Mogu reći za sebe – i mislim samo na sebe – da iako istina često pritiska poput težine katedrale na moja ponekad nagnuta ramena, i iako spušta tamno i talasasto staklo između mene i drugova i porodice iz moje mladosti, i iako izaziva šokirane i razbacane poglede na licima onih oko mene, i iako čini sadašnjost nestabilnom, a budućnost neizvesnom – čak i uz sve to što istina zahteva i nameće meni, ne bih dozvolio da mi je otkinete iz srca bilo kakvom silom kojom raspolažete.
Istina nije bila nešto čemu sam krenuo u potragu. Bavio sam se idejama dok sam bio dete, baš kao što sam se bavio sviranjem određenih instrumenata i slikanjem akvarelom – nikada ne sanjajući da bi to moglo biti bilo šta drugo osim blago zabavnog hobija. Gledajući unazad sada, decenijama kasnije, to me podseća na jednu od onih horor priča koje prikazuju katastrofalne posledice koje proizilaze iz „predubokog kopanja“ u zemlju. Neka vrsta nečistog čudovišta ustaje iz dubina i pustoši površinski svet – čudovište koje je ležalo uspavano stotinama ili hiljadama godina iznenada je uznemireno i budi se uz riku koja cepa nebo i divljačku, neugasivu glad za uništenjem.
Tokom tog šoka početne erupcije, kada ideje kojima smo počeli samo da se igramo odjednom počnu da izgledaju kao da žive sopstvenim životom, poput eskalirajućih vrlina Mikija Mausa, mi se povlačimo u užasu i sklanjamo kao da nas je nišanirao snajperista nepredvidivog impulsa, ali brzo učimo lekciju svih horor priča, a to je da čudovišta nikada nisu izvan naše glave.
Istina je besni, zahtevni i oslobađajući trener, koji nas vuče udarajući i vrišteći uz strmu i razbijenu planinsku padinu, a zatim nas nežno spušta da u bez daha divimo u najlepšem pogledu koji se ikada može zamisliti. Dok se naše žalbe prazno kotrljaju nadole da bi nestale u maglama naše prošlosti, u golom talasu belog dima, naše oči se pune suza u nemom zahvaljnosti na onome što smo uspeli da vidimo.
Takvi srećni i vođeni ludaci često izgledaju prilično ludo onima oko njih. Istina je droga koja motive ljudi koji je progone čini nerazumljivim i čudno uznemirujućim za sve ostale. Žestina lepote istine je potpuno iznad zavisnosti; postoji strast i gotovo očaj u ponovnom sticanju i ponovnom ulasku u savršenstvo dosledne razumnosti i lepotu uklapanja misli i zapažanja. Ona nas drži budnim čak i kada smo iscrpljeni; pogađa nas naletima strasti čak i kada moramo biti i tihi i mirni; ona zamagljuje obična lica i otvara prave umove; ona ljušti svu sitnu plitkost sveta i otkriva svu slavu i užas istinske dubine.
I to čini da sve bude vredno truda. Potraga za istinom deluje kao mazohizam samo onima koji nisu okusili njena radosti. Ako se vaša lična zadovoljstva teže ka društvenom prihvatanju, onda nesvesno znate – ili možda svesno – da će potraga za filozofskom istinom i mudrošću oduzeti ono što vam pruža najveću sreću u trenutku. U veoma stvarnom smislu, vi se sklanjate u oazu malenkognih društvenih zadovoljstava i ne možete videti dalje od pustinje koja vas okružuje, ka širem i većem svetu.
Nažalost, postoji veoma malo filozofa koji će vam pomoći da pustite ovu iluziju. Većina filozofa će beskrajno govoriti o lepoti sveta izvan pustinje, ali neće samouvereno voditi ljude dalje od oaze kojoj se drže. „Zaista bi trebalo da pođeš sa mnom“, kažu oni, „jer ova oaza je prilično loša, znaš, i postoji taj wonderful svet izvan pustinje u koji bi svi trebalo da odemo!“ I oni vuku svakoga za pantalone i beskrajno ubeđuju svakoga da krene u marš preko pustinje ka tom divnom novom svetu – što zbunjuje i iritira sve pred sobom.
