ZAŠTITA BEZODBJA

Svi moralisti zainteresovani za poboljšanje društva moraju odgovoriti na najsuštinija pitanja o ljudskoj motivaciji i pokazati kako će njihova predložena rešenja stvoriti racionalni okvir podsticaja, kazni i nagrada koji unapređuju moralne ciljeve opšteprihvaćene kao dobri. 20. vek je jasno pokazao da ne postoji mogućnost da ideologija izmisli ili kreira „idealnog čoveka“ – i da svi takvi pokušaji generalno stvaraju pakao na zemlji. Utopistički mislioce mora da usmerava rad sa čovekom onakvim kakav jeste, uz prihvatanje neizbežnosti sopstvenog interesa i pozitivnih odgovora na podsticaje koji karakterišu ljudsku dušu.

U prethodnim poglavljima o društvu bez države, pokazao sam kako društvo može funkcionisati u odsustvu centralizovane vlade. Jedno pitanje koje se ponavlja kao odgovor na ove mogućnosti jeste sledeće:

U odsustvu centralizovane policijske sile pod upravom države i pravnog/sudskog sistema, kako se zlostavljanje dece može sprečiti ili barem minimizirati?

Prilikom razmatranja etičkih pitanja, neophodno je baviti se onim što je verovatno najveće zlo unutar ljudskog društva: zlostavljanjem dece od strane roditelja ili primarnih staratelja. Ako možemo stvoriti društvo koje tretira decu bolje nego što se one trenutno tretiraju, stvorili smo cilj ili odredište vredno considérabilnih napora koji će biti potrebni da se postigne.

U bilo kom posttribalnom društvu, porodični život obično postaje veoma netransparentan. Velika zla mogu biti počinjena unutar porodičnog doma, izolovana od opšteg pogleda društva, a deca po svojoj prirodi ne mogu učiniti gotovo ništa da se zaštite. Osim teških ili očiglednih fizičkih povreda, državne agencije se retko uključuju – a čak i kada se takve agencije uključe, daleko je od izvesnog da njihovo uključivanje rezultira boljom situacijom za žrtvovanu decu.

Kao što znamo iz totalitarnih režima, svaka situacija koja kombinuje ekstremnu nejednakost u autoritetu sa nedostatkom odgovornosti onih koji imaju moć teži ka povećanju zlostavljanja. To, naravno, ne znači da su svi roditelji zlostavljači, ali to znači da u situacijama gde zlostavljačke tendencije postoje, razlika u moći između roditelja i dece, u kombinaciji sa realnošću da retko koji roditelj snosi bilo kakve pravne ili direktne finansijske posledice za svoje zlostavljanje, teži da produži i pogorša maltretiranje dece.

Zbog ovakve situacije, teško je reći da postojeći sistem radi na maksimalnoj zaštiti i bezbednosti dece. Iako ne postoji savršena utopija u kojoj će sva deca biti voljena, negovana i zaštićena, svako društvo koje sadrži snažne pozitivne podsticaje za dobro roditeljstvo predstavlja ogroman napredak u odnosu na trenutnu situaciju. Pošto su deca daleko najranjiviji članovi društva, ako besdržavno društvo može da ih zaštiti bolje od državničkog društva, to je možda najveća moralna korist koju anarhizam može doneti ljudskom stanju.

Pre nego što počnemo sa diskusijom o tome kako besdržavno društvo može daleko bolje zaštititi decu, prvo pogledajmo kako postojeća društva stvaraju probleme za decu.

• Postojanje države kese za socijalnu pomoć direktno je doprinelo porastu porodica sa jednim roditeljem. Zlostavljanje je generalno učestalije u porodicama sa jednim roditeljem.

• Rat protiv droge je stvorio izuzetno nestabilne, nestalne i nasilne društvene okolnosti.

• Državne stambene projekte okupili su nestabilne samohrane majke i nestabilne trgovce drogom (zapravo, stambene projekte ponekad nazivaju „farme devojaka“ za takve muškarce) – čime su deca izložena visoko disfunkcionalnim uzorima.

• Obrazovanje u državnim školama često stvara nestabilna i opasna okruženja za decu, gde su mlađa deca, naročito, laka plen za nasilnike.

• Porast oporezivanja smanjio je neto prihode do tačke u kojoj oba roditelja, za mnoge porodice, moraju da rade. To je ostavilo decu ranjivom na zlostavljanje od strane spoljnih staratelja i često vodi do prekomernog vremena provedenog bez nadzora za decu u ranom pubertetu.

• Državne socijalne agencije nisu bolje u zaštiti dece nego što su bilo koje druge državne agencije u zaštiti životne sredine, pomaganju siromašnima, lečenju bolesnih ili bilo koje druge samopostavljene „misije“ koju birokrati smišljaju za sebe.

• Ako loše odgojeno dete postane kriminalac, roditelji nisu direktno odgovorni za nastale socijalne, medicinske, pravne ili imovinske troškove.

• Ako zbog lošeg roditeljstva roditelji na kraju postanu otuđeni od svoje dece, oni se suočavaju sa znatno manjim finansijskim problemima u starosti, zahvaljujući državnim socijalnim beneficijama.

