Često me pitaju zašto bi ikoga uopšte trebalo da zanima anarhizam, kada praktično nema šanse da društvo bez države ikada nastane tokom našeg životnog veka, ili uopšte u predvidivoj budućnosti.

Ovo je veoma zanimljivo pitanje, i do određene mere uključuje veoma ličan odgovor, pa se nadam da ćete mi oprostiti ako izostavim poneki silogizam ili dva i progovorim direktno iz srca.

BUDUĆNOST

Priča o napretku ljudske moralnosti skoro u potpunosti je ispunjena ljudima koji nisu doživeli svet kakav su u svojim mislima voleli. Oni kojima se ideja o razdvajanju crkve i države pojavila kao slaba, bleda iskra iznad sagorelog horizonta verskih ratova, nisu doživeli kako su te dve kurve razdvojene snagom filozofije.

Oni koji su prvi izsnovili san o svetu bez ropstva živeli su samo da bi videli kako se ropstvo povećava i pogoršava, a ne kako se smanjuje i kolabira.

Oni koji su u kasnom srednjem veku sanjali o razumu, dokazima i nauci, videli su kako njihovi snovi nestaju u beskrajnim plamenovima – a, prečesto, i sami sebe, pod sagorelim milostima hrišćanskog „spasa”.

Oni koji sanjaju o mirnoj debati umesto o bljeskanju mačeva, okusuju gorčinu čмena, a ne slatki nektar pobede.

Neizbežna je posledica inercije i korupcije to što oni koji sanjaju o boljem svetu skoro uvek umiru pre nego što ti snovi postanu stvarnost. Ukorenjena i pompadozna samoispravnost zlobi i eksploatacije uvek nastupa da diskredituje bilo koji napad svim resursima koje je ukrala. Ugrađena korupcija postojećih porodičnih, profesionalnih, ekonomskih i političkih odnosa je snažna Hidra koju hiljadu ljudi sa hiljadu mačeva ne mogu srušiti u jednoj generaciji.

Međutim, rekli biste, čak i ako je ovo istina, koja bi to forma altruističnog ludila mogla da nas obuzme do te mere da smo voljni da žrtvujemo toliko komfora u ovom svetu kako bismo osigurali bolji za ljude koje nikada nećemo sresti? Zašto bi me bilo briga za ljude koji žive 200 godina od sada, i za njihovo mišljenje o meni, i za one koji se bore pored mene u ratu čiji će plen dobiti samo oni koji se još nisu rodili? Čak i ako nam zahvale i podignu statue u naše ime, kakvu korist to može imati za nas sada? Zašto bismo odustajali od svih životnih olakšica slepe konformnosti i odbijali da se predamo beskrajnom zamahu kulturnog strujanja, ne dobijajući ljubav i mir u sadašnjosti, već samo namerno nerazumevanje i zlonamernu klevetu?

Možda među nama ima onih koji su motivisani pretežno ljubavlju prema budućnosti u kojoj nikada neće boraviti. Možda među nama ima onih voljnih da sede u mraku i pričaju priče o zelenim poljima svojim saputnicima u tamnicama, kako bi deca naše dece, čija je loza održana sjajnim pričama o slobodnom svetu izvan njihovih zidova, mogla da izađe iz ruševina svojih urušenih zatvora u sunčevu svetlost koja je bila zamišljena i predviđana, iako nije viđena, decenijama.

I biće to naš svet, ovaj svet budućnosti, po kojem nikada nećemo koračati. Zlo i sitničavost sveta koji jeste otpali će od naših uzrastajućih ideala, poput nepotrebnih potisnuča rakete koja probija stratosferu i lansira se ka zvezdama. Vrata ovog sveta lepote, obilja, velikodušnosti, mira i dobročinstva mogu otvoriti samo ključ filozofije, mudrosti. Lično smatram najvećom mogućom čšću što mogu doprineti oblikovanju ovog zlatnog ključa. Ja sam neka vrsta nepokolebljivog ratnika, mnogo više doma u ovo vreme rata, rata za budućnost, nego što bih, mislim, bio u ovom svetu budućnosti, gde su svi veliki neprijatelji i zla stavljeni do zaklona. Prirodni ratnik može se radovati što je rođen u vreme rata – ja sam upravo takav rođeni borac i osećam ogromnu ponosnost i zadovoljstvo suočavajući se i pokušavajući da ovladam ukorenjenim zlima i lažima ljudskog uma. Ispostavilo se da je veličina moje duše direktno proporcionalna veličini mojih neprijatelja, neprijatelja mudrosti i vrlina. U ovo vreme, gde je istraživanje ovog sveta uglavnom prestalo, ali istraživanje drugih svetova tek treba da počne, moja nemirna, borbena i istraživačka priroda pronalazi svoj pravi prirodni dom i najveću moguću svrhu u mentalnoj borbi sa nevidljivim demonima.