„Ako je ovaj novi svet toliko divan i ako treba da vas toliko oslobodi, zašto se čini da je zbir vašeg slobode ništa drugo do vaše beskrajne insistencije da svi krenemo sa vama u pustinju? Ako je naš svet zapravo tako mali, sitan i nezadovoljavajući, zašto onda provodite svoje vreme ovde, a ne u tom novom svetu koji vam pruža toliko beskrajnog zadovoljstva i slobode?
Moramo vam reći direktno da nam se čini da se i vi plašite ove pustinje, i da ne želite da je pređete sami, te da očajnički tražite ljude koji će poći sa vama, jer se zapravo ne verujete u ovaj čudesni novi svet sreće i slobode. Da imate rak i da ste otkrili lek za njega, ne biste se uzdržali od uzimanja tog leka dok ne ubedite sve ostale obolele od raka da ga uzmu. Naprotiv, uzeli biste lek i dokumentovali sve sa što više detalja, kako biste bolje mogli da opravdate drugima da treba da uzmu vaš lek. Ali, to nije ono što vi radite. Kažete da imate lek za nesreću koji se zove „mudrost“, ali ovaj „lek“ se čini da zahteva da ga svi ostali uzmu u isto vreme. Čini se da niste voljni da vodite primerom, već delujete kao da ste porobljeni kompulzivnom potrebom da naterate sve ostale da uzmu ovu crvenu pilulu u isto vreme kada i vi. Vaša potraga za mudrošću očigledno vam nije donela slobodu, sreću i mir koji tvrdim da jeste – ono što prikazujete kao korist kako biste to prodali drugima. Svet je pun ljudi koji će pokušati da vam prodaju „lekove“ koje sami neće uzeti, i nema dobrim razlogom da verujemo da je vaša tvrdnja da filozofska mudrost vodi ka sreći ikakva razlika!”
Ovaj osnovni paradoks porobljava svakoga u oazi. Ispostavlja se da je anarhista ili filozof mučen samo svojom vizijom sveta izvan pustinje – i zapravo samo pojačava veru svih ostalih u neophodnost društvene konformnosti za postizanje i održavanje sreće. Na taj način, filozof zapravo okreće sve protiv potrage za mudrošću, radi sopstvene društvene anksioznosti. On zapravo prikazuje filozofiju kao nešto što vas muči vizijom koju ne možete ostvariti, ali koju morate neprestano da uznemiravate druge da bi je tragali.
Konačno, pošto se čini da filozof uopšte nije sposoban čak ni da uoči ovaj osnovni paradoks – a kamoli da ga reši – koliko će kredibiliteta ljudi oko njega pripisati njegovoj sposobnosti da uoči, juri i uhvati istinu? Ako tvrdim da sam čudesan matematičar i neprestano pričam o veličanstvenosti istraživanja brojeva, ali sve što bilo ko vidi je moja stalna frustracija činjenicom da se niko drugi ne čini veoma zainteresovanim za matematiku – i moja potpuna nesposobnost da izbalansirám svoj račun, ili čak da primetim da se brojevi ne slažu – onda neću li biti percipiran kao neka vrsta prostaka, motivisanog ne znam čim?
Metafora „pustinje“ je donekle ograničena, jer kada napustimo oazu i pređemo pustinju, potpuno izlazimo iz vidokruga. Međutim, kada tragamo za istinom iz ljubavi prema istini i odbacujemo one koji nam se ne žele pridružiti, mi se pojavljujemo kao svetionik u našem društvenom svetu, neka vrsta svetionika koji može pomoći u vođenju onih malo broja koji su sposobni da budu obuzeti takvom ljubavlju prema istini da su voljni da odustanu od trenutnih telesnih i društvenih komfora života u svetu laži.
