam sebi gubitak novca i kamate, ali šta onda? Samo sam zamenio plaćanje kamate plaćanjem kirije za neko drugo mesto za život – i jedno i drugo su oblici neraspoloživog prihoda. Da li svoje novce dajem banci ili stanodavcu, nije bitno.
Ako se plašimo da društvo bez države neće moći da stvori ili održava bilo koji oblik objektivnog monetarnog sistema, onda zapravo govorimo da će ljudi odbiti saradnju, čak i ako njihovo odbijanje saradnje znači potpuni kolaps ekonomskog sistema i čitavu osnovu njihovog visokog životnog standarda.
Možemo lako zamisliti da bi u odsustvu gotovine ekonomska bogatstva i rast verovatno kolabirali za 95%. Recimo da je prosečni godišnji prihod razvijene ekonomije oko 35.000 dolara godišnje – kada odbacujemo društvo bez države iz straha da ono ne može održati monetarni sistem, mi zapravo govorimo da bi ljudi prihvatili godišnji pad prihoda sa 35.000 na 1.750 dolara pre nego što bi sarađivali jedni sa drugima.
Drugim rečima, da sam voljan da vam plaćam 33.250 dolara godišnje – razliku između života u blatnjavoj kolibi i života u udobnom domu, između skoro gladi i imanja više nego dovoljno hrane, između vodovoda i vanjske toalete – kako bih sarađivao sa drugim ljudima, da li biste rekli „ne“?
Naravno da ne.
Ako ljudi ne poseduju dovoljno racionalnog sopstvenog interesa da prihvate 20-struko povećanje svojih prihoda samo radi učešća u nekom razumnom monetarnom sistemu, onda bi filozofija, medicina i društvo bilo bilo koje vrste potpuno nemoguće, i ne biste mogli ovo da čitate, jer biste sebi rekli da trud učenja čitanja nije vredan truda.
Izvinjavam se ako previše naglašavam ovu poentu, ali drugi način da ovo razumemo je da zamislimo sledeći scenario.
ANARHIČKA KREDITNA KARTICA
Recimo da zarađujete 35.000 dolara godišnje, i jednog dana dobijate pismo u poštanskom sandučetu od kompanije Anarhička Kreditna Kartica:
Dragi [Vi]:
Imamo veoma uzbudivu ponudu za vas! Ako pristajete da se prijavite za Anarhičku Kreditnu Karticu (ACC) i pristajete da je koristite za najmanje 80% vaših potrošačkih kupovina, mi ćemo svakog pojedinačnog proizvoda na vaš ACC račun uplaćivati 700.000 dolara, besplatno, kako biste trošili po sopstvenom nahođenju!
Takođe ćemo vam naplaćivati samo 1% kamate godišnje…
Da li bi to bila ponuda koja bi vas mogla zainteresovati? 700.000 dolara besplatnog novca svake godine, samo zbog prijave i korišćenja određene kreditne kartice?
Pa, ovo je upravo anarhička ponuda!
S obzirom na masovne podsticaje koji su uključeni u učešće u dobrovoljnom monetarnom sistemu, možemo biti sigurni da će svi, osim ludaka, zgrabiti tu priliku.
Preduzetnici koji mogu ponuditi ljudima trenutno i trajno 20-struko povećanje njihovih prihoda neće imati nikakvih poteškoća u pronalaženju ljudi voljnih da se prijave za njihove usluge.
Stoga, možemo biti apsolutno i potpuno sigurni da će društvo bez države imati stabilan i koristan monetarni sistem.
Sada možemo posvetiti malo vremena ispitivanju kako bi to moglo da funkcioniše.
KOJI PROBLEM POKUŠAVAMO DA REŠIMO?
Uvek je fascinantno videti ono što je Ajn Rand nazivala „praznilo“, koje se javlja kada ljudi brane postojeći estatalistički sistem valute.
Predatorski odnos države prema ekonomiji kroz njen monopol na valutu jedan je od najdivljih i najrazornijih aspekata estatalističkog društva.
Prekomerno štampanje novca, koje se koristi za podmićivanje postojećih specijalnih interesnih grupa, rezultira inflacijom, ili gubitkom kupovne moći koji proizilazi iz previše dolara koji jure premalo dobara i usluga.