Thus, I can genuinely say that I could not conceivably wish to be born or to live in any other time.

Ovaj novi univerzum trenutne komunikacije je moje prirodno okruženje, a beskrajni potencijal ovih neistraženih landsfta misli, osećanja, snova i uvida dao je mojoj duši prostor da se proširi na način koji nikada nisam smatrao mogućim. Nadam se da sam nešto veći od veličine svojih neprijatelja; i sigurno daleko manji od obima sveta koji istražujem.

Za mene, onda, mala zadovoljstva društvene konformnosti postaju nebitna pored slave predvođenja napada u ovakvoj vrsti bitke, uzbuđenja zbog izvođenja novih poveznica, uzbuđenja zbog osvetljavanja sopstvenog uma i pomaganja u osvetljavanju umova drugih. Osetiti moć značajne evolucije u rasponu od nekoliko godina, unutar sopstvenog uma, unutar sopstvene duše, unutar sopstvenog života, za mene je zadivljujući i neviđen dar, zbog kojeg bih živeo hiljadu godina društvene nelagode samo da bih ga postigao.

Takođe sam svestan i surove stvarnosti da bih, da sam rođen i živeo u drugom vremenu – kasnijem ili ranijem – pedlirao bicikl sa polomljenim lancom, ako me razumete.

Snaga razgovora koji sam započeo i u koji sam uključen je ono što mom umu daje zamah, povezuje ga i angažuje u stvarnom svetu; to je ona druga štap koja donosi novu vatru.

Stoga je za mene neprocenljiva privilegija da radim ono što radim, tamo gde jesam, u ovom trenutku istorije. Ja sam čovek koji je uzbuđen navigacijom, a ne istovarom tereta. Živim da istražujem, a ne da se naselim i učvrstim. Živim za bitku, a ne za administraciju.

Potpuno shvatam da moje radosti nisu svima iste. Ako slučajno nemate moju specifičnu fetišističku strast prema beskrajnom mačevanju apstraktnih bitaka, zašto biste uopšte bili zainteresovani da istražujete i razumete karakteristike zemlje u koju nikada nećete zakoračiti?

ANARCHIJA I ODNESI

U našim umovima, zbog naših ličnih istorija, postoji – zbog nedostatka boljeg izraza – neka vrsta „mrtve zone“, koja predstavlja crno i oštećeno ožiljno tkivo beskrajnih diktatorskih zapovesti kojima smo bili izloženi kao deca.

Ove zapovesti su možda postojale u vašem sopstvenom domu, ali bez sumnje je ovo upravo ono čemu ste bili izloženi u školi. Kada ste bili dete, otvarajući se i istražujući sopstveni um i novi svet koji je bio pred vama, vaši nastavnici – a time i vaši roditelji – nikada vas nisu pitali šta najviše želite da učite i istražujete.

Umesto toga, bili ste zbijeni za malim klupama, u tesnom redu nalik kutiji sa drugom decom, dok je nastavnik grebao škripavim kredom po staroj školskoj tabli. Vaša individualnost nije bila poštovana niti istražena; prirodni i specifični pravac vašeg uma nije bio iskorišćen niti proširen; vaši latentni talenti i sposobnosti nisu bili podstaknuti i izvučeni u pun, veličanstven prikaz.