One od nas koji prvi pređu pustinju možemo na neki način smatrati najhrabrijima, ali moram priznati da se moje putovanje zapravo osećalo manje kao riba koja se hrabro odlučuje da napusti vodu zbog obale, a više kao riba koja je upecana kvačicom filozofije i neusputno izvučena iz dubina. Budućnost me je vučla napred – ponekad protiv moje volje – i sa velikim žaljenjem sam ostavio skoro sve iza sebe. Nisam bio uveren u veličanstvenost sveta izvan pustinje, već sam se radije plašio da će pustinja trajati zauvek i da bih ja zapravo mogao da poludim. Na sreću barem, to se nije dogodilo, i otkrio sam svet izvan pustinje, kao i svu lepotu i istine koje on sadrži.
Do trenutka kada se moje specifično putovanje usporilo na barem pešački korak, osećao sam vrlo malo želje da se vratim u oazu i pokušam da nateram svoje bivše saputnike da mi se pridruže u ovom novom svetu. Jednom kada napravimo taj mučni prelaz iz neznanja u mudrost, iskreno razumemo i cenimo težinu procesa, i ne bismo ni mogli da zamislimo da vučemo svoje bivše saputnike preko ove pustinje, baš kao što ne bismo izabrali nasumičnu osobu na ulici da nam se pridruži u penjanju na Everest.
Na kraju moje poslednje knjige, govorio sam o malom selu u kojem žive oni od nas koji su uspeli da pređu ovu pustinju. Verujem da je naš posao, ako to izaberemo, da ovo malo selo učinimo što gostoljubivijim i privlačnijim za onih nekoliko izdržljivih, žednih duša koje vidimo kako se bore kako bi izašli iz treperave vrućine peščanih dina. Stvaranje mesta gde je istina dobrodošla je prvi cilj za nas pionire. Znamo da se ne možemo vratiti na polovični život koji smo imali pre toga; znamo da bi bilo sebično nastaviti dalje na putu mudrosti bez stvaranja nekih obeležja i odmarališta za one koji nas prate; i znamo da su neverovatni napredak u tehnologiji komunikacije po prvi put u istoriji omogućili da put preko pustinje bude mapiran i vidljiv.
Nikada pre nije bilo tako relativno privlačno slediti put istine i mudrosti. Odredište više nije Sokratova čaša cinkotina, ili Ničeve ludost, ili Randina kasna kultnost, ili suva smrt akademskog konformizma – već mesto okupljanja – forum, rekao bih – gde možemo razmenjivati ideje i iskustva, podržavati jedni druge i učiti kako da se najbolje odbranimo od onih koji bi nam naneli štetu, i graditi naše nove domove – iako oni za mnoge mogu biti virtuelni – u društvu drugih, a ne sami, što je tako često bio slučaj u prošlosti.
Kako ćemo naše nove domove činiti udobnijim i privlačnijim, zapravo ćemo početi da privlačimo sve više ljudi preko pustinje, jer će videti da postoji odredište koje se može dostići, i dobiće više od samo uvid u život koji se može živeti izvan laži. Nijedan mornar ne može navigirati prema zvezdama ako je noć oblačna – ili ako je vidljiva samo jedna zvezda. Kako se sve više i više zvezda pojavljuje, navigacija postaje lakša i lakša.
Ako vas iskuša da sledite slobodu istine i mudrosti – ili, da budem precizniji, ako vas „skyhook“ istine i mudrosti zgrabi u neku nepovezenu stratosferu – tada je izbor donekle već donet umesto vas. Lebeti suspendovan između svetova konformizma i mudrosti znači živeti u nekoj vrsti nultog zona, gde ne stičete ni zadovoljstva konformizma ni radosti mudrosti.
Može biti zaista teško ostaviti one koji ne mogu ili ne žele da vam se pridruže na ovom putovanju, a jedina uteha koju sam mogao sebi da ponudim – i koju vam sada nudim – jeste da ne bi moglo biti ništa bolje da radimo sa svojim životima nego da stvorimo svet u kojem ne moramo da biramo između mudrosti i saputnika, između vrlina i društva – gde jedinstvo sa istinom ne bi značilo razdor sa onima oko nas.