Često se govorilo da je rat zdravlje države – ali moglo bi se tvrditi i suprotno: da je država zdravlje rata. Drugim rečima, da je rat – najveće od svih ljudskih zla – nemoguć bez države.

The great Austrian economist Ludwig von Mises was once asked what the central defining characteristic of the free market was – i.e. since every economy is more or less a mixture of freedom and State compulsion, what institution truly separated a free market from a controlled economy – and he replied that it was the existence of a stock market. Through a stock market, entrepreneurs can achieve the externalization of risk, or the partial transfer of potential losses from themselves to investors. In the absence of this capacity, business growth is almost impossible.

In other words, when risk is reduced, demand increases. The stagnation of economies in the absence of a stock market is testament to the unwillingness of individuals to take on all the risks of an economic endeavour themselves, even if this were possible. When risk becomes sharable, new possibilities emerge that were not present before – the Industrial Revolution being perhaps the most dramatic example.

Nažalost, jedna od tih mogućnosti – u svom celom užasu, korupciji, brutalnosti i genocidu – jeste rat. U ovom odeljku, nastojaću da pokažem da je, u svom kapacitetu da smanji troškove i rizike nasilja, Država, zapravo, berza ratovanja.

Svi ekonomisti poznaju „zabludu o polomljenom prozoru“, koja glasi da stimulacija potražnje uzrokovana vandalom koji razbije prozor ne doprinosi ekonomskom rastu, već mu zapravo oduzima, pošto se novac potrošen na zamenu prozora oduzima od drugih mogućih kupovina. Ovo je svima nama očigledno – ne pokušavamo da povećamo svoje prihode tako što ćemo voziti automobile sa litica ili spaljivati svoje kuće. Iako to možda odgovara proizvođačima automobila i graditeljima kuća, to ne raduje ni nas, niti ljude koji bi imali pristup novom automobilu i kući da nam oni sami nisu bili potrebni. Uništenje uvek odvlači resurse i tako podiže cene, što košta sve.

(Zapravo, razbijanje prozora od 100 dolara uklanja više od 100 dolara iz ekonomije, pošto se i svo vreme provedeno u vraćanju prozora u prvobitno stanje – pozivanje majstora za popravku prozora, odlučivanje o zameni, čišćenje komadića stakla, itd. – takođe oduzima od ekonomije kao celine.)

Naravno, uvek će biti nesreća, pa su popravke legitiman aspekt bilo kog slobodnog tržišta. Međutim, za rat se nikada ne može reći da je nesreća, on nikada nije deo slobodnog tržišta, a ipak se opšte veruje da je dobar za ekonomiju – i mora biti, barem za neke ljude, pošto se tako često sprovodi. Kako se ovi suprotstavljeni pojmovi mogu uskladiti? Kako uništavanje može biti ekonomski povoljno, kada je toliko očigledno loše za ekonomiju u celini?

Možemo zamisliti neetičkog majstora za popravku prozora koji razbija prozore kako bi povećao potražnju za svojim poslom. To bi mu svakako pomoglo u prihodima – a ipak vidimo da se takav put gotovo nikada ne prati u stvarnom životu na slobodnom tržištu. Zašto ne?

Jedan očigledan odgovor mogao bi biti da se poslovni menadžeri plaše zatvora – i to je svakako rizik, ali ne i preveliki. Na primer, paljenje kuća je poznato kao teško uhvatljivo zločin, a postoji 61 |

toliko teško uočljivih sabotaža koje se mogu sprovesti. Otrov se može dodati u vodovod koji bi okrivio dobavljača vode, što bi zahtevalo mesece da se reši – a u tom trenutku trag bi već davno odumro. Stranim hakerima bi se moglo platiti da infiltriraju mreže konkurenata ili izvedu denegacijske napade (DoS) na njihove veb-sajtove – što je sigurna propast za one koji prodaju preko interneta.

Niste ubeđeni? Pa, šta je sa eBay-om? Ako imate konkurenta koji vam oduzima poslovanje, zašto ne biste samo zamolili stotinu svojih najbližih prijatelja da mu daju loše ocene, i gledali kako njegova reputacija – i njegov posao – nestaju i odlete?

