VLADA

Dva prigovora se stalno ponavljaju kad god se pokrene pitanje razdruživanja Države. Prvi je da je slobodno društvo moguće samo ako su ljudi savršeno dobri ili racionalni. Drugim rečima, građanima je potrebna centralizovana Država jer u svetu postoje zli ljudi.

Prvi i najočigledniji problem sa ovim stavom je taj što, ako u društvu postoje zli ljudi, oni će postojati i unutar Države – i biće pritom daleko opasniji. Građani su u stanju da se zaštite od zlih pojedinaca, ali nemaju nikakve šanse protiv agresivne Države naoružane do zuba policijskom i vojnom silom. Dakle, argument da nam je Država potrebna zato što postoje zli ljudi je pogrešan. Ako zli ljudi postoje, Država se mora demontirati, jer će se zli ljudi težiti da koriste njenu moć za svoje ciljeve – i, za razliku od privatnih nasilnika, zli ljudi u vlasti imaju policiju i vojsku da nametnu svoje kaprice bespomoćnom i uglavnom nenaoružanom stanovništvu.

Logički, postoje četiri mogućnosti u pogledu mešavine dobrih i zlih ljudi u svetu:

1. Da su svi ljudi moralni;

2. Da su svi ljudi nemoralni;

3. Da je većina ljudi moralna, a manjina nemoralna;

4. Da je većina ljudi nemoralna, a manjina moralna.

(Savršen balans dobra i zla je statistički nemoguć.)

U prvom slučaju (svi ljudi su moralni), Država je očigledno nepotrebna, jer zlo ne postoji.

U drugom slučaju (svi ljudi su nemoralni), Državi se ne sme dozvoliti da postoji iz jednog jednostavnog razloga. Država, kako se generalno tvrdi, mora postojati jer u svetu postoje zli ljudi koji žele da nanose štetu i koji se mogu obuzdati samo kroz strah od državne odmazde (policija, zatvori itd). Izvedenica ovog argumenta je da će, što manje te osobe osećaju strah od odmazde, to više zla činiti. Međutim, sama Država nije podložna nikakvoj sili, već je zakon sama sebi. Čak i u zapadnim demokratijama, koliko policajaca i političara ide u zatvor? Dakle, ako zli ljudi žele da nanose štetu, a obuzdani su samo silom, tada društvo nikada ne može dozvoliti postojanje Države, jer će zli ljudi odmah preuzeti kontrolu nad tom Državom kako bi činili zlo i izbegli odmazdu. U društvu čistog zla, dakle, jedina nada za stabilnost bio bi prirodni stanični poredak, gde bi opšte naoružanje i strah od odmazde ublažili zla namera različitih grupa.

Treća mogućnost je da je većina ljudi zla, a samo nekoliko je dobrih. Ako je to slučaj, tada Državi takođe ne može dozvoliti da postoji, jer će većina onih koji kontrolišu Državu biti zli i vladat će dobrom manjinom. Demokratiji se posebno ne može dozvoliti da postoji, jer bi manjina dobrih ljudi bila potčinjena demokratskoj volji zle većine. Zli ljudi, koji žele da nanose štetu bez straha od odmazde, neizbežno bi preuzeli kontrolu nad Državom i koristili njenu moć da čine zlo bez tog straha. Dobri ljudi deluju moralno jer vole vrlinu i mirnu savest, a ne zato što se boje odmazde – i stoga, za razliku od zlih ljudi, nemaju mnogo koristi od kontrole Države. I tako je sigurno da će Državom upravljati većina zlih ljudi koji će vladati svima, na štetu svih moralnih ljudi.

Četvrta opcija je da je većina ljudi dobra, a samo nekoliko je zla. Ova mogućnost je podložna istim problemima iznetim iznad, naročito tome da će zli ljudi uvek želeti da steknu kontrolu nad Državom kako bi se zaštitili od odmazde. Ova opcija, naravno, menja izgled demokratije: pošto je većina ljudi dobra, zli težitelji moći moraju lagati njih kako bi stekli vlast, a zatim će, nakon stupanja na javnu funkciju, odmah prekršiti obećanje i slediti sopstvene korumpirane planove, namećući svoju volju policijom i vojskom. (To je, naravno, trenutna situacija u demokratijama.) Dakle, Država ostaje najveća nagrada za najzlije ljude, koji će brzo preuzeti kontrolu nad njenom strašnom moći – na štetu svih dobrih duša – i tako Državi ne može dozvoliti da postoji ni u ovom scenariju.

