Čovek koji bi očekivao da obuči jastoge da lete za godinu dana naziva se ludakom; ali čovek koji misli da se ljudi mogu pretvoriti u anđele pomoću elektrifikacije naziva se reformatorom i ostaje na slobodi.
Prigovarate da su, čak i ako institucije privatnog vlasništva rade savršeno, i dalje nepravedne. Potrošači glasaju za robu koju žele da se proizvodi trošeći novac na nju. Dohoti su nejednak, pa neki imaju više glasova od drugih. Idealan demokratski socijalistički društvo, s druge strane, raspoređuje resurse demokratski, gde svaka osoba ima jedan glas. Stoga je on superiorniji od idealnog kapitalističkog društva.
Analogija između trošenja i glasanja je nesavršena. Pored jednakosti, trošenje je mnogo superiorniji — paradoksalno, mnogo egalitarniji — način raspoređivanja resursa. Dolar, jednom potrošen, ne može se ponovo potrošiti, ostavljajući vam manje za trošenje na nešto drugo. Vaš glas se može koristiti iznova i iznova.
Uporedite odnos između dva čoveka, od kojih jedan ima prihod od 40.000 dolara godišnje, a drugi od 20.000 dolara, sa odnosom između dva čoveka, od kojih je jedan deo političke frakcije sa četrdeset glasova, a drugi deo frakcije sa dvadeset.
Licitirajući za osnovne potrepštine, bogatiji čovek nadmašuje siromašnijeg; kada bi na tržištu bilo dovoljno hrane samo za jednog čoveka, siromašniji bi bio taj koji bi gladovao. Ali kada bogatiji čovek licitira za luksuz, a siromašniji za osnovne potrepštine, siromašniji pobeđuje. Pretpostavimo da bogatiji čovek, nakon što je kupio dovoljno brašna da napravi hleb za sebe, želi da kupi ostatak brašna na tržištu kako bi napravio papir-maše za maske svojih dece za Helovin. Siromašniji čovek i dalje nema šta da jede; on je spreman da iskoristi onoliko svog prihoda koliko je potrebno da licitira za brašno. On dobija brašno, i to za mnogo manje od 20.000 dolara. Bogatiji čovek je već upotrebio polovinu svog prihoda kupujući brašno za hleb (jer je i tu licitirao protiv siromašnog). Njegov preostali prihod je jedva jednak onom siromašnijeg čoveka, i on svakako neće potrošiti sav njega, niti čak značajan deo, za Helovin maske.
Sada razmotrite istu situaciju sa glasovima. Čovek sa većom frakcijom glasa da se brašno dâ njemu i njegovim saveznicima za hleb. Zatim on glasa da se preostalo brašno dâ njima za pravljenje papir-mašea. On pobeđuje oba puta, četrdeset prema dvadeset. Pošto je glasanje mnogo više stvar „sve ili ništa“ nego trošenje, takve nejednakosti koje postoje imaju mnogo veće efekte. Ovo može objasniti zašto su u našem društvu, gde su siromašni takođe politički slabi, oni mnogo lošije situirani u pogledu stvari koje obezbeđuje država, kao što su školstvo i policijska zaštita, nego u pogledu onih koje se prodaju privatno, kao što su hrana i odeća.
Političke institucije kao što je kongresno „dogovaranje“ (log rolling) razvile su se kako bi ublažile karakter glasanja „sve ili ništa“. Kongresmen ukazuje na to koliko je njegov zakon važan njegovim konstituentima kroz to koliko je glasova na drugim zakonima voljan da razmeni za podršku njegovom zakonu. Ovo je izuzetno grub i približan zamenski model za tržište, pokušaj da se, putem pregovaranja između nekoliko stotina ljudi o nekoliko hiljada pitanja, predstavi nebrojena raznolikost dvesta miliona života.
Da li bi se mogle kreirati političke institucije koje bi potpuno rešile ovaj problem? To pitanje je detaljno istraživao Ludvig fon Mizes 1920-ih godina; njegovi argumenti se nalaze u Socialism: An Economic and Sociological Analysis i, u popularizovanoj formi, u romanu Henrija Hezlita Time Will Run Back. Odgovor je ne. Do trenutka kada bi demokratski socijalista dovoljno modifikovao socijalizam da bi njegove mehanizme političke kontrole učinio preciznim i osetljivim kao mehanizme ekonomske kontrole kapitalizma, on bi iznova izumeo kapitalizam. Kao što su Jugosloveni otkrili.
II
Priznajete sve što kažem o korupciji regulatornih agencija koje postaju sluge posebnim interesima koje regulišu, i o predistribuciji koju vlada vrši od siromašnih ka bogatima. Ja to smatram dokazom protiv institucije javne imovine. Vi to smatrate dokazom protiv institucije privatne imovine. Vi tvrdiste da je upravo nejednakost prihoda, moći i statusa u ovom društvu sa privatnom imovinom ta koja korumpira elemente javne imovine unutar nje. Samo zato što su neki bogatiji od drugih, oni imaju moć da nateraju vladu da krade od tih drugih u njihovu korist.
