The analysis of public goods in Chapter 34 and the discussion of government viewed as a market in several other chapters make it possible to analyze the merits of government and anarchy in a new, or at least a more explicit, fashion. Under a government, good law is a public good. That is why it is not produced.

Koncept javnog dobra potiče iz ekonomije tržišta, ali se primenjuje i na politiku. U okviru naših trenutnih institucija, ljudi, u izvesnom smislu, kupuju zakone. Oni snose različite troškove, kao što su odlazak na glasanje, istraživanje implikacija različitih predloga na listi i obrazaca glasanja različitih političara, ili podrška kampanjama vremenom ili novcem, kako bi uticali na zakonodavstvo. Mnoge rasprave o demokratiji pretpostavljaju da su ovi troškovi suštinski nula, da će se nešto izvršiti ako 60 procenata ljudi to želi. Ali to je tačno samo za veoma jednostavna pitanja. Češće je trošak saznanja šta se zaista dešava i uticanja na to značajan.

Čovek ne može jednostavno otići na glasanje i glasati za dobre momke; nijedan kandidat ne uzima „Ja sam loš momak“ kao svoj kampanjski slogan. Politički proces se može posmatrati kao neka čudna vrsta ekonomskog procesa, posredna između prodavnice namirnica i konjske trke. Svaki birač odlučuje koji je trošak spreman da snosi pokušavajući da dobije zakone koje želi, u zavisnosti od toga koliko je verovatno da će njegovi napori biti uspešni i koliko on vrednuje uspeh. On kupuje zakon. A, po prirodi čudnog tržišta na kojem kupujemo zakon, verovatno ćemo kupiti više loših zakona nego dobrih. Jer, dobar zakon je, kao i nacionalna odbrana, javno dobro.

Javno dobro, kao što ćete se sećati, jeste nešto što, ako se i proizvede, mora biti proizvedeno za sve članove postojeće grupe. Osobi koja ga proizvodi teško je da naplati od onih koji od njega imaju koristi, jer nema načina da uskrati to dobro onima koji odbijaju da plate. Iz tog razloga, javno dobro se možda neće proizvesti čak i kada je trošak njegovog proizvodnog znatno manji od njegove vrednosti. Pošto se zakoni odnose na svakoga u njihovoj nadležnosti, bez obzira na to da li je neko radio za njih ili glasao za njih, dobri zakoni u okviru vladinih institucija su javno dobro i samim tim su nedovoljno proizvedeni. Što je još gore, loš zakon je često manje od javnog dobra nego dobar zakon. Rezultat je da su zakoni vlade gori, a ne bolji, nego što njihovi građani zaslužuju u smislu njihovih individualnih vrednosti i uverenja.

Razmotrimo specifičan primer. Imam izbor između dva načina da zaradim 1.000 dolara; oba su politička. Prvi način je da radim na ukidanju ogromnog broja različitih zakona o specijalnim interesima — fiksiranje cena od strane CAB-a i ICC-a, poljoprivredne subvencije, naftne kvote, i tako dalje do iznemoglosti — od kojih me svaki godišnje košta od nekoliko centi do nekoliko stotina dolara. Drugi način je rad na usvajanju još jednog zakona o specijalnim interesima koji će koristiti malom specijalnoj interesnoj grupi čiji sam član, a koji će svakoga drugog koštati nekoliko dolara. Ako nemam moralnu prednost jedne metode nad drugom, izabraću drugu; neuporedivo je lakše usvojiti jedan zakon nego ukinuti sto njih.

Prva metoda ne koristi samo meni, već svima drugima — ali ja od toga nemam ništa. Druga metoda koristi meni i još nekolicini drugih, a šteti svima drugima — ali me to ništa ne košta. Čak i ako sam podjednako voljan da zarađujem na način koji koristi drugima kao i na način koji im šteti, postojanje vladinih institucija mi enormno olakšava da radim ovo drugo. Rezultat je da u društvu kao što je naše, u kojem bi većina ljudi radije proizvodila nego kradla, svi mi trošimo značajan deo svog vremena koristeći zakon da krademo jedni od drugih. Teorija demokratije može biti, kao što je Mencken rekao, da običan narod zna šta želi i da zaslužuje da to dobije, i dobro i teško. Praksa demokratije je da ljudi dobiju nešto mnogo gore nego što žele ili zaslužuju.