Jasno je, dakle, da ne postoji situacija u kojoj bi Državi logički ili moralno bilo dozvoljeno da postoji. Jedino moguće opravdanje za postojanje Države bilo bi da je većina ljudi zla, ali da svuda moć Države kontroliše manjina dobrih ljudi. Ova situacija, iako teoretski zanimljiva, logički propada jer:

a. Zla većina bi brzo izglasala manjinu ili je nadjačala putem državnog udara; b. Zato što ne postoji način da se osigura da će samo dobri ljudi uvek upravljati Državom; i, c. Ne postoji apsolutno nijedan primer da se ovo ikada dogodilo u bilo kojoj od mračnih annals brutalne istorije Države.

(i verovatno još mnogo toga, pošto su zli ljudi uvek privučeni moći). Dakle, postojanje zla nikada ne može opravdati postojanje Države. Ako nema zla, Država je nepotrebna. Ako zlo postoji, Država je previše opasna da bi joj se dozvolilo postojanje.

Zašto se ova greška uvek pravi? Postoji niz razloga, koji se ovde mogu samo ukratko dotaknuti.

Prvi je taj što se Država predstavlja deci u obliku nastavnika u državnim školama koji se smatraju moralnim autoritetima. Tako se prva povezuje moralnost i autoritet sa Državom, i to se učvršćuje godinama ponavljanja. Drugi je taj što Država nikada ne uči decu o korenu svoje moći – sili – već se pretvara da je samo još jedna društvena institucija, poput preduzeća, crkve ili humanitarne organizacije. Treći je taj što je prevlast religije uvek slepila ljude za zla Države – zbog čega je Država uvek bila toliko zainteresovana za unapređenje interesa crkava. U religijskom svetonazoru, apsolutna moć je sinonim za savršeno dobrotu, u obliku božanstva. Međutim, u stvarnom političkom svetu ljudi, povećanje moći uvek znači povećanje zla. Sa religijom, takođe, sve što se dogodi mora biti za dobro – stoga je borba protiv prodiruće političke moći borba protiv volje božanstva. Postoji mnogo više razloga, naravno, ali ovi su među najdubljima.

Pomenuo sam na početku ovog odeljka da ljudi generalno prave dve greške kada se suoče sa idejom ukidanja Države. Prva je verovanje da je Država neophodna jer postoje zli ljudi. Druga je uverenje da će, u odsustvu Države, bilo koje društvene institucije koje nastanu neizbežno zauzeti mesto Države. Tako se organizacije za rešavanje sporova (DRO), osiguravajuća društva i privatne bezbednosne snage smatraju potencijalnim kancerima koji će narastati i nadvladati političko telo.

Ovaj stav proizilazi iz iste greške navedene iznad. Ako sve društvene institucije stalno pokušavaju da povećaju svoju moć i nametnu svoju volju drugima, onda bi prema tom istom argumentu centralizovanoj Državi ne bi smelo biti dozvoljeno da postoji. Ako je gvozdeno pravilo da grupe uvek pokušavaju da steknu moć nad drugim grupama i pojedincima, onda ta žudnja za moći neće prestati ako jedna od njih pobedi, već će se proširiti na čitavo društvo sve dok ropstvo ne postane norma.

Takođe je veoma teško razumeti logiku i inteligenciju argumenta da, kako bismo se zaštitili od grupe koja bi nas mogla nadjačati, treba da podržimo grupu koja nas je već nadjačala. To je slično statističkom argumentu o privatnim monopolima – da građani treba da stvore državni monopol jer se plaše privatnog monopola.

Kada počnemo da razbijamo magle propagande, nije potrebna oštra vizija da bismo prozreli takve besmislice.