Kako bismo, bez vlade, mogli da rešavamo sporove koji se sada rešavaju na sudovima? Kako bismo se zaštitili od kriminalaca?

Razmotrimo prvo najlakši slučaj, rešavanje sporova koji uključuju ugovore između dobro utvrđenih firmi. Veliki deo takvih sporova se danas ne rešava na vladinim sudovima, već putem privatne arbitraže onog tipa koji je opisan u poglavlju 18. Firme, kada sastavljaju ugovor, preciziraju proceduru za arbitražu bilo kog spora koji se može pojaviti. Na taj način izbegavaju troškove i kašnjenje na sudovima.

Arbitar nema policijsku silu. Njegova funkcija je da donosi odluke, a ne da ih sprovodi. Trenutno su arbitražom donete odluke obično izvršive na vladinim sudovima, ali to je nedavni razvoj događaja; istorijski gledano, sprovođenje je dolazilo iz želje firme da održi svoju reputaciju. Nakon što odbije da prihvati arbitražnu presudu, teško je ubediti bilo koga drugog da potpiše ugovor koji predviđa arbitražu; niko ne želi da igra igru u kojoj „ti dobijaš na kocku, a ja gubim“. Za učesnike koji učestvuju više puta, sporazum se sprovodi onim što se ponekad naziva disciplinom stalnih poslova.

Arbitražni aranžmani su već rasprostranjeni. Kako će se stanje na sudovima nastavljati pogoršavati, arbitraža će nastaviti da raste. Ali ona omogućava samo rešavanje sporova oko već postojećih ugovora. Arbitraža sama po sebi ne nudi rešenje za čoveka čiji je automobil udaren od strane nepažljivog vozača, a još manje za žrtvu krađe; u oba slučaja, tužioci i tuženi, koji imaju različite interese i nemaju prethodni sporazum, malo su verovatni da će pronaći uzajamno zadovoljavajućeg arbitra. Zapravo, tuženi nema nikakav razlog da uopšte prihvati arbitražu; on može samo da izgubi — što nas dovodi do problema sprečavanja prinude.

Zaštita od prinude je ekonomsko dobro. Ona se trenutno prodaje u različitim oblicima — Brinks čuvari, brave, alarmi protiv lopova. Kako efikasnost vladine policije opada, ovi tržišni supstituti za policiju, baš kao i tržišni supstituti za sudove, postaju popularniji.

Pretpostavimo, dakle, da u nekom budućem vremenu ne postoji vladina policija, već umesto nje postoje privatne agencije za sprovođenje prava. Ove agencije prodaju uslugu zaštite svojih klijenata od kriminala. Možda oni takođe garantuju izvršenje osiguravanjem svojih klijenata od gubitaka koji proizilaze iz kriminalnih dela.

Kako bi takve agencije mogle da štite? To bi bila ekonomska odluka, koja zavisi od troškova i efikasnosti različitih alternativa. Mogle bi se ograničiti na pasivnu odbranu, instalirajući sofisticirane brave i alarme, ili ne bi preduzimale nikakvu preventivnu akciju, već bi uložile velike napore da pronađu kriminalce krivne za zločine protiv njihovih klijenata. Mogle bi održavati pešačke patrole ili patrolna vozila, poput naše sadašnje vladine policije, ili bi se oslanjale na elektronske supstitute. U svakom slučaju, one bi prodavale uslugu svojim kupcima i imale bi snažan podsticaj da pruže što kvalitetniju uslugu po što nižoj mogućoj ceni. Razumno je pretpostaviti da bi kvalitet usluge bio veći, a troškovi niži nego u sadašnjem vladinom zaštitnom sistemu.

Neizbežno bi došlo do konflikata između jedne agencije i druge. Kako bi oni mogli biti rešeni?

Jedne večeri se vraćam kući i vidim da mi nedostaje televizor. Odmah zovem svoju agenciju, Tannahelp Inc., da prijavi krađu. Oni šalju agenta. On proverava automatsku kameru koju je Tannahelp, kao deo svoje usluge, instalirao u mom dnevnom boravku i otkriva sliku jednog Joea Bocka kako iznosi televizor kroz vrata. Agent Tannahelpa kontaktira Joea, obaveštava ga da Tannahelp ima razlog da veruje da je on u posedu mog televizora, i predlaže mu da ga vrati, zajedno sa dodatnih deset dolara kako bi se platilo Tannahelpovom vremenu i trudu u pronalaženju Joea. Joe odgovara da nikada u životu nije video moj televizor i govori agentu Tannahelpa da ide dođavola.