Sve navedene prakse su veoma retke na slobodnom tržištu iz tri glavna razloga. Prvi je taj što su skupe; drugi je taj što povećavaju rizike, a treći je strah od odmazde.

CENA UNIŠTENJA

Ako želite da unajmite paljača kako bi zapalio fabriku vašeg konkurenta, morate postati stručnjak za podzemne pregovore. Možete platiti paljača, a onda gledati kako on odlazi na Havaje umesto da zapali vatru. Takođe se suočavate sa rizikom da će vaš paljač odneti vašu ponudu vašem konkurentu i tražiti više novca da ne zapali vatru – ili, još gore, uzvrati uslugu i zapali vašu fabriku! Sigurno će vas koštati novca da krenete putem vandalizma, i nema garancije da će se vaša investicija isplatiti na način na koji želite.

Postoje i drugi sporedni troškovi praćenja puta „takmičenja putem uništenja“. Možete ciljati samo jednog konkurenta odjednom, što je samo delimično korisno, pošto se većina preduzeća suočava sa mnogo konkurenata istovremeno – nekima lokalnim, a nekima iz inostranstva i verovatno van domašaja. Čak i ako uspete u uništenju svog konkurenta, otvorili ste „rupu“ na tržištu, što će samo pozvati druge da uđu – i možda se još žužeže takmiče sa vama. Kada je reč o konkurenciji, u većini slučajeva je bolje ostati sa „đavolom koga poznajete“. Ne bi imalo mnogo smisla, na primer, eliminisati malog softverskog konkurenta i tako Microsoftu dati dobar razlog da uđe na tržište.

Takođe, ako ste vlasnik preduzeća, konkurencija vam je veoma dobra. Baš kao što sportski tim postane lenj i nesposoban ako nikada ne igra protiv kompetentnog protivnika, preduzeća bez konkurencije postaju neproduktivna, lenja i neefikasna – što je siguran poziv drugima da uđu i takmiče se. Uspešnim preduzećima je potrebna konkurencija da ostanu u formi. Otpor rađa snagu.

Takođe, šta ako u spadate u to da uspešno sabotirate svoje protivnike? Ako to uradite dobro, niko nema pojma da ste vi iza iznenadnog talasa požara. Šta se dešava sa vašim troškovima osiguranja? Oni skaču u nebo – ako uopšte možete da dobijete bilo kakvo! Štaviše, nećete moći odmah da zadovoljite svu novu potražnju, čime osiguravate da će klijenti pronaći alternative, koje će verovatno ostati van vaše kontrole. Tako ste povećali svoje troškove, stvorili podsticaje potencijalnim kupcima da pronađu alternative i uznemirili svoje zaposlene – stvarajući opasnu situaciju u kojoj su konkurenti veoma motivisani da uđu u vašu oblast baš kada ste najranjiviji na konkurenciju! Sve u svemu, nije baš pametna ideja!

RIZICI UNIŠTENJA

Recimo da odlučite da platite čoveka po imenu Stan da zapali fabriku vašeg konkurenta – pa, osnovna realnost transakcije je da Stan, kao profesionalni paljač, zna kako da odradi situaciju u svoju korist mnogo bolje od vas, pošto ste vi, ehm, novi u ovoj oblasti. Stan zna da, šta god on uradio, ne možete otići policiji po zaštitu. Šta ako snimi vaše razgovore i onda vas ucenjuje? Tada vaš poduhvat amoralnog takmičenja iznenada postaje doživotna noćna mora od troškova, krivice, straha i besa.

Kao što je gore pomenuto, šta ako Stan odluči da ode kod vašeg konkurenta i otkrije vaše planove? Sigurno bi vaš konkurent platio dobru sumu za te informacije, jer bi tada mogao da ode policiji i uništite ga legalno još potpuno, čak i više nego što ste vi nadali da ćete ga uništiti ilegalno. Osnovna činjenica kriminalne aktivnosti je da, kada se „rukavice skinu“, rezultate zaista postaje veoma teško predvideti!