Ovo je bio diktatorski, gotovo potpuno jednostran „odnos“ – i taj „odnos“ se ogledao u školi, u crkvi, a vrlo verovatno i kod kuće. Koga je zapravo bilo briga šta vi mislite? Koga je zapravo bilo briga šta radije radite? Da li ste generalno tretirani, kod kuće, u školi i u crkvi, kao generalno neposlušna i uglavnom nezgodna vrsta ljubimca? Da li su ljudi razgovarali sa vama, postavljali vam pitanja, sedali pored vas i otvarali vas ka samima sebi – ili su vas samo hranili, oblačili, umivali i kontrolisali? Da li je vaše detinjstvo bilo manje-više beskonačan niz malih zapovesti i „sugestija“ – spusti to, uzmi ovo, ne idi tamo, idi ovamo, deli, budi fin, ne podiži glas, idi i pročitaj knjigu, ugasi to, operi zube, završi domaći, ne koristi te reči, koristi ove reči, prestani da se igraš, smiri se, idi u krevet, probudi se – sve te sitne i iritantne zapovesti kružile su oko vašeg detinjstva poput beskrajnog, zujajućeg oblaka malih komaraca, koje se nikada ne može oterati, koje nikada nije dovoljno i od kojih se nikada ne može pobeti.

In the face of the needs and preferences of others – particularly those in authority – do we not fall back on a kind of empty, dull and resentful conformity? When others get irritated with us – particularly in our personal relationships – do we not either flash up with resentment, or sink back with resentment? Do we not either bully back, or surrender and plot?

Kada istražujemo anarhiju kao teorijski ideal, polako i sigurno – i bolno – postepeno se vraćamo u ovu „mrtvu zonu“. Poput poslednjeg čoveka u gradu koji se bori da pokrene generator koji će ga vratiti u život, kada neprestano ponovo zamišljamo kako je to sedeti na drugoj strani tog pregovaračkog stola, mi ponovo uzrastamo ove otupljene nerve rezentovanja i dosadnog pokoravanja.

U statističkom paradigmi, slušamo samo Boga i pokoravamo se Njegovim zapovestima.

U anarhističkom paradigmi, Bog takođe sluša nas, i mi pregovaramo kao ravnopravni partneri.

Kada mentalno praktikujemo sedenje na drugoj strani tog pregovaračkog stola, ponovo učimo lekciju koja nam je dugo izbijana iz glave – lekciju o empatiji i uzajamno korisnoj debati.

Kada zamišljamo da smo vlasnici DRO-a i pokušavamo da prodamo svoje usluge zajednici, mi izazivamo i razbijamo mentalne navike izbegavanja ili pokoravanja autoritetu.

Dosad najpopularniji video koji sam ikada proizveo bio je neobavezan razgovor o tome kako najbolje pristupiti razgovoru za posao. Ovaj video eksplicitno prati anarhističke principe, u smislu da podsećam ljude da, iako su oni ti koji prolaze kroz intervju, oni su takođe oni koji vrše intervju i procenjuju osobu koja ih procenjuje. Na isti način, kada ste na prvom sastanku, ako se brinete samo o tome kako vas drugi vide, umesto da budete radoznali o tome kako vi percipirate drugu osobu, onda zapravo nemate nikakav odnos, već samo izvodite prazan oblik samobranjenja i pokoravanja potrebama i preferencijama nekog drugog.

Kada istražujete anarhističku paradigmu ljudskih interakcija, vi neprestano zamišljate da sedite na drugoj strani pregovaračkog stola i pokušavate da obezbedite koristi sebi.

U statističkom paradigmi, borimo se da opstanemo pod prisilnim i jednostranošću vođenim monopolom. Nikada ne praktikujemo sedenje na drugoj strani tog stola, jer nema druge strane tog stola, baš kao što robovi ne mogu pregovarati o svojim platama. Ključamo od rezentovanja ili histeričnog patriotizma „Stockholm sindroma“, ali ne razmišljamo o tome da koristimo razum u razgovoru sa našim političkim gospodarima više nego što razmišljamo o tome da pokušamo telekinetički da kontrolišemo avion dok smo zaglavljeni u „ekonomskoj klasi“.

Kada smo na strani koja prima brutalna i prisilna uputstva, naše samopoštovanje, naše same duše, blede, trepere, slabe i kolabiraju. Ne možemo fundamentalno misliti o sebi kao o onima koji imaju vrednost jer nikada nismo tretirani kao da imamo vrednost sami po sebi. Naši učitelji deluju stalno iznervirano zbog nas, naši roditelji nas stalno ispravljaju i upravljaju nama, a naši propovednici nas stalno obaveštavaju o našim grehovima.