Da želim da pokrenem kompaniju koja izdaje kreditne kartice i pošaljem poslovni plan investitorima obaveštavajući ih da je moj cilj da osiguram da potrošači plaćaju 5% više godišnje za sve svoje kupovine, i da to koristim kao osnovu za svoj profit, oni bi mi se smejali kao ludom i smešnom! „Ko bi se prijavio za takvu vampiresku kreditnu karticu?“ smejali bi se, i verovatno bi je šalili jedni drugima kao vic.
Zatim će upravo ti isti investitori naići na anarhistu i završiti braneći postojeći estatalistički monetarni sistem, a da pritom ni ne primete očigledan kontradikt.*
To je prava čudnost sveta koju samo anarhista može da vidi.
Inflacija je brutalan napad na siromašne; finansiranje deficita je takođe zastrašujuće predacije nad onima koji još nisu rođeni, finansijski ekvivalent poljoprivrednika koji obezbeđuje zajam založivši svoju buduću stoku.
Razlog zbog kojeg estatalistički monetarni sistemi uvek prerastu do kolapsa je jednostavna finansijska jednačina koja leži u njihovom korenu.
Razlog zbog kojeg mafijaške šeme zaštite „rade“ je taj što su troškovi sprovođenja daleko manji od nagrada koje donosi zastrašivanje. Ako vlasnika restorana tražite 1.000 dolara mesečno za „zaštitu“, a vas samo 100 dolara mesečno košta plaćanje nasilnika da ga preti, ekonomska korist je jasna. U suštini, plate nasilnika direktno plaćaju njegove žrtve, a ogromni profit idu liderima nasilnika.
Ograničenje u profitima organizovanog kriminala je ravnoteža moći između nasilnika i vlasnika restorana. Ako mafijańska predacija postane prevelika, vlasnici će jednostavno prodati svoje restorane i otvoriti radnje negde drugde. Alternativno, mogu unajmiti sopstvene obezbeđenje da zaštiti njihove restorane, čime bi izgladnele mafiju – ili unajmiti sopstvene nasilnike da uzvrate pretnje mafijaškim nasilnicima. (U „Kumovima“, na primer, mladi Korleone je odlučio da ubije nasilnika umesto da mu plati.)
Međutim, vlade nisu podložne takvim „ograničenjima“. Odlazak iz Bruklina je jedna stvar; odlazak iz Sjedinjenih Država je sasvim druga stvar, zbog vremena i troškova koji su uključeni.
Štaviše, preseljenje u drugu zemlju ne rešava problem oporezivanja, jer će vam „novac za zaštitu“ biti nasilno izvučen bez obzira na to gde završite sa životom.
Štaviše, građani ne mogu unajmiti obezbeđenje da ih zaštiti od policije i vojske, s obzirom na to da su daleko slabije naoružani. Dakle, ograničenja izbegavanja ili odmazde jednostavno ne postoje u estatalističkom društvu.
Pored toga, vlade vremenom postaju sve manje i manje zavisne od direktnog i neposrednog oporezivanja, jer njihova sposobnost da štampaju novac i uzimaju kredite pod okrugom budućeg oporezivanja umanjuje potrebu da udovoljavaju poreskim obveznicima u kratkom roku.
Tako možemo videti da bi mafija nastavila da raste samo ako bi nekako mogla da uspostavi sledeće situacije:
- Vlasnici restorana nikada ne bi mogli da odu.
- Vlasnici restorana nikada ne bi mogli da se odbrane.
- Mafija bi mogla da uzima legalne kredite na osnovu budućih profita od „zaštite“.
- Mafija bi mogla da štampa koliko god novca želi – kad god želi – i nikada ne bi imala značajnu konkurenciju „falsifikata“.
- Mafija bi bila dobro plaćena da naplaćuje ovaj novac za zaštitu.
Ova situacija bi dovela do kancerogenog rasta veličine i moći mafije, jer bi značajna neizvesnost između kratkoročnih dobitaka i dugoročnih bolova bila toliko velika da se odlaganje trenutnih profita nikada ne bi dogodilo. Možemo očekivati da će mladi, samac i bez dece koji zna da ima samo dve nedelje života, provesti jednu od tih nedelja planirajući i investirajući u svoju penziju.