Jasno je, dakle, da postojeći sistem ima prostora za poboljšanje, recimo. Kako, onda, bezdržavno društvo može bolje podstaći dobro roditeljstvo?

Pre svega, u bezdržavnom društvu, sporove između ljudi posreduju DRO (organizacije za zaštitu prava). Postoji li bilo koji način na koji DRO mogu profitabilno intervenisati u situaciji u kojoj dolazi do narušavanja odnosa između roditelja i deteta, ili gde je dete direktno povređivano?

Jedan od primarnih razloga za postojanje DRO je zaštita građana od neprihvatljivih nivoa rizika. U slobodnom društvu, ako dete skrene s puta i počne da povređuje druge ljude ili oštećuje njihovu imovinu, DRO će smatrati roditelje odgovornim. Da uzmemo scenario prave katastrofe, ako vaše dete paralizuje drugo dete, vi kao roditelj ćete biti zaduženi za doživotne medicinske račune, rehabilitaciju i opremu. S obzirom na to da je detinjstvo – čak i u odsustvu zlobe – fizički rizično vreme, malo roditelja bi prihvatilo rizik da nemaju zaštitu za bilo koje potencijalne povrede koje bi njihovo dete moglo počiniti ili doživeti.

Kao i svaka osiguravajuća kuća, DRO bi smanjili premije za decu koja su manje izložena riziku. Osiguravajuća kuća bi više volela da je vaše dete aktivno – ili bi se suočila sa zdravstvenim problemima koji prirodno proizlaze iz neaktivnosti – ali ne i da je vaše dete agresivno, posebno prema drugoj deci. Deca koja su naučila pozitivne veštine pregovaranja – ili barem nisu udarala, bacala predmete, udarala pesnicama ili gurala drugu decu – bila bi jeftinija za osiguranje. Roditeljima koji su odgajali agresivnu decu naplaćivano bi mnogo više osiguranja nego onima koji odgajaju mirnije potomstvo.

Neki oblici zlostavljanja dece generalno ne rezultiraju destruktivnim tendencijama prema drugima, već prema samom sebi. Anoreksija nervoza, samopovređivanje, prekomerno bušenje ušiju i drugih delova tela i hiperopasne aktivnosti su znaci da je dete doživelo specifične oblike zlostavljanja – obično seksualne prirode.

S obzirom na to da DRO pružaju i zdravstveno osiguranje, čini se verovatnim da bi DRO učinili sve što je moguće da spreče i otkriju ovakve vrste aktivnosti, pošto teško profitiraju od autodestruktivnog ponašanja.

U ovom trenutku, možda mislite da loši roditelji teško da ostanu u DRO sistemu, jer bi bilo veoma skupo osigurati njihovu decu. To je prirodna reakcija, ali je netačna.

Na primer, većina roditelja preferira da njihova deca budu obrazovana – čak i roditelji koji zlostavljaju svoju decu. Većina škola bi nesumnjivo više volela DRO pokriće za svoje učenike, jer bi „neproštičena“ deca bila rizičnija u okruženju. Stoga, da bi njihova deca bila obrazovana, roditelji moraju imati DRO ugovor koji ih štiti. Ako ste loš roditelj, biće gotovo nemoguće izbeći značajne troškove koji će vam biti nametnuti.

Štaviše, ja bih radije želeo da moj DRO odbije da osigura roditelje bez istovremenog osiguranja njihove dece, jer mi je duboko stalo do zdravlja i dobrobiti dece.

Siguran sam da nisam jedini sa tom željom.

PROAKTIVNA ZAŠTITA

Trenutno, kada podnesete zahtev za zdravstveno osiguranje u Sjedinjenim Američkim Državama, izlažete se nizu testova koji imaju za cilj da utvrde vaš opšti nivo zdravlja, a samim tim i vaše buduće medicinske rizike.

Slično tome, troškovi životnog osiguranja obično zavise od zdravstvenih indikatora kao što su pušenje, krvni pritisak i nivo holesterola. Takođe, što ranije kupite osiguranje, to su vaše početne uplate niže.

Tako možemo zamisliti da će različiti DRO pristupati novim roditeljima sa nizom različitih ponuda osiguranja, svih dizajniranih da zaštite njihovu decu.

Ovi DRO-ovi će željno nuditi najniže moguće stope za roditelje. Kako to mogu postići? Kada mladić podnese zahtev za svoje prvo osiguranje automobila, osiguravajuća kompanija obično uzima u obzir sve kurseve vožnje koje je završio. Slično tome, DRO-ovi će nuditi niže stope roditeljima koji pohađaju specifične obuke o tome kako najbolje odgajati decu da budu mirni, bezbedni i zdravi članovi društva. DRO-ovi će takođe naporno raditi na tome da utvrde tačno koje su prakse roditeljstva najverovatnije da proizvedu takvu srećnu decu.

Deci su potrebni veoma specifični smernice i roditeljske veštine u različitim fazama njihovog razvoja.