Samopoštovanje ima mnogo veze sa verovanjem (ili barem razumevanjem) da imamo vrednost sami po sebi, i da su naša osećanja i misli vredni razmatranja. Tako malo ljudi nas tretira na taj način dok smo deca, zbog čega snažno verujem da odrastamo fundamentalno oštećeni u našoj sposobnosti da razumemo sopstvenu nezavisnu vrednost.

Na primer, mogu da se setim samo jednog incidenta iz svog detinjstva kada sam mogao da sedim sa odraslom osobom i ćaskam opušteno – i da mi se postavljaju pitanja – bilo kakvo vreme. To je bilo sa voditeljem kampa, kada mi je bilo oko 13 godina. Nisao sam mogao da spavam, pa smo sedeli ispred naše kolibe, gledali u zvezde i opušteno razmenjivali misli. (Jasno se sećam kako mi je rekao da su svi mislili da je Frenkenštajn čudovište, dok je zapravo to bilo ime doktora koji ga je stvorio – i znam da se to sećam iz veoma jasnih razloga, koji se tiču moje porodice! Za svakoga ko je zainteresovan, taj interakciju sam koristio kao osnovu razgovora tokom spavanja između dve devojčice u mom romanu „Bog ateista“).

Kada se neprestano zamišljaju prirodne „win-win“ interakcije anarhističkog društva, mi nesvesno podsećamo sebe da smo vredni pregovaranja, i da drugi ljudi moraju doneti vrednost na sto ako žele da komuniciraju sa nama – da mi ne postojimo samo da bismo zadovoljili pohlepne potrebe drugih.

Ova mentalna vežba ima zapanjujuće koristi u našim ličnim odnosima – i predstavlja najsigurniji i najstabilniji skup cigala koje možemo koristiti za izgradnju mosta ka budućnosti. Jednom kada se naviknemo na ideju da smo vredni pregovora, i da drugi ljudi moraju doneti vrednost u naše živote kako bi nam bili od koristi, naše samopoštovanje nužno raste proporcionalno.

Sa ovim se prilično često susrećem u svojim razgovorima sa ljudima na različitim forumima, uključujući Upravni odbor Freedomain Radija. Ljudi će biti teški, ili negativni, ili neprijateljski nastrojeni, ili izbegavati direktan odgovor – i iskreno veruju da ja imam neku dužnost ili obavezu da nastavljam interakciju sa njima.

Ovo je u suštini etatistička pozicija, u smislu da ti ljudi ne veruju da moraju pružiti doslednu ili opštu vrednost kako bi primili resurse od drugih. U prošlosti, pre nego što sam postao anarhist i praktikovao ovaj način razmišljanja, bio sam veoma podložan ovoj vrsti prava na nešto i manipulacije. Sada mi je, međutim, skoro smešno da vidim šok koji ljudi doživljavaju kada jednostavno ustanovim da mi je interakcija sa njima više negativna nego pozitivna.

Skoro neizbežno, pokušaće da me „upecaju“ pokušavajući da me zgrabe mojim sopstvenim vrednostima („Mislio sam da cenite debatu!“) – ili, ako ih banujem jer su zaista neprijatni ili uvredljivi, nadmeno me obaveštavaju da ih „cenzurišem“, da idem protiv „anarhizma“ i da odbacujem vrednosti koje proglašavam na svom sajtu („sloboda“) i slično.

