Ukratko rečeno, „nacionalna odbrana” je potreba vlade da zaštiti građane od agresije drugih vlada.
Ovo je zanimljiv paradoks, čak i izvan onog očiglednog, a to je korišćenje „vlade” da nas zaštiti od „vlada”. Ako biste mogli da sprovedete magično istraživanje kroz istoriju, za koju vladu mislite da bi se ljudi najviše plašili i od koje bi bili najviše porobljeni? Da li bi to bila (a), njihova lokalna država ili gospodar, ili (b), neka država ili gospodar u nekoj drugoj zemlji? Šta je sa antičkim Rimom – da li bi to bili lokalni vladari, koji su primoravali mlade Rome na vojnu službu 20 godina ili duže, ili Kartaginjani? Šta je sa Engleskom u srednjem veku? Da li su seljaci više bili uznemireni zbog gušećih poreza i ograničenja kretanja koja je namecao njihov lokalni gospodar, ili je francuski kralj bio njihova primarna briga? Stanimo u Rusiji tokom 18. veka i pitajmo kmetove: „Da li se više plašite carevih vojnika ili nemačkog kajzera?” Idemo kod današnjeg američkog građanina i zahtevamo odgovor: „Da li se više plašite stranih osvajača koji zauzimaju Vašington, ili činjenice da će vas vaša sopstvena vlada baciti u zatvor ako ne platite polovinu svojeにして plate u porezima?”
Naravno, moramo pogledati Drugi svetski rat, u koji je bačeno više propagande nego u bilo koji drugi pojedinačni sukob. Zar britanska vlada nije spasila zemlju od Nemačke? To je zanimljivo pitanje. Britanska vlada je ušla u Prvi svetski rat, pomogla u nametanju brutalnog Versailskog sporazuma, a zatim doprinela ciklusu uspona i padova 1920-ih, koji je uništio nemačku srednju klasu i pomogao Hitlerov uspon na vlast. Tokom 1930-ih, britanska vlada je podržavala Hitlerovu rastuću agresiju kroz subvencije, kredite i neodlučno ublažavanje (appeasement). Zatim, kada je sve propalo, bacila je tela hiljada mladih muškaraca na nemačko vazduhoplovstvo u Bitci za Britaniju. Na kraju, izazvala je smrt još stotina hiljada britanskih građana braneći Afriku i napadajući Francusku, umesto da pusti nacizam da sam kolabira – kao što je morao, baš kao što je svaka tiranija to činila kroz istoriju. Može li se zaista reći, tada, da je britanska vlada štitila svoje građane tokom prve polovine 20. veka? Milioni ubijenih, uništene porodice, uništena ekonomija, polovina Evrope izgubljena od Staljina, a Kina od Maoa…
Možemo li to smatrati velikim uspehom? Mislim da ne. Samo države pobeđuju ratove – nikada građani.
Činjenica je da se ne suočavamo sa pretnjama po naše živote i imovinu od strane stranih vlada, već od strane naših sopstvenih. Država će nam reći da mora postojati, u najmanju ruku, da bi nas zaštitila od stranih vlada, ali to je moralno ekvivalentno tome da nam lokalni mafijaški don kaže da moramo da mu platimo 50% naših prihoda kako bi nas zaštitio od mafije u Paragvaju.
Da li nam je dato da kupimo oružje i odbranimo se? Naravno da nije. Ko nas više ugrožava – lokalni mafijaš, ili neki čovek u Paragvaju koga nikada nismo upoznali, a za koga naš lokalni mafijaš kaže da bi možda želeo deo nas? Znam koju bih šansu izabrao.
Postoji proveren metod za otpor stranoj okupaciji koji ne zahteva nikakvu vladu – što možemo videti u našim svakodnevnim vestima. Tokom nedavne invazije, SAD su potpuno uništile irački vlada i sada imaju potpunu kontrolu nad narodom i infrastrukturom. I šta se dešava? Napadaju ih i progone sve dok ne budu morali da napuste zemlju – baš kao što su morali u Koreji i Vijetnamu, i baš kao što je SSSR morao u Avganistanu. Irački insurgenti uopšte nemaju vladu – baš kao što je afganističkih boraca imao 1980-ih.
Pogledajmo na iracki konflikt iz malo drugacijeg ugla. Amerika je napadnuta 11. septembra zato što je američka vlada imala trupe u Saudijskoj Arabiji, i zato što je to dovelo do smrti stotina hiljada Iračana kroz iracku kampanju bombardovanja tokom 1990-ih. S obzirom na to da je vlada SAD provocirala napade, koliko su nevini žrtve 11. septembra bile zaštićene od strane svoje vlade? Čak i ako ne brojimo fizičke žrtve rata, s obzirom na masivni nacionalni dug koji se zadostavlja kako bi se platio rat u Iraku, koliko se dobro štiti imovina američkih građana? Koliko bi Bush imao moći da vodi rat da nije imao moć da ukrade skoro polovinu bogatstva cele zemlje? Vladi nisu potrebni porezi da bi vodila rat; ona vodi rat zato što već ima moć oporezivanja – i koristi rat da bi povećala poreze, bilo na trenutne građane kroz povećanja i inflaciju, ili na buduće građane kroz deficite.
