Dajte mi svoje umorne, svoje siromašne,
Vaše zbijene mase koje žude da slobodno dišu,
Ojadni otpad vaših prepunih obala,
Pošaljite ove, beskućne, oluju odnesene meni;
Podižem svoju lampu pored zlatnih vrata.Do sredine 1920-ih, ova zemlja je sledila opštu politiku neograničene imigracije; osim nekog isključivanja orijentalaca, skoro svako ko je želeo da dođe bio je dobrodošao. Od 1905. do 1907. i ponovo u 1910, 1913. i 1914. godini, preko milion imigranata je dolazilo godišnje. Oni i njihovi potomci stvorili su veliki deo našeg ekonomskog i kulturnog bogatstva. Bilo bi teško naći bilo koju značajnu javnu ličnost koja bi bila voljna da tvrdi da je ova politika bila greška.
Bilo bi skoro jednako teško naći značajnu javnu ličnost koja bi zastupala povratak toj politici. Nedavne debate su bile o tome kako treba da raspodelimo i sprovodimo našu ograničenu imigracionu kvotu među različitim nacionalnostima, a ne o tome da li kvota treba da postoji.
Po mom mišljenju, ograničenje imigracije je greška. Trebalo bi da ga ukinemo sutra i ponovo otvorimo najuspešniji napad na siromaštvo koji je svet ikada video.
Jedna opasnost u ovoj politici je da bi siromašni imigranti mogli doći sa namerom da nekako prežive dok ne postanu državljani, a zatim pređu na socijalnu pomoć. Stoga u svoj predlog uključujem uslov da novi imigranti moraju ispuniti zahtev od petnaest godina boravka pre nego što postanu kvalifikovani za socijalnu pomoć. Takođe predlažem da se federalni i državni zakoni o minimalnoj zaradi promene tako da ne pokrivaju nove imigrante ili, još bolje, da budu ukinuti.
Primili bismo ogromnu poplavu imigranata, verovatno više od milion godišnje, moguće nekoliko miliona. Većina bi dolazila iz azijskih i latinoameričkih zemalja. Većina bi bila siromašna. Mnogi bi radili kao neskloni radnici u prvoj generaciji, kao što je bio slučaj sa većinom prethodnih imigranata. Oni bi sa sobom doneli nivoe obrazovanja, ishrane i zdravlja koji bi zaprepastili naše socijalne radnike; živeli bi, prema našim standardima, veoma loše, ali bi živeli dobro prema svojim bivšim standardima i zato bi i dolazili.
Neograničena imigracija bi nas učinila bogatijim, kao što je to činila u prošlosti. Naše bogatstvo je u ljudima, a ne u stvarima; Amerika nije Kuvajt. Ako zaposlena žena može unajmiti indijsku služavku koja je u Indiji zarađivala nekoliko hiljada dolara godišnje da radi za nju za dvanaest hiljada dolara godišnje, i tako provede svoje vreme na poslu koji plaća osamdeset hiljada godišnje, ko je u lošijem položaju?
Sve dok imigranti plaćaju ono što koriste, oni ne čine ostatak društva siromašnijim. Ako povećanje populacije učini zemlju prepunijom, to se dešava samo zato što imigranti proizvode bogatstvo koje je vlasnicima zemlje vrednije nego što je sama zemlja vredna, i imigranti su u stanju da koriste to bogatstvo da kupe zemlju. Isto važi i za bilo šta što imigranti dobiju na slobodnom tržištu; da bi prisvojili postojeće resurse za sopstvene potrebe, imigranti ih moraju kupiti novim robama od najmanje jednake vrednosti.
Imigranti će dobiti neke vladine usluge za koje neće direktno plaćati. Takođe će plaćati poreze. S obzirom na trenutne uslove, ne vidim razlog da očekujem da će oni koštati vladu više nego što će ih vlada koštati.
Novi imigranti će oboriti plate nesklonim radnicima, šteteći nekim od trenutno siromašnih. Istovremeno, prisustvo miliona stranaca učiniće najosnovniju akulturaciju, čak i sposobnost govora engleskog jezika, tržišnom veštinom; neki od siromašnih će moći da napuste svoje trenutne nesklone poslove kako bi pronašli zaposlenje kao vođe radnih grupa nedavnih imigranata ili predstavnike imigracijskih preduzeća.
重要nije od bilo kog od ovih ekonomskih efekata je psihološki efekat na trenutno siromašne. Oni više neće biti na dnu lestvice i, kao što su liberali sa nekom pravom istakli, ono što definiše siromaštvo je gde se nalazite, a ne šta imate. Mobilnost će biti vraćena; svaka generacija imigranata će moći da se penje do pozicije sa koje će moći da gleda na svoje naslednike s visine.
Politika neograničenog imigracije donela bi nam više od jeftine neskvalifikovane radne snage. Donela bi lavinu novih veština, a neposredno među njima i preduzetničku sposobnost koja je indijske i kineske emigrante učinila trgovinskim slojevima Azije i Afrike. Kada novi građani postanu upoznati sa jezikom i kulturom zemlje u koju su se doselili, verovatno će se jednako brzo probiti u veliku američku srednju klasu kao što su to učinili njihovi prethodnici pre jednog veka.
Sramota je što se argument mora izlagati kroz prizmu ekonomskog ili psihološkog interesa sadašnje generacije Amerikanaca. Jednostavnije je od toga. Postoje ljudi, verovatno milioni, koji bi želeli da dođu ovde, žive ovde, rade ovde, odgajaju svoju decu ovde i umru ovde. Postoje ljudi koji bi želeli da postanu Amerikanci, kao što su to učinili naši roditelji i babe i dede.
Ako želimo da budemo iskreni, možemo poslati Statuu slobode nazad u Francusku ili zameniti zastarele stihove novim stihovima o Americi, zatvorenom rezervaciji koju prljavi stranci ne zaslužuju. Ili možemo ponovo otvoriti kapije.
Dobrodošao, Dobrodošao, Emigrante
Dobrodošao u moju zemlju, dobrodošao kući.