Šta ako Stan ode kod vašeg konkurenta i kaže: „Za 25.000 dolara trebalo je da zapalim ovo mesto – za 30.000 dolara mogu samo da se okrenem i zapalim nešto sasvim drugačije!“ Ova bitka licitacija poput klatna može se pretvoriti u očajnički stresnu gubitničku igru za novac za sve uključene (osim Stana, naravno).

I ko može da kaže da je Stan uopšte „legitiman“ paljač? Šta ako je on neki tajni agent? Šta ako ga je poslala neka druga osoba kako bi prikupila kompromitujuće informacije o vama? Šta ako se ispostavi da je u pitanju ucena ili podmetanje od strane vašeg konkurenta? Kako biste to znali? Ponovo – sve je veoma rizično!

RIZICI LIČNE SVETLOVE

Recimo da sve iznad ispadne baš onako kako želite i da Sten zapravo zapali fabriku vašeg konkurenta Billa – šta bi se tada moglo dogoditi? Upravo ste stvorili ogorčenog neprijatelja koji sumnja u prljavu igru, zna da imate dobar motiv za paljenje njegove fabrike i nema šta da izgubi. Može se žaliti policiji na vas, unajmiti privatne istražitelje i objaviti oglas u svakom lokalnom novinu nudeći novčanu nagradu od milion dolara za informacije koje vode do dokaza o vašem učešću – kako bi mogao da vas tuži i povrati mnogo više od milion dolara!

Either your new enemy will find out actionable information, and then go to the police, or he will find out unactionable information – hints, not proof – in which case he may choose to retaliate against you. Since you’ve been able to do it in a way that cannot be proven – and he now knows how – you have just educated a bitter and angry man on how to torch a factory and escape detection. Are you going to sleep safe in your bed? Are you sure that he’s going to target only your factory?

Kako sve ovo izgleda u smislu ekonomske proračuna? Pogledajte primer tabele ispod koji prikazuje troškove i koristi konkurencije putem podmetanja požara. Ako podmetanju požara dodelimo trošak od 50 hiljada dolara, sa 50% verovatnoće uspeha, i rezultujuću ekonomsku korist od 1 milion dolara, vidimo neto korist od 450 hiljada dolara (50% od 1 milion dolara – 50 hiljada dolara u troškovima). Do sada je sve u redu. Ali ako uključimo 10% rizika od ucene, 20% šanse za odmazdu, 25% šanse za povećanu konkurenciju – što su sve razumni brojevi – i na kraju 100 hiljada dolara u povećanim troškovima osiguranja i obezbeđenja – možemo videti da se ekonomske koristi veoma brzo brišu (vidi ispod).

(Imajte na umu da gornja tabela prikazuje samo ekonomske proračune – oni ne uključuju emocionalne faktore krivice, straha i brige, koji su od velikog značaja, ali ih je teško kvantifikovati. Ovo je važno jer, čak i ako bi gore navedeni brojevi bili manje neprijatni, emocionalna barijera bi se i dalje morala prevazići.)

Kao što pokazuje gore navedeni konzervativni primer, zaista ne vredi pokušavati ostvariti ekonomsku dobit kroz uništenje imovine – i upravo tako bi i trebalo da bude. Naravno, želimo da ljudi budu dobri, ali takođe želimo i snažne ekonomske podsticaje za vrlinu, kako bismo učvrstili neizvesni integritet slobodne volje!

Kako se ovo odnosi na rat i Državu? Veoma blisko, zapravo – ali sa veoma suprotnim efektima.

EKONOMIJA RATA

Ekonomija rata je, u suštini, veoma jednostavna i sadrži tri glavna aktera: one koji odlučuju o ratu, one koji profitiraju od rata i one koji plaćaju rat. Oni koji odlučuju o ratu su političari, oni koji od njega profitiraju su oni koji snabdevaju vojnim materijalom ili bivaju plaćeni za vojne veštine, a oni koji plaćaju rat su poreski obveznici. (Prva i druga grupa se, naravno, preklapaju.)

