Abortus je uvek tragedija i jedan od najtužnijih događaja na ovoj zemlji. Vladina „rešenja“ su takođe uvek katastrofalna, pa je teško razumeti kako kombinovanje tragedije sa katastrofom može stvoriti bilo kakav pozitivan ishod. Mešanje arsena sa živom ne rešava problem otrova – a kombinovanje nasilne neefikasnosti države sa tragedijom abortusa ne rešava problem planiranja porodice.

Svi oni koji žele da smanje učestalost abortusa – sigurno sve racionalne i osetljive duše – moraju priznati da davanje državi moći da se bori protiv abortusa istovremeno daje i moć da promoviše abortus, što ona trenutno čini u užasnoj meri. Najbolji način da se smanji učestalost abortusa je povlačenje državnih subvencija i dozvoljavanje da ekonomske i socijalne posledice snose oni koji se upuštaju u seksualno rizična ponašanja.

Smanjivanje učestalosti abortusa nije veoma komplikovano, jer podleže istim zakonima ponude i potražnje kao i svaka druga ljudska aktivnost. Jednostavno rečeno, svaka aktivnost koja je subvencionisana će se povećati, a svaka aktivnost koja je oporezovana će se smanjiti. Učestalost abortusa će pasti tek kada abortus više ne bude subvencionisan – i kada odgovorno planiranje porodice više ne bude oporezovano.

Abortus je veoma redak u stabilnom braku i generalno se izvodi samo u ekstremnim finansijskim ili medicinskim nevoljama. Velika većina abortusa događa se neudatima ili ženama u nestabilnim vezama. Naročito tokom proteklih pedeset i nešto godina, uloga seksualnosti je silom odvojena od braka i prokreacije. Ovo je potpuno predvidljiv – iako savršeno užasan – razvoj događaja, s obzirom na ulogu države u razbijanju stabilnih porodičnih struktura.

SUBVENCIONISANJE ABORTUSA

Uopšte, bilo koji program koji subvencioniše trudnoću u odsustvu stabilne porodične strukture takođe će težiti podsticanju abortusa. Posebno, državne subvencije koje podstiču težnju ka seksualnom zadovoljstvu u odsustvu vrlina, finansijske stabilnosti (ili barem prilike) i lične odgovornosti takođe će težiti povećanju broja abortusa. Kada se finansijske i socijalne posledice trudnoće ublaže putem državnih programa, rizična seksualna ponašanja će neizbežno porasti – što rezultira povećanjem i trudnoća i abortusa.

Kontrolisanjem ili ublažavanjem finansijskih posledica neželjenih trudnoća direktno se menjaju vrste odluka koje žene donose u vezi sa seksualnim praksama i partnerima. Imati dete van braka je jedna od najskupljih odluka koju žena može doneti, u meri u kojoj ona teži da značajno zaustavi njen obrazovni, emocionalni i profesionalni razvoj. Fizička nemogućnost da se istovremeno radi za novac i brine o odojčetu smanjuje većinu mladih samohranih majki na život u zavisnosti, iscrpljenosti i siromaštvu. Šansa da se upozna dobar muškarac kada je osoba već opterećena bebom smanjuje šanse samohranih majki za dobar brak. Ona ne dolazi samo sa bebom i značajnim troškovima, već verovatno ima i malo ekonomskih veština koje može ponuditi.

Osim toga, teško je započeti veze dok ste u periodu dojenja. Iz ovih i mnogih drugih razloga, samohrane majke se često na kraju zadovoljavaju nestabilnim, nepouzdanim muškarcima, samo da bi im bilo kakvog muškarca u okruženju.

Neizbežno, šanse za još jednu bebu se tako povećavaju – nažalost, bez odgovarajućeg povećanja relacione stabilnosti.

Zato je društvo u prošlosti uložilo znatan trud kako bi osiguralo da žene ne ostanu u trudnoći pre braka. Ogromni finansijski gubici nastali porođajem bez obaveza obično su padali na novu dedu i babu, pa su upravo ti roditelji pokušavali da učine sve što je moguće da spreče takvu katastrofu. Ova potreba, koja je zajednička svim roditeljima, generalno je bila podeljena kroz društvo, stvarajući gotovo neprobojan mrežu seksualnog nadzora. (Društvena samouprava zasnovana na individualnim podsticajima jedini je način na koji su društveni problemi bili – ili će ikada biti – rešeni do bilo kog stepena stabilnosti.)

Trenutno košta oko 250.000 dolara da se dete od rođenja odgaji do 18. godine starosti, prema trenutnom sistemu. U okruženju slobodnog tržišta, sa potpuno privatizovanim i humanitarno podržanim obrazovanjem, zdravstvenom zaštitom, stanovanjem i slično, ovaj trošak će naravno opasti (pošto bi sva oporezivanja prestala, a konkurencija porasla) – ali bi i dalje bio značajan.

Bebe su, ukratko, skupe. Međutim, kada država dobrovoljna enters u jednačinu, sve iznad navedenog se menja. Sada, ako mlada žena ostane trudna van braka, ona može prilično lepo da preživi.

Vrlo je verovatno da nikada neće biti bogata – ili čak srednje klase – ali će moći da preživi na nekoj kombinaciji bilo kojih od stotina državnih subvencija koje direktno koriste siromašne majke.

