Nakon revolucije, naravno, uspešni revolucionari uvek pokušavaju da ubede sumnjičavce da su postigli velika dela, i obično obešuju svakoga ko to poriče.
Argument protiv nasilne revolucije, za jednog anarhistu, je jednostavan. Vlada postoji, u krajnjoj liniji, zato što većina ljudi veruje da ona obavlja neophodne funkcije. Najfundamentalnija od tih funkcija je zaštita od nasilja i nereda. Kada ljudi vide anarhiju kao krajnje zlo, to nije zato što su zabrinuti zbog toga što pošta nije isporučena ili ulice nisu očišćene. Oni se plaše krađe, ubistva i silovanja, pobuna i palarišta.
Što su ove strahovi veći, to je veći stepen vladavine tiranije koju će ljudi tolerisati, čak i podržavati. Građanski nered vodi ka većoj vlasti, a ne manjoj. On može srušiti jednu vladu, ali stvara situaciju u kojoj ljudi žele drugu, još jaču. Hitlerov režim je usledio nakon haosa Vajmarskih godina. Ruski komunizam je drugi primer, lekcija za koju su anarhisti iz Kronštata skupo platili. Napoleon je treći. Pa ipak, mnogi radikali, i neki anarhisti, govore i postupaju kao da je građanska nestabilnost put do slobode.
Za one radikale čija je vizija slobode nova vlada kojom oni sami upravljaju, revolucija nije potpuno nerazumna strategija, iako mogu biti previše optimistični misleći da će oni biti ti koji će na kraju završiti na vrhu. Za nas, čiji neprijatelj nije samo trenutna vlada već sama institucija vlasti, to je strategija samoubistva. Ipak, to je strategija koju neki anarhisti zastupaju. Koji su njihovi argumenti?
Jedan je taj da je građanski nered edukativan. Vlada kojoj preti buna postaje sve tiranstvnija, otkrivajući svom narodu svoje pravo lice. Narod, tako radikalizovan, ustaje i ukida vladu. Eksperimentalno, istinitost ovog argumenta — da revolucija vodi do represije, a represija do slobode — demonstriraju žive anarhističke zajednice koje sada naseljavaju teritorije kojima su nekada vladavine represivnih vlada Rusije, Kine i Nemačkog Rajha.
Drugi, manje vredan argument za revoluciju je obični oportunizam. Revolucija će se desiti, želeli mi to ili ne; čovek mora biti ili na jednoj ili na drugoj strani barikada. Ako libertarian ne podržava revoluciju, samo će se kriviti sam sebe ako njen trijumf posmatra iz uzvišenog položaja između svetlosnog stuba i ulice. Čak i ako izbegne takvu sudbinu, teško može očekivati da utiče na politiku revolucionara ako nije pomogao u stvaranju revolucije.
Čak i po sopstvenim pravilima, ovaj argument je neubedljiv. Uspešni revolucionari povremeno završe na pozicijama moći, ali prema istorijskim podacima, veća je verovatnoća da će završiti mrtvi, zahvaljujući svojim saborcima. U svakom slučaju, revolucija ima svoju logiku i ona je, kao i politika, logika moći. Dakle, revolucija, kao i politika, bira za uspeh one koji imaju želju i sposobnost da vrše moć. Libertarian je poražen pre nego što igra počne. A do trenutka kada revolucija postane uspešna, stanovništvo neće želeti ništa više od reda i sigurnosti. Ako oni koji su započeli revoluciju imaju moralne dileme oko pružanja onoga što ljudi žele, naći će se neko drugi ko će je okončati.
Na čisto oportunističkim osnovama, slučaj za podršku kontra-revoluciji deluje bolje. U Španiji ima više starih falangista nego starih boljševika u Rusiji. Ali najbolja politika od svih, ako već mora doći do revolucije, jeste, kako po moralnim, tako i po oportunističkim osnovama, neutralnost. Popravite se u rupu, zatvorite rupu za sobom i izađite kada ljudi prestanu da pucaju jedni u druge.
Treći argument za revoluciju, onaj koji je možda imao više uticaja od bilo kog drugog, jeste argument iz očaja. On tvrdi da postoje razlozi svojstveni našoj trenutnoj situaciji koji čine nemogućim slabljenje ili uništavanje vlasti bilo kakvim radnjama unutar sistema. Jedina moguća strategija, koliko god blede njene šanse bile, jeste uništavanje sistema spolja, bilo kroz nenasilni otpor ili nasilnu revoluciju. Ključni koncept u ovom argumentu je vladajuća klasa, skup ljudi koji kontrolišu trenutne institucije i imaju koristi od te kontrole. U sledećem poglavlju pokušaću da se pozabavim tim konceptom. U poglavlju nakon toga razmatraću strategije za postizanje libertarijanske anarhije koje deluju produktivnije od revolucije.
Hurra za revoluciju i još više topovskih pucnjava!
Prosjak na konju udara prosjaka na nogama.
Hurra za revoluciju i neka topovi opet odjekuju!
Prosjaci su zamenili mesta, ali udarac se nastavlja.W. B. YEATS