Naravno, potpuno je prirodno i neizbežno da vlada definiše sopstvene postupke kao vrline, a iste te postupke kao zlo i kriminalne ako ih drugi izvode. Štampanje novca je suštinska i vrloderna funkcija vlade; privatno štampanje novca je zao čin „falsifikovanja“ – iako su oba čin stvaranja fiat valute iz ničega radi privatne koristi pojedinaca.
Ako ste za intelektualnu zabavu, uvek je prijatno isprobati sledeći pristup prilikom argumentovanja za anarhističko društvo: opišite kako mislite da bi anarhističko društvo trebalo da funkcioniše, ali provucite estatalističke principe, samo da biste videli da li će ljudi primetiti tu zamenu.
U slučaju valute, rekao bih nešto poput ovoga:
“Način na koji ja vidim funkcionisanje valute u društvu bez države je taj da jedna određena privatna agencija treba da ima pravo da štampa koliko god novca želi, kada god želi – i da koristi tu moć da plati vojsku koju bi zatim koristila da puca u svakoga ko pokuša da štampa konkurentske valute. Ova agencija bi trebalo da ima pravo da stvara dugove za ljude koji još uvek nisu ni rođeni, i da naplaćuje šta god želi celokupnom građanstvu, koristeći buduće prihode koje će im ukrasti kao kolateral za trošenje u sadašnjosti!”
Naravno, ljudi su šokirani i zgroženi kada predložim takav sistem. Smatraju da je korumpirano i zlo što se novac stvara i promulgira na ovaj način, i odmah odgovaraju mnoštvom primera beskrajnih i nemoralnih posledica mog predloženog sistema.
Zatim, oni neizbežno brane Federalne rezerve…
The “shock treatment” of this sudden reversal has at least the potential to jolt someone’s conscience into a kind of desperately-needed rationality, and help them finally see the savage amount of propaganda that has been inflicted on them.
MONETARY ASPECTS OF STATELESS MONEY
Nemoguće je sa sigurnošću znati kako će novac funkcionisati u društvu bez države, ali vam barem mogu reći šta bih ja, kao potrošač, radije izabrao.
Stabilnost
Jedan od najvećih – i nepotrebnih – izazova u postojećim statističkim društvima je gotovo potpuna nesposobnost da se zna šta budućnost nosi u smislu monetarne stabilnosti. Kamatna stopa raste i pada prema hirovima lidera; štampa se više novca, a zatim manje novca; vlada uzima više, a zatim manje dostupnog kapitala u vidu kredita; obuhvataju se obveznice sa različitim kamatnim stopama, i tako dalje.
U pojedinim industrijama, poslovno okruženje je još i nepredvidljivije. Propisi rastu i menjaju se; tarife se povećavaju i menjaju; uvozne restrikcije rastu i opadaju; pravila sindikata dolaze i odlaze – a beskrajna, zavodljiva mogućnost državnih subvencija i ugovora održava mnoge posrnule biznise mnogo nakon njihovog prirodnog isteka.
Dakle, prva garancija koju bih zahtevao od bilo koga ko želi da me uključi u monetarni sistem bila bi stabilnost. Ne želim da moram da brinem o tome da li će moj novac vredeti manje sledeće godine, ili da li će njegova vrednost značajno fluktuirati.
Prenosivost
Postoji razlog zašto ljudi teže da putuju sa kreditnim karticama, radije nego sa poklon vaučerima za specifične prodavnice i restorane. Pošto poklon vaučeri nisu tako prenosivi, morali bi da nose značajnu gomilu njih kako bi trošili novac sa jednog mesta na drugo.
Prilikom putovanja u inostranstvo, kreditne kartice su generalno poželjnije od gotovine, jer ne moraju da se konvertuju i lakše ih je zaštititi od krađe.
Na isti način, zlato je kroz istoriju bilo uobičajena valuta jer je retko, prenosivo, dovoljno čvrsto da traje (ali dovoljno meko da se oblikuje), univerzalno vrednovano, lako deljivo i ne gubi vrednost kada se podeli, kao što je to slučaj sa dijamantom.
