Nije moguće bilo kom pojedincu – ili grupi ljudi – da ikada dizajnira ili predvidi sve detalje bilo kog društva.

Pre svega, ako pristupite ovoj knjizi sa idejom da ćete pronaći svaku moguću rupu u argumentu, ili svaki skriveni ugao u kojem može postojati nesigurnost, onda će ova knjiga biti potpuna gubitak vremena i podići će vam krvni pritisak apsolutno bez ikakve svrhe.

Kada je Adam Smit formulisao argumente za slobodno tržište krajem 18. veka, nije se smatralo uslovom da on predvidi cenu IBM akcija 1961. godine. Počeo je da radi sa nizom uočljivih i empirijskih principa, i dokazao ih racionalnim argumentima i opštepoznatim primerima.

Validnost „nevidljive ruke” nije zavisila od toga da li će Adam Smit detaljno predvideti i opisati izum, recimo, interneta. Metode koje slobodni muškarci i žene izmišljaju i koriste za rešavanje društvenih problema ne mogu se razumno unapred predvideti, a pronalaženje svake zamislive greške u bilo kojoj i svim takvim mogućim predviđanjima znači raspravljanje protiv same teorijske mogućnosti, što je i uzaludno i smešno.

Ipak, vredno je pregledati neka moguća rešenja za društvenu organizaciju koja ne uključuju monopolističko nasilje države. Kada su mislioci prosvetiteljstva napadali i podrivali eksploatatorske iluzije religije, nisu bili u stanju da obezbede validan i naučan sistem etike koji bi zamenio ludu moralne zapovesti istorijske sujeverja. Svakako je vredno opovrgnuti postojeće „istine”, ali ako ne ponudimo barem uverljive alternative, ove laži će neizbežno težiti da se transformišu i ponovo pojave u drugom obliku. Tako je smrt religije dovela do totalitarizma – još jednog obožavanja apstraktnog i iracionalnog moralnog apsoluta; „države” umesto „boga”. Nepravedne aristokratske privilegije manjine protiv kojih su se Oci osnivači tako žestoko protivili, jednostavno su se transformisale u nepravedne privilegije većine u obliku demokratije „vlade gomile” – koja se zatim ponovo transformisala u nepravedne aristokratske privilegije manjine u obliku političke vladajuće klase.

Ljudima i društvima su potrebna pravila po kojima će živeti, i ako se postojeća pravila sruše, ona će se jednostavno ponovo uzdići u drugom obliku ako se ne obezbede racionalne zamene. Razotkrivanje laži samo rađa nove laži, osim ako se ne istovremeno ne istraži i istina.

Postavio sam sebi niz ciljeva prilikom pisanja ove knjige koje sam želeo unapred da pomenem, kako biste mogli razumeti pristup koji zastupam – prednosti i slabosti onoga što pokušavam da postignem.

Prvo, obećavam da ću se suzdržati od iscrpljivanja vašeg strpljenja pokušavajući da smislim svako zamislivo rešenje za svaki zamislivi problem. To ne bi bilo samo neverovatno dosadno, već bi ukazivalo i na neku čudnu vrstu intelektualne nesigurnosti i nevolju da vam ukazano iskazujem poštovanje prihvatanjem činjenice da veoma lako možete sami razmišljati o rešenjima problema o kojima se raspravlja u ovoj knjizi. Moj cilj je da vam pružim okvir za razmišljanje o ovim pitanjima, umesto da sedite pasivno dok ja izlažem najširi spektar rešenja za sve zamislive probleme.

Drugim rečima, moja svrha u ovoj knjizi je da vas naučim da budete matematičar, a ne da vam pokažem koliko sam dobar matematičar.

Učenje vas kako da rešavate probleme je daleko poštovanije od davanja gotovih rešenja. Uvek sam govorio da je svako genije i da je svako filozof. Ne treba vam moje objašnjenje kako bezdržavno društvo može funkcionisati u svakom detalju, već vam je potreban okvir koji možete koristiti da osmislite sopstvene odgovore i uverite se koliko će dobro funkcionisati zaista slobodno društvo.

Kada je Frensis Bekon izlagao naučnu metodu u 16. veku, nije mu bilo neophodno da reši svaki zamisliv naučni problem kako bi dokazao vrednost svoje metodologije. Svakako mu je bilo korisno da pokaže kako je njegova metodologija rešila niz napornih problema i da je ukazala put ka odgovorima u nizu drugih oblasti, ali naravno, da je Bekon bio u stanju da reši svaki zamisliv naučni problem koji bi se ikada mogao pojaviti, bilo bi veoma malo potrebe za njegovom naučnom metodom uopšte, jer bismo se samo konsultovali sa njegovim spisima kad god bismo imali naučni problem koji ne možemo da rešimo.

Na isti način, kao filozof, zainteresovan sam za to da učim ljude kako da razmišljaju na novi način, umesto da im dajem eksplicitne odgovore na svaki zamisliv problem. Moj pristup racionalnoj i naučnoj etici – Univerzalno poželjno ponašanje (UPB) – jeste da ljudima pružim okvir za evaluaciju moralnih propozicija, umesto da im dam potpuno finalizovan sistem etike. Ako bi se takav sistem etike ikada mogao razviti – što se čini veoma malo verovatnim, s obzirom na neizbežno promenljive uslove života, društva i tehnologije – tada niko više nikada ne bi morao da razmišlja o etici, a filozofija bi pala u ambis rezervisan za mrtve religije i neaktivne ideologije, zanimljive samo kao još jedan primer privremene istorijske iluzije, poput obožavanja Zeusa ili Musolinija ili Parisa Hilton.