Agent ističe da, sve dok Tannahelp ne bude uveren da je došlo do greške, on mora postupati pod pretpostavkom da je televizor moje vlasništvo. Šest zaposlenih Tannahelpa, svi krupni i energični, biće na Joeovim vratima sutra ujutru kako bi preuzeli televizor. Joe, kao odgovor, obaveštava agenta da on takođe ima agenciju za sprovođenje prava, Dawn Defense, i da njegov ugovor sa njima nesumnjivo zahteva od njih da ga zaštite ako šest huligana pokuša da upadne u njegovu kuću i ukrade njegov televizor.

Scena deluje spremna za mali, lep rat između Tannahelpa i Dawn Defensea. Upravo je takva mogućnost navela neke libertarijance koji nisu anarhisti, naročito Ayn Rand, da odbace mogućnost postojanja konkurentskih agencija za sprovođenje prava na slobodnom tržištu.

Ali ratovi su veoma skupi, a Tannahelp i Dawn Defense su obe profitne korporacije, koje su više zainteresovane za uštedu novca nego za čuvanje obraza. Mislim da bi ostatak priče bio manje nasilan nego što je Miss Rand pretpostavljala.

Agent Tannahelpa zove svog kolegu iz Dawn Defensea. „Imamo problem…“ Nakon što objasni situaciju, on ističe da će, ako Tannahelp pošalje šest ljudi, a Dawn osam, doći do tuče. Neko bi čak mogao i da se povredi. Ko god da pobedi, do trenutka kada se konflikt završi, biće skupo za obe strane. Možda će morati da počnu da isplaćuju svojim zaposlenima veće plate kako bi nadoknadili rizik. Tada će obe firme biti prinuđene da povećaju svoje tarife. Ako to urade, Murbard Ltd., agresivna nova firma koja pokušava da se etablira u tom području, će im srušiti cene i ukrasti klijente. Mora postojati bolje rešenje.

Čovek iz Tannahelpa sugeriše da je bolje rešenje arbitraža. Oni će spor oko mog televizora odneti renomiranoj lokalnoj arbitražnoj firmi. Ako arbiter odluči da je Joe nevin, Tannahelp pristaje da isplati Joeu i Dawn Defenseu odštetu kako bi nadoknadio njihovo vreme i trud. Ako se on proglasi krivim, Dawn Defense će prihvatiti presudu; pošto televizor nije Joeov, oni nemaju obavezu da ga štite kada ljudi iz Tannahelpa dođu da ga zaplene.

Ono što sam opisao je veoma improvizovan aranžman. U praksi, kada bi anarho-kapitalističke institucije bile dobro uspostavljene, agencije bi predvidela takve poteškoće i unapred aranžirale ugovore, pre nego što se specifični konflikti dogode, precizirajući arbitra koji bi ih rešavao.

U takvom anarhističkom društvu, ko bi donosio zakone? Na osnovu čega bi privatni arbiter odlučivao koji su činovi krivični i kakve bi njihove kazne trebale da budu? Odgovor je da bi se sistemi prava proizvodili radi profita na otvorenom tržištu, baš kao što se danas proizvode knjige i grudnjaci. Mogla bi postojati konkurencija između različitih brendova prava, baš kao što postoji konkurencija između različitih brendova automobila.

U takvom društvu moglo bi postojati mnogo sudova, pa čak i mnogo pravnih sistema. Svaki par agencija za sprovođenje prava unapred se dogovori o tome koji će sud koristiti u slučaju konflikta. Tako su zakoni pod kojima se određeni slučaj odlučuje implicitno određeni prethodnim dogovorom između agencija čiji su klijenti uključeni. U principu, mogao bi postojati različit sud i različički set zakona za svaki par agencija. U praksi, mnogim agencijama bi verovatno bilo zgodno da koriste iste sudove, a mnogim sudovima bi bilo zgodno da usvoje identične, ili skoro identične, pravne sisteme kako bi pojednostavili stvari za svoje klijente.

Pre nego što društvo u kojem različiti ljudi podležu različitim zakonima označite kao haotično i nepravedno, zapamtite da u našem društvu zakon pod kojim se vi sudite zavisi od zemlje, države, pa čak i grada u kojem se nalazite. Prema aranžmanima koje opisujem, on umesto toga zavisi od vaše agencije i agencije osobe koju optužujete za zločin ili koja optužuje vas za zločin.

