Kao što je poznato iz teorije samoprivaćivanja čoveka, on poseduje određene crte slične onima koje se primećuju kod pripitomljenih životinja. To uključuje razvoj mozga i bihejvioralne aspekte. U ovoj temi treba da istaknemo određene momente koji se odnose na razvoj sklonosti ka neagresivnom ponašanju prema nepoznatim predstavnicima sopstvene vrste, što će nam omogućiti da bolje razumemo zašto čovek u normalnom stanju poseduje snažno izražen mehanizam inhibicije nasilja.
U jednom od istraživanja, pripitomljene životinje kao što su svinja, zec ili morsko prase, kao i životinje kojima je svojstven kooperativni razmnožavanje, na primer obična lisica i neki primati, u poređenju sa mnogim drugim vrstama životinja, pokazale su se kao posednici znatno većeg volumena amigdale u mozgu i veće gustine neurona u njoj. To je svojstveno i čoveku, kojeg ovo istraživanje svrstava u vrste koje kooperativno razmnožavaju. U vreme pleistocena (ledenog doba), za preživljavanje ljudi je bilo kritično neophodno da decu neguju ne samo njihove biološke majke, već i drugi članovi grupe, što je dovelo do pojave odgovarajućih adaptacija, uključujući smanjenje straha dece prema bliskim kontaktima sa drugim ljudima i smanjenje straha majki od toga da drugi ljudi prilaze i brinu o njihovoj deci. Pored toga, prosocijalnost, koja zamenjuje agresivnost, bila je izuzetno neophodna za evoluciju svih oblika ljudskog kulturnog spoznavanja, uključujući jezik.
Takva adaptacija potpuno je usklađena sa teorijom mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj kod čoveka aktivira bezuslovni refleks prilikom uočavanja signala za pomoć kod drugih ljudi, kao što su izrazi straha ili tuge, što ga sprečava da im nanese štetu, izazivajući negativna osećanja prema tome. Razvoj amigdale doveo je do boljeg prepoznavanja i razumevanja straha drugih ljudi, i to doprinosi tome da čovek ne postupa agresivno prema njima zbog sopstvenog straha. Ovaj deo mozga igra glavnu ulogu u regulaciji agresivnog ponašanja, što takođe odgovara konceptu inhibitora nasilja. I kod mnogih životinja to funkcioniše na sličan način prema predstavnicima sopstvene vrste.
Pogledajmo još primer samoprivaćivanja patuljastih šimpanza (bonobo). Njihove ženke preferiraju da se razmnožavaju sa neagresivnim mužjacima i zajednički se brane od agresivnih, što takođe usmerava njihov odabir ka neagresivnosti. U poređenju sa običnim šimpanzama, u amigdali bonoboa gustina serotoninskih neurona je 2 puta veća. To se generalno može primetiti kod vrsta kojima nije svojstveno agresivno ponašanje usled socijalne frustracije. I kao što nam je već poznato, serotoninski sistem je ključni regulator agresivnog ponašanja kod životinja i čoveka; aktivacija određenih serotoninskih receptora može potpuno ukloniti napadni agresivni postupak prema srodnicima, zamenjujući ga, po pravilu, neagresivnim prosocijalnim ponašanjem (pri čemu ovaj proces ne potiskuje odbrambeno ponašanje u slučaju da srodnik sam odluči da izvrši napad).
Svi ovi podaci još jednom dokazuju da je zdravom čoveku svojstvena inhibicija nasilja zbog određenih evolucionih adaptacija, kao i da se ona oslanja na potpuno funkcionisanje amigdale i serotoninskog sistema. I ovi podaci su izuzetno važni za traženje i razvoj terapijskih metoda usmerenih na ispravljanje disfunkcije inhibitora nasilja kod ljudi koji pokazuju nasilno ponašanje i psihopatske predispozicije.
Izvori:
Cerrito, P., Burkart, J.M. (2023). Human Amygdala Volumetric Patterns Convergently Evolved in Cooperatively Breeding and Domesticated Species. Hum Nat. doi:10.1007/s12110-023-09461-3;
Hare, B. (2017). Survival of the Friendliest: Homo sapiens Evolved via Selection for Prosociality. Annual Review of Psychology, 68(1), 155–186. doi:10.1146/annurev-psych-010416-044201.