Naučna metoda je svakako pružala – i pruža – objektivnu metodologiju za sticanje validnog znanja i razumevanja fizičkog sveta, baš kao što UPB pruža objektivnu metodologiju za razdvajanje istine od laži kada je u pitanju evaluacija moralnih propozicija, i kao što slobodno tržište pruža objektivnu metodologiju za određivanje vrednosti u pružanju dobara i usluga, putem mehanizma cena.

Vrednost naučne metode postaje istinski očigledna tek kada napustimo religijsku ili sujevernu objavu kao validan izvor „istine“. Koristimo kompas samo kada postanemo nesigurni u naš smer. Počinjemo da razvijamo nauku tek kada počnemo da sumnjamo u religiju. Počinjemo da prihvatamo validnost slobodnog tržišta tek kada posumnjamo u etiku i praktičnost prisilnog centralnog planiranja. Na ličnijem nivou, počinjemo da menjamo svoj pristup odnosima tek kada konačno počnemo da sumnjamo da mi sami možda možemo biti izvor svojih problema.

Slično reci, alternativni pritoci nastaju tek kada je originalni tok blokiran. Razvoj novih paradigmi u razmišljanju je generalno više provociran nego planiran, i izbija iz rastućeg iznerviranja lažima postojećih „rešenja“. Ovaj skok emocija ponekad se može pojaviti sa izuzetnom brzinom, od sporog nakupljanja do iznenadnog eksplozije – i verujem da smo upravo u toj fazi u sadašnjosti kada je u pitanju ispitivanje upotrebe nasilja u rešavanju društvenih problema.

Kao živ, jasan vrednosni sistem, nacionalna država kao objekat obožavanja i izvor praktičnih i moralnih rešenja je mrtva kao kralj Tutankamon. Niko više zaista ne veruje da Država može rešiti probleme siromaštva, lošeg obrazovanja, rata, lošeg zdravlja, sigurnosti za starce i tako dalje.

Vlada se sada posmatra sa izuzetnim sumnjičavim stavom i cinizmom. Istina je da mnogi ljudi i dalje veruju da se ideja o vladi na neki način može spasiti, ali postoji izuzetan nivo iznerviranosti, frustracije i anksioznosti zbog naših postojećih metoda rešavanja društvenih problema. Kada neko kaže da nam je potreban još jedan vladin program da „reši“ sve probleme koje su stvorili ili pogoršali prethodni vladini programi, većina ljudi sada taj pristup posmatra kao iznerviran, nebitan odgovor.

Naravno, i dalje mnogo čujemo o vladinim „rešenjima“ u medijima, akademskim krugovima i umetnosti, ali većina ljudi sada razume – barem emocionalno – da ovo jecanje potiče od grupa specijalnih interesa koje je Država ili ugrožava ili štiti – automatska reakcija je „povećajte regulaciju!“. Kada se pojavi problem, ovaj zahtev više ne dolazi od naroda, već od onih strana koje će imati koristi od povećane regulacije.

Uspon interneta je takođe uzdrmao mejnstrim paradigmu „vlada kao vrlina“. Posebno je invazija Iraka predvođena SAD doprinela konačnom kolapsu verovanja u vrlinu državnih rešenja za složene probleme. Lakše je verovati u laži iz prošlosti, pošto nismo bili tamo kada su izrečene – teže je verovati u laži sadašnjosti, pošto ih možemo videti kako se raspadaju pred našim očima.

Stoga, naše verovanje da vlada može da reši probleme kolapsira na dva fronta – prvo, sada razumemo da vlada ne može da reši probleme – i drugo, što je važnije, vidimo da vlada ne odustaje od bilo kakve kontrole nad problemima koje očigledno ne može da reši.

Ovu poslednju tačku vredi detaljnije razraditi, jer je veoma važna, a tako često zanemarena.

Ako vlada tvrdi da uzima naš novac kako bi rešila problem siromaštva, na primer, ali vlada očigledno ne rešava problem siromaštva, već zapravo teži da ga pogorša, šta onda počinjemo da razumemo kada vlada nastavlja da uzima naš novac?

Ako uzmem tvoj novac govoreći ti da ću ti poslati iPod, do kog saznanja dolaziš kada ti ni ne pošaljem iPod niti ti vratim novac?

Sigurno razumeš da sam ti obećao iPod samo da bih ti ukrao novac.

Na isti način, vlada nije povećala naše poreze kako bi rešila problem siromaštva, već je tvrdila da želi da reši problem siromaštva kako bi povećala naše poreze. To je jedini način da se objasni osnovna činjenica da problem siromaštva nije rešen – i da je zapravo sada gori – ali vlada nastavlja da povećava naše poreze.

Svi počinjemo da razumemo – barem na nesvesnom nivou – da nam vlada laže o pomaganju drugima kako bi uzela naš novac.