Svaki pokušaj da se unapredi društvo kao celina upada u istu zamku javnog dobra. Sve što uradim da Amerika postane slobodnija koristiće svima; mali deo te koristi koji ide meni retko je dovoljan da opravda moj veliki trud. Ovo je posebno gorak dilema za one libertarijance koji su Objektivisti. Unapređivanje sveta prvenstveno radi koristi drugih ljudi bio bi altruizam, koji oni na filozofskim osnovama smatraju krajnjim zlom.

Kako možemo uspeti da se izvučemo iz te zamke je tema sledećeg poglavlja. Poenta koju želim ovde da iznesem je da, kada se anarhističko društvo jednom uspostavi, dobar zakon prestaje da bude javno dobro. Umesto toga, loš zakon — preciznije, ponovno uvođenje vlade — postaje javno dobro. Ili, preciznije, javno zlo.

Budući da, pod anarko-kapitalističkim institucijama koje sam opisao, svaki pojedinac kupuje sopstveni zakon i dobija zakon koji je kupio, sam zakon prestaje da bude javno dobro. Dobar zakon je i dalje skup — moram potrošiti vreme i novac da utvrdim koja će mi agencija najbolje služiti — ali, nakon što odlučim šta želim, dobijam ono za šta sam platio. Korist od moje mudre kupovine ide meni, tako da imam podsticaj da kupujem mudro. Sada je osoba koja želi da ponovo uvede vladu ta koja je uhvaćena u problem javnog dobra. On ne može ukinuti anarhiju i ponovo uvesti vladu samo za sebe; mora to učiniti za sve ili za nikoga. Ako to učini za sve, on sam dobija samo sićušan delić koristi koju očekuje da ponovno uvođenje vlade pruži. On može biti dovoljno altruističan da smatra poželjno da svi dobiju korist od vlade, ali će teško vrednovati to što svaka druga osoba to dobija onoliko koliko vrednuje to što on sam dobija. Niko nije dovoljno altruističan da bi bio srećan zbog toga što svaki čovek u zemlji dobije džeparac onoliko koliko je srećan zbog toga što on sam dobije dva miliona dolara.

U međuvremenu, ljudi koji brane anarhističke institucije — individualni potrošači koji insistiraju na zakonima koji ih ostavljaju slobodnim da vode sopstvene živote, članovi agencija za sprovođenje prava koji štite svoje klijente od prisiljavatelja (kao što su lopovi, delinkventi i altruisti koji žele da uspostave vlade) — svi oni proizvode privatna dobra i ostvaruju korist od onoga što proizvode.

Dozvolite mi da ponovim argument još jednom. Proizvođač javnog dobra može dobiti samo deo vrednosti proizvodnje tog dobra. Stoga se javno dobro proizvodi samo ako je vrednije od njegovih troškova. Proizvođač privatnog dobra dobija praktično svu vrednost (prodajući ga, obično, po njegovoj vrednosti) i tako ga proizvodi kad god je ono vrednije od njegovih troškova. Dakle, javna dobra su nedovoljno proizvedena u odnosu na privatna dobra. Pod institucijama vlade, loši zakoni, zakoni koji koriste posebne interese na štetu svih nas, su privatna dobra (preciznije, oni su bliži privatnim dobrima nego dobri zakoni), a dobri zakoni, zakoni koji koriste svima, su javna dobra. Pod anarhijom su dobri zakoni privatna dobra, a loši zakoni su javna dobra. Javna dobra su nedovoljno proizvedena. Građani jedne vlade dobijaju lošije zakone nego što zaslužuju. Stanovnici anarhije dobijaju bolje. Nije ništa više od blago preterane hiperbole reći da vlada funkcioniše pravilno samo ako je sastavljena isključivo od svetaca, a anarhija propada samo ako je nastanjena isključivo đavolima.

Ovaj argument ne treba mešati sa argumentom koji je popularizovao Džon Kenet Galbrait, da su javna dobra (misleći na dobra koja proizvodi vlada) nedovoljno proizvedena i da stoga treba da imamo veće poreze i više vladinih izdataka. U tehničkom smislu u kojem koristim taj termin, koristi povećanih vladinih izdataka su obično manje javno dobro nego troškovi, pošto su porezi koji plaćaju određeni program obično ravnomernije raspoređeni nego koristi tog programa.

Iznos vladinih izdataka određuje ravnoteža troškova i koristi na političkom tržištu. Pošto su troškovi više javno dobro i stoga imaju manje težine na tom tržištu od koristi, biće previše troškova, a ne, kako je Galbraith tvrdio, premalo.