Suštinski aspekt ekonomskog života je sposobnost sprovođenja ugovora i rešavanja nerešivih sporova. Kako bezdržavno društvo može obezbediti ove funkcije u odsustvu vlade?

Prva stvar koju treba razumeti o ugovorima jeste da su oni oblik osiguranja, u meri u kojoj pokušavaju da minimiziraju rizike od nepoštovanja obaveza. Ako zaključim ugovor o hipoteci na pet godina sa bankom, pokušaću da minimiziram svoje rizike zahtevajući od banke da mi odobri fiksnu kamatnu stopu za period trajanja ugovora. Moja banka će, s druge strane, minimizirati svoj rizik tako što će zadržati vlasništvo nad mojom kućom kao kolateral, u slučaju da ne otplaćujem hipoteku.

U svetu bez rizika, ugovori bi bili nepotrebni, i svi bi poslovali na osnovu rukovanja. Međutim, postoje ljudi koji su neiskreni, rasejani, manipulativni i lažni, pa nam je zato potrebni ugovori koji u osnovi definišu kazne za nepoštovanje određenih zahteva.

U modernim statističkim društvima, ugovori se generalno ne sprovode kroz sudski sistem, već radije kroz pretnju sudskim sistemom. Bio sam u poslu mnogo godina, na izvršnom nivou, i nijednom nisam čuo da je ugovor uspešno sproveden kroz državni sudski sistem, iako sam povremeno čuo liticiozne pretnje – što je prilično drugačije. Pretnja nije bila toliko „koristiću sud da bih sproveo ovaj ugovor“, već pre, „koristiću pretnju odvođenja na sud kako bih sproveo ovaj ugovor“. Perspektiva skupog i dugotrajnog pravnog postupka uvek je bila dovoljna da se forsiraju svojevrsna rešenja. Nikada nije bila potrebna nikakva stvarna sudska prinuda.

Sasvim je lako videti da kada proces koji je dizajniran da posreduje u sporovima sam postane pretnja koja uzrokuje da se sporovi rešavaju privatno, on je u velikoj meri zakazao u svojoj nameri. Državni sudski sistemi su postali poput kvazi-privatnih osiguravajućih kuća za automobile – pretnje i neobavezanost njihovog korišćenja naterali su većinu ljudi da svoje sporove rešavaju privatno, umesto da se uvlače u nešto za šta su primorani da plaćaju, a što skoro nikada ne mogu da koriste.

Ovo veoma dobro nagoveštava anarhistička rešenja za ugovorne sporove.

U bezdržavnom društvu, preduzetnici će biti veoma voljni i željni da pružaju kreativna rešenja za probleme nepoštovanja ugovora. Kao nenasilno rešenje, profit će biti maksimizovan ako se nepoštovanje može sprečiti, umesto da se samo rešava naknadno.

Uzimajući jednostavan primer, pretpostavimo da ste službenik za kredite u banci, a ja dolazim sa zahtevom za 10.000 dolara. Prirodno, bićete veoma srećni da mi pozajmite novac ako ću vratiti i glavnicu i kamatu na vreme, jer tako ostvarujete profit. Međutim, takvo garantovanje je potpuno nemoguće, jer čak i ako imam novac i nameru da vam vratim, mogao bih da me pregazi autobus dok idem da to učinim, ostavljajući vas možda u gubitku od 10.000 dolara.

Na koja pitanja ćete morati da odgovorite kako biste procenili rizik? Želećete da znate dve stvari posebno:

1. Da li sam dosledno vraćao kredite u prošlosti?

2. Imam li bilo kakav kolateral za kredit?

Ova dva podatka su donekle povezana. Ako sam dosledno vraćao kredite u prošlosti, tada će vaša potreba za kolateralom biti smanjena. Što više kolaterala mogu da obezbedim za kredit, to mi manje je neophodna dobra kreditna istorija.

Razlog zašto je dobra kreditna istorija toliko neophodna nije samo da bi se utvrdila moja kreditna sposobnost, već i da bi se banci pomoglo da proceni koliko sam trenutno investirao u svoju dobru reputaciju. Ako sam u prošlosti uzeo kredite u iznosu od stotina hiljada dolara i otplatio ih na vreme, onda se teško može desiti da bih prošao kroz sve to samo da bih ukrao 10.000 dolara.

Ako kažemo da mi moja dobra kreditna sposobnost štedi dva procenta na mojim kamatama, i da će mi tokom života trebati još 500.000 dolara kredita, onda će mi moja dobra kreditna sposobnost uštedeti najmanje desetine hiljada dolara. Dakle, završio bih tako što bih izgubio novac ako bih uzeo kredit od 10.000 dolara i nije ga otplatio, jer novčani benefit ne bi pokrio gubitke koje bih imao zbog uništenja svoje kreditne sposobnosti. Fizički „kolateral“ je stoga manje potreban, jer imam veoma stvaran „kolateral“ u vidu dobre kreditne sposobnosti.

Ove vrste ekonomskih proračuna redovno se događaju u društvu sa državom, i ne bi nestale poput jutarnje magle u društvu bez države.