Dakle, da bi moja preduzetnička delatnost uspela, bilo koja određena valuta bi morala da nudi prenosivost.
Uštede troškova za monetarne sisteme teže da zauzmu oblik krive zvona – kada valuta nije veoma prenosiva, kao što je poklon vaučer, njena proizvodnja i potrošnja ostaju veoma jeftini. Kada valuta postane donekle prenosiva, ona funkcioniše u nekoj vrsti limba stanja – mnogo je skuplja od poklon vaučera, ali nije tako jeftina kao valuta koja je veoma prenosiva, a koja ima ekonomiju obima u svojoj korist.
Na primer, moglo bi biti od vrednosti da trgovci u mom geografskom regionu ponude neku vrstu subvencionisane valute koju bih mogao da trošim samo u njihovim prodavnicama. Ovo se već dešava u knjižarama sa polovnom knjigom; možete platiti gotovinom ili kreditom – a kredit je mnogo profitabilniji, jer vlasnik prodavnice dobija dodatnu vrednost znanja da ćete kupovati isključivo od njega.
Međutim, lokalizovane valute se suočavaju sa značajnim nedostatkom jer su neupotrebljive u transakcijama koje zahtevaju širi ekonomski domet. Malo je verovatno da kompanija koja vam obezbeđuje struju živi u vašem okrugu, u kom slučaju vaši „lokalni dolari“ ne bi mogli biti korišćeni za plaćanje računa za struju, što bi vam oduzelo dodatno vreme i energiju da platite račun sa drugog računa, koristeći univerzalniju valutu.
U društvu bez države, vaša banka bi takođe mogla da analizira vaše navike trošenja i proaktivno kupuje određene valute. Ako trošite 100 dolara mesečno u Prodavnici X, ona bi mogla da kupi 100 „dolara Prodavnice X“ mesečno, ostvarujući popust od 5%, pošto Prodavnica X može svoje neiskorišćene potrošačke dolare proknjižiti kao imovinu i garanciju buduće zarade. Banka bi vam mogla naplatiti 1% za ovu uslugu, ali biste i dalje bili 4% u prednosti.
Moramo zapamtiti da nezgoda rađa preduzetnike. U društvu bez države, očigledna usluga bi bio „transparentan“ način plaćanja računa koristeći najpovoljniju dostupnu valutu. Ja bih mogao imati bankovne račune u pet različitih vrsta valuta – i tako bi moja banka obezbeđivala plaćanje računa u univerzalnom formatu; ne bih morao da znam sve detalje, ali bi banka izvršila moju transakciju koristeći najpovoljniju valutu. Na taj način, mogao bih imati različite vrste novca, ali bi ta razlika za mene bila uglavnom nevidljiva, osim uštede koju bih primio. (Napomena: ove različite valute bi takođe bile od deterrenta za invaziju, kao što je gore pomenuto.)
Da li bi mi bilo jeftinije da učestvujem u valuti koja bi bila prihvaćena na drugom kraju sveta? To je veoma teško predvideti unapred, jer bi u univerzalnoj valuti bilo značajnih ušteda troškova, ali bi bilo i značajnih troškova. Teško je zamisliti da bi prodavac kineske hrane bio zainteresovan da nudi popuste zasnovane na valuti tinejdžeru u Zimbabveu, pa bi se lokalni podsticaj za pružanje subvencionisane valute smanjio. S druge strane, velika količina tehničkih resursa potrebnih za rad bilo koje valute ne bi morala biti duplicirana.
Naravno, pošto nezgoda rađa preduzetnike, sigurno je da bi određeni broj poduzetničkih duša smislio okvir za upravljanje valutama koji bi mogao biti popunjen bilo kojim brojem specifičnih valuta, baš kao što veb-sajtovi skoro nikada ne pišu sopstveni kod za „korpu za kupovinu“ od nule, već popunjavaju postojeće okvire sopstvenim proizvodima i cenama.
Ovaj pristup bi vrlo lako mogao da prevaziđe problem dupliciranja investicija u tehničke okvire valuta – ovo, u kombinaciji sa transparentnim slojem apstrakcije za plaćanje računa u više valuta, stvorilo bi izuzetno efikasan i korisnički prilagođen sistem valuta – ili sisteme, da budemo precizniji.