Istina je da postupam u potpunosti u skladu sa anarhističkim principima kada uzdržim interakciju sa ljudima koji mi ne donose vrednost. Činjenica da oni nisu u stanju da „sede na drugoj strani stola“ i saosećaju sa mojom percepcijom interakcije samo mi govori da imaju dug put pred sobom na putovanju ka razumevanju šta voluntarizam zaista znači. Ideja da ja – ili bilo ko – „dugujemo“ njima bilo koji oblik interakcije je u svojoj suštini potpuno etatistička. To je verovanje da vrednost ne mora biti uzajamna, da jedna strana može diktirati uslove drugoj – i, najtemeljnije i najsuptilnije, da bi „vrednosti“ osobe koja ne prima vrednost trebalo da je primoraju da nastavi interakciju. („Zar ne volite svoju zemlju?“) Kada se naviknemo da sedimo na obe strane stola, tako reći, postaje mnogo teže da nas iskoriste i pritisnu u službu neurotičnih odbrana, potreba i želja drugih ljudi. Naviknemo se da proveravamo sopstvena osećanja kako bismo videli da li uživamo u određenoj interakciji ili ne – i ako ne uživamo, osećamo se potpuno slobodnim da se povučemo. Mi ne „dugujemo“ drugim ljudima vreme, energiju ili resurse – oni moraju „zaslužiti“ našu pažnju kroz pozitivnost, baš kao što preduzetnik mora „zaslužiti“ našu kupovinu pružanjem vrednosti.

Kada na ovaj način podignemo naše standarde, istina je da će veliki broj ljudi reagovati neshvaćanjem (a ponekad i neprijateljstvom), jer mi u veoma stvarnom smislu prepisujemo naš društveni ugovor sa onima koji nas okružuju. Ranije su mogli računati na nas da ćemo im pružiti ono što žele, i nisu morali da se troše razmišljajući o tome šta mi želimo. Kada počnemo da zahtevamo uzajamnost u našim odnosima, ljudi teže da se naljute na nas, jer zapravo ističemo njihov sopstveni pravo na entitlement i narcizam.

Kao mali primer, kao što možda znate, besplatno organizujem razgovore sa slušaocima putem interneta, koje zatim objavljujem kao podkaste ako se slušalac saglasi. Većina ljudi ljubazno zatraži ove razgovore – međutim, nezanemarljiva manjina me jednostavno obavesti da su „spremni“ za razgovor. To mi je uvek iznenađujuće, ideja da ja nekako „dugujem“ njima razgovor, jer sam „posvećen“ filozofiji i mentalnom zdravlju. (Ovo pravo na nešto je još šokantnije kada mi ti ljudi unapred kažu da ne žele da ovaj razgovor bude objavljen kao podkast – a ne nude čak ni donaciju!)

Pomaganje ljudima da razumeju da moraju pružati vrednost u svojim odnosima je veoma spretan i izazovan poduhvat – ali on koji je znatno lakši sa ljudima koji su iskreno i duboko istražili anarhizam i voluntarizam, posebno u svojim ličnim odnosima.

Kada ljudi shvate da ako ne pružaju vrednost u svojim odnosima, oni zapravo nemaju odnose, već samo koriste ljude na eksploatatorski način, tada mogu raditi na otklanjanju štete nasleđa koje su nasledili od svoje porodice, škole i crkve, a to je da ili uzimate vrednost od ljudi, ili dajete vrednost ljudima – ali uzajamna razmena vrednosti nije moguća. Ili kradete, ili vas neko krade – ovo nije najbolji paradigm za postizanje snažnog, dubokog i emocionalnog razumevanja „slobodnog tržišta odnosa“ koje je primarna karakteristika anarhističkog pogleda na svet.

Stoga će istraživanje anarhije osloboditi vas u vašem svetu upravo sada, svetu u kojem zaista živite, svetu vaših profesionalnih, porodičnih i društvenih odnosa. Učenje kako da pregovarate sa obe strane stola učiniće vas moćnijim i efikasnijim zaposlenim; boljim i ljubavnijim supružnikom; srećnijim i kredibilnijim roditeljem – to će vam doneti sve radosti i slobode slobodnog društva, čak i dok radite pod teretom prekomernog oporezivanja i regulacije.

Konačno – i ne najmanje važno – što više možemo naučiti ljude, direktno ili primerom, da odnosi moraju biti uzajamno korisni da bi se smatrali pozitivnim, to ćemo više učiti ljude da je Država zla, jer je jednostrana, nasilna i eksploatatorska.

Svet će biti slobodan od Države kada konačno uvidimo da je Država inferiorna u odnosu na sve naše lične i profesionalne odnose. Kada se potpuno naviknemo na razmišljanje u terminima uzajamne koristi, nasilna eksploatacija Države će nam konačno postati jasna i ona će otpasti.