Međutim, postoje određene vrste kredita koje bi neke finansijske institucije bile voljne da odobre, uprkos visokom nivou rizika koji oni nose. Mladi ljudi koji tek počinju – koji nemaju porodicu koja bi mogla da obezbedi kolateral – bili bi u kategoriji višeg rizika, kao i oni koji u prošlosti nisu uspeli da izmiravaju otplate kredita. Kao što možemo videti iz kasnovečernjih televizijskih reklama za automobile, nedostatak kreditne istorije – ili čak loša kreditna istorija – ne čini osobu trajno neeligibilnom za kredite.

Postoje dva glavna načina za upravljanje rizikom u bilo kojoj složenoj situaciji – hedžing i osiguranje. Pristup „hedžing“ podrazumeva klađenje i na i protiv određenog ishoda. U svetu trgovine valutama, to znači ulogovati određeni iznos da će dolar porasti, a drugi iznos da će dolar pasti. U svetu trka konja, to znači klađenje na više od jednog konja. To je takođe razlog zašto ljudi diversifikuju svoje portfolije akcija.

Pristup „osiguranju“ teži da se koristi tamo gde je zaštita od rizika (hedžing) nemoguća. Kada sam bio izvršni direktor u svetu softvera, moji zaposleni bi često uzimali osiguranje u slučaju da se razbolim ili umrem. Bilo je relativno nemoguće „hedžovati“ ovaj rizik, jer držanje „rezervnih zaposlenih“ u podrumu nije naročito isplativo, a kamoli moralno. Životno osiguranje je još jedan primer za to.

Ove strategije su već dobro uspostavljene na trenutnom kvazi-slobodnom tržištu. Međutim, u ugovorima jedan-na-jedan, državni sudovi zadržavaju svoj monopol. Ako sam zaposlen, imam ugovor jedan-na-jedan sa svojim poslodavcem; ne mogu da „hedžujem“ rizike koji su uključeni u ovaj ugovor, a trenutno ne mogu ni da kupim osiguranje kako bih ublažio rizik da moj poslodavac ugasi poslovanje, dok mi i dalje duguje platu i troškove.

In the absence of a government, the need for the rational mitigation of risk in contracts would still be there, and entrepreneurs will inevitably provide creative and intelligent solutions to address this.

KRUSHENJE UGOVORA

Uzmimo relativno mali primer kako se ugovorni sporovi mogu rešavati u društvu bez države.

Recimo da vam platim 15.000 dolara da uredite moj vrt, ali se nikada ne pojavite da obavite posao.

Ideally, I would like my $15,000 back, as well as another few thousand dollars for my inconvenience. In a stateless society, when we first put pen to paper on a contract, we can choose an impartial third party to mediate any dispute. If a conflict should arise that we cannot solve ourselves, we contractually agree in advance to abide by the decision of this Dispute Resolution Organization (DRO).

Pošto nisam stručnjak za potragu za ljudima i naplatu novca od njih, ako bih imao bilo kakve sumnje u vaše motive, sposobnost i poštenje, jednostavno bih platio ovoj DRO agenciji naknadu da me nadoknadi ako posao krene po zlu. Ako pobegnete bez obavljanja posla, ja jednostavno podnesem svoj zahtev DRO-u, koji mi onda isplaćuje 20.000 dolara.

Kada prvi put podnesem zahtev za ovo osiguranje, DRO će mi naplatiti određeni iznos novca, na osnovu njihove procene rizika koji preuzimam poslujući sa vama. Ako ste prevarili svojih poslednjih deset klijenata, DRO jednostavno neće osigurati ugovor, čime će me implicitno obavestiti o riziku koji preuzimam. Ako imate upitan dosad, DRO mi može naplatiti nekoliko hiljada dolara da bi osigurao vaš rad – što mi, ponovo, daje prilično dobar osećaj o tome koliko ste pouzdani.

S druge strane, ako ste u poslu 30 godina i nijednom niste prevarili kupca niti primili žalbu, tada DRO jednostavno osigurava od kašnjenja uzrokovanih iznenadnim ludilom ili neočekivanom smrću. Može mi naplatiti samo 50 dolara za ovaj slučaj.

Ovaj oblik osiguranja ugovora je veoma snažan pozitivan podsticaj za pošteno poslovanje. Trošak osiguranja ugovora se direktno dodaje trošku poslovanja, pa ako se on može održati što niže je ljudski moguće, finansijske koristi za obe strane su jasne.

Trošak osiguranja ugovora može se održati još niži ako ste spremni da unapred obezbedite kolateral. To znači da, ako me prevarite za 15.000 dolara, a DRO mora da mi isplati 20.000 dolara, vi obećavate da ćete platiti DRO-u 25.000 dolara. Ako me prevarite, DRO tada može taj novac direktno uzeti sa vašeg bankovnog računa.

Na ovaj način, ugovori se mogu sprovoditi bez pribegavanja nasilju ili dugim i neverovatno skupim sudskim bitkama. Rizici ulaska u ugovore su jasno saopšteni unapred, a pošteni ljudi će biti direktno nagrađeni kroz niže troškove sprovođenja, baš kao što su nepušači direktno nagrađeni kroz niže troškove životnog osiguranja.

