Razne sposobnosti i sklonosti čoveka u pogledu njegovog karaktera i ponašanja, naravno, nastaju usled neurofizioloških specifičnosti, koje se formiraju kako genetski, tako i pod uticajem sredine. Ali sporno pitanje je često to u kojoj meri ova dva tipa faktora određuju ličnost čoveka. Posebno se rasprave mogu odnositi na problem nasilja – kakva je u njemu uloga urođenih predispozicija čoveka i socijalnog okruženja u kojem se nalazi? Pokušajmo da damo jasan odgovor na ovo pitanje.
Počnimo sa istraživanjem koje razmatra pitanje genetskog rizika od pojave psihopatije kod sedmogodišnje dece. Važne komponente psihopatičkih predispozicija su crte bezdušnosti-bezstrastnosti (callous-unemotional traits), koje se manifestuju nedostatkom empatije, krivice i drugih socijalnih emocija, kao i antisocijalno ponašanje koje se manifestuje povećanom agresivnošću. Kao što je pokazalo ovo istraživanje, podudaranje obe komponente kod dece ima izuzetno visok nivo nasleđivanja – 81%. Pri tome, u slučaju kada deca imaju samo antisocijalno ponašanje, primećuje se umeren nivo nasleđivanja – 30%.
Razlika između ove dve grupe dece sastoji se u tome da su predstavnici prve grupe, kod kojih se primećuju crte bezdušnosti-bezstrastnosti, sposobni upravo za namerno antisocijalno ponašanje i nasilje. Oni imaju visok rizik od razvoja psihopatije i sklonosti ka nasilničkom kriminalitetu u odraslom dobu, a takođe teško podležu vaspitnim merama. Njihovo stanje je ozbiljnije nego stanje dece iz druge grupe, čiji problemi s ponašanjem nisu toliko ozbiljni i dugoročni.
Vredi navesti još jedno istraživanje u kojem je ispitivana stabilnost različitih tipova agresije od detinjstva do adolescentnog uzrasta. Stabilnost reaktivne agresije, koja nastaje kao reakcija subjektivnog pojedinca na frustraciju ili pretnju (odbrambena agresija takođe spada u reaktivnu), može se objasniti u skoro jednakoj meri genetski (48%), kao i uticajem sredine – zajedničkim (11%) i razdvojenim (41%). Međutim, stabilnost proaktivne agresije, tj. korišćenja agresivnih postupaka za ostvarivanje određenih težnji i namernog nanošenja štete ljudima, bila je pretežno genetski (85%) posredovana. Pored toga, vredi pomenuti da u zrelijem uzrastu i dalje ostaje jaka genetski posredovana stabilnost crta bezdušnosti-bezstrastnosti. Tako, između 17. i 24. godine ona iznosi 58%.
Sposobnost vršenja namernih činova nasilja, ili proaktivna agresija, definitivno ima izuzetno jak genetski uticaj. I to je u skladu sa konceptom mehanizma inhibicije nasilja, prema kojem prosečan i zdrav pojedinac oseća reakciju odbacivanja i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Ovaj mehanizam se izražava kao urođeni bezuslovni refleks, nastao je tokom biološke evolucije čoveka, a crte bezdušnosti-bezstrastnosti i psihopatičke predispozicije su rezultat narušavanja njegovog ispravnog funkcionisanja.
Kao što možemo videti, ovo narušavanje, koje vodi do sposobnosti za namerno nasilje, definitivno se može nazvati genetskim odstupanjem, za koje bi najbolji lek bio razvoj odgovarajuće genske terapije. Prilično jaki kandidati za njenu primenu mogu biti geni povezani sa ispravnim radom serotoninskog sistema, kao što su MAO-A, SERT, TPH2, kao i geni receptora 5-HT1A/1B.
Nešto drugačije stvari stoje sa reaktivnom agresijom. Njen povećani nivo često se povezuje sa hiperosetljivošću na pretnje, i to može svedočiti ne samo o narušavanju rada inhibitora nasilja, već i mehanizama reagovanja na pretnje. Pošto, kao što nam govori koncept efekta superiornosti pretnje, ovi mehanizmi se aktiviraju kako na urođene pretnje (na primer, zmije i pauke), sa kojima se čovek susretao tokom svoje evolucije, tako se i prilagođavaju pretnjama sa sticanjem iskustva, uticaj sredine igra značajnu ulogu u njihovom ispravnom funkcionisanju uporedo sa genetikom.