Bezbednost
Ako bi prethodna dva kriterijuma bila ispunjena, moje sledeće potrošačko pitanje bi bilo: koliko je ova valuta bezbedna?
Bezbednost je uvek delikatan balans između upotrebljivosti i sigurnosti. Bilo koja onlajn transakcija mogla bi zahtevati da unesete 10 jedinstvenih lozinki, od kojih svaka ima 255 karaktera, što bi tada bilo praktično neprobojno – problem je u tome što je niko ne bi koristio, iz istog razloga što veoma malo ljudi stavlja 20 zaključava na svoja ulazna vrata i šeta okolo kao neki upravnik zgrade, sa privescima ključeva koji zveckaju kao oklop od karika. Sigurno je nezgodno biti opljačkan, ali je takođe nezgodno da svakog dana provodite 20 minuta otvarajući i zaključavajući svoja vrata.
Ne bih zahtevao da moja valuta bude savršeno bezbedna (ako je to uopšte moguće) – radije bih želeo da ova bezbednost barem odgovara mojim preferencijama i zahtevima.
Neki ljudi su bezbrižni; neki ljudi su oprezni, a neki su potpuno paranoični. Paranoični ljudi uvek više vole da prebace troškove obezbeđivanja svog novca na bezbrižne ljude; na isti način, bezbrižni ljudi su ogorčeni što plaćaju sve dodatne sigurnosne funkcije koje paranoični ljudi preferiraju. Dakle, bilo koji efikasni dobavljač monetarnog sistema vrlo verovatno bi imao različite nivoe bezbednosti i mere predostrožnosti, i naplaćivao bi odgovarajuće troškove za svaki nivo.
Ljudi koji su bezbrižni možda će izabrati da imaju malo, ili nimalo, sigurnosnih funkcija, i tako platiti najmanje za učešće u monetarnom sistemu. S druge strane, paranoični će zahtevati identifikaciju glasa i otiska prsta, kao i skeniranje retine, specifične pokrete u plesu i nepoznate urdujske fraze kako bi završili transakciju. Sva ova specijalizacija je sastavni deo neizbežne preduzetničke opsesije pružanjem moguće najveće vrednosti u svakoj zamislivoj situaciji, kako bi se izbeglo ostavljanje ijednog novčića potencijalnog profita na stolu.
Naravno, centralni cilj slobodnog tržišta nije stvaranje profita, već njegov eliminisanje, ili barem njegovo svedenje na minimum. Svaka firma koja previše naplaćuje biće neizbežno potcenjena, zbog čega profiti, čak i u uspešnim kompanijama, generalno nisu veći od nekoliko procentnih poena. Tako možemo biti sigurni da će u slobodnom društvu postojati upravo odgovarajući broj valutnih sistema – ne toliko mnogo da ekonom Ske interakcije postanu komplikovane i nezgrapne, ali ne ni premalo da bi nedostatak konkurencije omogućio rast profita.
Većina ekonomskih transakcija u slobodnom društvu će se obavljati elektronski, jer su troškovi transakcije daleko niži – međutim, gotovina će uvek biti neophodna iz različitih razloga. Cena gotovinskih transakcija, koja je viša, odraziće se kroz nedostatak popusta – ili doplatu – u ceni, što će obeshrabriti, ali neće eliminisati ovakve vrste interakcija. Takođe se čini verovatnim da gotovina neće nositi garanciju restitucije u slučaju gubitka ili krađe, na način na koji bi to činila elektronska valuta, osim ako ne bi postojao način da se gotovina elektronski poveže sa određenim pojedincem.
U ovom trenutku, može se činiti da su elektronske transakcije izložene doplati, dok gotovinske transakcije nisu – međutim, to nije slučaj.
Kompanije izdavaoci kreditnih kartica naplaćuju nekoliko procentnih poena po transakciji, dok vam gotovina može doneti određene vrste popusta u prodavnicama računara, ali u stvarnosti je upravo suprotno istina.