NEPLAĆANJE

Pretpostavimo da sam sklopio ugovor sa DRO-om da isplatim restituciju ako na neki način ne budem mogao da ispunim svoje poslovne obaveze, i da na kraju budem dužan njima 100.000 dolara. Šta se dešava ako ne mogu da platim, ili jednostavno odbijem da platim?

Trenutno, Država će upotrebiti nasilje protiv mene ako ne platim. Iako ovo može biti zadovoljavajući oblik srednjovekovnog osvetničkog zadovoljstva, to mi ne pomaže da isplatim onih 100.000 dolara koje DRO zapravo želi od mene. U društvu bez države, koje su opcije dostupne DRO-u da naplati svoj novac?

U bilo kojoj modernoj ekonomiji, pojedinci su obavezni višestrukim obavezama i ugovorima, od zakupa stanova do članstva u teretanama, od ugovora o kreditnim karticama do ugovora o osiguranju. Troškovi poslovanja sa ljudima koji su poznati po tome da poštuju svoje ugovore su daleko niži, zbog čega se čini veoma verovatnim da će društvo bez države proizvesti i DRO-ove i Agencije za rejting ugovora (CRA).

CRA bi bile nezavisni subjekti koji bi objektivno procenjivali poštovanje ugovora od strane pojedinca. Ako postanem poznat kao čovek koji redovno krši svoje ugovore, biće mi sve teže i teže da efikasno posluje u složenoj ekonomiji. Ovaj oblik ekonomskog ostracizma je izuzetno moćan – i nenasilan – alat za promovisanje poštovanja društvenih normi i moralnih pravila.

Ako pojedinac flagrantno krši društvene norme – a o pitanju nasilnog kriminala ćemo govoriti ispod – tada je jedna neverovatno efikasna opcija koju društvo ima jednostavno prestati sa bilo kakvim vidom poslovanja sa takvim pojedincem.

Ako prevarim svoj DRO – ili drugog pojedinca – za ogromnu sumu novca, CRA bi mogla jednostavno potpuno da mi oduzme rejting ugovora.

DRO-ovi bi vrlo verovatno imali odredbe koje bi jednostavno navodile da neće sprovoditi nijedan ugovor sa bilo kim čiji je rejting ugovora oduzet. Drugim rečima, ako vodim hotel, a „izgnanik“ želi da iznajmi sobu, ja ću odmah biti svestan toga, jer ću uneti njegovu karticu, i biću odmah obavešten da ugovor sa tim pojedincem neće biti poštovan. Drugim rečima, ako on zapali moj hotel, ukrade ili uništi imovinu, ili uznemirava drugog gosta, moj DRO mi uopšte neće pomoći. Da li ću verovatno želeti da iznajmim sobu tom čoveku, ili ću mu reći da je, nažalost, hotel pun?

Na isti način, prodavnice namirnica, taksi službe, autobuske kompanije, snabdevači električnom energijom, banke, restorani i druge takve organizacije će vrlo verovatno želeti da izbegnu poslovanje sa takvim izgnanikom, jer neće imati nikakvu zaštitu ako se on loše ponaša.

Ekonomske interakcije su, naravno, čisto dobrovoljne, i nikoga ne može moralno naterati da posluje sa drugim čovekom. Ljudi koji varaju, kradu i lažu biće veoma uočljivi u društvu bez države, i shvatiće da će se drugi ljudi od njih okretati češće nego ne, osim ako ne promene svoje ponašanje i ne nadoknade ranije učinjene nepravde.

Izgnanik može povratiti svoj rejting ugovora ako je voljan da vrati onima koje je uvredio. Ako dobije posao i dozvoli da mu se plata zaplenjuje dok se dugovi ne isplate, njegov rejting ugovora može biti vraćen, barem na minimalni nivo potreban da bi imao posao i iznajmio stan. DRO, koji je uvek zainteresovan za sprečavanje ponavljanja, pre nego za bavljenje posledicama, takođe može smanjiti njegov teret ako je voljan da pohađa psihološko i kreditno savetovanje.

Na ovaj način, ugovori se mogu sprovoditi bez pribegavanja nasilju – alat ekonomskog i socijalnog ostracizma je najmoćnija metoda za suočavanje sa onima koji iznova krše moralna i društvena pravila. Ne treba da bacamo ljude u ekonomski neproduktivne „zatvore za dugovanja“ ili šaljemo ljude sa oružjem da ih kidnapuju i zatvaraju – sve što treba da uradimo jeste da objavimo njihove zločine pred svima i pustimo prirodnu pravdu društva da se pobrine za ostalo.

Ah, ali šta ako je „izopštenik“ nepravedno tretiran i biva ucenjen od strane DRO ili CRA?

Pa, zapamtite da je anarhizam uvek dvosmerna pregovaračka proces. Da biste naveli ljude da se pridruže vašem DRO ili CRA, koje bi kontrole i ravnoteže uveli u svoje ugovore kako biste umirili njihove strahove u tom pogledu?