Drugim rečima, korporacija koja profitira od snabdevanja vojske oružjem plaćena je putem predatorstva nad građanima kroz državno oporezivanje – i ni pod kojim drugim okolnostima ova transakcija ne bi mogla postojati, s obzirom na to da su rizici povezani sa uništenjem navedenim iznad su jednaki ili veći od bilo kog profita koji bi se mogao ostvariti.

Svakako, ako bi oni koji su odlučili o ratu takođe platili za njega, ne bi bilo takvog nečega kao što je rat, pošto rat prati iste ekonomske podsticaje i troškove koji su gore navedeni.

Međutim, oni koji odlučuju o ratu ne plaćaju ga – taj neprijatan zadatak je prepušten poreskim obveznicima (kako sadašnjim, u obliku direktnih poreza i inflacije, tako i budućim, u obliku nacionalnog duga).

Hajde da vidimo kako se gorenavedena analiza troškova uništenja menja kada Država uđe u jednačinu.

TROŠKOVI VOJNE UNIŠTENOSTI

Ako želite da započnete rat, potreban vam je veoma skup vojskom – koja se takođe mora obučavati i održavati i kada nema rata. Jednostavno ne postoji način da se nadoknade troškovi te vojske invazijom na drugu zemlju – inače bi slobodno tržište direktno finansiralo vojske i invazije, što nikada ne čini. Ili, ako biste radije pogledali na to na drugi način, možete invaziju na drugu zemlju izvršiti samo tako što ćete uništiti velike delove nje, ubiti mnoge njene građane, a zatim se boriti protiv beskrajnih pobuna. S obzirom na troškove invazija i okupacija – koji su uvek u stotinama miliona ili milijardama dolara – kakve bi dobiti uopšte mogle biti izvučene iz razbijene zemlje koju okupirate? To bi bilo kao da tražite lopovu da zaradi novac bacanjem incendijarnih bombi na kuću iz koje je želeo da ukrade, a zatim da ostane i drži stanare kao talce. Ludost!

Lopovi ne funkcionišu na taj način – a ne bi funkcionisao ni rat, bez prisustva Države i novca poreskih obveznika.

Pošto novac poreskih obveznika plaća rat, troškovi uništenja za one koji započinju rat su veoma niski – koliko George Bush lično plaća za invaziju na Irak? Iako je istina da oni koji profitiraju od rata takođe plaćaju poreze potrebne za podršku ratnim naporima, iznos koji oni plate u porezima je daleko manji od onoga što primaju u profitu – opet, činjenice koje znamo jer uvek postoje ljudi voljni i željni da snabdevaju vojsku.

RIZICI ANNIHILACIJE

Oni koji odlučuju o ratu i oni koji profitiraju od rata započinju ratove samo kada ne postoji stvarni rizik od ličnog uništenja. To je jednostavna istorijska činjenica, koja se može izvući iz realnosti da nijedna nuklearna sila nikada nije objavila rat drugoj nuklearnoj sili. SAD su dale SSSR-u novac i pšenicu, a ipak su izvršili invaziju na Grenadu, Hait i Irak. (Zapravo, jedan od centralnih razloga zašto je bilo moguće unapred znati da Irak nema oružje masovnog uništenja sposobno da udari u SAD jeste to što su lideri SAD bili spremni da ga invadiraju.)

Izbegavanje rizika od uništenja bio je razlog zbog kojeg su SSSR i SAD (da uzmemo dva očigledna primera) vodili „proksi ratove“ na udaljenim mestima kao što su Avganistan, Vijetnam i Koreja. Kao što ćemo videti u nastavku, činjenica da se rizik od uništenja prebacuje na poreske obveznike (i vojnike koje finansiraju poreski obveznici) značajno menja ekonomsku jednačinu.

RIZICI VOJNE SVETODOBNE ODMAŠTAJE

„Rizik od odmazde“ u ekonomskim proračunima u vezi sa ratom ne treba uzimati kao opšti rizik, već kao specifičan rizik – tj. specifičan za one koji ili odlučuju o ratu ili profitiraju od njega. Na primer, Roosevelt je znao da blokada Japana početkom 1940-ih nosi ozbiljan rizik od odmazde – ali samo protiv udaljenog i nepoznatog osoblja SAD u Pacifiku, a ne protiv njegovih prijatelja i porodice u Vašingtonu. (Zapravo, blokada je namerno eskalirana sa ciljem provokovanja odmazde, kako bi se SAD uveli u Drugi svetski rat.)

