U prethodnim poglavljima opisao sam poseban tip anarhokapitalističkog društva, upotpunjen privatnim agencijama za sprovođenje prava, privatnim arbitražnim agencijama, a možda i privatnom odbranom od Rusije. To svakako nije jedini tip anarhističkog, ili čak anarhokapitalističkog društva koji bi mogao postojati. U prvom delu ove knjige razmatrao sam istoriju postojećih kapitalističkih društava. Ali to nipošto nisu jedine vrste društava koja bi mogla postojati pod institucijama privatnog vlasništva; zapravo, mnoge od njihovih institucija bile bi nemoguće bez aktivne podrške vlade.

Libertarijanska anarhija je samo veoma okviran okvir, okvir zasnovan na ideji individualnih prava svojine, prava na sopstveno telo, na ono što čovek sam proizvede i na ono što mu drugi dobrovoljno daju. Unutar tog okvira postoje mnogi mogući načini na koje se ljudi mogu udružiti. Robu mogu proizvoditi džinovske, hijerarhijske korporacije, poput onih koje danas postoje. Nadam se da ne; to mi ne deluje ni kao privlačan način života za ljude, niti kao efikasan način proizvodnje robe. Ali drugi se možda neće složiti; ako je tako, u slobodnom društvu oni bi bili slobodni da se organizuju u takve korporacije.

Roba bi mogla biti proizvedena od strane komuna, grupiše porodica, unutar kojih se imovina držala u zajednici. To mi takođe ne deluje kao veoma privlačan oblik života. Ne bih se pridružio jednoj, ali ne bih imao pravo da sprečim druge da to učine.

My own preference is for the sort of economic institutions which have been named, I think by Robert LeFevre, agoric. Under agoric institutions almost everyone is self-employed. Instead of corporations there are large groups of entrepreneurs related by trade rather than authority. Each sells not his time but what his time produces. As a freelance writer (one of my professions), I am part of an agoric economic order.

Opisao sam jedan specifičan set anarho-kapitalističkih institucija ne zato što sam siguran da su to one koje će evoluirati ako se naša vlada polako svede na ništa, već da bih pokazao da je barem moguće da dobrovoljne institucije zamene vladu u njenim najsuštinskijim funkcijama. Stvarna rešenja pomoću kojih tržište obezbeđuje ekonomsko dobro, bilo da je to hrana ili policijska zaštita, proizvod su domišljatosti svih preduzetnika koji proizvode to dobro. Bilo bi nepametno da sa bilo kakvom sigurnošću predviđam šta će se pokazati kao najjeftiniji i najzadovoljavajući načini za proizvodnju usluga koje trenutno proizvodi vlada.

Ipak, ja sam barem korak ispred marksista, koji predviđaju konačno odumiranje države, ali ne nude nikakav stvarni opis, privremen ili drugačiji, o tome kako bi društvo bez države moglo izgledati.