Pored uobičajenih faktora – socijalne pomoći, Medicare-a, dodataka za decu, kupona za hranu – postoje mnogi drugi načini na koje se može osloniti na državu. Kada njeno dete odraste, država će takođe plaćati njegovo ili njeno obrazovanje. Da li joj treba autobus? To je takođe subvencionisano. Da ode sa detetom u biblioteku na priču? Subvencionisano. Čuvanje dece je takođe subvencionisano, kao i njen stan kroz kontrolu kirija ili državni smeštaj. Problemi sa zubima? Nema problema – subvencije pokrivaju većinu, ako ne i sve račune. Količina novca i resursa koje država pruža samohranim majkama je bukvalno zapanjujuća! A kada ona ostari? Ne brinite ako nije uspela da uštedi mnogo novca, ili je otuđila svoju decu – socijalno osiguranje će se pobrinuti za nju!

Pošto trudnoća van braka više nije pitanje „života ili smrti“, mlada žena ima daleko manje podsticaja da čuva svoje materinstvo za sebe dok se ne pojavi pravi muškarac. Ona neće imati sjajan ekonomski život, ali će preživeti sasvim dobro – i takođe će uspešno izbeći rad na niskoj plati. Ako ste gledali u godine „McJob-ova“ pre nego što dobijete bilo kakvu pristojnu karijeru, „Plan B za bebu“ bi mogao početi da izgleda prilično privlačno i vama!

Kroz takve subvencije koje nameće država, mlade žene su zavedene u autodestruktivne odluke i tonu u podzemlje zavisnih i opasnih načina života. Ako imaju ćerke, te devojčice će odrastati u svetu ispunjenom nestabilnim muškarcima, i bez ljubavi i vođstva vernog oca. Kolika je šansa da takve devojčice odrastu u seksualno odgovorne osobe? Sigurno nije nula, ali nije ni visoka.

Kao rezultat sve većeg subvencionisanja loših seksualnih izbora, pripremljena je scena za rastući broj abortusa – a pošto je nepotrebni abortus jedan od najočiglednijih primera preferiranja kratkoročnih dobiti u odnosu na dugoročne, subvencionisanje greške je teško najbolji metod za podsticanje veće racionalnosti.

OPOREZIVANJE PLANIRANJA FAMILIJE

Veoma je teško donositi dobre odluke kada svi oko vas donose loše odluke. Ili ćete se prilagoditi i skočiti pravo u njihovu jamu greške, ili ćete se povući, izazivajući društveni ostracizam i, prečesto, otvorenu neprijateljstvo. Kada se, podstaknuti beskrajnim subvencijama državnih programa, dostigne određeni broj neplaniranih trudnoća, one postaju norma, i donekle nešto „što ne treba kritikovati“. Mlade žene, kako bi zadržale svoje prijateljice i ne bi bile napadnute kao „superiorne“, često odlučuju da je „kul“ upustiti se u seksualno rizične aktivnosti. Kada se to kombinuje sa finansijskim podsticajima gore navedenim, motiv „društvenog prihvatanja“ se pokazuje kao presudan za previše žena.

Koje su alternative dostupne tim mladim ženama koje odluče da izaberu „pravi put“ i izbegnu rizična ponašanja? Kakve su prilike tamo napolju? Minimalne plate, sindikati pod državnim monopolom, preterana regulacija, obesmrćujuće oporezivanje, otupljujući programi pripravništva i hiljadu drugih političkih faktora su praktično eliminisali dobre prilike za posao za siromašne i nesposobne. Poslovi su retki, porezi su visoki, a karijere skoro nemoguće. Državne škole ne uspevaju da obuče siromašnu omladinu za bilo šta korisno, a visoko obrazovanje je verovatno takođe van razmatranja. Dakle, prilično je sigurno reći da su produktivni i časni načini života podjednako osuđeni kao što su neodgovornost i trenutna gratifikacija podstaknuti.

MUŠKARCI

Do sada smo pričali samo o ženama – ali šta je sa muškarcima? Kako su ove fundamentalne inverzije društvenih vrednosti uticale na ponašanje muškaraca? Pa, kako negativni efekti seksualne neodlučnosti postaju sve manji i manji, muškarci takođe postaju uslovljeni da očekuju, recimo, „kratkotrajne“ interakcije sa suprotnim polom. Kako sve više žena odlučuje da se angažuje u rizičnom seksu bez zahteva za posvećenošću, vrednost obrazovanja, integriteta i vrednog rada za muškarce srazmerno opada. Kako se muška vrlina degradira, druge vrednosti, mračnije i plitke, zauzimaju njeno mesto. Žene biraju „vruće“ momke, ili momke sa mnogo novca za trošenje, ili one sa onakvim predatorskim statusom koji dolazi uz članstvo u bandama. Čitav ekosistem seksualne privlačnosti i stabilnog obezbeđivanja je okrenut naopačke, i muškarci koji su ranije smatrani gubitnicima postaju pobednici – i obrnuto.

Dakle, žena koja traži „dobrog“ muškarca suočava se sa izraženim nedostatkom takvih uzora – a može se suočiti i sa podsmehom svojih vršnjaka ako izabere geeka koji brine o porodici umesto neispravnog zavodnika. „Dobri muškarci“ postaju sve ređi – i to uz dodatno ruganje. Ženska privlačnost, nekadašnja valuta kojom se kupovala muška lojalnost, sada postaje magnet za površne i nestabilne „dečaka-muškaraca“ koji traže još samo jedan uspeh u svojoj kolekciji.

Problems such as abortion are so complex that they cannot be solved without reference to the shifting nature of rewards and punishments created by an ever-growing and ever-violent State.

Kao i kod većine društvenih problema, rešenje mora biti dobrovoljno i zasnovano na finansijskim, društvenim i moralnim realnostima biologije i ekonomije.