Ako su drugi ljudi izloženi riziku od odmazde, rizik postaje nebitna tačka sa amoralne ekonomske tačke gledišta. Ako ja pušim, a neki nepoznati stranac može dobiti rakiju pluća, moja odluka da nastavim sa pušenjem će svakako biti uticrana!

EKSTERNALIZACIJA VOJNOG RIZIKA

Moć Države da tako suštinski pomeri troškove i koristi nasilja jedan je od najcentralnijih činjenica ratovanja – i osnovni razlog njegovog kontinuiranog postojanja. Kao što možemo videti iz gornje tabele u vezi sa paljenjem požara, ako se osoba koja odluči da profitira kroz uništenje suočava sa posledicama sama, ona gotovo da nema ekonomski incentive da to učini. Međutim, ako može da prebaci rizike i gubitke na druge – ali da zadrži korist za sebe – ekonomski pejzaž se potpuno menja! Nažalost, tada postaje profitabilno, na primer, oporezovati građane kako bi se platilo 800 američkih vojnih baza širom sveta, sve dok stranci u Njujorku snose teret neizbežne odmazde. Takođe postaje profitabilno slati neobrazovanu omladinu u Irak da snosi teret pobuna.

EKSTERNALIZACIJA EMOCIONALNE NEDOBIČNOSTI

Činjenica da država prebacuje teret rizika i plaćanja na poreske obveznike i vojnike veoma je važna u emocionalnom smislu. Ako bi se primer sa „paljenjem požara” mogao malo izmeniti kako bi donosio profit – recimo, smanjenjem rizika od ucene ili odmazde – ostali rizici bi i dalje padali na osobu koja razmatra takvo nasilje. Takvi rizici bi izazvali emocionalni nelagodu kod svih osim kod najređih i sociopatskih ličnosti – a generisanje negativnih stimulusa kao što su strah, krivica i briga i dalje zahtevalo bi veći profit nego što model može razumno da generiše.

Dakle, činjenica da država eksternalizuje skoro sve rizike i troškove uništenja predstavlja dodatnu pozitivnu motivaciju onima koji bi koristili moć državnog nasilja za svoje lične ciljeve. Kada se u to uračuna i beskrajna ratoborna propaganda (takođe nazivana „ratografijom”), emocionalne koristi od pokretanja i vođenja ratova koje finansiraju drugi mogu postati odlučujući pozitivan faktor – što osigurava da će ratovi trajati sve dok država ne kolapsira ili svet ne nestane.

DRUGIM REČIMA, DRŽAVA JE RAT

Ako se gore navedeno razume, tada bi neprijateljstvo anarhista prema državi sada trebalo da bude barem malo jasnije. Prema anarhističkom pogledu, država je fundamentalno moralno zlo ne samo zato što koristi nasilje da bi postigla svoje ciljeve, već i zato što je to jedina društvena agencija sposobna da rat učini ekonomski isplativim onima koji imaju moć da ga proglase i profitiraju od njega. Drugim rečima, samo se putem vladine moći oporezivanja rat može subvencionisati do tačke u kojoj on postaje profitabilan određenim slojevima društva. Uništenje može biti profitabilno samo zato što se troškovi i rizici nasilja prebacuju na poreske obveznike, dok koristi idu malima koji direktno kontrolišu ili utiču na državu.

Ovu nasilnu distorziju troškova, podsticaja i nagrada ne može se kontrolisati niti ublažiti, jer će veštačka neravnoteža ekonomskih podsticaja uvek samo održavati i eskalirati samu sebe (bar dok ne dođe do neizbežnog bankrota javnog novčanika). Ili, da to kažemo na drugi način, sve dok država postoji, uvek ćemo živeti u teroru rata. Protiviti se ratu znači protiviti se državi. Oni se ne mogu ispitivati izolovano niti se mogu protiviti odvojeno, jer – mnogo više metaforički nego stvarno – država i rat su dve strane iste krvave novčića.