Kada razmatrate se statističke prigovore na anarhistička rešenja, ovih šest pitanja su najkorisnija.
1. Da li vlada zaista rešava predmetno pitanje?
Ljudi često govore da vladini sudovi „rešavaju“ problem nepravde. Međutim, ovim sudovima mogu trebati i godine da donesu presudu – a troše stotine hiljada dolara ili više od tužioca i tuženog. Vladini sudovi se takođe koriste za uznemiravanje i zastrašivanje, stvarajući „efekat hlađenja“ za nepopularna mišljenja ili grupe. Stoga smatram da je od suštinskog značaja preispitati ugrađene premise statizma:
- Da li državne vojske zaista brane građane?
- Da li državna policija zaista štiti privatnu svojinu?
- Da li državna socijalna pomoć zaista rešava problem siromaštva?
- Da li rat protiv droge zaista rešava problem zavisnosti i kriminala?
- Da li državni zatvori zaista rehabilituju zatvorenike i smanjuju kriminal?
Može biti veoma primamljivo pasti u zamku razmišljanja da je postojeći statistički pristup zapravo rešenje – ali ja pokušavam da to ne uzimam zdravo za gotovo, jer je to tako retko slučaj.
2. Može li se kritika anarhističkog rešenja podjednako primeniti na statističko rešenje?
Jedan od najčešćih prigovora protiv bezdržavnog društva je strah da bi politički monopol mogao nekako proizaći iz slobodnog tržišta konkurentnih agencija pravde. Drugim rečima, anarhizam se odbacuje jer sadrži samu mogućnost političkog monopola. Međutim, ako je politički monopol tako strašno zlo, onda bi statističko društvo – koje je zasnovano upravo na takvom političkom monopolu – trebalo odbaciti još odlučnije, baš kao što bismo uvek izabrali samu mogućnost raka umesto da ga zapravo imamo.
3. Da li se anarhija prihvata kao osnovna vrednost u nepolitičkim sferama?
U mojoj poslednjoj knjizi, „Svakodnevna anarhija“, ukazao sam na brojne sfere u društvu u kojima se anarhija i vrednuje i brani, kao što su dejting, izbor karijere, obrazovanje i tako dalje. Ako se anarhija generalno odbacuje kao „loša“, onda ona mora biti „loša“ i u ovim drugim sferama. Osim ako osoba koja kritikuje anarhiju nije voljna da zastupa Ministarstvo dejtinga, vrednost anarhije u određenim sferama se mora bar priznati. Dakle, anarhija se ne može odbaciti kao opšte negativna – i njena priznata vrednost i produktivnost moraju se barem prihvatiti kao potencijalno vredne i u drugim sferama.
4. Da li bi osoba koja zastupa statizam sama obavljala državne funkcije?
Većina nas prepoznaje i prihvata pravo na upotrebu nasilja u ekstremnim slučajevima samoobrane.
Oni koji podržavaju statizam priznaju da u ovoj oblasti državna policija samo formalizuje pravo koje svi već imaju, a to je pravo na samoobranu. Policajac može upotrebiti silu da zaštiti građanina od napada, baš kao što taj građanin može sam upotrebiti silu. Međutim, ako neko tvrdi da je moralno upotrebiti silu kako bi se oduzeli novci ljudima za plaćanje javnih škola, da li bi on bio voljan da i sam upotrebi tu silu? Da li bi bio voljan da ide od vrata do vrata sa oružjem kako bi izmamo novca za javne škole? Da li bi bio voljan da to pravo proširi na sve u društvu? Ako ne, onda je stvorio dve suprotstavljene etičke kategorije – državnu policiju, kojoj je ova upotreba nasilja moralna – i sve ostale, kojima je ova upotreba nasilja nemoralna. Kako se ove suprotstavljene moralne kategorije mogu opravdati?
5. Može li nešto biti istovremeno i dobrovoljno i prisilno?
Svi priznaju da čin ne može biti istovremeno i „silovanje“ i „ljubni čin“.
Silovanje zahteva silu, jer žrtva to ne želi; ljubni čin ne zahteva. Budući da nijedna radnja ne može biti istovremeno i dobrovoljna i prisilna, statisti se ne mogu pozivati na princip „voluntarizma“ dok brane nasilje Države. Statisti ne mogu reći da se mi „slažemo“ da plaćamo porez, a zatim reći da porezavanje mora biti prisilno. Ako se slažemo oko poreza, 4
prisilnost je nepotrebna – ako se ne slažemo oko poreza, onda smo prisiljeni protiv svoje volje.
6. Da li politička organizacija menja ljudsku prirodu?
Ako ljudima bude dovoljno stalo do siromašnih da glasaju za državne programe socijalne pomoći, onda će im biti dovoljno stalo do siromašnih da finansiraju privatne dobrotvorne organizacije. Ako ljudima bude dovoljno stalo do neobrazovanih da glasaju za državne škole, biće im dovoljno stalo da doniraju privatnim školama.
Uklanjanje države ne menja suštinski ljudsku prirodu. Dobrota i mudrost na koje demokratija oslanja se neće magično transformisati u hladni sebičnost u trenutku kada država prestane da postoji. Estatalizam se oslanja na zrelost i dobrotu glasača, političara i državnih službenika. Ako ta zrelost i dobrota nisu prisutni, država je puka brutalna tiranija i mora biti ukinuta. Ako je većina ljudi zrela i dobra – kao što ja verujem – tada je država nepotreban trošak i previše sklona nasilnim nepravdama da bi joj se dozvolilo da nastavi da postoji. Drugim rečima, ljude ne može nazivati „vrlotnim“ samo kada to služi argumentu estatalizma, a zatim „sebičnim“ kada to ne služi.
Postoji niz drugih principa koji su specifičniji za određene okolnosti, ali će se onih šest gore opisanih ponavljati.
Sada ćemo obaviti kratku turu kroz pregled anarhizma i u grubim crtama skicirati početke naših rešenja za užase svetskog nasilja.