Trenutno, ako uzmete svoj novac i stavite ga ispod dušeka, izgubiće barem nekoliko procentnih poena godišnje zbog inflacije. Štaviše, određeni procenat vaših poreza koristi se za održavanje i odbranu državnog monopola na valutu. Sasvim je verovatno – ako uključimo dugove i deficite – da plaćate najmanje 10% svojih prihoda za „privilegiju“ učešća u državnom valutnom sistemu. Ovaj sistem ima sve karakteristike bilo kog brutalnog i nasilnog monopola, a to je da je eksploatatorski, nasumičan, destruktivan, kancerogen i da ide određenim pravcem ka uništenju.
Plaćam jedan ili dva procentna poena na većinu donacija koje primam za Freedomain Radio, a koje dolaze preko PayPala. Pretpostavljam da bi u slobodnom tržištu to bilo barem prepolovljeno – stoga mislim da je sigurno reći da bi valutne transakcije verovatno iznosile oko 1% ukupne vrednosti, ili jednu desetinu onoga što trenutno plaćate za državni sistem.
Smanjenje troškova za 90%, u kombinaciji sa daleko većim sigurnosnim funkcijama, garantovanom stabilnošću vrednosti valute, prenosivošću srazmernom vašim potrebama – kao i podsticajima kroz popuste za kupovinu u određenim oblastima – rezultiralo bi suštinski „slobodnim“ monetarnim sistemom. (Takođe bi nesumnjivo bio slučaj da biste mogli da izaberete da ne platite ni cent naknade za korišćenje valute, ako biste bili voljni da se izložite reklamama te valute!)
Bankrot?
Šta bi se, međutim, desilo ako bi određeni DRO (Digitalni Razmeni Obaveza) na kraju bankrotirao? Da li bi svi na kraju izgubili svoju životnu ušteđevinu?
Standardni kliše ovde – barem za starije ljude – jeste scena „panike u banci“ u filmovima iz vremena Velike depresije, gde frenetični ljudi jurišaju u banku očajnički pokušavajući da izvuku svoj novac, čim čuju da bi ona mogla da prestane sa radom.
Naravno, ova vizija se uvek smatra negativnom prema bankama, a ne prema relativno novom Federalnom rezervisnom sistemu, koji je bio zadužen za valutu cele nacije. Na isti način, ako bi strani neprijatelj bombardovao polja na Srednjem zapadu, nesumnjivo bi pohlepni kapitalistički vlasnici prodavnica namirnica bili ti koji bi bili okrivljeni i zauvek osuđivani zbog rezultujućih povećanja cena.
Recimo da, pretpostavimo da je neki pohlepan ili nepromišljen provajder DRO valute počeo loše da vodi svoju kompaniju – šta bi se desilo?
Pa, prva stvar koja bi se desila je da bi njegovi investitori i upravni odbor to primetili.
Prva stvar koju bih zahtevao od grupe zadužene za bilo koji valutni sistem u koji sam uključen bilo bi da oni drže većinu svoje ušteđevine u valutnom sistemu koji pokušavaju da mi prodaju. Zahtevao bih eksterne revizije kako bih osigurao da je barem 80% njihove ušteđevine u njihovom sopstvenom valutnom sistemu. Onog trenutka kada bi bilo ko od tih ljudi počeo da prodaje sopstvene valutne rezervacije, to bi bio jasan pokazatelj da više nemaju poverenja u dugoročnu održivost onoga što prodaju.
Drugo, zahtevao bih hitnu prodaju kompanije ukoliko bi njen odnos imovine i duga premašao veoma konzervativnu brojku. Kako bi mi prodaja pomogla? Pa, ako bi neko želeo da kupi problematičnu valutnu kompaniju, to bi uradio samo ako bi postojao mogućnost zadržavanja postojeće baze korisnika. Drugim rečima, korisnicima bi morale biti ponuđene dodatne pogodnosti kako bi se zadržali – pauza u plaćanju naknada, neka vrsta novčanog bonusa ili nešto slično. Da bi me sprečili da povučem svoj novac iz ovog valutnog sistema, neko bi morao da mi plati da prihvatim povećani rizik ako je sistem u problemu.
Treće, zahtevao bih da se bilo kakvi značajni gubici direktno isplaćuju iz bankovnih računa i imovine onih koji su zaduženi za valutu. Ako bih na kraju dobio samo 80 centi na svaki dolar, zato što su oni upropastili posao, učinio bih da se postara da na kraju ostanu sa nula centi na dolar, i to da žive u kombiju pored reke!