Ali krađa od siromašnih radi koristi onih koji nisu siromašni nipošto nije jedina krađa koju vlada čini. Uzmite u obzir CAB (Savet za vazdušni saobraćaj). Fiksiranjem avionskih tarifa znatno iznad njihove tržišne cene, on koristi avio-kompanije, odnosno njihove akcionare i zaposlene, na štetu putnika aviona. Sprečavajući formiranje novih avio-kompanija, on koristi akcionare postojećih firmi po cenu potencijalnih akcionara, kupaca i zaposlenih u novim avio-kompanijama koje su mogle biti formirane.
Putnici aviona nisu siromašni. Neki su nesumnjivo bogatiji od prosečnog akcionara jedne avio-kompanije, a mnogi su bogatiji od prosečnog zaposlenog u avio-kompaniji. Kako je moguće da se oni nađu na pogrešnoj strani državne transferne isplate?
Odgovor se najbolje može razumeti kroz ono što ekonomisti nazivaju eksternalijama. Eksternalija je efekat mojih postupaka koji koristi nekome ili mu šteti, a kome ne mogu naplatiti tu korist niti sam moram da nadoknadim taj gubitak. Ako, na primer, spalim lišće u svom dvorištu i dim uznemirava moje komšije, ja im namećem trošak koji oni ne mogu primorati mene da platim. Mogu spaliti lišće čak i ako je stvarni trošak toga, uključujući suzenje očiju mojih komšija, veći od troška uklanjanja lišća. Ovo je, kako ispravno tvrde protivnici kapitalizma, nesavršenost u funkcionisanju kapitalističke ekonomije.
Eksternalije igraju neuporedivo veću ulogu u institucijama kojima se upravlja glasanjem. Ako uložim vreme i energiju u otkrivanje koji će kandidat biti najbolji predsednik, korist od te investicije, ako je ima, raspoređena je ravnomerno među 200 miliona ljudi. To je eksternalija od 99,9999995 procenata. Osim ako nije očigledno kako treba da glasam, nije vredno vremena i truda biti informisan birač, osim u pitanjima gde dobijam neproporcionalno veliki deo koristi. Drugim rečima, u situacijama gde sam deo posebnog interesa.
Ponovo uzmite u obzir CAB. Da bih ja, povremeni putnik avionom, uradio bilo šta povodom toga, morao bih da pratim kako je svaki član odbora glasao, kome je imenovan i kako su moji kongresmeni glasali o svakom projektu povezanom sa regulisanjem vazdušnog saobraćaja. Nakon što bih to uradio, šansa da bi moj glas ili bilo kakav pritisak koji bih pokušao da izvršim na moje kongresmenە ili predsednika promenio situaciju iznosi jedan prema milionima. A ako i budem uspešan, sve što dobijem je ušteda od oko stotinu dolara godišnje kroz niže avionske karte. To se ne isplati. Za avio-industriju isto istraživanje, potkrepljeno neuporedivo većim resursima u glasovima i novcu, donosi povrat od mnogo miliona dolara. Njima se isplati. Nije stvar u tome što su oni bogatiji od svih putnika aviona zajedno; nisu. Ali oni su koncentrisani, a mi smo raspršeni.
Politika posebnih interesa je jednostavna igra. Sto ljudi sedi u krugu, svakog sa džepom punim novčića. Političar korača oko kruga, uzimajući po jedan novčić od svake osobe. Nikome to ne smeta; koga briga za jedan novčić? Kada prođe ceo krug, političar baci pedeset centi ispred jedne osobe, koja je presrećna zbog neočekivanog dobitka. Proces se ponavlja, završavajući se sa drugom osobom. Nakon sto krugova, svi su sto centi siromašniji, pedeset centi bogatiji i srećni.
III
Prigovarate da kapitalizam radi previše dobro, da efikasnija sredstva proizvodnje izbacuju manje efikasna, ostavljajući svakoga sa sterilnim i repetitivnim poslovima u okruženju koje ubija dušu.
Efikasniji načini proizvodnje zaista potiskuju manje efikasne, ali vaša definicija efikasnosti je previše uska. Ako pod jednim aranžmanom radnik proizvede jedan dolar više na sat nego pod drugim, ali su uslovi toliko gori da bi rado prihvatio platu koja je dva dolara po satu manja da bi radio pod drugim, koji je efikasniji? I za poslodavca, koji uštedi više na platama nego što izgubi u proizvodnji, i za radnika, fizički manje produktivan aranžman je efikasniji. Efikasnost kapitalizma uzima u obzir kako nemonetarne, tako i monetarne troškove i proizvode.
IV
U idealnoj socijalističkoj državi moć neće privlačiti opsesivne ljubitelje moći. Ljudi koji donose odluke neće pokazivati ni najmanju pristrasnost prema sopstvenim interesima. Neće postojati način da pametan čovek iskrivi institucije kako bi ih služio sopstvenim ciljevima. I reke će teći uzbrdo.