Bez ovog načina razmišljanja nikada nećemo postati razvijena zemlja, i ovog puta problem uopšte nije u državi. On je mnogo širi. To se odnosi i na neke libertarijance, jer bez prihvatanja filozofije opisane u nastavku, nikada nećemo pobediti stacionarnog bandita!
„Veoma važan trenutak je tolerancija prema neuspehu. To jest, propasti u Dolini nije sramota. Ako pregledam neke biografije i osoba dođe na intervju i kaže: ‘Propao sam sa startupom i sada tražim posao’ ili, recimo: ‘Imao sam dva ozbiljna neuspeha’, ja na to ne gledam kao na: ‘Uf, to ne želim’, već kao na to da on ima iskustvo neuspeha, i što znači da je vredniji od osobe koja još uvek nije propala ni jednom. On je lik sa iskustvom. I štaviše, lik koji je dokazao da može da ustane i krene dalje nakon neuspeha. To je supervažno, jer u onome čime se ovde baviš, neuspeh je praktično obavezan deo igre. Konstantno propadaš jer konstantno isprobavaš nove lude ideje. Ako ne propadaš, znači da previše izbegavaš rizik. To je veoma važno.“
„I poslednje što, po mom mišljenju, verovatno veoma snažno utiče ne samo na biznis, već i na samo društvo — to je u principu prihvatanje, tolerancija prema ludom, nepoznatom, neobičnom, svakoj takvoj ludačkoj stvari. Jer zapravo sve kul ideje su u početku lude. Ako ne možeš da prihvatiš ljude koji se ne oblače onako kako tebi odgovara ili se ponašaju onako kako ti ne odgovara, ili nešto slično, onda takvo društvo najverovatnije neće podržati neku novu ludu ideju, tipa: ‘A hajde da napravimo društvenu mrežu gde će svi imati prava imena i gde će deliti fotografije’. Ta ideja, u vreme kada je Facebook počinjao, delovala je ludo. Na internetu niko nije koristio svoja prava imena. Ali venture kapitalisti veruju, daju novac upravo zato što su navikli na to da su lude ideje dobre. I oni znaju da one mogu propasti.“