Ova jednostavna činjenica pomaže da se objasni zašto skoro da nije bilo ratova u zapadnoj Evropi od kraja Napoleonovih ratova 1815. godine do početka Prvog svetskog rata 1914. godine. To je uglavnom bilo zato što vlade nisu mogle da priušte ratove – ali su onda sve dobile svoje sopstvene centralne banke i mogle da utruju krvavi put ka Velikom ratu štampanim novcem i finansiranjem putem deficita. Prvi svetski rat je bio rezultat povećanja državne moći – i zauzvrat je naduio državnu moć, postavljajući scenu za sledeći rat. Dakle, ideja da moramo dati vladama moć da nas oporezuju kako bi nas zaštitile je apsurdna – jer je upravo oporezivanje ono što daje vladama moć da vode rat.
Za pacifističke zemlje, ovaj „rat“ može biti rat protiv siromaštva, ili analfabetizma, ili droga, ili za univerzalnu zdravstvenu zaštitu, ili bilo šta drugo. To nije važno. Onog trenutka kada vlada preuzme moć – i moralno „pravo“ – da nasilno uzima novac od građana, scena je postavljena za stalno rastuću moć države.
Tada se postavlja pitanje – kako građanin može da sačuva svoju osobu i imovinu na sigurnom? Prvi odgovor koji bih dao je drugo pitanje, a to je:
KOJI SEKTOR VIŠE DOPrinosi VAŠOJ ZAŠTITI I ZAŠTITI VAŠE IMOVINE – JAVNI ILI PRIVATNI?
Pogledajmo bezbednosne mehanizme koje je privatni sektor uveo samo u poslednjih nekoliko decenija:
- Bankomati/kreditne kartice (manja potreba za nošenjem gotovine);
- Mobilni telefoni (uvek se može pozvati pomoć);
- Prikaz poziva (praktično eliminiše uznemiravajuće telefonske pozive);
- Sofisticirani sistemi kućne bezbednosti;
- ID tagovi za praćenje;
- Numerička sigurnost kreditnih kartica;
- Biber sprej;
- GPS;
- Bezbednosne kamere;
- Uređaji protiv krađe u prodavnicama;
- Sigurne onlajn transakcije;
I još mnogo toga…
Šta je uradio javni sektor? Pa, oni pucaju u bezopasne korisnike droga i oduzimaju njihovu imovinu.
Pucali bi i u vas, ako ne platite masovna povećanja poreza koja zahtevaju. Policija je praktično beskorisna u krivičnim delima protiv imovine – a mnogi nasilni kriminalci se puštaju na slobodu jer su sudovi prespori, ili su stavljeni u „kućni pritvor“ jer su zatvori previše puni ne）』nasilnih počinitelja.
Dakle, ko vam je najviše pomogao da osigurate svoju osobu i imovinu u poslednjih nekoliko decenija? Vaša vlada ili vaši prijateljski lokalni preduzetnici? Oni koji su stupili na scenu da vas zaštite, ili oni koji su udvostručili vaše poreze dok su kriminalce puštali na slobodu? Da li su kapitalističke kompanije razbesnile strance do tačke terorizma? Naravno da nisu – teroristi 11. septembra napali su Svetski trgovinski centar (kako bi protestovali protiv finansiranja američke vlade), Pentagon i Belu kuću.
Nisu napali fabriku Forda ili Apple prodavnicu – a zašto bi i da jesu? Niko ne ubija za iPhone. Oni ubijaju da bi protestovali protiv vojne moći, koja počiva na javnom finansiranju.
U zaključku, oslanjati se na vlade radi sigurnosti nema toliko smisla koliko oslanjati se na mafiju radi „zaštite“. Mafija vas zapravo samo štiti od sebe same, kao što čine sve vlade. Svaki čovek koji vam priđe i kaže: „Moram da ti pretiim i kradeм tvoju imovinu kako bih zaštitio tebe i tvoju imovinu“, očigledno je ili poremećen ili, najmanje rečeno, nije naročito zainteresovan da zaštiti tebe i tvoju imovinu. Sve dok nastavljamo da verujemo u iste stare laži, zauvek će nas slepo pljačkati u ime naših navodnih prava na imovinu, i slati da vodimo rat protiv unutrašnjih ili spoljnih „neprijatelja“ kako bi oni na vlasti mogli dalje da prazne džepove onih koje ostavljamo iza sebe.