U takom društvu, zakon se proizvodi na tržištu. Sud se izdržava naplaćivanjem usluge arbitraže sporova. Njegov uspeh zavisi od njegove reputacije u pogledu poštenja, pouzdanosti i brzine, kao i od želje potencijalnih kupaca za određenim skupom zakona po kojima on sudi. Direktni kupci su agencije za sprovođenje prava. Ali svaka agencija sama prodaje proizvod svojim kupcima. Deo tog proizvoda je pravni sistem ili sistemi sudova koje ona zastupa i po kojima će njihovi kupci, posledično, biti osuđivani. Svaka agencija će pokušati da zastupa one sudove čiji bi pravni sistem njihovi kupci želeli da žive.

Razmotrite, kao poseban primer, pitanje smrtne kazne. Neki ljudi bi mogli smatrati da rizik od toga da budu osuđeni, tačno ili netačno, i pogubljeni za teško zlo, prevazilazi bilo koje moguće prednosti smrtne kazne. Oni bi, gde god je to moguće, radije zastupali agencije koje zastupaju sudove koji ne izriču smrtnu kaznu. Drugi građani bi mogli smatrati da bi bili bezbedniji od potencijalnih ubica ako bi bilo poznato da bi svako ko ih ubije završio u električnoj stolici. Oni bi mogli smatrati da je ta bezbednost važnija od rizika da oni sami završe u električnoj stolici ili da budu odgovorni za smrt nekoga ko je lažno optužen za ubistvo. Oni bi, ako je moguće, zastupali agencije koje zastupaju sudove koji izriču smrtnu kaznu.

Ako je jedan stav ili drugi skoro univerzalan, svim agencijama bi se moglo isplatiti da koriste sudove jedne ili druge vrste. Ako neki ljudi misle na jedan način, a neki na drugi, i ako su njihova osećanja dovoljno jaka da utiču na njihov izbor agencija, nekima će se isplatiti da usvoje politiku garantovanja, kad god je to moguće, korišćenja sudova koji ne priznaju smrtnu kaznu. Oni tada mogu privući kupce koji su protiv smrtne kazne. Druge agencije rade suprotno.

Sporovi između dve agencije koje su protiv smrtne kazne će, naravno, otići na sud koji je protiv smrtne kazne; sporovi između dve agencije koje su za smrtnu kaznu otići će na sud koji je za smrtnu kaznu. Šta bi se dogodilo u sporu između agencije protiv smrtne kazne i agencije za smrtnu kaznu? Očigledno nema načina da, ako ja ubijem vas, slučaj ide na jedan sud, a ako vas ja ubijem, ide na drugi. Ne možemo svako od nas dobiti tačno onakav zakon kakav želimo.

Možemo, međutim, svako od nas imati svoje preferencije odražene u pregovaračkim pozicijama naših respektivnih agencija. Ako se protivnici smrtne kazne osećaju snažnije od pristalica, agencije će se složiti za odsustvo smrtne kazne; zauzvrat, agencije koje žele smrtnu kaznu dobiće nešto drugo. Možda će biti dogovoreno da neće plaćati sudske troškove ili da će neko drugo sporno pitanje ići u njihovu korist.

Može se zamisliti idealizovan pregovarački proces, za ovaj ili bilo koji drugi spor, na sledeći način: Dve agencije pregovaraju o tome da li će priznati sud koji je za ili protiv smrtne kazne. Agencija „za“ izračunava da će dobijanje suda koji je za smrtnu kaznu vredeti 200.000 dolara godišnje njenim kupcima; to je dodatni iznos koji može dobiti za svoje usluge ako one uključuju garanciju smrtne kazne u slučaju sporova sa drugom agencijom. Agencija „protiv“ smrtne kazne izračunava odgovarajuću cifru od 400.000 dolara. Ona nudi agenciji „za“ 300.000 dolara godišnje zauzvrat za prihvatanje suda koji je protiv smrtne kazne. Agencija „za“ prihvata. Sada agencija „protiv“ smrtne kazne može podići svoje tarife dovoljno da donese dodatnih 350.000 dolara. Njeni kupci su srećni, jer je garancija od odsustva smrtne kazne vrednija od toga. Agencija je srećna; ostvaruje dodatnu dobit od 50.000 dolara godišnje. Agencija „za“ smanjuje svoje tarife za iznos koji je košta 250.000 dolara godišnje. To joj omogućava da zadrži svoje kupce, pa čak i da ih dobije više, jer su uštede više nego dovoljne da im nadoknade to što nisu dobili sud po svom izboru. I ona takođe ostvaruje dobit od 50.000 dolara godišnje na ovoj transakciji. Kao u svakoj dobroj trgovini, svi dobijaju.

