„Kraj svega ovog gnusnjavanja“ Stivena Kinga je upečatljiva distopija koja nas upozorava na klasičnu zamku dobrih namera, kojima je put popločan, znate već, kuda. Ali hajde da pogledamo dublje i trezveno procenimo glavne greške likova i kako ih je bilo moguće izbeći.
Glavni junak, Robert, otkrio je da voda u gradiću La Plata poseduje jedinstvena hemijska svojstva koja potiskuju agresiju i sklonost ka nasilju. Vođen sasvim iskrenim i razumljivim snom da oslobodi čovečanstvo nasilja, on odlučuje da rasprši sličnu supstancu širom sveta, koristeći vulkansku erupciju kao sredstvo dostave. Eksperiment u početku deluje uspešno – nivo nasilja u svetu opada na nulu. Međutim, ubrzo se otkriva užasan sporedni efekat: supstanca izaziva ireverzibilno smanjenje inteligencije, postepeno pretvarajući ljude u bespomoćna bića, nesposobna da se brinu o sebi i sačuvaju civilizaciju.
Kao što vidimo, Robert je grdno zabrljao. Umesto da razumno i oprezno testira svoju ideju, on je jednostavno raspršao slabo proučeni preparat na celo čovečanstvo odjednom, „zalivši“ planetu nepoznatom hemijom preko vulkana. To je otprilike kao da u garaži pronađete stari kanister i bez ikakvih provera odmah sipate njegov sadržaj u novi Mercedes. Prirodno je da su posledice bile katastrofalne: agresija je nestala, ali su i mozgovi otukli odmah za njom.
Glavna Robertova greška nije bila u želji da promeni „ljudsku prirodu“, već u nedostatku elementarnog opreza i zdravog razuma. U razvijenom društvu niko ne bi primenio radikalne metode bez dugoročnih istraživanja, a uopšte – „prisilna terapija“ za celo čovečanstvo protivreči samom duhu libertarijanizma. Prisila je dopustiva samo u odnosu na one koji su već prekršili NAP, počiniv nasilje. Upravo sa takvim ljudima je trebalo započeti oprezne, postepene i pažljivo kontrolisane eksperimente.
Kako bi to moglo izgledati u praksi? Umesto da pretvori celu planetu u laboratorijske zečeve, mogao je početi sa malim grupama posebno opasnih kriminalaca. Ako društvo u nekim zemljama dopušta smrtnu kaznu za teške zločine, zašto onda ne pokušati prvo sa daleko humanijom i perspektivnijom alternativom – preparatima za pojačanje inhibitora nasilja? Moglo se postepeno, godinama, pratiti efekat preparata, beležiti sporedni efekti, unapređivati formulu i tek nakon potpune sigurnosti proširiti primenu. I čak i tada, obavezno i bez prava izbora, to bi trebalo da se odnosi isključivo na one koji su već inicirali nasilje.
Postoji čitav set alata za smanjenje katastrofalnih rizika koje je naš junak potpuno ignorisao. Na prvom mestu su to faznost i postepenost – treba početi od malog, posmatrati i korigovati. „Sedam puta meri, jednom seci“, a ne obrnuto. Zatim sledi ciljana primena – primena treba biti ograničena isključivo na agresore, a ne raspršivati „sreću“ na sve nasumično. To je banalno etičnije i efikasnije. Dalje sledi nezavisna kontrola i transparentnost – naučnici, etičari, nadzorni saveti kao sistem kočnica i ravnoteže, kako bi se isključile greške jednog genija (koliko god on iskreno želeo svima dobro). I na kraju, reverzibilnost – mogućnost povlačenja izmena ili minimiziranja štete pri prvim znacima problema. Na kraju krajeva, transhumanizam nije igra ruske ruleta mozgom, već kontrola biologije radi proširenja slobode.
Robertov problem nije bio u tome što je pokušao da hakuje ljudsku prirodu, već u tome što je to radio nepažljivo i ishitreno. Kada je reč o tako moćnim alatima kao što su biohakovanje ili biotehnologija, važni su odgovornost i svest o posledicama. Ovde važi princip „prvo ne škodi“ sa korekcijom za progres: menjaj šta god želiš, ali usput nemoj polomiti celu planetu. I zaključak ovde treba da bude jednostavan: hakovati „ljudsku prirodu“ se može i čak treba, naročito ako to donosi više slobode i manje patnje, ali to se mora raditi pametno, kako se umesto prekrasnog novog sveta ne bismo našli u zamci sopstvene samouverenosti.