S obzirom na to da će roditelji verovatno želeti da zadrže osiguravajuće pokriće za svoju decu sve dok ne napune 18 godina – i da su DRO-ovi veoma zainteresovani za sprečavanje problema na duge staze – čini se takođe verovatnim da će DRO-ovi nastaviti da pružaju pokriće po nižim troškovima ako roditelji periodično ažuriraju svoje roditeljske veštine.

Postoje i drugi značajni indikatori da roditeljstvo postaje problematično. Na primer, zloupotreba supstanci od strane roditelja praktično garantuje da će deca biti zlostavljana ili zanemarena. DRO-ovi će nuditi daleko niže stope roditeljima koji nikada nisu pokazivali ovakve tendencije, ili ako jesu, koji su voljni da se podvrgnu rehabilitaciji i nasumičnom testiranju kako bi dokazali da su i dalje čisti. Zapamtite da ovi testovi ni na koji način nisu invazivne prirode – roditelji uvek mogu odbiti da obave takve testove i jednostavno prihvatiti posledice.

Šta je sa decom? Pošto je prevencija daleko bolji deo lečenja, njihovi troškovi osiguranja ostaće najniži ako se potencijalni problemi mogu identifikovati pre nego što se manifestuju kroz skupoceno antisocijalno ponašanje. Kod mladih je posebno važno da rano intervenisanje bude ključno. Kako DRO-ovi mogu najbolje održati niske troškove za ovu decu? Povremene psihološke i bihevioralne procene bile bi dobar početak, kao i proaktivni kursevi za roditelje. Naravno, od roditelja se nikada neće zahtevati da predaju svoju decu na procenu – oni bi jednostavno plaćali povećane troškove ako to ne učine.

Ako bi dete pokazalo zaista problematično ponašanje, DRO-ovi bi pretili da će potpuno ukinuti porodično pokriće osim ako roditelji ne prihvate intervenciju.

Ova kombinacija istraživanja, finansskih podsticaja i konstantnog ažuriranja stvara tri partnera u odgajanju dece – roditelje koji žele da njihova deca budu srećna i da njihovi troškovi osiguranja budu što niži, DRO-ove koji žele da spreče probleme umesto da plaćaju njihovo otklanjanje, i stručnjake koji neprestano istražuju i komuniciraju najbolje prakse u roditeljstvu.

Roditelji koji su i sami loše odgajani često ne razumeju najbolji način za odgajanje sopstvene dece. Nedostatkom pristupa objektivnim informacijama i najboljim praksama, oni često ponavljaju iste greške koje su pretrpele. Roditeljima koji su trenutno neradovoljni da „podignu venec“ nad svojim roditeljskim i porodičnim okolnostima, bili bi predstavljeni snažni i pozitivni finansijski podsticaji da to učine. Roditelji koji bi odbili bilo kakvu vrstu DRO pokrića za svoju decu – ili koji bi odbili razumna intervenisanja da im pomognu da unaprede svoje roditeljstvo – suočili bi se sa negativnim posledicama od strane DRO sistema, o kojima je detaljno diskutovano iznad. Dakle, čini se veoma verovatnim da bi bezdržavno društvo stvorilo širok spektar društvenih interesa usmerenih na unapređenje odgajanja dece i osiguravanje da deca budu odgajana da budu što mirnija, srećnija i produktivnija.

BASNICA O RODITELJSTVU

Postoji stara basna koja ide otprilike ovako: Sunce i Vetar se svađaju oko toga ko je od njih jači. Vetar se hvali da može da iščupa drveće, oturpaju krovove sa kuća i obori električne vodove. Sunce izgleda skeptično. Ispod njih, dok se svađaju, čovek hoda seoskim putem. „Ah“, kaže Vetar, „kladim se da mogu da oturpam ogrtač sa leđa ovog čoveka!“ „Samo napred“, smeška se Sunce. Vetar se spušta i vrti oko ovog čoveka, pokušavajući da mu skinu ogrtač sa leđa. Naravno, čovek jednostavno čvršće steže svoj ogrtač, i Vetar ne može da nađe oslonac. Konačno, iscrpljen, Vetar se povlači. „Dozvoli mi da ti pokažem kako se to radi“, kaže Sunce. Procvetavši u punom sjaju, Sunce stvara ogromnu toplotu, i čovek počinje da se znoji.

Nakon desetak minuta, čovek uzdahne, obriše čelo – i polako skine svoj ogrtač.

Ova parabola sadrži moćnu poruku o razlici između društva bez države i društva kojim upravlja centralizovana vlast. Vlast uvek pokušava da primora ljude da rade stvari, što samo povećava njihov otpor i tajnovitost u odnosu na državnu moć. Ljudsko društvo, međutim, napreduje samo kada mnoštvo konkurentskih dobrovoljnih agencija stvara i održava okolnosti koje istinski pogoduju vrlini i kažnjavaju porok. Ovo je prikladan opis slobodnog tržišta – i takođe je opis načina na koji će društvo bez države neprestano raditi na poboljšanju bezbednosti i sreće dece.