Ako vam ovo deluje zbunjujuće, možda vredi potruditi se i proći kroz to ponovo; osnovni princip takvih pregovora postaće važan kasnije kada ću razmatrati kakav je tip zakona verovatno da će anarho-kapitalističko društvo imati.

Ako bi, kojim slučajem, klijenti dve agencije imali podjednako snažne stavove, možda bi bila izabrana dva suda, po jedan od svake vrste, a predmeti bi bili nasumično raspoređeni između njih. U svakom slučaju, pravni prednost klijenta, njegovo mišljenje o tome pod kakvim pravom želi da živi, bila bi glavni faktor u određivanju vrste prava pod kojim on zapravo živi. To ne može u potpunosti odrediti, jer optuženi i tužilac moraju podleći istom pravu.

U slučaju smrtne kazne, dva stava su direktno suprotstavljena. Druga mogućnost je da određeni klijenti žele specijalizovano pravo prilagođeno njihovim posebnim okolnostima. Ljudi koji žive u pustinjskim predelima možda bi želeli pravni sistem koji vrlo jasno definiše prava svojine nad vodom. Ljudi u drugim oblastima smatrali bi takav detaljan tretman ovog problema u najboljem slučaju suvišnim. U najgorem slučaju, to bi mogao biti izvor napornih tužbi zbog uznemiravanja. Dakle, ljudi iz pustinje bi mogli svi da koriste agenciju koja ima politiku da se uvek obraća sudu sa dobro razvijenim vodnim pravom. Druge agencije bi pristale da koriste taj sud u sporovima sa tom agencijom, ali ne i u sporovima između njih samih.

Većina razlika među sudovima verovatno bi bila suptilnija. Ljudi bi primetili da su odluke jednog suda brže ili lakše za predviđanje od odluka drugog, ili da su klijenti jedne agencije bolje zaštićeni od klijenata druge. Agencije, pokušavajući da izgrade sopstvenu reputaciju, tražile bi najbolje sudove.

Protiv takvih sudova na slobodnom tržištu može se izneti nekoliko prigovora. Prvi je da bi oni prodavali pravdu odlučujući u korist onoga ko ponudi najviše. To bi bilo samoubilačko; osim ako ne bi održali reputaciju po poštenju, nemali bi klijente — za razliku od naših sadašnjih sudija. Drugi prigovor je da je posao sudova i zakonodavaca da otkrivaju zakone, a ne da ih stvaraju; ne mogu postojati dva konkurentska zakona gravitacije, pa zašto bi trebalo da postoje dva konkurentska zakona svojine? Ali mogu postojati dve konkurentske teorije o zakonu gravitacije ili o pravilnoj definiciji prava svojine. Otkrivanje je jednako produktivna aktivnost kao i stvaranje. Ako je očigledno koji je ispravan zakon, koja pravila ljudske interakcije proizilaze iz prirode čoveka, tada će se svi sudovi složiti, baš kao što se svi arhitekte slažu oko zakona fizike. Ako nije očigledno, tržište će generisati istraživanja namenjena otkrivanju ispravnih zakona.

Drugi prigovor je da bi društvo sa mnogo različitih pravnih sistema bilo zbunjujuće. Ako se ispostavi da je to ozbiljan problem, sudovi će imati ekonomsku motivaciju da usvoje jedinstveno pravo, baš kao što kompanije za papir imaju motivaciju da proizvode standardizovane dimenzije papira. Novi zakon će biti uveden samo kada inovator poveruje da njegove prednosti prevazilaze prednosti uniformnosti.

Najozbiljniji prigovor slobodnom tržištu prava je taj da tužilac i tuženi možda neće moći da se dogovore oko zajedničkog suda. Očigledno, ubica bi radije imao blagog sudiju. Ako bi sud zaista birali sporacima nakon što se zločin dogodi, to bi mogla biti nepremostiva teškoća. Prema aranžmanima koje sam opisao, sud unapred biraju agencije. Teško bi bilo da u bilo kom trenutku bude dovoljno ubica da podrže sopstvenu agenciju za sprovođenje prava, jednu sa politikom korišćenja sudova koji ne smatraju ubistvo zločinom, a i da ih ima, nijedna druga agencija ne bi prihvatila takve sudove. Agencija ubica bi ili prihvatila razuman sud ili vodila izgubljenu rat protiv ostatka društva.

Dok zapravo nije optužen za zločin, svako želi zakone koji ga štite od kriminala i omogućavaju mu da mirno i produktivno komunicira sa drugima. Čak i kriminalci. Ne bi mnogo ubica želelo da živi pod zakonima koji bi im dozvoljavali da ubijaju — i da budu ubijeni.