Ovo bi eliminisalo podsticaj menadžerima da predatorски利用 kompaniju radi lične koristi. Bez obzira koliko loše bi njihovi korisnici prošli, oni bi završili u daleko gorem položaju.
Četvrto, zahtevao bih pravo da podignem sav svoj novac u bilo kom trenutku kada poželim.
Pratimo sada verovatnu sekvencu događaja koji bi se desili ako bi valutna kompanija upala u finansijske probleme.
Kao što je gore pomenuto, rukovodstvo i investitori bi veoma brzo postali svesni bilo kog potencijalnog problema, i bili bi podjednako, ako ne i bolno svesni, da ako se bilo kakav trag skandala ili nestabilnosti probije na tržište, njihova cela investicija vrlo verovatno može propasti.
Pošto se voluntarizam i slobodno društvo zasnivaju na sprečavanju problema, a ne na njihovom lečenju – što je direktna suprotnost statizmu, koji se bavi izmišljanjem problema, a zatim njihovim pogoršavanjem – menadžeri i investitori bi bili hiper-budni u zaštiti finansijske stabilnosti svoje organizacije. Uspeh bilo kog dobrovoljnog novčanog sistema počinje i završava se kredibilitetom i poverenjem – onog trenutka kada bilo šta od toga postane čak i remotely kompromitovano, čitav sistem se dovodi u pitanje. Konkurenti će uvek tražiti slabosti u drugim monetarnim sistemima i pružaće podsticaje da privuku korisnike. Stoga bi investitori i menadžeri postavili svaku zamislivu kontrolu i balans kako bi osigurali da sistem ostane pouzdan.
Međutim, ako bi im neki predstojeći problem izmakao, i ako bi kompanija XYZ naišla na stvarne finansijske poteškoće, šta bi se desilo?
Pa, kada bilo koja kompanija udari u finansijski problem, to je ili zato što više nije održiva, ili zato što se loše vodi. Pošto smo već utvrdili urođenu vrednost i potrebu za valutom, znamo da XYZ ne može biti u problemu zato što nikome više ne trebaju njene usluge – stoga njegove poteškoće moraju proizlaziti iz lošeg upravljanja.
Ako se kompanija loše vodi, ona se može ili reformisati iznutra, ili ne može.
Ako XYZ može da reformiše svoje upravljačke prakse iznutra, onda bankrot neće biti rezultat njenog pogrešnog koraka – biće nekih otpuštanja, nekih ukinutih bonusa i nekih smanjenja troškova, ali ne i bankrota. Korisnici možda čak neće ni imati jasnu predstavu da bilo šta nije u redu.
Ah, ali šta se dešava ako se XYZ ne može reformisati iznutra?
U bilo kom sistemu slobodnog tržišta postoji mnoštvo takozvanih „rejdera“ koji neprestano traže loše vođene kompanije kako bi ih preuzeli i unapredili. Ovi rejderi bi nesumnjivo vrlo brzo uočili probleme unutar kompanije i pokušali bi da je preuzmu na neki način.
Da sam ja jedan od tih osvajača, suočio bih se sa veoma teškim balansiranjem, koje se sastoji u tome da bi mi bilo isplativo da otkrijem probleme koje je XYZ imao, kako bih oborio vrednost kompanije i preuzeo je za manje novca – međutim, takvo curenje informacija bi takođe izazvalo paniku među kupcima, što bi moglo u velikoj meri eliminisati vrednost kompanije.
Dakle, moja najbolja strategija bi bila da otkrijem probleme u XYZ-u – i istovremeno ponudim garanciju postojećim kupcima da će njihova valuta biti zaštićena, kao i neku vrstu podsticaja ili bonusa kako bi zadržali njihovu lojalnost. Bio bih spreman da sve ovo stavim u pisanu formu, naravno, u obavezujući ugovor, koji bi stupio na snagu u trenutku kada preuzmem kontrolu nad kompanijom.
Ovo bi izazvalo privremeni pad cene XYZ-a, omogućavajući mi tako da preuzmem kontrolu nad njim jeftinije – i bar bi pomoglo u ublažavanju strahova postojećih kupaca pružanjem obavezujuće garancije za očuvanje vrednosti njihovog novca.
Međutim, kao osvajač, suočavao bih se sa značajnom konkurencijom iz drugog izvora – drugih valutnih kompanija.
Kompanija ABC, čim bi čula za bilo kakve moguće probleme sa XYZ-om, odmah bi objavila oglase na čitavim stranicama, nudeći značajne bonuse svim XYZ kupcima koji bi prebacili svoj novac u ABC kompaniju. Bilo bi toliko kompanija „čamaca spasa“ koje nude spas XYZ kupcima po paritetu ili većem, da bi ti kupci bez sumnje mogli da odšetaju do obale!
Moglo bi se desiti da rešenje koje bilo koji pojedinačni kupac odabere ne uspe – drugim rečima, osvajač bi mogao ponuditi pet procenata bonusa na valute, a zatim ne bi uspeo da ga isporuči, posseo u svojoj realizaciji, i kupci bi na kraju mogli morati da izvuku novac po osamdeset ili devedeset centi po dolaru.
Nazovite me hladnim, ali ne vidim urođenu tragediju u takvoj situaciji. Svako ko vam nudi „besplatan“ novac to čini sa implicitnom – mada možda i neizgovorenom – pozadinom rizika. Ako odlučim da ostavim svoj novac u problematičnoj kompaniji, u nadi da ću zaraditi pet procenata više, a na kraju dobijem deset procenata manje, teško je videti u čemu je to značajno drugačije od investiranja u akciju ili obveznicu – ili u konja, po tom pitanju.
Dakle, ne postoji zamisliva situacija u kojoj bi se kupci valuta jednog dana probudili i saznali da su njihove ušteđevine potpuno obrisane – postoji toliko profita u zadržavanju kupaca, naročito u valutnim situacijama, da bi bukvalna poglavlja preduzetnika pokušala da se uključi u tu jednačinu, na korist postojećih kupaca.
U poređenju sa čim?
Bez sumnje, u ovom trenutku postoji deset hiljada nemirnih umova koji vrište kroz svaku zamislivu mogućnost koja bi mogla rezultirati finansijskom propašću kupaca XYZ valutne kompanije. I možda takva mogućnost postoji – ali ponovo, ovo je argument za anarhizam, a ne protiv njega.
Svaki farmer može propasti u proizvodnji useva u bilo kom datom trenutku – to je prirodna realnost i rizik poljoprivrede, ili zapravo bilo kog ljudskog poduhvata.
Pošto bilo koji farmer može propasti u proizvodnji useva, jedini način na koji možemo garantovati – najbolje što možemo – kontinuirani snabdev usevima jeste da imamo veliki broj farmera. Ako imamo samo jednog farmera za čitav svet – da uzmemo preuveličan primer – onda u trenutku kada se to neizbežno dogodi i taj farmer ne proizvede usev, neizbežno sledi svetski glad.
Ova distribucija rizika je suštinski deo svake racionalne strategije za smanjenje opasnosti. Ako vam je dozvoljeno da kupite samo jednu akciju tokom celog života, možete veoma uspešno investirati, ali možete i veoma loše proći. Diversifikacija je ključ za minimiziranje rizika.
Na isti način, kada imamo državni monopol na valuti, i kada prihvatimo da valutne organizacije mogu povremeno propasti – a sigurno nema manjka u istoriji primera država koje korumpiraju i uništavaju svoje valute – mi zaista držimo sva svoja jaja u jednoj veoma nesigurnoj korpi.
Ako smo zaista zabrinuti zbog propasti valute u sistemu slobodnog tržišta, onda bi najgore moguće rešenje koje bismo mogli da smislimo bilo da stvorimo nasilni monopol nad jednom valutom. Ako smo zabrinuti zbog propasti farmi, onda je očigledno da je rešenje imati što više farmi koliko je ekonomski moguće, tako da one koje propadnu mogu biti podržane od strane onih koje uspevaju.
Drugim rečima, ako propast valute nije problem, onda je bezdržavno društvo najbolje rešenje.
Ako je propast valute problem – onda je bezdržavno društvo najbolje rešenje.